Postdemokratija

 

Vlada estrada

 

Srbijom vlada estrada, pa je i nova vlada takva. Čak ni za najboljeg među novopostavljenim ministrima, Tasovca, rekonstruktori vlade ne bi ni znali da nije učestvovao u serijalu „Ja imam talenat". Za već legendarnog Lazara važno im je da je završio Jejl, jer se u holivudskim filmovima svima gaće tresu kad se pojavi neki diplomac tog Univerziteta. Za Radulovića su se opredelili zato što je postao poznat čestim nastupima na televiziji. Nije važno što je uglavnom kritikovao, važno je da je zapažen na političkoj estradi. Ako se uklope, dobro jest, ako se popišmane pa počnu da izumevaju, eto razloga za raspuštanje vlade i izbore, što i jeste glavni cilj. Rekonstrukcija i poznata imena su samo sredstvo za osvajanje glasova i vlasti.

Inače, novokomponova vlada ima najkraći i najbolji mogući program: Brže, bolje, više! Bravo! Genijalno!! Kako se toga niko ranije nije setio, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Posle samo godinu dana postojanja, da ne bi bila upitana za junačko zdravlje i rezultate, vlada se sama posula pepelom i proglasila nezadovoljnom. Prava narodna vlast, misli isto što i narod, da mnogo toga ne valja. I kako sad mi da budemo nezadovoljni sa njima, kad su oni već nezadovoljni i u naše ime. Kako da tražimo promene, kad oni sami to već rade. Mi, kakvi smo, mi bi možda i preterali, pa bi sve posmenjivali, zato nam je mudro rukovodstvo na vreme pokazalo put i meru. Ne malo, da ne bude prozirno kao kad se prethodna vlada tobož rekonstruisala, ali ni mnogo, da se ne bi doveli u pitanje i oni glavni i najodgovorniji za očigledno loše stanje. Ono ne valja, ali nije tako strašno, kažu. Zapravo dobro je, ali može i bolje. Mora bolje. I ko sad da se ne saglasi. A kad, za izvesno vreme postane jasno da nije bolje, oni će opet to priznati i sa parolom hoćemo još bolje, krenuti na izbore.

Podigli smo letvicu, objašnjava potpredsednik Prvi, " da se metaforički izrazim, kao u skoku sa motkom, na šest metara, nećemo da skačemo samo metar i po".

Ljubiteljima atletike je poznato da skakači kad ne mogu da preskoče određenu visinu, onda je propuste i odmah idu na veću, pa šta bude. Ne znam, doduše, šta su mu u metafori trebale te motke, kad je mogao to isto da ilustruje i podizanjem letvice za običan skok u vis, bez pomagala. Ovako, mogao bi neko pomisliti da su novi ministri, za njega samo nove motke. Mada bi bilo mnogo bolje da ne dižemo letvicu tako naglo, nego da počnemo sa skromnijim visinama, da bar nešto i preskočimo. 

Ali, dosta sa metaforama, presele su mi kad je i premijer počeo da nam objašnjava, kako nećemo više da budemo "amputirano upaljeno slepo crevo". Ako je i od metafore, mnogo je, jer slepo crevo se ne amputira, kao noga, nego vadi, kao kvaran zub, a ako je već amputirano, odnosno izvađeno, onda više nije upaljeno.  

Nego da se mi vratimo rekonstrukciji. Zar iko ozbiljan veruje da je zaista problem bio u ministrima? Da je bilo šta zavisilo od onih koji su posmenjivani i da će išta zavisiti od ovih koji su došli na njihova mesta? Ne pada mi na pamet da branim rekonstruisane, koji se nisu baš pokazali, niti da omalovažavam reizabrane, među kojima ima i onih koje baš gotivim. Najviše Udovičića, kojeg sam imao prilike i lično da upoznam, i Tasovca, kojeg kao da poznajem, preko televizije, iz serije „Ja imam talenat", koju je svojim učešćem oplemenio.

Ali baš zato što ih uvažavam i simpatišem, što ih doživljavavam i kao svoje kandidate, uzimam sebi za pravo da im zamerim što su dozvolili da baš oni postanu primer za estradnu politiku, koja već duže vreme vlada u ovoj zemlji. A tako su izabrani,  po tome što su poznati i omiljeni, zahvaljujući medijima.

Nije valjda da veruju da su ih se setili zbog njihove pameti i majstorstva. Za Tasovca, naprimer, da nije učestvovao u pomenutoj emisiji, ne bi ni znali, kao uostalom ni za Udovičića, da se nije onoliko pentrao na pobednička postolja po celom svetu. Ne sumnjam ja da njih dvojica, pa i ostali novoangažovani ministri, imaju svoje razloge i ideje, i da znajući sve to, ali i svoje mogućnosti,  ipak  računaju da vredi pokušati i da veruju da će uspeti. Znaju oni dobro svoje potencijale i vrednosti, pa tako znaju i da im neće biti teško da budu bolji od svih prethodnih i aktuelnih ministara, ali to nije dovoljno, jer u stvarima politike i vlasti, malo šta zavisi od njih i njihovih sposobnosti.

Da bi uspeli, morali bi mnogo toga da promene u načinu funkcionisanja vlasti, a to im neće dozvoliti upravo oni koji su ih doveli, sa ciljem da bi sebe predstavili boljim, a ne da bi se menjao sistem u kojem su oni dominantni i neprikosnoveni autoriteti. 

