Sunovrat

 

Umesto da se radikalnim merama oslobodi dužničkog ropstva, Srbija u njega sve dublje tone 

 

Kako nahraniti site i bogate

 

Dok se bori da namiri nezasite bankare, srpska vlast istovremeno potpuno zanemaruje sopstveni narod. Za već pomenutu RBV u pokrajinskom i republičkom budžetu lako i brzo se našlo 300 miliona evra, ali je istovremeno u ovogodišnjem pokrajinskom budžetu za unapređenje socijalne zaštite planirano mizernih 0,3 odsto. U Vojvodini danas 300.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, 30.000 dece nema tri obroka dnevno, a za 2.000 mališana narodna kuhinja je jedini izvor hrane

 

Milan Malenović

 

Od ukupno 101.867.867.000  dinara planiranih da se ove godine izdvoji za sve vidove socijalne zaštite, za dečju zaštitu je predviđeno 42.606.600.000 dinara, a za klasičnu socijalnu zaštitu 30.546.632.000 dinara. U međuvremenu, za takozvane subvencije (od kojih je većina planirana da se prebaci na privatne račune političara i njima bliskih tajkuna) izdvaja se 91.703.487.000 dinara, isto toliko ide na otplatu kamata za podignute kredite, a za plate državnih službenika rezervisano je 266.225.878.000 dinara, odnosno dva i po puta više nego za sva socijalna davanja zajedno. Sve ovo govori da nismo siromašni zato što ne možemo da nahranimo gladne, već zato što ne možemo da nahranimo bogate!

Iz Trezora Narodne banke Srbije nedavno su procurele informacije kako se stranim bankama koje posluju na tlu Srbije "gleda kroz prste" što neredovno izmiruju svoje obaveze prema državi, kako bi se izbeglo da iste dospeju u nelikvidnost. Znači, vlast sve  čini da državnim parama spase privatni bankarski sektor od bankrota. Slobodno tržište je slobodno samo dok ne dospe u finansijske teškoće, a onda se u pomoć priziva država, kao što je to bilo i u planskoj privredi!

Ove godine jednu desetinu svog budžeta Srbija treba da izdvoji samo za pomoć bankama i ostalim preduzećima koja su nekorektnim poslovanjem dospela u finansijsku dubiozu. Da bi to postigla ona će se zadužiti za dodatnih pet milijardi evra, dok će za otplatu već dospelih anuiteta po ranijim kreditima biti izdvojeno četiri milijarde evra

 

Milan Malenović

 

  Ideja neoliberalnog kapitalizma, koji sledi i Srbija, jeste da država ima što je manje moguće uticaja na tržište. Njoj pripadaju samo regulativna ovlašćenja, odnosno njena jedina dužnost je da zakonima formira okvir za fer tržišnu utakmicu. Sve ostalo reguliše samo tržište.

  Tako je u teoriji, dok je u praksi sasvim drugačije - država je tu da pomogne onima koji se u slobodnoj tržišnoj utakmici zaigraju preko svojih moći i dospeju u nesolventnost. Još 2009, dakle, druge godine svetske ekonomske krize, administracija Sjedinjenih Američkih Država, zemlje najžustrijeg zagovornika neoliberalizma, izdvojila je 1.000 milijardi dolara iz budžeta kao hitnu pomoć posrnulom finansijskom sektoru. Na nju se ugledavši, isto su učinile i vlade drugih razvijenih zemalja Zapada, a logikom „kud svi Turci, tu i mali Mujo" istim stopama je krenula i Srbija.

Prvog radnog dana 2002. godine, (iznenada) je objavljeno da četiri do tada najveće srpske banke odlaze u stečaj. Radilo se o Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci. Mlađan Dinkić je javnosti tada objašnjavao kako će na njihovo mesto doći strane banke sa zdravim kapitalom, kao i da je dobro da se srpski finansijski sektor reši balasta starih, navodno nekonkurentnih banaka koje su otišle u stečaj. Više od decenije kasnije likvidirane banke raspolažu i dalje zavidnom imovinom, dok su banke koje su došle na njihovo mesto na državnim jaslama!

  Od formiranja nove vlade u junu prošle godine, do danas se Srbija  zadužila za još četiri milijarde evra, što je istorijski rekord!

