Svet

 

Darknet, užasna strana interneta

 

Rat protiv slobode

 

Sve znanje sveta je na njegovom kompjuterskom monitoru. Pola svetskog uslužnog sektora je povereno silikonskim neuronima. Hrana, piće, krpice-lutkice, putovanja, nameštaj, auto ili stan, sve je u katalogu najveće robne kuće na planeti, koja može da stane u džep, i zove se internet. Preko njega vas gleda Veliki brat. I cinkari vas kome treba. Ali postoji i pozadina neta, jedan sistem koji izmiče svakoj kontroli, pa čak i kontroli onih koji su ga smislili, velikoj braći iz kompanije zla, CIA-e. Mnoge belosvetske revolucije, kao i sve komunikacije islamskih terorista, koriste sistem zvani Tor da bi tom prečicom ušli na ničiju zemlju, takozvani darknet (mračni net). Malo ko zna da se iza brzog interneta krije i jedna neman koja je već godinama skrivena u tami najveće tajne. Tek pre dva meseca je uhapšen prvi haker darkneta, i klupko je počelo da se odmotava. Produkt američke tajne službe, darknet, pao je u pogrešne ruke, i sada je prerastao u pravog Frankeštajna interneta.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Nekada se najbolji izumi ljudskog mozga pokažu kao velika katastrofa. Internet potvrđuje ovo pravilo. Malo-pomalo, takozvani onlajn prostor sve više postaje prava bespravna država, u kojoj je beskrajno mnogo raznih ispirača mozga, i sve više nevidljivih lopova. Istina, nekim sajber kompanijama i e-trgovcima net biznis donose uštede u poslovanju, u isto vreme mnogim potrošačima pruža komforniju kupovinu. Kao posledica ovakvog napretka, većina pravih klasičnih firmi propada i milioni ljudi ostaju bez posla. Klik, e-bay, klik, e-mail, „Google", „Youtube", „Facebook", „Skype" ili „Twit", i eto vas svemoćnih, sveznjućih i sa svetom povezanih, za nekoliko desetina evra mesečno.

Što je čovek učeniji i prosvećeniji, lakše se lepi na zamenu stvarnog za kobajagi. Svakim danom sve više svog realnog i jedinog života posvećujemo tipkama i plastičnim miševima, svetu koji ne postoji, a postoji. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Ludilo postaje nauka, idiotizam postaje tehnika. Robot sveznalica ušô ti u kuću, ti ga usvojiš kao svog Velikog brata, a on te više ne skida s oka, špijunira te, cinkari i džepari. Veb-šopovi, pornići, reklamce, spamovi i spotovi guraju se na „Guglu" da bi kroz „Windous" upali u tvoj stan i zavukli svoje nevidljive ručice u tvoj realni džep. Navali narode, onlajn vašar je non-stop otvoren, imamo sve brojeve, sve boje, za svaki džep. Onlajn kupoholičari svakim danom su sve brojniji. Srpsko tržište e-bay trgovine teško je oko tri i po miliona kuponauta (ne astronauta, nego baš kuponauta), i pravi je kancer ionako bolesne nam ekonomije, što je katastrofa, pogotovo za mlade besposličare. Upali smo u elektonske šape, iz kojih nema spasa. Brzi net nas je sve zbrzao i uvuko u igru. Od njega nam se ne da sakriti nigde. Preko „Fejsa" ili „Jutjuba" sa dva klika smo pomalo „slavni", izlazimo kao pobednici iz anonime, postajemo neko, (al’ kad bi se zezali). Internet je od naivnih napravio usamljene idiote, i to osobe pod prismotrom, a ponekad ih i ucenjuje, plaši ili tretira kao nove robove modernizma. Kada u naš voljeni kompjuter uleti neki spam ili žešći virus, tada na scenu stupa nevidljiv mačak u čizmama, koji za tili čas prenese sve vaše važne informacije na hiljade milja udaljenosti. I dok ste rekli klik, on vas je pokrao, nekome prodao ili samo cinkario na pravom mestu.

 

Ludilo

 

Za neke ljude je svaki novi izum korak napred u progres, a za druge korak nazad, dekadencija ili početak kraja sveta. Ovo ludilo je poznato još od industrijske revolucije, kada je, zapravo, reč ludilo i dobila svoje značenje. Naime, neki Ned Lud je postao simbol radničkog otpora protiv invazije parnih mašina, koje su radnicima krale posao. Najviše su stradale mašine za tkanje, ali ni dugi strojevi nisu bili pošteđeni čekićanja i izbacivanja kroz prozore u Temzu.

