Nismo mi od juče

 

Epizoda 106

 

Posle teniskog meča na Rolan garosu u kome je igrom slučaja Nadal pobedio Novaka, bio sam ponosan na Novaka, bio sam ponosan na Novakov poraz! I u porazu je Novak pokazao da je jedan od najboljih koji je ikada igrao tenis. Posebno sam ponosan što postoji Srbin kome nije važno da neko bude lošiji od njega, već da on bude bolji od istog.

Po zakonu o upaljačima koji vlada u Evropskoj uniji, upaljači moraju da budu tako napravljeni da ne može da ih aktivira dete mlađe od 51 mesec! Nije ovo jedini zakon koji su smislili zakonopisci iz EU, ima ih i o veličini dupeta koje sme da sedne u traktorsko sedište.

Ljudi s mozgom akvarijumske ribice i nas uteruju u te zakone. A nama je lakše uterivati u dupe nego u glavu.

Objavljena je vest da su Srbi na prvom mestu po broju nepismenih po glavi stanovnika. To mi je najbitniji dokaz zašto su Srbi voleli Josipa Broza. "Što da kupujem knjige? Da sam hteo da čitam, ja bih išao u školu!".

To su činjenice: bio si obavezan da završiš osnovnu školu, znao sva slova ili ne! "Zbogom školo, nisam te ni vo'lo". sad bi odjednom da opismenimo te i takve. Šminkanje mrtvaca nije način obnavljanja života.

Drugovi golootočani su nezadovoljni odštetom koju im država isplaćuje za robijanje na koje ih je poslala njihova partija. Što odštetu ne traže od Joške Broza ili od SPS-a? A golootočani su do četrdeset osme godine pobili preko dvesta hiljada Srba, bez suda, u noćnim akcijama, a žrtvama se ne zna ni strva ni java. Golootočani su bili veći krvnici srpski od onih koji su ih tamo poslali. Država Srbija i dalje plaća za Titove zločine. Imaju li pravo potomci Srba koje su pobili golootočani, da od njihovih potomaka traže odštetu? Kažem ja da Srbijom još vladaju komunisti! Četnički vojvoda u liku predsednika Srbije, morao bi nešto lično da kaže, barem o pravdi za četnike!

U Kosovskoj Mitrovici od rođenja živi i radi Petar Rakić, jedan od najvećih gitarista u srpskom rodu. Mi, mitrovački đaci, bežali smo sa časova da slušamo njegov ansambl i hvatali "cake" njegove svirke.

Sredinom juna, u lepom ambijentu, slušao sam mlade talente na gitari, čiji je učitelj Petar Rakić, koji je i predavač u muzičkoj školi i vodi hor "Nušić", koji nastupa širom Srbije. Glavna zvezda koncerta je bila raskošna Danica Mrkić, buduća velika srpska umetnica, noseći publiku u oblake sa kojih se ne pada. Nastupio je i mladi umetnik, Marko Mijatović, unuk blaženopočivšeg Blagoja Stevića, jednog od najboljih mitrovačkih muzičara svih vremena.

Po izlasku sa koncerta, pogledao sam u krst na vrhu hrama Svetog Dimitrija i prekrstih se.

"...Bože, hoće li narod koji ima ovakvu decu, ostaviti ovu zemlju divljacima, švercerima droge i trgovcima belim robljem?". A onda rekoh poluglasno: neće ostaviti ovu zemlju, neće dati dragi Bog, dobar je on, ma koliko mi nevaljašni bili!

Raznorazne novine i razni plaćenici pišu da "nije uspeo" koncert Jelene Karleuše. Odavno pišem kako treba i zato svaku njenu pesmu moram da čujem po više puta da bi razumeo šta to ona peva. Imam decu nešto mlađu od njenih godina, i hitove mnogo starije od nje. Svašta sa estrade mi je obelelo kosu i bradu. Znam i šta se Jeleni dogodilo. Doušnici mi dojavljuju. To su džukele koje nemaju morala. A ja bih, kao otac srpske mladeži poslao Jeleni očinsku poruku: "...Dete, ne vole baš svi to što podržavaš lezbose i homose". I mene ne vole, ali zbog drugih razloga".

I dalje neću voleti Jelenine pesme, ali neću voleti ni one koji uživaju u njenom neuspehu. Ne volim one koji ne vrede ništa a hoće da budu nešto!