Razaranje

 

Neverovatna i tužna priča o nevinoj Branislavi Anđelković Dimitrijević i bezdušnom ministarstvu kulture

 

Misterije sorošizma i ljubavni slučaj direktorke muzeja

 

Kako je otkriven kostur u šifonjerima svih dosadašnjih ministara kulture. Kako je osnovan , zatvoren i urnisan Muzej savremene umetnosti. Za koje navodne muzeološke zasluge je za direktorku imenovana soroševska snajka. Ko je bio predsednik upravnog odbora Muzeja i zbog čega se nije mešao u svoj posao. Ko je nameštao posliće svom mužiću. Ko je uspešno zatvorio muzej. Zbog čega je nikad završena rekonstrukcija u potpunosti avansno isplaćena. Koji se sve ministri kulture nisu mešali u svoj posao. Na šta je straćeno 176 miliona dinara.

 

Stanislav Živkov

 

Skelet u plakaru, (Skeleton in the closet), odnosno kostur u šifonjeru je idiom, odnosno kolokvijalizam kojim se opisuje neka sramotna tajna. Zahvaljujući predanom radu ministra kulture Bratislava Petkovića, na videlo javnosti isplivao je jedan takav kostur koji je bio dobro skriven u šifonjerima svih dosadašnjih ministara kulture: Branislava Lečića, Dragana Kojadinovića, Voje Brajovića, Nebojše Bradića i Predraga Markovića.Naravno, ovde je reč o najnovijem slučaju , odnosno o slučaju Muzeja Savremene umetnosti koji je zakuvan još 2001 godine a koji je tek nedavno počeo da se raspetljava. Podsećanja radi, Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvoren je 20. oktobra 1965. godine. Delatnost Muzeja počinje 1958. godine kad je aktom Saveta za kulturu Narodnog odbora grada Beograda doneta odluka o osnivanju Moderne galerije, ustanove čiji je zadatak bio da prati razvoj jugoslovenske savremene umetnosti. Izvršno veće SR Srbije odlučuje da za potrebe Moderne galerije sazida zgradu koja bi zadovoljila moderne muzeološke principe i određuje lokaciju na Novom Beogradu na ušću Save u Dunav, naspram Beogradske tvrđave. Godine 1960. raspisan je konkurs za idejno rešenje nove zgrade. Prihvaćen je projekat arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović za koji će im kasnije, na dan otvaranja Muzeja, biti dodeljena Oktobarska nagrada Beograda za arhitekturu. Po izgradnji nove zgrade, Savet Moderne galerije usvaja nov naziv ustanove - Muzej savremene umetnosti. Za prvog upravnika novog Muzeja postavljen je Miodrag B. Protić.

 

Kamarila i nagrade

 

U postavljanju osnova rada nove institucije uzeta su u obzir teorijska i praktična iskustva najuglednijih muzeja moderne i savremene umetnosti u svetu. Osnivač, prvi direktor i autor prve stalne postavke Muzeja savremene umetnosti (1965-1980) bio je Miodrag B. Protić, slikar i autor značajnih izložbi, knjiga i tekstova iz oblasti istorije jugoslovenske i srpske moderne umetnosti koji je muzej uzdigao u jednu od vodećih ustanova u svetu. Tokom mandata narednih direktora: Marije Pušić (1980-1984), Koste Bogdanovića (v.d. direktora, 1984-1986), a osobito Zorana Gavrića (1986-1993) koji su po svaku cenu želeli da budu Miodrag Protić na mestu Miodraga Protića, Protićeva stalna postavka i koncepcija samog muzeja su bili ispoštovani, ali je zato početkom devedesetih Gavrić izvršio temeljnu politizaciju muzeja i to na taj način da je u znak protesta protiv tadašnjeg režima odbijao da za Muzej preuzme slike koje je, teškoj situaciji uprkos, tadašnji saziv Ministarstva kulture namenski kupovao za popuni zbirki Muzeja Savremene umetnosti,zbog čega je na kraju smenjen i za narednog direktora imenovan je ugledni slikar Radisav Trkulja, a otkupljene slike su predate Narodnom muzeju.