Ludilo je ugušeno u krvi i na desetine Ludovih pristalica je javno obešeno. Na kraju se ispostavilo i da je samo ime General Ludd bilo, u stvari, anonimni potpis štrajkača koji su se nasiljem svetili novoj tehnologiji, jer su je se bojali i unapred je mrzeli iz dna duše. Internet današnjice je usavršena parnjača Nela Ludoga i mada niko ne lomi servere u realnosti, ipak je dosta pisaca i novinara koji internet razbijaju virtulno u svojim knjigama ili člancima. Internet i nije alatka, to je oružje koje se pokazalo efikasno u raznim „arapskim prolećima", „somotskim revolucijama" i ostalim disidentskim pokretima.

Ova nevidljiva paukova mreža korišćena je po celom svetu, od Irana do Volstrita i čuvenih „Okupiraj" manifestacija. Vladari sveta računaju na internet da kroz ekrane, drže na oku svoje podanike i da vladaju pomoću dezinformacija, represija i laži koje internet pretvaraju u istinu. Afera „Vikiliks" je uzdrmala ovu praksu, ali su Velika braća našli lek i za ovakve medijske Obiliće koji se žrtvuju za istinu, pa su smislili mnoge nove zamke za dobrovoljnu petu kolonu, koja vezanih očiju upada u crnu rupu punu jezivih megapiksela i krvoločnih gigabajtova. Evgenij Morozov u svojoj knjizi The Net Delusion („Net razočarenje") dokazuje, na 436 stranica, da su „Google", „Facebook", „Myspace", „Wikipedia", razni twitteri, blogovi, i ostale zezalice i poslastice internauta, u stvari, najjače antidemokratsko oružje, koje ima za cilj da uspostavi novi robovlasnički sistem ili mondijalizam.

Ovaj Amerikanac poreklom iz Belorusije podseća da se ruska revolucija organizovala preko tada ganc novog telegrafa. Danas je internetov sajber svet svuda prisutan. Nema dana a da onaj ko poseduje mobilni telefon, ne traći vreme u nepotrebnim „sms" komunikacijama, i u igricama sa krvoločnim ubijanjima troglavih aždaja. U jednoj drugoj, takođe popularnoj knjizi, psihološkinje Šeri Terkl, pod naslovom „Usamljeni zajedno" (Alone Together), podrobno objašnjava ovo učaurivanje i izolovanje ljudi koji imaju na stotine prijatelja. „Youtube" i slični blogovi rade na narcizam običnih ljudi koji ne trpe anonimnost.

 Jedna pesma pod naslovom „Slavna ili mrtva" bila je hit u Španiji nekoliko meseci. Pevala ju je devojčica od jedva dvanaest godina. A da i ne nabrajamo broj stvarnih samoubistava zbog kojekakvih poruka ili snimaka objavljenih na "Fejsu". Taj masovni narcizam u naglom razvoju je čista komercijala za vlasnike "Google"-a ili "Facebook"-a. Što je čovek usamljeniji, to je bolji klijent. Internet mu postaje saveznik i dželat u isto vreme.

 

Darknet – elektronski Frankenštajn

 

Nikola Kar u svojoj knjizi „Internet zaluđuje", tvrdi da aktivni internaut vremenom postaje polupismen, sa skoro zakržljalim mozgom. Onaj ko čita knjige, uči malo-pomalo, i mozak tako ima vremena da upija znanje. Red po red, stranicu po stranicu, milujemo svoje moždane ganglije, opamećujemo se. "Wikipedia", "Google" i ostala netovska (mrežna) pamet upada kô razbojnik u svaku čuturu, izruči na gomilice istine i laži, propagande i pravog znanja, tako da se niko ne može snaći u toj papazjaniji. Raspamećuemo se. Kada se zdrava pamet zameni veštačkom inteligencijom, onda više nema razloga da se o bilo čemu razmišlja. Sve je sažvakao vaš "Mac" ili PC.

Da je internet kućni Sotona najbolje dokazuje sam otac silikonske doline Andrew Keen, čovek koji je napisao jednu knjigu pokajnicu, i gde za svoju web-bebu kaže da je mali Antihrist. Problem je upravo u tome što je internet posisô sve znanje sveta, a pogotovo ono koje nema veze sa naukom, istinom i moralom. Amaterizam totalne slobode je uništio osnove učenosti i dobrog ukusa.