Najveći deo ovih dugova je i nastao tako što su članovi vlade slušali "stručnjake" Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke (SB) ili Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) kako je neophodno da država finansijski podrži bankarski sektor, odnosno banke koje su pravile gubitke i sada nemaju više obrtnih sredstava za dalji rad.

  Ono što niko ne želi da vidi jeste činjenica da su pomenute banke u nelikvidnost dospele ne zato što su davale previše kredita srpskoj privredi, već zato što su kapital sklanjale iz Srbije.

Po izveštaju američke organizacije Global Financial Integrity godišnje se iz Srbije prosečno legalno iznosi 5,1 milijarda dolara ilegalno zarađenog novca. Uz to su samo tokom prošle godine, isto tako legalno, banke iz Srbije transferisale 1,5 milijardi evra na račune svojih matičnih finansijskih institucija u inostranstvu.

  Kada pogledamo ove brojke jasno nam je da krediti dati Srbiji u suštini potiču od para koje su prethodno iz nje izvučene. Srbija samu sebe kreditira, a pri tome MMF-u, SB-u i EBRD-u plaća enormno visoke kamate!

  Kako po dežurnim stranim dušebrižnicima treba da izgleda izvlačenje srpskog bankarskog sektora iz krize vidi se na primeru Kipra, gde se takođe primenjuje istovetni model. MMF i Evropska centralna banka su se dogovorili da ovoj ostrvskoj zemlji daju hitan kredit u visini od 10 milijardi evra za pomoć bankama koje su pred bankrotom.

 Onaj ko je pažljivije čitao tekst sporazuma ove dve institucije sa kiparskom vladom, primetio je da samo 4,9 milijardi evra treba da dođe iz inostranstva, dok ostatak moraju da obezbede sami Kiprani i to tako što će da uvedu radikalne mere štednje i fiskalne discipline, ali i da jednokratno oporezuju štedne uloge veće od 100.000 evra sklonjene na račune kiparskih banaka. Opet se radi o davanju kredita iz sopstvenih sredstava, dok će za usluge uništavanja kiparske privrede stranim bankarima još biti plaćene i kamate.

  Kiparska privreda bukvalno zavisi od bankarskog sektora, jedine privredne grane, pored turizma, koja donosi priliv novca.

Dok se bori da namiri nezasite bankare, srpska vlast istovremeno potpuno zanemaruje sopstveni narod. Za već pomenutu RBV u pokrajinskom i republičkom budžetu lako i brzo se našlo 300 miliona evra, ali je istovremeno u ovogodišnjem pokrajinskom budžetu za unapređenje socijalne zaštite planirano mizernih 0,3 odsto. U Vojvodini danas 300.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, 30.000 dece nema tri obroka dnevno, a za 2.000 mališana narodna kuhinja je jedini izvor hrane.

 

 

Island ne zna za korupciju

 

 

Uvođenje jednokratnog oporezivanja je jasan signal stranim deponentima da njihove pare nisu bezbedne na Kipru i oni će svoj kapital veoma brzo prebaciti na račune banaka u drugim, stabilnijim zemljama. Kako će posle toga kiparska vlada da puni budžet nikome nije jasno, ali to nikoga od bankara sa Zapada ni ne interesuje.

Nasuprot kiparskom modelu, postoji islandski model, koji je izuzetno uspešan.

Island je, kao i Kipar, ostrvska zemlja koja, međutim, nije u sastavu Evropske unije, još manje evro-zone. I ovoj državi je bankarski sektor bio najvažniji dobavljač deviza, jer su svetski bankari uvideli prednosti kombinacije izuzetno niske poreske stope i veoma stabilne države koju pruža Island. Izbijanjem svetske krize, međutim, ove banke su dospele u probleme, jer njihovi dužnici nisu više bili u stanju da im vraćaju kredite, pa ni one same više nisu mogle da otplaćuju sopstvene dugove.

Islandska vlada se zato obratila EU zatraživši finansijsku pomoć kako bi podržala banke čiji su ukupni dugovi prevazilazili godišnji bruto domaći proizvod ove male ostrvske zemlje. Iz Brisela, bolje rečeno Frankfurta (gde je sedište Evropske centralne banke) došao je odgovor sa uslovima sličnim onima koje je dobio Kipar: štednja, štednja i samo štednja!