 Pošto se Ministarstvo kulture na ovaj način jako zamerilo kliki okupljenoj oko Gavrića koji su svi odreda zamislili da su nezamenljivi, tadašnja opoziciona štampa, predvođena nedeljnikom Vreme započela je harangu protiv Trkulje a u sve se naravno uključila i Gavrićeva klika u   kojoj se pre svih isticao izvesni Joca Despotović koji je zajedno sa Gavrićem konstantno podmetao klipove Radisavu Trkulji zbog čega su obojica više puta bili najureni iz Muzeja a pojedini mediji su sistematski bombardovali javnost neverovatnim i tužnim pričama o sirotim i nevinim velikim muzeolozima poput Gavrića i Despotovića.

Uprkos svim podmetanjima i miniranjima od strane ove dvojice gotovo čitavo vreme mandata Radisava Trkulje (1993-2001)  Muzej je bio otvoren za publiku da bi zbog oštećenja u ratu 1999 bio zatvoren . Nakon tzv demokratskih promena , po vrlo demokratskom kriterijumu negativne selekcije za novu direktorku je za nepoznate muzeološke zasluge imenovana izvesna  Branislava Anđelković-Dimitrijević koja je u stručnoj javnosti jedino bila poznata kao supruga odnosno snajka podjednako bizarnih likova Branislava Dimitrijevića, istoričara umetnosti čiji je glavni kvalitet bila činjenica da je bio sin sada pokojnog Vojina Dimitrijevića, najpoznatijeg kao jednog od  stubova Soroša u Srbiji što se najbolje potvrđuje činjenicom da je upravo ovaj tandemu snova Dimitrijević & Dimitrijević tadašnji Soroš fond u Beogradu otvorio skaredni Centar za savremenu umetnost.

Na ovaj način kompletiran je udruženi zločinački projekat na temeljnom rasturanju muzejske struke u Srbiji , poznatiji kao Vladavina snajki, jer je ubrzo  na mesto direktorke Narodnog Muzeja u Beogradu imenovana još jedna eminentna snajka doduše nevenčana, Cvjetičanin dr Tatjana u široj javnosti poznatija kao ljubavnica Nenada Tasića, inače poznatijeg kao sina akademika Nikole Tasića. Na ovaj način formiran je muzeološki štetočinski duo fantasticus pošto su se Dimitrijevićka i Cvjetičanka stalno naokolo vodale kao zadušne babe, a svoja belosvetska nepostojeća muzeološka iskustva Dimitrijevićka je stalno plasirala Cvjetičanki koja je  u nju gledala kao u boga, a naprasno je proobožavala Dimitrijevićkinog mužića kada je on postao pomoćnik ministra kulture.

Iz dobro obaveštenih izvora se tek kasnije saznalo da su ove dve eminentne snajke-direktorke planirale čitav niz štetočinskih pseudomuzeoloških zahvata, kao i kompletno pretumbavanje najvažnijih muzeja a po ovim planovima bilo je čak  predviđeno i spajanje Narodnog Muzeja i Muzeja Savremene umetnosti u jedan privremeni muzej koji bi u narednoj fazi bio ponovno podeljen na dva: na Arheološki i Umetnički muzej Srbije gde bi svaka od snajki za kapitalne zasluge bila nagrađena doživotnim direktorskim mestom! Sledeća faza ovog udruženog zločinačkog poduhvata realizovana je uz svesrdnu pomoć tadašnjeg pomoćnika ministra kulture Joce Despotovića, koji je na predlog sada ražalovane direktorke Cvjetičanin dr Tatjane dozvolio da se Narodni muzej zatvori kao bi se na tenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe pseudomuzeološke ideje te na haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i inostranstvu.

