Postdemokratija

 

Nije gotovo, tek je počelo

 

Dobro je da je počelo, a dobro je i što ima protesta protiv dogovorenog, da pregovarače drži na oprezu. Treba imati na umu da je to tek prvi papir, bez veće težine, zato ne treba referendum. Samo bi mu dao na značaju. U ovom trenutku niko nije potpuno u pravu, niti može da zna sve posledice. To će potrajati i stvari će se menjati. Biće tu mnogo uspona i padova, ubrzanja i zastoja, svađa i prekida. Menjaće se i akteri i posrednici, kao i pozicija dve strane. Sve je to deo procesa, na koji tek treba da se navikavamo. Sad izgleda strašno, čak i onima koji to vode, jer je prvi put. Posle će biti lakše. Inače, pravi pregovori se vode tajno. Tek kad dođemo u tu fazu, postaće jako ozbiljno, piše Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Kada Vučić i Dačić, jedan pored drugog, krenu da forsiraju beskrajne hodnike palate EU u Briselu, neodoljivo me podsećaju na Don Kihota i Sanča Pansu. Jedan visok i tanak, drugi mali i debeljuškast, prvi zamišljen i zabrinut, drugi veseo i nasmejan. I onda kako da se čovek ne zapita, da li je i to samo još jedan juriš na vetrenjače?

Varaju se svi koji misle da je Briselskim sporazumom nešto završeno, na našu korist ili na štetu, svejedno. Tek je počelo i zasad ništa ne znači, ni dobro, ni loše. Tek će da se pokaže kuda sve može da vodi, tako da je rano suditi.

Potpuno razumem naše potpisnike briselskog sporazuma o Kosovu, isto kao što razumem i one koji se tome protive, jer mnogo je ozbiljnih razloga i za i protiv. Razumem i proteste protiv sporazuma, posebno Srba sa severa Kosova, koji su s pravom sumnjičavi.

Međutim, ne razumem dramatizaciju povodom ovog sporazuma, posebno ne od onih koji su i sami istakli parolu -Ništa nije gotovo-  jer zaista nije.

Sporazum je samo jedan papir bez prevelike težine, moglo bi se čak reći da je to samo mrtvo slovo na papiru, jer najvažnije i svakako najteže tek dolazi, a to je njegova implementacija. Primena sporazuma, biće Sizifov posao bez punog angažovanja Srba na Kosovu, posebno onih na severu, ali i Albanaca, među kojima će takođe biti mnogo spremnih da to sabotiraju.

Naravno, da i sami potpisnici različito tumače sporazum, koji su i prihvatili iz različitih razloga, sa različitim planovima i očekivanjima, pa će različito tumačiti i njegovu primenu. Tako će, sa manje ili više entuzijazma i raditi na tome. Pa onda slede nesporazumi i uzajmne optužbe za to ko više ili manje unosi zabunu i pometnju, ko više radi protiv,  odnosno ne radi dovoljno na sprovođenju onoga što piše na papiru. Pa podmetanja i provokacije, kako bi  druga strana bila optužena da koči uzbrdo. Pa zastoji, možda čak i prekidi. Pa opet pregovori, pa nova tumačenja, aneksi ili čak potpuno novi sporazumi. Jedan korak napred, dva nazad, pa opet napred. Malo više na jednu stranu, pa na drugu. Tako to ide, ali važno je da ide.

U kom pravcu i koliko u našu korist, zavisiće od brojnih okolnosti: od razvoja situacije u EU, od interesa i odnosa snaga na svetskoj sceni, u Evropi i na Balkanu, ali u značajnoj meri i od nas. Od toga koliko ćemo biti mudri i strpljivi. Znači, ništa nije gotovo, zapravo tek počinje. Ako ćemo zahvaljujući tome u međuvremenu otpočeti pregovore o pristupanju EU, isplati se, jer naša pozicija biće bolja, manevarski prostor veći, a samim tim i šanse za ostvarivanje saopštenih i prećutanih ciljeva. Otvoriće se možda i neke nove perspektive i mogućnosti za ostvarenje nekih potajnih želja, o kojima trenutno ne možemo ni da sanjamo. Naravno, uvek se može i prekinuti taj proces i vratiti sve na početak, jer ovim dokumentom ništa nije ozakonjeno. Zato je važno ne raspisivati referendum o tome.

To jeste najdemokratskiji način, ali ga treba ostaviti za neku od kasnijih faza u procesu, kada će se odlučivati o važnijim pitanjima. Ovako, ovo je samo sporazum dve izvršne vlasti, koji može biti promenjen, kao što i vlast može biti promenjena. Kada bi to verifikovao Parlament, to bi već bila druga pesma, a tek referendum. Stvar bi bila zacementirana, bez velikog prostora za manevar, a ako nemaš manevarskog prostora ispadaš iz igre.

Ako želiš da ostaneš važan akter u toj utakmici, moraš biti spreman na dugo nadmetanje i dobro rasporediti snage. Moraš, održavati ravnotežu, držati bar nerešen rezultat i spremati se za penale.  Za prekid utakmice, nikad nije kasno, ali je važno da za to ne bude kriva samo jedna strana, jer onda druga dobija meč parforfe. Nema potrebe sa time žuriti, ta je opcija uvek na raspolaganju, ali tek pošto se iscrpe sve druge mogućnosti. 

