Postdemokratija

 

Zašto se Vučiću ipak ne može verovati

 

Stvar je vrlo jednostavna, kad kaže da će sve redom da počisti i da niko neće biti pošteđen, i za to dobije apsolutnu podršku, a onda zaobiđe prvog na spisku (Dinkić), to je već povod za sumnju. A kad sa spiska izostavi još neke osumnjičene i počne čak da ih koristi kao metlu (Čović, Vesić), to je već dovoljan razlog za nevericu. Jeste uhapsio Miškovića, ali svi znaju da on nije jedini, pa ni najgori tajkun. I neki bivši ministri su iza brave, ali i najnaivniji građani znaju da su to samo sitne ribe. One najkrupnije, ne samo da nisu ćorkirane, nego ih je on lično uzeo u zaštitu. Takvi najbolje služe. Kao i preletači sa svih strana, koji onda počinju masovno da se lepe za njega kao krpiguzi (Knežević, Maja Gojković, Vuk, Čeda, Čanak). Pored Šešelja, a kanda i Tome, izneverio je i najbliže saradnike i sledbenike. Dok se oni kunu u njega, on na važna mesta umesto njih postavlja tuđe otpatke, naročito uvažavajući strance, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

   

Piše Mile Isakov

 

Sećam se, jednom davno, u vreme industrijalizacije, čuveni šeret Miljenko Smoje, poveo me na Brač kod jednog od najboljih proizvođača vina, kojem je poneo na poklon nekoliko flaša piva. Čovek pravi odlično vino, ali ga uopšte ne pije. Voli pivo i to vruće. Za dve tri flaše piva, mi njemu popijemo nekoliko litara prvoklasnog domaćeg vina, objašnjava Smoje i na moje čuđenje zaključuje: Šta ćeš, lud čovik, infiša industriju! U prevodu to znači da boluje od fetiša industrije. Pošto nije vinopija, nije u mogućnosti ni da proceni to što ima, ali u principu više veruje u modernu svetsku tehnologiju, nego u ono što su tradicionalno pravili njegov deda i otac. Kao i svaki mali čovek, više poštuje ono što ne zna i ne razume, i što mora da plati, nego ono što sam napravi. To mu se čini nekako suviše prosto i jednostavno, a i dođe mu džabe, pa tako i manje vredno.

Kao što je taj mali vinar imao fetiš industrijalizacije, tako i naš mali vođa, robuje fetišu evropeizacije i reformi, ubeđen da to ne stanuje u njegovoj kući, pa ni državi. A mora da je bolje jer tako svetski zvuči. Uostalom, zna on dobro i sebe i svoje. Znam te puško kad si pištolj bila.

Danas je četvrtak, kao što je i najavio Prvi potpredsednik vlade i predsednik naše partije Aleksandar Vučić. Ovako se svakodnevno, u svakoj izjavi, bilo kojim povodom, svi istaknuti članovi SNS, svi njihovi ministri i poslanici, pred očima celokupne javnosti, zaklinju na vernost Prvom & Jedinom. Nema ama baš ni jedne prilike a da se pri njihovom obraćanju medijima ne pomene proročanska mudrost, hrabrost i odlučnost njihovog velikog vođe. Da li je to normalno? Naravno da nije. A da li je slučajno? Teško.

Možda im nije baš tako naređeno, moguće je da su njihove poltronske malenkosti to započele spontano, ali očigledno da to njemu ne smeta. Jer, da mu smeta, ne treba sumnjati da bi našao načina da im skrene pažnju da mu to ne treba i ne prija. I da bi ga oni, takvi kakvi su, poslušali. A kad mu to ne smeta, to je pouzdan dokaz da ni sa njime nešto nije u redu. Da ne vidi da to šteti ugledu njegove partije, ali i njegovom, da svi zajedno ispadaju smešni, mada smrtno ozbiljni. Pa i narod koji to prihvata jer nema izbora. Istraživanja javnog mnenja, takođe ne bez poltronskog nadmetanja, utrkuju se ko će pre i više procenata popularnosti da mu saopšti. Majstori za friziranje narodne volje, koji nikad nisu pogodili ni jedan izborni rezultat, slavodobitno pokazuju veliku popularnost Vučića, ali i njegovo partije, prećutkujući da je to jedno te isto, da su i glasovi za partiju zapravo njegovi glasovi. Jer, ako ćemo pošteno, kako mogu biti uvažavani oni koji se sami predstavljaju isključivo kao njegovi fanovi i koji uporno ponavljaju da samo sprovode njegovu volju i izvršavaju njegove zadatke. I koji se ne bune dok ih on ponižava, postavljajući na sva važna mesta neke druge.

Koliko god da smo svi želeli da mu verujemo, iz sve snage, on ne da. Hteo sam i ja, jer znam da ako hoće nije teško dokazati ono što svi znaju, da su korupcija i lopovluk zavladali ovom zemljom. I da ne može pogrešiti, bilo kog političara ili tajkuna da uhapsi. Znao sam i da to nije lako, jer brzo će doći i do najbližih saradnika, ali delovao mi je ubedljivo, kao da to dobro zna i ne mari. Čak sam i pisao o tome kako prepoznajem kod njega izvesnu zabrinutost zbog onoga što je naumio da uradi, kad je ono najavio bespoštednu borbu protiv korupcije. Ispalo je, međutim, da nije ni približno bio svestan sa čime se hvata u koštac. Ispalo je da je to ipak prevelik zalogaj za njega, čak i sa takvom podrškom koju je upravo zahvaljujući tim obećanjima naprasno stekao. Ispalo je da je samo to dobro znao, da će mu to doneti veliku popularnost, i da je samo zbog toga to i počeo. Ispalo je da sad tu podršku i popularnost koristi upravo suprotno njenoj nameni, da spreči istinski obračun sa korupcijom.

