Rocky Stars Club

 

Uređuje Rajko Roki Dvizac..

 

Hleb i čokolada…

 

(Ne)očekivani gost na venčanju Doris Dragović

 

Na telefonskoj sekretarici je bilo nekoliko poruka da se hitno  javim u redakciju „TV Novosti".Čim sam stigao na  stolu me je čekala avionska karta za Split. Nekada bih se tome obradovao ali sada - sada je to po meni bila čista ludost. Zar niko u redakciji ne čita druge novine,osim sopstvenih? Zar ne znaju šta se dešava u zemlji Jugoslaviji? Samo što nije izbio rat a ja treba da idem u Split.

 I kog đavla ću tamo kad se ne bavim politikom? Sva ta pitanja u mojoj glavi prekinuo je glavni urednik Nino Milenković  koji je „dotrčao" čim je čuo da sam stigao. Uzbuđeno mi je objasnio da mu se javio prijatelj i saradnik redakcije iz Splita, foto-reporter „Slobodne Dalmacije", sa vešću koju niko iz medija, osim njega ne zna. Pa čak ni u „Slobodnoj Dalmaciji"! A vest je bila da se u tajnosti venčava Doris Dragović za tamošnjeg vaterpolistu „Neka joj je sa srećom,ali kakve to veze ima sa mnom?" -odgovorio sam.

No, urednik me je ubeđivao da je to ekskluziva  a da jedino ja mogu nepozvan otići na svadbu, jer jedino  mene Doris Dragović neće odbiti niti oterati sa venčanja. "Ti dobro znaš zašto te Doris neće odbiti!" - dodao je na kraju.

Uzalud sam pokušao da mu objasnim da li uopšte zna šta se dešava i da je svadba Doris Dragović u ovom trenutku marginalna stvar. Nije vredelo, nije me slušao.

Hteo je tu ekskluzivnu svadbu pošto-poto. Zaustavljeno je štampanje novina - čekalo se da ja donesem naslovnu stranu i priču...

Tri sata kasnije bio sam već u avionu za Split. A Split me je dočekao sav izlepljen plakatama i bilbordima Franje Tuđmana. Ni nalik gradu čije je ime uvek bilo vezivano za more, festivale i dobru zabavu. Imao sam jednu naviku, za razliku od drugih kolega novinara - u koji god bi grad otišao uzimao bih isključivo lokalnu štampu.

Drugi su nosili ili pak kupovali novine za koje su pisali, valjda da bi se tako lakše indetifikovali pred samim sobom i drugima. Uzeo sam na aerodromu „Slobodnu Dalmaciju" i taman kad sam krenuo prema šanku, pojavio se foto-reporter „Sl.Dalmacije". Odmah mi je rekao da idemo pravo u grad. Po njemu se videlo da je uznemiren i prestrašen.

Uglavnom je on pričao a ja sam klimao glavom, tako da se čuo samo njegov splitski dijalekat a moj beogradski ostao je nezapažen. Ostavio me je u jednom kafiću, rekao da ga tu sačekam, da slučajno nigde ne idem i da mi nije palo na pamet da muvam lepe Splićanke.

Zaledio se jer se u tom trenutku pojavio konobar. Ja sam hladno naručio:

- „Eno kavico, prosim lepo"! Konobar je klimnuo glavom a foto-reporter se najzad osmehnuo. "Slobodna Dalmacija" u rukama, kavica ispred mene, još samo da ćutim i niko neće primetiti da sam iz Beograda. Tako je i bilo. Dva sata kasnije, a 15 minuta do venčanja, foto-reporter se ponovo pojavio.

Platili smo račun za moje kavice, seli na njegov moped i krenuli ka Opštini gde je bilo zakazano venčanje.Setio sam se da se na venčanje ne ide praznih ruku i naterao foto-reportera da stane ispred jedne cvećare i kupi buket cveća. To je i učinio ali meni nije dao da mrdnem sa motora. Tačno na vreme stigli smo pred Opštinu.  Kad smo ušli unutra video sam Doris, njenog mladoženju, najužu rodbinu i jednog, očigledno njihovog (svadabarskog) fotografa. Ja sam bio jedini novinar iz cele Jugoslavije koji je došao na venčanje Doris Dragović! A „moj" foto-reporter, jedini foto-reporter! Nije čak došao ni novinar iz Splita a kamoli Zagreba. Očigledno je bilo da se venčava u strogoj tajnosti.