O tome kako to funkcioniše, najbolji primer su brojni mirovni sporazumi između Izraela i Palestinaca, od kojih nijedan nije realizovan u celini i do kraja, ali svaki je doneo neki mali pomak. Bivalo je u međuvremenu i potpunih prekida odnosa, čak i oružanih sukoba, ali svaki novi početak posle toga startovao je sa nove crte, bliže cilju, sa više međusobnog razumevanja i uvažavanja interesa druge strane.

Svaki sukob između njih, dovodio je i do unutrašnjih previranja na obe strane, pa su i jedni i drugi doživljavali određene promene u odnosu na ciljeve, strategiju i taktiku.

Sad ni u Izraelu nije sporna samostalna palestinska država, samo je pitanje granica otvoreno, ali i to bi se lako rešilo kada bi se našlo rešenje za Jerusalem, koji obe strane drže za svoj glavni grad. Najteže je ipak pitanje prava na povratak u Izrael palestinskih izbeglica i proteranih, jer i Rezolucija UN je po tom pitanju kontradiktorna. 

U Rezoluciji se, naime, kaže da je Izrael jevrejska država, ali kada bi se u njega vratili svi Palestinci, njih oko 4 miliona, što Rezolucija takođe garantuje, oni bi činili većinu stanovništva. Znači, i tzv. međunarodna zajednica ume da postavi nemoguće ciljeve, pa se i to ponekad mora korigovati.       

Naši pregovarači, koji su i potpisali ovaj sporazum, od optužbi za izdaju, brane se ponavljanjem tvrdnje da se nigde u tekstu ne spominje priznavanje nezavisnog Kosova, što je tačno, ali je isto tako tačno da bi se to moglo podrazumevati. Međutim, i na drugoj strani imaju problem, jer ne spominje se ni podela Kosova, ali bi se takođe mogla podrazumevati i ta mogućnost, jer bi ovo mogao biti prvi korak u tom pravcu. Uostalom ni Kosovo nije došlo do otcepljenja iznebuha, samim proglašenjem nezavisnosti, nego je to bio proces, koji je započeo nekih šezdeset godina ranije sa minimalnom autonomijom, kao što ovaj sporazum obezbeđuje Srbima na severu Kosova. Iz toga se svašta može izroditi, ali samo uz naše učešće može da prevagne i na stranu na koju bismo želeli.

Moja je procena da će Kosovo, sa Srbima na severu, imati isti problem kao Srbija sa Albancima na KiM, ali treba vremena da i oni to shvate i priznaju. Danas ih u to niko ne može ubediti, ali kad Sever zaista postane njihovo Kosovo, razumeće zašto Srbija nije znala kako da sa njima izađe na kraj. A pokušavala je i milom i silom. I davanjem najveće autonomije i potpunim ukidanjem svake samouprave, na kraju i upotrebom oružane sile. I nije vredelo. Međutim, stvar se ne završava kad to shvate. Naprotiv, tek tada će početi da razmišljaju o drugačijim rešenjima. Trebaće im dosta vremena da od te spoznaje, dođu do toga da priznaju da ne mogu to da reše onako kako bi oni želeli i da počnu istinski da pregovaraju o drugim opcijama.

Srbija svojim aktivnim pristupom i strpljenjem, kao iskusnija i zrelija,  treba da pomogne tom procesu kod njih, demonstrirajući tako celom svetu svoju zrelost i posvećenost mirnom rešavanju konflikta. Tako će sticati sve više poverenja i uvažavanja međunarodne zajednice, pa i podrške. Važno je samo da za to vreme, Srbi na Kosovu, ne budu žrtveni jaganjci, a to je, jednim delom, obezbeđeno ovim sporazumom.  Prvim u nizu, koji treba da uslede. Takođe, trebaće vremena da i oni shvate koja je njihova uloga u svemu, da ipak moraju da pristanu na ulogu piona u toj partiji šaha, sa svešću o tome koliko i pešaci mogu biti važni. Svi koji se bar malo razumeju u šah, znaju da se zbog gubitka pešaka, najčešće gubi partija, a da svaki pion koji izgura do kraja, postaje kraljica.

U svemu tome, važnu ulogu treba da odigraju novi posrednici, kojih će sigurno biti i koji neće samo sedeti za pregovaračkim stolom kao medijatori i sudije, nego raditi na terenu, i sa jednima i drugima i trećima. Otvarati im oči i nove perspektive, ubeđivati ih, davati argumente koji se ne odbijaju lako. Koji će organizovati i tajne susrete, na kojima će najotvorenije biti razmenjivane ideje i mišljenja, čak i o rešenjima o kojima pregovarači ne smeju da razgovaraju ni sa najrođenijima.

Zašto tajni? Pa zato što bi zbog nekih od tih ideja, koje se tako samo proveravaju ili testira druga strana, oba pregovarača momentalno bila razapeta na stub srama, svaki na svom glavnom trgu, a možda i u Briselu i na Ist riveru. Međutim, vremenom, neke od njih se zajedničkim naporima, ponekad, mogu tako istesati, da se od njih može popločati potpuno nov put, kojim bi obe strane mogle da krenu napred, ako ne ruku pod ruku, ono bar ne smetajući jedni drugima.

Iz takvih, poverljivih razgovora, i o sopstvenim slabostima, često izrasta poverenje, pa i lična prijateljstva, koja se onda šire, svako u svojim krugovima. Tajni pregovarači, upoznavajući se obostrano, umeju da izgrade takvo razumevanje da neretko postaju zaverenici istorijskog sporazuma, nevezano za trenutna raspoloženja njihovih vlasti. I kad se sve počne raspadati, oni drže konce i ostaju most između dve strane, jer svaki kraj je ujedno i prilika za novi početak.