Nismo mi od juče

 

Epizoda 118

 

Zoran Milojević

 

Sad, kad smo predali Albancima Kosovo "čiju nezavisnost nikada nećemo priznati", mislim da je najvažnije očuvati novu intelektualnu srpsku mladost, koja je prepuna znanja i nacionalnih osećanja i učiniti sve da Republika Srpska učvrsti svoj temelj. Naša mladost i Republika Srpska su kiseonik za Srbiju. Ako to ne učinimo, Srbija će nastaviti svoj život na ivici vulkana.

Poznat sam kao čovek koji se baš ne odlikuje svojim rusofilstvom, ali, promišljajući o onome što će se dešavati na Balkanu, ja bih Rusima prodao štošta, od aerodroma preko rudnika, do puteva. Na Balkanu ništa nije gotovo, tek je počelo. Balkan je naduvan balon koji svakog momenta može da pukne.

Stalno se pitam hoće li se pojaviti Srbin i zaustaviti senzacionalističke natpise u srpskim medijima, u kojima se oblici američkog državnog zločina poturaju kao "sapunice", zapravo, patetične priče u kojima zlikovci postaju omiljeni junaci srpskog TV gledališta. Takve su i američke priče o još nedokazanom načinu ubistva Džona Kenedija, naslednika robovlasničke porodice. To ubistvo porede sa tajnom ubistva Zorana Đinđića. Ustvari, i ja se pravim nevešt: znam ja čemu sve te senzacije! Senzacijom se najlakše pridobija svest malograđana.

-Za dom, vikao je Šimunić.

-Spremni, odgovaralo je trideset hiljada Hrvata.

Mene to ne iznenađuje. A, kad su to Hrvati na državnopravnom nivou osudili ustaštvo? Nikada. NDH je bila izraz hrvatskog domoljublja i način da se oslobode Srba i kompleksa od Srba, jer govore varijantom srpskog jezika, pišu varijantom srpske latinice i drže u okupaciji srpske zemlje. I tu je početak i kraj! Ko ne veruje, neka se raspita.

Velika sala Narodnog pozorišta bi trebala da nosi ime Branislava Nušića. Kao osnovac, čitao sam njegove "Komedije" i naglas se kikotao, sve dok me otac nije upitao: "Čemu se smeješ"? Odgovorio sam: "Nušićevim likovima i njihovim manama". na to mi je otac odgovorio: "...Nije dostojno smejati se manama svoga roda, one su uvek za brigu i ozbiljnost".

Otada, kad god se sretnem sa Nušićevim "Komedijama", doživljavam ih sa primerenom ozbiljnošću.

Kad sam pisao i govorio protiv Broza, napadali su me oni koji su znali dva naša padeža i sa oba znali da se služe. Miloševića su od mene "branili" oni koji su vešto znali da se na vreme smeste u južni deo tuđih leđa. Od mojih pisanija, Šešelja su branili "patrijoti" koji su za mene govorili da sam "idijot". Zbog Đinđića su se sa mnom svađali oni koje su komunisti isterali iz svojih redova. Kad sam pisao i govorio o Tadiću, napali su me oni koji su mi saopštavali da zaslužujem "podrume balkanske krčme". Zbog Draškovića i Koštunice sam se "kačio" sa ljudima koji nose tuđu glavu na ramenima.

Četnički vojvoda Toma i komuno-socijalista Dijete Ivica, ne uzbuđuju ljude. Ali, kad pišem o Bolani Vučiću, e, onda me napadaju sa svih strana.

Pisao sam vojvodi Tomi Nikoliću: "...Gospodine vojvodo, sin sam ravnogorca, profesora istorije, geografije i latinskog jezika, tučenog i šikaniranog u mitrovačkoj opštini i ondašnjem komitetu i na kraj izbačenog iz prosvete. Dobijao je batine jer je jasno i glasno govori šta će se desiti sa Kosovom i Metohijom. Gospodine vojvodo, u ime batina moga oca, molim Vas i preklinjem da zaustavite predaju Kosova i metohije zarad ulaska u Evropsku uniju. Ukoliko to učinite, staviću se pod Vašu komandu. S verom u Boga, za Kralja i otadžbinu, Ravna gora pobediti mora, učtiv u Hristu, Zoran D. Milojević."