Glasno sam viknuo: - „Doris"!!! Bila mi je okrenuta leđima. Okrenula se i par sekundi me gledala totalno iznenađena pojavom  (ne)očekivanog gosta na venčanju! No, nije se dala zbuniti. Poklonila mi je svoj široki osmeh a ja njoj buket cveća. "Čestitam" - rekao sam kratko."Hvala"  - uzvratila mi je.

Naravno, poljubili smo se za sreću. Tek onda mi je predstavila svog budućeg muža a potom rekla da sam ja novinar iz Beograda, njen stari prijatelj. To je bio šok ne samo za mladoženju,već za sve svatove. Srećom, u tom trenu, matičar je pozvao mladence, venčanje je moglo da počne. Foto-reporter se iskrao iza mojih leđa i odradio posao kako valja. Slikao je non-stop. Shvatio sam da on zaista jedini zna za ovo venčanje i da sada tu svoju tajnu želi dobro da naplati. Slikao je i za „Slobodnu Dalmaciju" i za „TV Novosti" i za štampu u Zagrebu. Imao je potpunu ekskluzivu.

Kad se opštinsko venčanje završilo, Doris mi je samo mahnula jer ju je novopečeni mladoženja odvukao u raskošno okićen auto. Foto-reporter mi je rekao da idem pravo na aerodrom i da ga tamo čekam a on ide u redakciju da razvije film koji će mi doneti.

 „A kuda će Doris"? - pitao sam ga."Pa..u crkvu,na crkveno venčanje" - odgovorio je on. „E,onda i ja idem tamo" - bio sam odlučan.

Uzalud me je molio da ne idem jer, to nije isto a još manje pametno. Tamo će biti svi gosti.Čak i oni nezgodni.  Zar sam zaboravio da dolazim iz Beograda? Pošto sam bio uporan, na kraju je pristao da me odveze svojim mopedom do crkve. "Ne brini,čim se završi venčanje ja ću taksijem otići na aerodrom.

Tamo se vidimo" - tešio sam ga. Ali, on je toliko bio isprepadan i uplašen da jednostavno pustio da radim šta sam naumio. Lagao bih kada bih rekao da ni mene nije spopala neka nelagoda i hladnoća oko srca ali jednostavno neki đavo me je terao da idem do kraja. Šta će te,mladost - ludost. Foto-reporter „Slobodne Dalmacije" me je istovario ispred kapije dvorišta crkve i odjurio. Ušao sam sam. Desetak koraka dalje od mene stajala je i posmatrala me grupa od 7-8 mladića u svečanim odelima ali sa vidnim značkama/šahovnicama na revrima. Pratili su me u stopu. Oni su očigledno znali ko sam i odakle sam. Ušao sam u crkvu, prekrstio se i stao blizu vrata da odatle posmatram crkveno venčanje Doris Dragović. Grupa je stala iza mene. Na leđima sam osećao njihove poglede. Posmatrao sam šta ostali gosti rade,pa sam to činio i ja što je još više zbunjivalo moje posmatrače. Negde pred sam kraj, neočekivano za moje posmatrače, prekrstio sam se i izašao iz crkve. Dvojica su lagano krenuli za mnom. Stajali su na pristojnom rastojanju i posmatrali me sve dok nisu se uverili da sam seo u taksi i otišao. Možda su mislili da idem pre njih na mesto gde će biti održano svadbeno veselje ali ja sam ipak krenuo na aerodrom. Naručio sam eno kavico i sačekao foto-reportera. Kada me je ugledao prvi put tokom ovog neobično-stresnog dana da se nasmejao kao čovek. Videlo se da mu je tek sada pao kamen sa srca. Dao mi je film, pozdravili smo se i ponadali da ćemo se videti jednog dana.

Tek kada sam ušao u avion, primetio sam nešto neobično. Kada sam dolazio u Split, avion je bio skoro prazan a sada je bio prepun. Meni je bilo jasno zašto ali ne i onima u Beogradu. Strah, pravi strah me je stigao tek kada smo poleteli a prestao tek pošto smo sleteli na aerodrom u Surčinu.

Dok sam u redakciji prepričavao sve šta sam doživeo oni su se uglavnom smejali, tvrdeći da preterujem. Istina predskazanja koje će tek uslediti, kao da nije dopirala do njih. Jedino u tom momentu je bilo bitno da „TV Novosti" jedini u Jugoslaviji imaju ekskluzivu - naslovnu stranu i priču jedinog novinara koji je bio u Splitu na venčanju Doris Dragović! Ceo tiraž je prodat za dva dana. Danas,posle toliko godina pitam se - da li „TV Novosti" uopšte znaju da ja postojim?! Kako bi „znale" kad su od najtiražnijeg nedeljnika postali tv bilten.