Jer zašto bi hapsio sve one koji su pali na kolena pred njim i otvoreno mu se nude za sluge. Kao Dinkić, na primer, koji ga kao poslušno kuče prati na svim putovanjima i uredno kevće na sve one na koje se on namršti, a ne može ili neće još da podvikne. Ministra privrede Radulovića, recimo, kojeg je sam lično odabrao i nametnuo, a koji se očigledno odmetnuo. Ne može on sad da prizna da je pogrešio, ali zato je tu Dinkić da ovoga naruži i pripremi za odstrel. Kao što je tu Vesić da raskrinka Đilasa, kojem je koliko juče nudio svoje usluge i bio odbačen sa prezirom. Taj ima veće motive i želje za osvetom i od samog Vučića, kojeg je Đilas dva puta ponizio na izborima. A već ima i povodac sa ugraviranim Đinđićevim inicijalima. Zašto bi on sad ganjao, recimo, Čanka, kad mu se ovaj nudi i iz podzemnog skloništa u naselju kuma Koleta poručuje da je već sam skinuo gaće.

Mada mnogi znaju da kad Čanak za nekog kaže da je čovek od reči, nema boljeg dokaza da taj to nije, ipak ima mnogo više onih koji će to protumačiti kao još jednu pobedu Vučićeve domoljubne politike, jer eto pred njim je klekao i jedan od najvećih izdajnika i slugu Borisa Tadića i Bojana Pajtića. Zašto ne iskoristiti tog cirkus majstora za razvrgavanje šatre montipajtićevskog cirkusa u Vojvodini.

Sve su to znaci da je borba protiv korupcije postala vrlo selektivna, pa joj se ne može verovati. Ali, najozbiljniji razlog je ipak pokušaj njenog pronalazača da je pretvori u akciju za prevaspitavanje naroda, koji treba da menja svest i radnu etiku, kako reče. Daleko od toga da narod ne treba da menja neka svoja shvatanja i navike, ali onaj ko na to poziva morao bi biti prvi u tome, morao bi dokazati da se i sam promenio, posebno ako ima toliko putera na glavi iz prošlosti.

On se, doduše, zaista predstavlja kao potpuno drugi čovek, i ponaša se drugačije, ozbiljnije i pristojnije, birajući reči i poze, ali ne dajući ni jedan dokaz da se zaista promenio. Mada verbalno priznaje da je grešio, ne pokazuje da zna i razume tačno u čemu su bile te njegove greške, još manje da je spreman da ih ispravi. Tako sve ostaje na nivou načela, jer, bože moj, svi grešimo, pa tako ni on nije bezgrešan. Lep gest, ljudski, ali nedovoljno ubedljiv. Red bi bio da iznese bar jedan primer, da prizna jednu konkretnu grešku, kako bismo svi mogli da se uverimo da je razumeo suštinu svojih zabluda i štetnih posledica svog delovanja. Naprimer, na slučaju pomenutog Dinkića. U poslednje vreme, najčešće je pominjan, upravo njegov estradni nastup u Skupštini Srbije od pre nekoliko godina, kada je pred kamerama pokazivao robijašku košulju spremljenu za Dinkića, kao najveću lopužu. Na stranu sad pitanje zašto ga isti nije tužio zbog toga, kad je sudu podnosio brojne tužbe i za mnogo manje klevete.

Ovde nije reč o prepoštenom Dinkiću, nego o još poštenijem Vučiću, koji je eto spreman čak i da prizna svoje greške. Da li je i u ovom slučaju pogrešio? To nam nije rekao. Istina, nije demantovao, jer nije bilo ni moguće posle onoliko naslovnih stranica sa fotografijom na kojoj, crno na belo, drži prugastu košulju sa Dinkićevim imenom na njoj. Ali, ako to ćutanje znači da u tom slučaju nije pogrešio, onda je nejasno zašto već nije uručio tu odeždu vlasniku, sada kada je u prilici. Ako ni zbog čega drugog, makar da sačuva obraz i dokaže doslednost. A, ako je pogrešio, onda bi bio osnovni red, ne samo da to prizna, nego i da se izvini Dinkiću, ali i svim građanima koje je time doveo u zabludu.

 A doveo je mnoge, i da je Dinkić lopov i da će on, kad dođe na vlast, njega i sve takve odmah obući u odgovarajuće uniforme i strpati tamo gde im je mesto. Dobrim delom i zbog tog prizora iz Skupštine, Dinkića bije glas da je neopevana lopuža, a Vučić ga ni ne hapsi, ali ni ne brani od takvih sumnji, kojima je uveliko doprineo. Šta to znači? Ako je ovaj čist, onda bi on bio prvi u obavezi da nam to i saopšti. I zbog toga što je sam to ozbiljno dovodio u sumnju, ali i zbog toga što se sad time bavi pa je i u obavezi. A ako se promenio, kao što želi da mu verujemo, morao bi i da nam se izvine. To bi bio jedini pravi dokaz, gest koji bi mu davao za pravo da i od svih nas traži da se menjamo.

Kako stvari stoje, pre će biti da su činjenice ostale iste, ali da se on promenio na gore, u smislu da sad ne bi da hapsi lopove, kao što je to želeo dok za to nije bio nadležan. Onda mu je to, kao i nama, bio jedini način da se sa njima obračuna, sad kad ima moć, on se sa njima već obračunao. Što se njega tiče, to je završena priča. A što se nas tiče? Pa doćićemo i mi na red, ako mu se ne poklonimo.