 

Bračni par i njegov ćar

 

 Inače, već tada se pokazalo da je Muzej savremene umetnosti daleko  bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod tadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao snajka Vojina Dimitrijevića a koja je Muzej Savremene umetnosti pretvorila u svojevrsnu bračnu manufakturu i to na taj način što je vlastitog mužića a sina Vojina Dimitrijevića konstantno angažovala u muzeju kojim je direktorovala. Dimitrijevićka je , ubrzo po svom postavljenju, temeljno razbucala Muzej Savremene umetnosti i to tako što je naredila skidanje dotadašnje stalne postavke kako bi za izradu nove stalne postavke, koja je u najmanju ruku podsećala na đubrište, angažovala Ješu Denegrija, koji je u to vreme bio zaposlen kao profesor na Filozofskom fakultetu a još uz to bio i predsednik Upravnog odbora Muzeja Savremene umetnosti za čiji račun je radio novu stalnu postavku i to sigurno ne za džabe. Na ovaj način osigurano je ćutanje Denegrija za nepotističko direktorovanje Muzejem pošto je Dimitrijevićka godinama honorarno angažovala svog mužića kao stalnog gostujućeg kustosa beogradskog Muzeja savremene umetnosti redom za stupidne projekte poput  kursa Umetnost i kultura u socijalističkoj Jugoslaviji, , Konverzacija MSU, Beograd 2001 Muzej Stedelijk na Ušću (MSU, 2004), Situated Self: Confused Compassionate, Conflictual (Helsinki City Museum; MSU, 2005), Amerikanci u Beogradu: Dve izložbe i posleratni modernizam (MSU, 2006), U raskoraku - Izmeštanje, saosećanja i humor u savremenoj umetnosti u Britaniji (MSU, 2007,  a u isto to vreme Dimitrijević je zajedno sa Branislavom Anđelković osnovao i koordinisao rad Škole za istoriju i teoriju slike, nezavisnog edukativnog projekta u Beogradu (1999-2003).

 Iako je bilo sasvim jasno da je u pitanju vrlo očigledan nepotizam I sukob interesa, to nikome ni najmanje nije zasmetalo pošto je u skladu sa demokratskim kleptokratskim tradicijama to bilo nešto najnormalnije (uostalom druga snajka Cvjetičanin dr Tatjana je na isti način vrlo transparentno sklopila štetan višemilionski devizni ugovor sa kumom svog venčanog mužića) pa zato ni najmanje ne čudi da je Dimitrijević čak dogurao do položaja pomoćnika ministra kulture u kom svojstvu je 2009 godine ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose!

 Inače. Bračni par Dimitrijević & Anđelković - Dimitrijević straćio je neverovatne količine novca ni na šta a Anćelkovićka se u samom muzeju recimo proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili. Kako niko ne bi posumnjao u muljaže, Muzej savremene umetnosti je bio otvoren do 2007. godine kada je iseljen zbog početka radova na rekonstrukciji čiji se kraj sada niti ne nazire. Naime, tek sadašnjem sazivu Ministarstva kulture pošlo je za rukom da raspetlja vrzino kolo muljaža vezanih za katastrofalnu rekonstrukciju zgrade Muzeja savremene umetnosti te je zbog osnovane sumnje da je bilo velikih zloupotreba tokom rekonstrukcije od 2007. do 2011, podnet zahtev javnom tužilaštvu za pokretanje krivičnog postupka protiv odgovornih lica sve tri ugovorne strane: Ministarstva kulture, MSU i izvođača radova firme Montera.

 

Gde su dva miliona evra?

 

Ono što odmah pada u oči je činjenica da nikada nije javnosti prikazan projekat rekonstrukcije Muzeja ali se zato još od 2005 godine znalo da je , osim rekonstrukcije sadašnje zgrade, tada bilo govora i o dogradnji nekakvog aneksa radi proširenja smeštaja zaposlenih pošto su do tada kustosi i ostali zaposleni bili sabijeni u premale kancelarije, niti je bio prikazan i projektni zadatak. Tako se nakon uvida u celokupnu dokumentaciju, stručne službe ministarstva su došle do zaključka da je bilo zloupotreba odgovornih lica sve tri strane, tako da je javnom tužilaštvu upućen zahtev da to proveri. Takođe se pokazalo da su ugovor o rekonstrukciji MSU u decembru 2007. godine potpisale tri strane: ministarstvo kao naručilac posla, MSU kao korisnik i firma "Montera" kao izvođač radova. Rekonstrukcija MSU je počela 2008, a ugovor je prekinut 2011, kada je izvođač radova napustio gradilište MSU koji je zbog radova zatvoren već šest godina. U samom Ministarstvu kulture u periodu od 2007. do 2011. godine na čelu ministarstva bili su Vojislav Brajović, Nebojša Bradić i Predrag Marković a Branislava Anđelković Dimitrijević bila je direktor MSU još od 2001. godine i vremena kada je ministar kulture bio Branislav Lečić.