Svakojaki izmet se valja sajber kanalizacijom interneta. Krade se tuđe znanje, bez nadoknade, a kretenizacija postaje pedagoško pravilo i norma obrazovanosti. Ali sve gore navedeno je pesma u poređenju sa pozadinom fasade običnog neta za morone. Već odavno je poznato postojanje superneta ili takozvanog dipneta, sistema za tajnu prepisku politikaša, biznismena, bankara i drugih muvatora. Svi jači hakeri takođe koriste dubine tih softvera za sakrivanje svog identiteta i surfovanje inkognito.

Doduše, sve je to relativno tajno, jer kada se CIA i NSA zainate, oni mogu da iz dubina dipneta iskopaju ukradena dokumenta i opasne poruke. „Vikiliks" je tragičan dokaz. Zbog svega toga je izmišljen jedan novi internet, za koji se kaže da je neuhvatljiv, kao senka: taman, virtuelan i realan u isto vreme. Prevaranti visoke klase, teroristi i drugi okoreli kriminalci, baš kao i hrabri ratni reporteri, specijalci, tajni agenti ili vođe vojnuih udara, koriste jedan drugi net, podzemni i beskablovski darknet.

Zbog svoje maskirane prirode darknet je, kažu, raj za kriminalce svih rasa i verskih pripadnosti, ali i poslednji prostor totalne slobode za prvoborce ljudskih prava. Doduše, radi se o digitalnoj slobodi, jer su sve druge već pod kontrolom Velikog bate. Ovo mračno podneblje paukove mreže je u suštini nematerijalna, nezavisna država, koja ima svoj novac, ustav i zakone u vidu nekoliko specijalnih softvera za ulazak u carstvo i za slobodu kretanja. Čuveni program TOR je jedan od programa koji su smišljeni kao vojna tajna za mirnodobsku upotrebu, a završili su kao javna tajna za zloupotrebu. Svako ko u svoj normalan kompjuter ubaci takav program postaje Džems Bond i Bin Laden u isto vreme, i dobija idealno prevozno sredstvo za krstarenje po tamnim dubina darkneta.

 

 

Tor, luk i voda

 

Darknet ne treba mešati sa dipnetom, koji je, u stvari, klasičan net zaštićen šifrom tako da je ostane van dometa pretraživača kao što su „Google" ili „Yahoo". Taj duboki net bar 500 puta je obimniji od klasičnog komercijalnog interneta, odnosno web-a, a darknet je još ko zna koliko puta obimniji od dubokog, mada je nemoguće biti precizniji, jer je sama priroda darkneta tako smišljena da se o njemu skoro ništa ne može znati. Ipak, može da se dobije ideja o kakvom se čudovištu radi. Darknet nije ništa drugo nego jedna mreža koja koristi iste autoputeve informacija kao internet, ali koja nije direktno povezana sa njime već se samo paralelno priključujue, kao neki pametnjaković koji krade struju sa sata Elektrodistribucije. Svaki učesnik u lancu je potencijalni čvor preko koga teku struje informacija, a da se kontrolni sat ne vrti.

Darknet je tajni agent interneta koji ima sto identiteta i trista gadžeta da bi zavarao trag i ostao u anonimi. Neko je primetio da je darknet, u stvari, isti princip tajnosti koji upotrebljavaju vlade velikih zemalja, kao i kumovi raznih mafija. Doduše, granica između ove dve sile je skoro nevidljiva, koje bi u principu trebalo da budu antagonične, tj. u međusobnoj suprotnosti. Razlog zbog koga je izmišljen ovakav sistem bez kontrole isplivao je na videlo u aktuelnim revolucijama po arapskom svetu, kao i u drugim podzemnim manifestacjama uperenim ka rušenju Rusije i totalnoj dominaciji Amerike nad plavom planetom.

Posle skandala prisluškivanja, koji je provalio Snovden, ispada da je darknet jedina odbrana i skrovište za internaute od znatiželje „Google"-a, „Facebook"-a i ostalih društveno-ekonomskih softvera.

