Feljton

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (1)

 

Visoke cene loše procene

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

 

Džon Hjuz Vilson

 

 

Jedna od prvih stvari koju predsednik ili premijer neke države vidi svakog jutra jeste dnevni obaveštajni pregled. „Informisanost" je jedna od najvažnijih stvari koje upravljaju našim životima: ali, mi smo uglavnom potpuno nesvesni njenog postojanja. Ipak, kao građani koji plaćaju porez i sve te skupe poduhvate, retko imamo priliku da vidimo šta smo platili.

Nakon katastrofe sa Svetskim trgovinskim centrom, invazije koalicionih snaga predvođenih SAD na Irak, u proleće 2003, i potonjih događaja, obaveštajni rad je zauzeo istaknuto mesto na naslovnim stranicama časopisa, što je ranije retko viđano. Javnost je prvi put otkrila ne samo da je informacija zaista važna u formulisanju državne politike nego i kako obaveštajni sistem funkcioniše. Mnogi su bili zaprepašćeni i šokirani kada su shvatili kako vlade pokušavaju da manipulišu javnim mnjenjem ili da zanemare informacije koje se ne uklapaju u aktuelnu državnu politiku. Obaveštajni rad, tema koja se obično drži u senci, pojavio se na naslovnim stranama i dopro do svesti javnosti kao nikada pre. U ovoj knjizi pokušavam da osvetlim neke nedavne događaje, koji su nam u jasnom sećanju, iz drugačije perspektive: obaveštajne. I to ne samo „vojnoobaveštajne", jer je distanca između civilne i vojne obaveštajne delatnosti obično lažna. U velikoj meri, celokupan obaveštajni rad i prikupljene informacije proizvod su rada jedne vlade ili države; to postaje vojni problem samo onda kada stvari krenu u veoma pogrešnom smeru.

Mnogi od nas čitali su novinske izveštaje i knjige o događajima o kojima se govori na ovim stranicama. Ali mali broj nas video je događaje iznutra. Pogled iznutra podrazumeva posedovanje informacija; a posedovanje informacija znači posedovanje moći. Pod pojmom iznutra ne podrazumevam insajderski pogled političara ili drugih samozadovoljnih klasa, kao što su službenici bivših vlada ili čak veliki novinari, koji često pišu u stilu, „pa, kao što mi je predsednik rekao u poverenju…", implicirajući da su oni jedini koji poznaju problem.

Pravo „insajdersko znanje" uvek su informacija ili informacije koje su bile dostupne političarima i donosiocima odluka u datom trenutku. Tako je lako zaboraviti da su, u stvari, tajne informacije te koje stoje iza novinskih naslova i da su one oblikovale događaje. Informacije su onaj faktor koji je učinio da ljudi - donosioci odluka - postanu heroji ili zločinci. U ovoj knjizi pokušavam da skinem veo s onoga što se zaista desilo iza scene u obaveštajnom svetu za vreme nekih najpoznatijih događaja, od Drugog svetskog rata, do današnjeg rata protiv terorizma. Knjigom pokušavam da pokažem zašto su neke čuvene ili manje poznate ličnosti, na osnovu obaveštajnih podataka i u uslovima tajnosti u kojima su morale da deluju u datom trenutku, donele neke odluke, bilo dobre ili loše.

U knjizi se koncentrišem na obaveštajne greške i promašaje iz vrlo jednostavnog razloga - oni su mnogo interesantniji nego daleko brojniji uspesi obaveštajaca, koji moraju ostati tajna kako bi se mogli ponoviti ako ustreba. A u mnogim slučajevima, obaveštajni promašaji su obično bili vrlo pažljivo skriveni od poreskih obveznika, koji ih plaćaju.

Stoga se u ovoj knjizi identifikuju brojne laži i zataškavanja. Nisu sve prevare bile sprovedene da bi se zavarao neprijatelj, što neće doprineti opštoj popularnosti priča koje slede.