Većina od 319 hiljada Islanđana živi u glavnom gradu Rejkjaviku. Zemlja nema oružane snage osim malobrojne policije neopremljene, ali i nenaviknute na masovne demonstracije koje se do tada nisu ni dogodile u zemlji koja se smatra mirnom, stabilnom, sređenom i koju bije glas da je socijalni raj. Narodu nije bilo ni na kraj pameti da se odrekne svog blagostanja kako bi se finansirali poslovni promašaji prebogatih bankara, pa su izbile demonstracije u kojima je u jednom trenutku bio napadnut i sam premijer Islanda.

  Zbog toga je vlada odlučila da ne posluša EU. Banke su prepuštene sopstvenoj sudbini (većina ih je bankrotirala), a samo jedna od njih sa relativno zdravom strukturom je podržavljena posle oktobra 2008. O iskustvima Islanda njegov dugogodišnji predsednik Olafur Ragnar Grimson je u februaru ove godine nemačkom radiju Dojče Wele (DW) rekao:

"Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke sveta mesta moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme - ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

  Na mesto propalih banaka došle su druge, zdravije, a islandska privreda se ubrzo izvukla iz recesije i danas ima veću stopu rasta od većine zemalja Evropske unije. Isto tako, Islanđani su velikom većinom odbili da njihova zemlja pristupi EU.

  Sadašnjem krojaču finansijske sudbine Srbije Mlađanu Dinkiću islandski model je odlično poznat, kao što je u stanju i da posmatra šta se dešava sa Kiprom koji slepo sledi uputstva EU. Od čoveka koji je svojevremeno u jednom danu ugasio četiri najjače srpske banke očekivalo bi se da, isto kao i Grimson, banke posmatra kao privatne firme koje samostalno odgovaraju za sopstvene neuspehe.

  Umesto da, isto kao i 2002. godine, propale banke prepusti njihovoj sudbini, odnosno da ih likvidira, Dinkić ulaže stotine miliona evra srpskih para kako bi masnoj guski namazao rep. Samo za sanaciju Razvojne banke Vojvodine potrošeno je oko 300 miliona evra, iako je svakome jasno da ova banka ne može da se spase.

Iz Trezora Narodne banke Srbije nedavno su procurele informacije kako se stranim bankama koje posluju na tlu Srbije "gleda kroz prste" što neredovno izmiruju svoje obaveze prema državi, kako bi se izbeglo da iste dospeju u nelikvidnost.

Znači, sve se čini da se privatni bankarski sektor državnim parama spase od bankrota.

Pri tome su domaće banke na prag nesolventnosti dospele i jer su šakom i kapom, bez zahtevanja bilo kakvog obezbeđenja, delile kredite tajkunima koji izviruju ispod plašta svake vlasti u Srbiji. Tako je, na primer, RBV dala skoro četvrt milijarde evra "kredita" (koji nikada nisu vraćeni) za finansiranje navodnih razvojnih projekata, ali se taj novac preko Tesla banke u Hrvatskoj prebacio u džepove tajkuna (između ostalih i Ivice Todorića), kao i vlastodržaca u severnoj srpskoj pokrajini i u samoj Republici. Otprilike istu tu svotu su zatim svi građani Srbije solidarno donirali preko republičkog budžeta kao pomoć ovoj banci da ne ode u stečaj. Daleko logičnije bi bilo pustiti je da propadne, po islandskom modelu, ali bi time korumpiranoj domaćoj vlasti bio uskraćen jedan od najdarežljivijih izvora prihoda. Kao što je rekao Grimson u pomenutom intervjuu, aludirajući jasno na zemlje Zapadnog Balkana, sreća Islanda je bila što nema korumpirane političare.

         Milijarde evra koje se troše kao navodne dotacije za posrnule banke u Srbiji daleko pametnije bi bile utrošene kada bi se davale direktno privredi za podsticaj njenog rasta ili makar samim građanima kao pomoć za samozapošljavanje.