Treća ugovorna strana, firma "Montera", građevinsko je preduzeće je čiji je osnivač Dragan Kopčalić, nekadašnji predsednik Demokratske stranke Beograda i potpredsednik opštine Zvezdara. Kopčalić je napustio politiku i prešao u biznis 2000. godine, kada je osnovao "Monteru". Stručne službe Ministarstva kulture ustanovile su da je "Montera" iza sebe ostavila razbojište, temeljno demoliranu zgradu, krov MSU koji prokišnjava, da je Monteri avansno uplaćena sitnica od svega 176 miliona dinara, tadašna dva miliona evra, a da se do sada uopšte ne zna na šta je novac utrošen.

O tome da je u pitanju štetan ugovor najbolje govori činjenica da u ugovoru koji su potpisale sve tri strane predviđeno sukcesivno plaćanje radova po realizovanim situacijama, i nikome normalnom nije jasno zašto je Monteri sav novac uplaćen unapred.Naknadna kontrola čitavog posla pokazala je da je načinjen i niz drugih propusta tokom realizacije projekta, pre svega je odavno trebalo raskinuti štetan ugovor iz prostog razloga jer vidljivog pomaka u rekonstrukciji nije bilo i da je na javnom tužilaštvu da to proveri šta se sve zapravo dešavalo, pre svega zbog činjenice  da nisu iskorišćene mogućnosti koje su postojale, s obzirom na neizvršavanje obaveza iz ugovora te da je bilo osnova za raskid ugovora s „Monterom", što iz nepoznatih razloga nije učinjeno. 

Međutim ono što odmah pada u oči je činjenica da je tokom mandata ministra Bradića Ministarstvo kulture itekako ažurno reagovalo povodom mućki i drpaže u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja koja nikada nije ni počela, a da su se službe istog tog Ministarstva kulture pravile slepe , gluve i neme u slučaju rekonstrukcije MSU koja je uveliko trajala i bila prekinuta pretprošle godine iako je nedovršen posao u celosti isplaćen još 2007 godine, upravo u vreme ministrovanja Voje Brajovića koji je za medije izjavio da je plan rekonstrukcije muzeja utvrđen za vreme mandata njegovog prethodnika i da je njegov tim samo poštovao nasleđene obaveze, Pravna služba Ministarstva kulture u vreme mog mandata bila je profesionalna i tvrdim da ništa van zakona nismo radili. Nisam siguran šta je krajnji cilj ovakvih podmetanja krivice, ali sam spokojan jer znam da smo poštovali proceduru i nasleđene obaveze što, pak sa druge strane pokazuje da se Brajoviću uopšte nije mešao ni u šta, iako je baš u to vreme sklopljen ugovor sa Monterom i avansno calnuta sitnica od 176 miliona dinara o čemu je Brajović verovatno bio neobavešten!

Stoga je zahtev tužilaštvu upućen za događanja u periodu u kome je na čelu Ministarstva bio Vojislav Brajović, kada je sklopljen ugovor i isplaćen avans, ali i na kasnije ministrovanje Nebojše Bradića i Predraga Markovića, koji nisu ni pokušali da prekinu ugovor sa „Monterom" i utvrde šta se dogodilo sa 176 miliona dinara.

 

Fikusi u ministarstvu

 