Na primer, priča o Dijepu i ulozi viceadmirala lorda Luisa Mauntbatena (Louis Mountbatten) u toj pogubnoj avanturi, uzburkala je posebno jake emocije. Ali, evidentirane činjenice su jasne i istina je izašla na videlo. Zavirivanjem pod kamenje osvetljavaju se one oblasti koje bi mnogi želeli da sakriju ili zaborave.

Mauntbaten nije usamljen u tom pogledu. Ima mnogo vladinih službenika i obaveštajnih oficira, u svim režimima, koji bi više voleli da ostanu figure u senci i zadrže u tajnosti sopstvene promašaje i loše odluke, samo da bi sačuvali svoj ugled, karijeru i penziju. Tajnost u obaveštajnom radu ne pokreću uvek najpošteniji motivi.

Tajnost je, takođe, opasan saveznik onih viših civilnih službenika iz administracija svih država koji napreduju i prosperiraju u sigurnosti spoznaje da im kontrola obaveštajnih tajni daje moć bez odgovornosti. Dobri obaveštajni oficiri trebalo bi da uvek imaju moralnu hrabrost da preuzmu odgovornost za savet - dobar ili loš - koji su dali svojim političkim gospodarima. Na kraju krajeva, obaveštajni rad se svodi na predviđanje najverovatnijeg toka događaja u budućnosti, a ne samo na svakodnevno zabavljanje zabrinutih donosilaca odluka jučerašnjim informacijama. Televizije CNN, „Sky" i BBC mogu to da učine daleko bolje, zbog čega se u kancelariji predsednika vlade svake države uvek nalazi TV prijemnik.

 

O obaveštajnom radu

 

Prema staroj izreci, pojam „vojnoobaveštajni" (military intelligence) jeste kontradikcija. Ovaj izlizani stari vic nema veliki uticaj na profesionalne obaveštajce. Međutim, ovo je opšteprihvaćeno mišljenje, jer je istorija prepuna pogubnih obaveštajnih promašaja. Od najranije zapamćene istorije pa sve do Zalivskog rata, vojnici na svim stranama bili su žrtve iznenađenja. Kako mogu biti tako glupi?

Ipak, iznenađenje je jedan od glavnih principa svakog rata. Na svakoj vojnoj akademiji i u štabnom koledžu, svakom studentu vojnih nauka drži se nastava o potrebi da se postigne iznenađenje - kao i da se spreči. I pored toga, izgleda da vojska skoro redovno biva iznenađena. Da li su promašaji posledica naše gluposti, ili neprijateljeve lukavosti?

Odgovor je - i jedno i drugo. Kao što svaki vojni komandant nastoji da ne bude iznenađen, tako potencijalni protivnici nastoje da svim trikovima i sredstvima zavedu neprijatelja i uhvate ga u neznanju. Da bi izbegli iznenađenje, komandanti se oslanjaju na obaveštajce i njihove informacije. Oni su ponekad uspešni, a ponekad nisu. Od uspešnog obaveštajnog rada zavise komandantove odluke i njegov ugled; a takođe, vrlo često, i budućnost njegove države i naroda.

Na tome se zasniva naše oduševljenje odlukama vojnog profesionalca i shvatanje razlike između njegovog i drugih poziva. Vojničke odluke jednostavno nose veću težinu nego odluke u drugim profesijama.

Jer, u drugim profesijama, izuzev odluka političara u ratu, nijedna ne nosi sa sobom takav nivo odgovornosti. Ako bankar načini fatalnu grešku, ekonomija će propasti i ljudi će izgubiti svoju ušteđevinu i posao. Ako hirurg načini fatalnu grešku, pacijent će umreti. Ali ako general ili admiral pogreše, umiru i vojnici i civili, ponekad ogroman broj ljudi. Evo samo jednog primera: Hitler i Fon Paulus su poslali ne manje od 250 hiljada ljudi u bitku za Staljingrad. Od tog broja, samo se oko 5.000 slomljenih ljudi vratilo iz Rusije. Da li bi Hitler naredio svojoj Šestoj armiji da uporno juriša da je imao tačne podatke o planovima ruskih generala?