 

 

Kakva "ozdravljenja" nude Srbiji

 

 

Da je oko pola milijarde evra, koliko je za proteklih godinu dana iz budžeta dato za sanaciju najvećih banaka i Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine izdvojeno za podsticaj samozapošljavanja, otvorilo bi se novih 50.000 radnih mesta, odnosno toliko ljudi bi bilo manje u sadašnjoj armiji od milion građana bez posla prijavljenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

  Čak bi i davanje za podsticaj otvaranja novih radnih mesta imala više efekta, iako se taj novac najčešće preliva na račune stranih korporacija koje zatim bagatelno posluju u Srbiji. Rekorder u visini sredstava dobijenih za novo radno mesto jeste južnokorejska Jura koja je dobila 12.000 evra po jednom radnom mestu, a prosek se ustalio na nekih 10.000 evra koliko, primera radi, dobija italijanski Fijat za svoj proizvodni pogon u Kragujevcu. Prema grubim procenama strukture zarada u Srbiji, gotovo dve trećine zaposlenih zarađuje mesečno od 27.000 do 38.500 dinara, znači i do 40 odsto ispod republičkog proseka koji iznosi 43.371 dinar. Svega tri, četiri odsto njih zarađuje duplo više od proseka.

  Prostom matematikom se vidi da donacijom od 10.000 evra srpska država stranom investitoru omogućuje da radnika ne plaća naredna 33 meseca! No, i to je isplativije od bacanja para na sanaciju banaka koje ne umeju da posluju, a koje su prošle godine Srbiju koštale šest puta više nego sva državna pomoć ogladnelom stanovništvu zajedno.

  Umesto što sledi instrukcije EU, MMF-a i EBRD-a, Srbija bi trebala da sledi iskustva Islanda i sličnih zemalja koje su uspele da se otrgnu kontroli velikih međunarodnih finansijskih institucija. Predsednik Islanda Grimson o sopstvenim iskustvima kaže:

 „Iskustvo Islanda bi zaista moglo da bude signal za sve ostale zemlje, da ponovo razmisle o odlukama u poslednjih 30 godina. Reakcija MMF je vrlo interesantna. Pre godinu i po dana, završen je antikrizni program MMF za Island. Na jednoj oproštajnoj konferenciji predstavnci MMF su priznali da su mnogo naučili iz iskustava u Islandu."

  U svakom slučaju, odbijanje poslušnosti Evropskoj uniji je za Srbiju jedini izlaz ne samo u finansijskom sektoru. Ti isti evropski "mudraci" su do ivice bankrota već doveli Grčku, Kipar, Portugaliju, Italiju, Irsku i Španiju, dok narednih nedelja red dolazi na Sloveniju i Maltu. U celokupnoj evro-zoni zdravu privredu imaju jedino Nemačka, Austrija, Finska i Holandija, kao i maleni Luksemburg, a sve to govori o "uspešnosti" metoda ozdravljenja koji se nude Srbiji.

  Odgovor na pitanje zašto Srbija pristaje da sluša iste one koji ni u sopstvenoj kući nisu u stanju da zavedu red, nije teško naći.

  Budžet Republike Srbije za 2013. godinu predviđa ukupni rashod od 1.078.136.060.000 dinara, odnosno oko 10 milijardi evra. Za Nacionalnu službu za zapošljavanje predviđeno je 13.700.000.000 dinara (jedva nešto preko 100 miliona evra), za Fond PIO 281.000.000.000 dinara, ali je zato, na drugoj strani, 90.129.551.000 dinara planirano samo za otplatu kamata na uzete kredite. Uz to, još pedesetak milijardi dinara je već potrošeno na spasavanje trulog bankarskog sistema u Srbiji i to samo u proteklih godinu dana.

  Za kompletnu socijalnu zaštitu ovogodišnji budžet raspolaže sa jedva 101.867.867.000 dinara, odnosno to je tek 10 odsto sveukupnih davanja.

  Kada se pogleda strana "Račun finansiranja" ovogodišnjeg budžeta postaje jasno zašto ova vlast mora da igra kako sviraju domaći i strani finansijski instituti. Više od polovine ovogodišnjeg budžeta zavisi od kredita i drugih vrsta pozajmica. Primanja od zaduživanja iznose 554.441.650.000, prodajom dinarskih hartija od vrednosti treba da se pribavi 265.000.000.000 dinara, a deviznih još 188.400.000.000 dinara.