Neverovatno je da niko iz Muzeja, niti iz Ministarstva nije pokušao da učini to. Umesto da rekonstrukcija traje osam meseci ili maksimalno godinu dana „Montera" nije posao završila ni posle pet godina, čak je iza sebe ostavila krov koji prokišnjava, ubuđane zidove i pod, uništene regale za kačenje slika u depou, ukratko razbojište sa nekoliko oštećenih eksponata u muzeju. Nevina poput francuske sobarice, donedavna direktorka MSU Anđelković  tim povodom „proslavila" se izjavom da je tenderska komisija Ministarstva kulture finansirala i nadgledala rekonstrukciju MSU, a zaposleni u muzeju nisu smeli da se mešaju u dinamiku isplate izvođača radova, pa tako nemam nikavu odgovornost za avansnu uplatu 176 miliona dinara "Monteri, da je ministarstvo kulture kontrolisalo rekonstrukciju ustanove . Naravno, svi gorepomenuti likovi ovog kleptokratskog trilera , slučajno su zaboravili da pomenu činjenicu da je u periodu od 2002-2005 godine MSU uradio studije mikroklimatske optimizacije, obezbeđenja, osvetljenja, zaštite od požara, projekte postojećeg stanja instalacija, arhitektonsko-građevinski projekat postojećeg stanja, idejni arhitektonsko-građevinski projekat adaptacije, rekonstrukcije-dogradnje, spoljnjeg uređenja terena i instalacija sa tenderom za adaptaciju, kao i idejni projekat instalacija rekonstrukcije-dogradnje a ukupna procenjena vrednost svih ovih radova bila je  3.683.000 evra, pa bi bilo jako zanimljivo ako bi se neko našao da pokuša da objasni kako je u međuvremenu predračun kompletne rekonstrukcije izmetastazirao na 10 miliona eura. Uprkos svemu ovome, na krajne providan način izvršen je pokušaj zaštite imena i dela sada već ražalovane direktorke MSU i to tako što je njena velika muzeološka loža okupljena u Upravnom odboru MSU po svaku cenu pokušala da spreči njenu smenu i to tako što je deo Upravnog odbora konstatovao da kandidati Vladislav Šćepanović i Slobodan Kaštavarac nisu podobni za direktora MSU jer navodno ne ispunjavaju krajnje nejasne kriterijume a da je jedini kandidat koji te kriterijume ispunjava upravo dosadašnja direktorka Branislava Anđelković Dimitrijević . Pošto je postalo jasno da deo Upravnog odbora vrši opstrukciju kako bi po svaku cenu progurao Anđelkovićku Ministarstvo je postavilo Šćepanovića za V.D. direktora čime se automatski jako zamerilo pseudomuzeološkoj kliki okupljenoj oko bivše direktorke i njenih satrapa u Muzeju a čitava kampanja vođena je preko Dnevnog lista Blic koji je pod kontrolom Demokratske stranke! Pokazalo se da je u pitanju dobro užirena klika koja već desetak godina prelazi preko svih muljaža doskorašnje direktorke, te da je to eminentno društvance koje je tamo dospelo preko negativne selekcije i koje je do sada promenilo sve moguće stranke pa se plaše novih kvalitetnih ljudi jer su se toliko užirili da su postali doživotni zaštitnici imena i dela Branislave anđelković Dimitrijević a istovremeno i pritajeni ometači svake promene u načinu rada kuća kao što je muzej Savremene umetnosti u Beogradu, koju je doskorašnja direktorka toliko uspešno vodila da je Muzej osim što je zatvoren već 6 godina i to bez ikakve naznake kada će ponovo proraditi, usput pretvoren u ruinu za šta je Ministarstvo kulture s pravom pokrenulo pitanje krivične odgovornosti. A svoj kreativni doprinos kojim se potvrdila narodna poslovica gde ima dima ima i vatre pružio je i ex ministar kulture Nebojša Bradić i to preko svoje prijateljice Radmile Stanković koja je u Ninu od 25. jula pokušala da izvrši svojevrsnu rehabilitaciju Bradića i to tako što je, osim što je veliki deo podataka preuzela iz članaka ovog autora u Tabloidu, o čemu Nin recimo nikada do tada nije hteo da piše, pokušala da za sve lopovluke vezane za MSU i Narodni Muzej optuži pomoćnike ministara iz čega proizilazi da se ni Bradić nije mešao u svoj posao. Ako je to zaista tako, iz toga proizilazi da su svi raniji sazivi Ministarstva kulture zapravo bili rasadnici fikusa u obliku ministara kulture, pa stoga ni najmanje ne čudi da su ovaki fikusi dobro bujali pošto je kultura vrlo uspešno pretvorena u svojevrsnu septičku jamu koju su punile kloake demokratije i lopovluka!