Mada obaveštajci mogu pomoći, oni ne mogu doneti odluku u komandantovo ime. Čak i kad ispred sebe ima kristalno jasne izveštaje, tačne, ažurirane i dokazima iz prve ruke poduprte podatke, istorija nam uvek nanovo pokazuje da će tvrdoglav, ambiciozan ili pogrešno informisan komandant jednostavno zanemariti te čelične dokaze. Ne treba da idemo daleko u prošlost da bismo našli takav primer.

U septembru 1944. general Brauning (Browning) zanemario je vazdušne foto-snimke majora Brajana Urkarta (Brian Urquhart), koji su jasno prikazivali prisustvo nemačke SS oklopne divizije, grupisane ispred Arnhajma. Ne samo to: Brauning je na licu mesta otpustio svog nesrećnog obaveštajnog oficira, tvrdeći  da je on 'mentalno poremećen zbog stresa i premora'. Urkarta je iz štaba izveo namrgođeni direktor sanitetske službe i uputio ga na odmor i oporavak. Nekoliko dana nakon toga, padobranci su skočili.

Posledice naređenja koje je izdao Brauning bile su katastrofalni gubici Prve britanske vazduhoplovne divizije, u zlosrećnoj operaciji „Market garden". To se nikad ne bi desilo da nije bilo Brauningove odluke, koja je, izgleda, bila bazirana na želji da se ne ostane van akcije u trenutku kada se, sasvim pogrešno, smatralo da je kraj rata na vidiku. Vojnici britanske i poljske vazdušno-desantne brigade platili su užasnu cenu za zabludu i aroganciju koje su motivisale Brauninga da odbije tačne podatke koje mu je prezentovao njegov obaveštajni štab.

Ironično, godinama kasnije, kada je Urkart bio stariji savetnik za bezbednosne operacije generalnog sekretara UN, osvrnuo se na priču o sudbonosnoj ratnoj jeseni u tužnom i humornom tonu, završivši rečima: „Ali ja zaista ne krivim generala Brauninga; na tom mestu, šta je drugo mogao da uradi?"

U velikom broju slučajeva vojni komandanti nisu glupi. Čak i intelektualno najslabiji general  shvata da je rat pitanje najmanje dve strane i, što je razumljivo, uvek želi da bude na pobedničkoj. Pobeda će mu doneti poštovanje, bogatstvo, nagrade i aplauze zemljaka. Zašto onda, uprkos ovakvim podsticajima, približno 50 posto njih načini suštinske greške?

U većini slučajeva poraz se može pripisati nedostatku podataka o neprijatelju. Bilo zbog prevelikog pouzdanja, neznanja, lakovernosti ili jednostavno nesposobnosti da se shvate činjenice, vojni poraz je skoro uvek u vezi s obaveštajnim porazom. Na Malajskom poluostrvu, 1941, britanski komandanti su verovali da su Japanci slabašni, mali Azijati, nesposobni da se bore u džungli, a da ne govorimo o upravljanju modernim borbenim avionom, tako da predstavljaju malu ili nikakvu pretnju. Nisu bili u pravu.

Teško je naknadno ustanoviti kako su ovako pogrešne ocene postale deo državne vojne politike. Stoga moramo izbliza sagledati važeće mehanizme obaveštajnog rada, koji je dugo tretiran kao tamna i misteriozna umetnost koju sprovode ljudi i žene daleko od središta pažnje. Jesu li njihovi nedostaci i greške pravi uzrok mnogobrojnih promašaja? Kako su obaveštajci uopšte mogli tako strašno pogrešiti?