Od već zastarelog „Vikiliksa" i njegove Indimedie, preko Varez programa za piratiraje filmova i muzike, pa sve do Botneta kojim se služe anonimusi da napadaju zvanične sajtove, sve je to antika u poređenju sa darknetom i njegovim paralelnim svetom. Da bi se stvorio jedan tajni ili paralelni server, koji mora da ostane nedostupan aktuelnim net pretraživačima, potreban je neki tajni ruter koji je prečica za Darknet land. Za ovu igru žmurke sa vlastima potrebna je samo jedna glavica luka. Luk, ili onion, simbolična je vizija peckanja indiskretnih očiju, a princip je da se koristi nekoliko virtuelnih sfera crnog neta koje podsećaju na ljuske jedne obične glavice crnog luka. Zbog toga se ovaj program i zove TOR, skraćenica za The Onion Router.

Program Tor je nešto što možete naći na internetu, jer on nije tajna, mada se najviše prenosi sa diska na disk, sa fleša na fleš. CIA ga deli besplatno po zemljama koje hoće da prevrne, a kriminalci i teroristi ga muvaju ispod stola. Vrlo naivno i skoro nerazumljivo je Tor pao u prljave ruke kriminalaca.

 

Kako radi prevara

 

Kada se korisnik uključi na mrežu, svi podaci krenu kroz nekoliko slojeva ljuski neta koji filtriraju, šifruju i menjaju identitet pravog autora, da bi zavarao svoje tragove onome ko ih njuška, pa tako čak i onaj ko šalje ne zna preko koga je otišla poruka, ni gde je stigla porudžba. Za sekundu, vaša poruka je obišla svet od čvora do čvora, da bi stigla na adresu koja nema ni naziv ulice ni kućni broj. Zabranjena roba se tada jednostavno šalje običnom poštom na adresu, a niko ne može da kontrolše sve pošiljke sveta pogotovo u eri e-bay ekonomije.

Tor je garancija anonimnosti koja nema slabu tačku. Tako je smišljena da bi bila sigurna. Podsetimo se da je TOR prvobitno bio predviđen u vojne svrhe, pre nego što je postao duplo dno interneta i omiljen program svih koji imaju nešto da sakriju. Velike i male diplomatske tajne, kao i instrukcije ili finansije za razne ratove i revolucije, sve je to rodom iz ove tamne države u senci CIA-e koja je neosvojiva tvrđava Jinga i Janga, dobra i zla koji se mimoilaze a da se skoro nikada ne sretnu. Ipak pre dva meseca u Njujorki se dogodilo čudo. Nakon dugogodišnje istrage i jedne fatalne greške nekog lepuškastog mladića po imenu Ross William Ulbricht, agencija FBI je uspela da demaskira sajt za trgovinu dtogom koju je držao mladi Ulbricht pod pseudonimom strašni gusar Robert. Samo dve nedelje kasnije sajt po imenu Put Svile je vaskreso a na mesto Ulbrichta, seo je neki drugi anonimus koji je zadržao pseudonim strašni gusar Robert. Radnja opet radi punom parom ispred nosa FBI ajcima i agenciji NSA. I mada zvuči naivno i neverovatno, za sada je to stvarnost tamnog virtualnog sveta, koja tek nedavno izbila na videlo. Da bi se razumelo kako je to moguće treba razumeti sistem.

Kada neki levak po prvi put kroz prođe vrata TOR-a uđe u podrum darkneta, na vratima ga dočeka Hidden Viki, dvojnik poznate enciklopedije Vikipedije, ali umesto svog znanja sveta ova sveznalica vam servira ceo imenik dobrih adresa i malih oglasa za velike prevare. U toj svetskoj kanalizaciji robnonovčane razmene postoje i male pumpne stanice koji izbacuju svoje izmete u realan svet. Sve što bolesnom umu zatreba: nečiji bubreg, brojevi i šifre tuđih kreditnih kartica, pasoši sa identitetom po želji, lažne pare i diplome falšare, utoke i hekleri, sve vrste droge i pedofilska filmografija.

Na tom €-vašaru može da se kupe i druge džidžr-bidžr: lova, ko prava al lažna, lične karte i pasoši sa imenom i adresom po želji, kao i hiljade brojeva kreditnih kartica svih boja i još uvek važećih. Užas za one koji misle da je unutrašnji džep sigurno mesto za dokumente. Na ovom buvljaku za bogate bolesnike ima uvek svežih bubrega ili novih očiju svih boja i veličina. Pojedinci tvrde da postoji borba gladijatora na život i smrt koji se prenose preko tajnih tv kanala darkneta, ali ovakva kladionica nije dokazana, kao ni sve ostalo što je na tajnom darknetu. Inače ne bi bio tajni.

