Razaranje

 

Neverovatna i tužna priča o sirotom i jadnom Kunsttransu, nedužnom kumu Đorđu Brankoviću i našem krivosuđu

Ugovor o poslu koga nema

Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški skandal. Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas. Šta je tim povodom izjavio ex i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio Večernjim Novostima  šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi vređala nečija prava

Stanislav Živkov

 

Pre izvesnog vremena čitava javnost ostala je konsternirana vešću po kojoj je javno saopšteno da bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.

Sama po sebi ovakva sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri. Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

 Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom.  Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom  da je "Kunsttrans"... kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posao... Magacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen! Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke  dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina pri čemu je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

 

Poslovno tehnička saradnja

 

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.

Pošto je Branković očito mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine. Bilo bi stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi. Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota uspora Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš, da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da nikome ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području  prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda! O tome da je to ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta. Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je sklapanje ugovora   o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.

 

Iznajmljen depo koga nema

 

Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv).  O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi. No, ako se zna da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!

Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku garanciju koja je bila predviđena ugovorom!

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine.

Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru.

Međutim, pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana 6 ovog ugovora. Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa.

Ali, o tome da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?

Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog muzeja.

Pošto se na ovaj način nedvosmisleno dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči, siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto to navodno vređa prava tužioca!

 

 Manojlo fizičko lice?

 

 

Tako je, i pored objavljenih fotografija na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je  dana 1. septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom  Magacin Kunsttransa u Krnjači tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi, napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).

Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.

 Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen! Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."

Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra, pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.

Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena - previsoka , odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena i dela Đorđa Brankovića!

Iako su sve informacije bile javno poznate našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?

Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans - Narodni Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina, dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.

 U nastavku se još zahteva da se u Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka, kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom. Zanimljivo, ali je činjenica da za ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija za bozadžiju; ja tebi grofe - ti meni vojvodo, platiće neko treći!