Ne bi trebalo da budemo suviše iznenađeni. Imajući u vidu koliko su dobre informacije važne,  mora se reći da komandanti, tradicionalno, ne pružaju veliku podršku nekoj obaveštajnoj operaciji koja bi često mogla da vojsci spase kožu. U mnogim vojskama obaveštajni štab je kao Pepeljuga. Problem je u tome što se staza do vojničke slave neizostavno nalazi u polju operacija. Obaranje aviona, potapanje brodova, zarobljavanje neprijateljskih brigada ili komandovanje operativnim sastavima siguran je put do priznanja i visokih komandnih dužnosti u svim vojnim organizacijama. Rezultat je taj da se obaveštajni rad, zajedno sa svojim partnerom koji dobija bitke - logistikom, često tretira kao pozadinsko pitanje, ili oblast misteriozne opsednutosti pametnih ali teških individualaca. Ipak, ironično, i obaveštajna delatnost i logistika priznati su na svakom štabnom koledžu u svetu kao dva fundamentalna faktora koji mogu garantovati komandantov uspeh na bojnom polju.

 

„Da Kuvajt gaji šargarepu, ne bi nas bilo briga"

(Zalivski rat)

Ako Zalivski rat nije bio obaveštajni promašaj, onda je svakako bio sirovo iznenađenje. Kako je iračka vojska Sadama Huseina 2. avgusta 1990. pohrlila u malu, nezavisnu naftnu državu Kuvajt, na vrhu Persijskog zaliva, reakcija novinara i obaveštajnih oficira širom sveta bila je ista: „Ne verujem!" Jednom kada je šok prošao, druga reakcija obaveštajne zajednice zapadnog sveta bila je podjednako univerzalna: „Vidi, s vojskom veličine kao što je iračka..."

Ono što invazija na Kuvajt pokazuje, možda jasnije nego ijedan drugi nedavni primer obaveštajne greške, jeste jasna razlika između mogućnosti i namera u proceni obaveštajnih podataka. Jer, ako je ijedna država 1990. imala jasne i spremne vojne sposobnosti, to je bio Irak. Irak je imao vojsku od 5.000 tenkova, 7.000 borbenih vozila pešadije i 3.500 artiljerijskih oruđa.

Bilo je do milion ljudi pod oružjem, što je deset puta više od britanske vojske. Irak je imao više borbenih helikoptera nego što su imali RAF i britanska kopnena vojska zajedno. To su bile zapanjujuće vojne sposobnosti. Stoga je obaveštajni problem o Iraku 1990. bio sasvim jasan. Šta će Sadam Husein, diktator s četvrtom najvećom vojskom na svetu, uraditi sledeće? Obaveštajni zahtev je bio onaj najteži, najopasniji i najosnovniji od svih obaveštajnih zahteva: Koje su Sadamove namere?

Obaveštajni analitičari i eksperti za Irak imali su zadatak da uđu u Sadamov um. Jedini način na koji se ovo može postići jeste ili mogućnost da se vide Sadamova tajna naređenja, ili da se regrutuje neki nesumnjiv izvor, što je moguće bliži iračkom predsedniku. To je bio težak zadatak, ali suštinski važan.

Od Vijetnamskog rata obaveštajna zajednica SAD predvodila je svet u prikupljanju obaveštajnih podataka. Sposobnost američkih obaveštajnih agencija i njihovih saveznika za prikupljanje podataka zadivljujuća je. Od satelita iznad glava, do teleskopa na zemlji, obaveštajna zajednica SAD prikupljala je sve što je mogla o potencijalnim neprijateljima, što je do 1993. neizostavno obuhvatalo Sovjetski Savez i komunistički blok. U tom procesu oni su složili obaveštajnu bazu enciklopedijskih razmera. U stvari, tajna lista ciljeva Strategijske vazduhoplovne komande SAD bila je čak poznata kao BE - „bombarderska enciklopedija".

Najuticajnija i najiščekivanija publikacija kasnih osamdesetih godina za zapadnu obaveštajnu zajednicu bio je dokument pod nazivom sovjetska vojna moć, sjajni crveni priručnik koji je svake godine štampala DIA.