  Potpuno je jasno da je plan ovogodišnjeg budžeta neodrživ ako se Srbija dodatno ne zaduži za preko pet milijardi evra, zbog čega ova država bankare mora da omekša tako što će da pokaže kako je spremna u svakom trenutku da priskoči u pomoć bankama koje su u finansijskoj dubiozi. Zbog toga država mora da spašava sve banke koje dospeju u nelikvidnost, bilo one domaće ili strane i da tako povećava svoju finansijsku zavisnost od bankarskog sektora.

  Sumanutost ove politike, kojoj je svojevremeno na referendumu preko 90 odsto građana Islanda reklo ne, ogleda se upravo u tome da se država zadužuje kako bi finansirala propale banke kojima, bolje rečeno njihovim vlasnicima u inostranstvu, zatim ne samo da vraća pozajmljeni novac (potrošen za njihovo spašavanje), već dodatno plaća i kamatu. Da bi to mogla da postigne, država se dodatno zadužuje, a banke u međuvremenu nastavljaju da se kockaju olako stečenim parama sve do sledeće prilike kada zapadnu u finansijske probleme iz kojih treba opet država da ih vadi uzimanjem novih kredita od samih banaka, pa tako u krug.

  Zar ne bi bilo jeftinije i više u duhu neoliberalizma kada bi se banke jednostavno prepustile sopstvenoj sudbini?

 

 

A1.

 

"Postaćemo Haiti"

 

  U skladu sa neoliberalnom doktrinom u 2003. godini su na Islandu privatizovane banke i izvršena je liberalizacija u ovoj oblasti, što je omogućilo nesmetanu i neograničenu pohlepu privatnih bankara, a što će na kraju dovesti do kolapsa banaka. Islandske banke su masovno privlačili depozite iz inostranstva preko svojih filijala - internet banaka nudeći relativno visoke (oko 6 odsto) kamatne stope. Tako je Landsbanki imala u Velikoj Britaniji više od 300.000 klijenata, sa depozitima u iznosu od pet milijardi evra, a u Holandiji 125.000 klijenata i 1,7 milijardi evra.

  U januaru 201. islandski parlament je pod stranim pritiskom prihvatio zakon po kome se država obavezala da obešteti štediše iz Velike Britanije i Holandije,  čime bi svaki stanovnik ove male države bio zadužen sa po 18.000 evra.

  Pod jakim pritiskom građana predsednik države je iskoristio svoje ustavno pravo i nije potpisao taj zakon, te je prepustio građanima da se na referendumu izjasne da li hoće na sebe da preuzmu obaveze privatnih banaka. Usledio je ogroman pritisak iz inostranstva.

 MMF je zapretio da će zemlju lišiti bilo kakve svoje pomoći. Britanski ministar lord Majners je upozorio da će odbacivanje zakona usvojenog u parlamentu imati dugoročne posledice, dodavši da će u tom slučaju „Island javno pokazati da ne želi da bude deo međunarodnog finansijskog sistema, da ima pristup međunarodnim i nacionalnim fondovima drugih zemalja, te da nije siguran poslovni partner." Te i mnoge druge pretnje koje su upućivane Islandu na kraju je prokomentarisao i njen predsednik:

 „Nama govore da, ukoliko ne prihvatimo uslove međunarodne zajednice, da ćemo postati Kuba. No, ukoliko se s tim saglasimo - postaćemo Haiti."

Posle svega, na referendumu (mart 2010. godine) ogromna većina (preko 90 odsto) izjasnila se protiv zakona koji je usvojen u parlamentu.

  U junu 2010. godine Vrhovni sud Islanda je odlučio da su krediti sa valutnim klauzulama nezakoniti, a pošto je u vreme krize došlo do enormnog rasta kursa evra, građanima je na ovaj način u velikoj meri smanjeno kreditno opterećenje. Pored toga, najzaduženijim slojevima građana vršen je i otpis duga po kreditima, tako da su interesi (pogotovo najugroženijih) građana stavljeni ispred interesa bankara.

  Zahvaljujući ovakvoj politici, privreda Islanda se brzo oporavila. Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika je 63.830 dolara (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u naftom bogatim Ujedinjenim Arapskim Emiratima je 49.700 dolara), nezaposlenost na kraju 2010. iznosila je 6,4 odsto (pre izbijanja krize u 2008. bila je 1 odsto), a u narednim godinama se očekuje dalji porast privredne proizvodnje.

 

 

 

GLOSA

 

Slobodno tržište je slobodno samo dok ne dospe u finansijske teškoće