Jedini način da novi ministri nešto zaista promene je pobuna, pa je moguće da neki od njih upravo to imaju na umu, da zatalasaju, spremni i da se demonstrativno povuku kad njihove inicijative i rešenja ne budu prihvaćeni.

Tako bi zapravo oni dali pravi smisao ovoj rekonstrukciji. Pokazalo bi se da je cela predstava, samo stvaranje privida da se nešto radi i menja , bez namere za istinskim preobražajem vlade u poštenu, stručnu, preduzimljivu i efikasnu vlast.

Nisu ni vlastodršci budale pa da ne znaju kako bi sve to moglo da se izvede, ali oni znaju da to nije moguće bez zameranja  onima koji su im omogućili da izigravaju vlast i koji sutra mogu to i da im uskrate.

Tu mislim i na njihove spoljne i unutrašnje mentore, jednako kao i na birače. Sa druge strane, ko je lud da menja sistem u kojem je on glavni i u kojem jedino to može da bude.  Međutim, aktuelnim nosiocima vlasti se mora odati priznanje na toj dosetki,  da ne čekaju da budu prozvani, nego da sami pokrenu promene jer onda ih oni sami i doziraju i kontrolišu, a pritom ubiraju i nove poene zbog tobožnje iskrenosti i hrabrosti.

Da je sve fingirano i lažno, najbolje svedoči novi program nove vlade u kojem nema ničeg suštinski novog. Moramo povećati budžetske prihode, a smanjiti rashode. Ajde!

Na pitanje kako, odgovor znaju već i vrapci: Pokrenuti privredu, povećati investicije i zapošljavanje, smanjti birokratiju, troškove, korupciju i tako dalje i tako bliže. To je čak i Dinkić uporno ponavljao punih trinaest godina, ali nikad nije uradio. On nije ni imao nameru, dok mladi Lazar Krstić neće moći, čak i kad bi hteo za to da pogine, kao njegov slavni imenjak, jer ovaj sistem je pravljen po Dinkićevoj, a ne njegovoj meri.

Pa ipak, može on tom sistemu da ozbiljno pomrsi konce ako odbije da se u njega integriše. To može da učini i bilo ko drugi od novih nestranačkih ličnosti u vladi, tako da bi bilo pravo čudo da se baš ni jedan novi ministar ne pobuni, jer biće prosto prinuđeni na to braneći svoj integritet. 

Bilo kako bilo sa novim ministrima, treba zapamtiti ovaj datum,  2. Septembar, 2013, jer to je početak neslavnog kraja trenutno svemoćnog Aleksandra Vučića, za kojeg su već mnogi poverovali, a on najviše, da će večito da vlada.

Tako su mislili i Milošević i Tadić, ali baš to im je i došlo glave.  Po logici istorije, koja se ponavlja kao farsa ili kao tragedija, Tadić je trajao kraće od Miloševića, pa će Vučić još kraće od njega. Na osnovu čega to tvrdim? Jednostavno, u zanosu polemike u parlamentu, koja ga je izprovocirala, pokazao je svoje pravo lice i sad je samo pitanje vremena, kada če to biti prepoznato od većine koja ga trenutno doživljava kao mesiju i spasioca.

Najpre, kao i sve moćnike, počela je da ga sve očiglednije nervira već sama činjenica da postoji neko ko dovodi u pitanje njegove reči, ko se uopšte usuđuje da mu oponira, da ga proziva, ispituje i traži odgovore.

Na toj Skupštini, koju je prenosila i televizija, prvi put nije bio ni približno smiren i odmeren, kako se mesecima predstavljao javnosti, prenemažući se i uspijajući pred kamerama. Opozicija je to osetila i pritisla ga još žešće, pa je sasvim izgubio kontrolu i počeo da viče i preti, da vređa i omalovažava, toliko da je čak i njegov čovek, na mestu predsednika Skupštine, morao da ga opomene, braneći dostojanstvo Parlamenta, ali i svog predsednika od njega samog. Naravno, ni on nije bio pošteđen pravednog gneva svemoćnog potpredsednika Prvog, pa mu je onaj Vučić, kakvog svi poznajemo već dve decenije, odbrusio da takva njegova intervencija najviše govori o njemu samom...

 Nije dovršio rečenicu, koja je nesumnjivo  značila da nije dorastao za posao koji obavlja, ali se onda, besan što ovog ne može momentalno da smeni, preteći obratio opoziciji: "...Uhapsiću Šarića. Vi to niste smeli, a ja ću ga uhapsiti"!

To je pravi Vučić, to sad vide i svi oni koji su očajnički želeli da veruju da se promenio, samo je pitanje kada će biti spremni da to i priznaju.  Duh je izašao iz boce i to će se ponavljati, svakim danom i sve većem broju ljudi će postajati sve jasnije da Vučić dlaku menja ali ćud nikako. I logično, desilo se ponovo, odmah, novom pretnjom da će biti ispitano i poslovanje  "najvećeg tajkuna u Srbiji, njegovog veličanstva Đilasa". Naravno da i Đilasovo  bogatstvo treba preispitati, trebalo je to već odavno učiniti, ali nije samo zato što je gospodar Vučić bio u milosrdnoj fazi. Međutim, to bi trebalo da bude rutinska stvar, koja se onda tako i saopštava, a ne kao pretnja iz osvete, sa toliko gneva, cinizma i pakosti. Takvih stvari će biti sve više i niko se neće osećati bezbedno, a baš taj čovek bi trebao da bude garant naše kolektivne i individualne bezbednosti. To je kraj još jedne velike obmane i početak još većeg razočarenja.