Za obaveštajnog stručnjaka, ovaj dokument (čiji je nivo tajnosti godinama opadao, da bi na kraju postao javni dokument koji se daje novinarima kao deo vašingtonske vežbe u odnosima s javnošću) bio je bogata trpeza dobrih stvari: slika iz svemira novih raketa zemlja-zemlja, koje se izvlače iz tajnog hangara duboko u sibirskoj tajgi; snimak u krupnom planu najnovijeg sovjetskog tenka kako napušta fabriku; sitne fotografije nekog nepoznatog jurišnog helikoptera koji lebdi iznad neke udaljene piste; čak i kao igla oštri snimci nove moderne radarske antene nepoznate namene, koja štrči s vrha nuklearne podmornice Crvene flote koja nikada ranije nije viđena.

Sve je bilo tamo, sa šemama, uporednim tabelama i procenom efikasnosti dejstva. sovjetska vojna moć bio je san svakog obaveštajnog analitičara o organizacijsko-formacijskoj strukturi i naoružanju, tako da iskreno uzbuđenje prilikom dolaska putujućeg cirkusa DIA da upoznaju više oficire NATO i njihove obaveštajne štabove s najnovijim podacima ne bi trebalo potceniti.

Kakva god da je bila vrednost sovjetske vojne moći, objavljivanje ovog dokumenta nije uvek nailazilo na potpuno odobravanje. Cinici, koji su često poticali iz redova službi za EI, ponekad bi postavili pitanje: „Imate li neke informacije o sovjetskim namerama?" gostujućem prezenteru iz SAD, koji bi se onda našao uvređen i promrmljao da to nije odgovornost njegove agencije, i uopšte, ko to zna. Uzbuđeni slušaoci bi onda iznervirani blenuli u čoveka koji je postavio pitanje i sastanak bi se nastavio, ali bi šteta već bila učinjena, balon je pukao. Istina je da su namere uvek pravi obaveštajni izazov. Invazija na Avganistan 1979, umalo pa invazija na Poljsku 1981, kolaps komunizma 1989-1992. i okupacija Kuvajta 1990, događaji su koji su potpuno iznenadili obaveštajnu zajednicu, uprkos ogromnim količinama novca poreskih obveznika koji je potrošen na obaveštajnu opremu i resurse, kao i na visokoobučeno ljudstvo da njima rukuje.

Problem različitih namera je i kulturološke i praktične prirode. Kulturološki problem usađen je duboko u našu modernu psihu kao poseban način pogleda na svet. Da bismo se suočili s njim, analiza problema mora proći tri određene faze. Prvo, identifikaciju problema; drugo, jednom kada je problem identifikovan, on mora biti izmeren; i poslednje, kada znamo razmere problema, moramo biti sposobni da odredimo mogućnosti za njegovo rešenje. Ključ ove materijalističke logike jeste u merenju problema: kvantifikaciji. Ona prožima ceo naš život i čak se širi u humanističku sferu, gde se sada kompjuteri mogu upotrebiti da analiziraju ritmiku Šekspirovih dela. Kako je Tom Volf (Tom Wolfe) u očaju uzviknuo: „Dođavola! Oni su počeli čak i literaturu da oblače u bele mantile!"

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

Od podatka do informacije

Spoznaja da obaveštajne informacije mogu biti zanemarene ili odbačene kao neprihvatljive i netačne, primorala je savremene obaveštajne službe da neprestano jačaju svoje kapacitete. Cilj je da se korisnici, bili oni vojnici ili političari, primoraju da shvate očiglednu istinu. Da bi se ovo postiglo, današnje vojnoobaveštajne organizacije formirane su kao sistem koji treba da smanji mogućnost greške i anomalija na minimum. Proces kojim se to postiže poznat je kao obaveštajni ciklus. To je jednostavan sistem, koji je osmišljen tako da obaveštajni podatak transformiše u obaveštajnu informaciju. Za nas je važno da shvatimo ove osnovne procese obaveštajnog rada. Samo tako ćemo moći da razumemo šta je to u prošlosti bilo pogrešno i zašto.

 

GLOSA

Čitav tok svetske istorije mogao je biti drugačiji da je Adolf Hitler odgovorio „ne" na pitanje svog načelnika generalštaba: „Da li da nastavimo moj Fireru?", 31. avgusta 1939. godine. Namere su za obaveštajni svet ono što je „nejasna logika" za matematičare.