 

 

Bitkoin za naplatu dark usluga

 

Pitanje koje se nameće samo po sebi je komercijalnog karaktera. Kako se naplaćuju hakeri i dileri u toj podzemnoj ekonomiji. Odgovor je iznenađujući – sasvim legalno preko nove i vrlo uvažene valute Bitcoin! BTC. Ova nova €-moneta je, kao i sve ostalo na netu, jedna zamišljena utvara koja može da se kupi sa sve šifrom tajnog računa po oprobanom principu švajcarske banke.

Tako za prave pare svako može da kupi nevidljivu lovu koja kruži sa šifrovanog računa na isto tako anonimni račun a da niko ne može da vidi ko stoji iza tih brojki.

Broj mogućih šifrovanih računa je 10 sa 48 nula pozadi.  To je puno više nego broj molekula vode u svim okeanima sveta. Praktično beskonačan. BTC je, znači, za razliku od svih valuta, ujedno i sistem plaćanja. Ova decentralizovana elektronska valuta se kao slučajno rodila baš u vreme bankarske špekulcije na startu finansijske krize, a osobeni znak joj je da nema nikakvu podlogu ni pokriće, kao ni bilo kakvu vezu sa nekom realnom bankom. Radi na promaju, a kao filozofiju ima teoriju svoga tvorca, ponudu i potražnju u okviru jedne strogo određene količine novca. Ne postoji štampanje i doštampavanje BTC-a kako se nekome svidi već se zna u svakom trenutku koliko ih je na tržištu. Niko ne zna gde su pare koje fizički ne postoje, ali se zna da ih danas nema više od 12 miliona i da se kote po jednostavnoj matematičkoj funkciji. Softver koji zamišlja ove pare ubacuje po 50 BTC-a svakih 10 minuta, ali samo tokom prve 4 godine. Posle pada na pola, ubacuje u riznicu po 25 novih BTC na 10 min i tako redom do 2040. godine kada treba da dostigne svoj maksimum od 21 milion.

Zašto baš toliko, to ni milicija ne zna, a ne bi ni smela da zna. Satoši Nakamoto je ime koje ostaje povezano sa lansiranjem bitkoina u februaru 2009. godine. Budući da takva ličnost nigde nije registrovana, i budući da niko nije video lice oca elektronske valute, to se i dalje nagađa ko se krije za ovog pseudonima. Neki pominju američkog studenta, drugi japanskog mudraca, a ima ih koji sumnjaju na Dominika Štros-Kana.

Čudno je da Amerikanci ne osuđuju jednu valutu koju ne kontrolišu, i to u vreme kad sa mnogo muke pokušavaju da regulišu svoju priredu. Nedavno su ministar pravde i predsednik Federalne banke zauzeli vrlo prijateljski stav prema bitkoinu. Pred Kongresom je konstatovano da je ova nevidljiva valuta, iako, nažalost, idealna za šverc droge i ostala pranja love, ipak legalna.

Oni su dodali da postoje domeni privrede u kojima BTC ima veliku perspektivu u dužem periodu. Nije ni čudo da perspektivu ima valuta koja je pre godinu dana vredela 12 dolara, a za koju je pre neki dan trebalo izbrojati 800 dolara za jedn BTC.

Doduše, vrednost ove plivajuće valute već sutradan je pala na 550 dolara, što je dokaz da na svetu ne postoji bolja špekulativna vrednost za onog ko ume i ko poznaje prave ljude. Način na koji funkcioniše ova prevara vrlo je nerazumljiv običnim i dobronamernim ljudima. Dosta podseća na dečiju igru u stilu: zamisli da ti dam toliko, pola baci u vodu, vrati dug i plati robu, koliko ti je ostalo? BTC nije smišljen samo za darknet, pa se njime danas plaćaju i mnogi zvanični računi, pogotovo je popularan u trgovini sa Kinom, jer su troškovi transakcija novca vrlo mali ili čak nepostojeći. Kao što se može pretpostaviti, bez puno rizika da se pogreši, svi uslovi su tu da nam jednoga dana i ovaj mehur od sapunice pukne u lice i da nas strefi nova velika finansijska kriza, još žešće restrikcije a možda i nešto gore.

 

GLOSA

 

Velike pljačke odraslih osoba ponekada podsećaju na dečije igre, jer smo mi samo igračke u njihovim rukama.