Postdemokratija

 

Većina nije uvek u pravu a što je veća, sve više greši

 

Velika većina je retko u pravu, a apsolutna nikad. Kad su svi Nemci mislili da kao viša rasa treba da zavladaju Evropom i svetom, bili su u pravu oni retki pojedinci koji su zbog toga emigrirali, kao Tomas Man. Kada su svi Srbi poverovali u Miloševićevu Veliku Srbiju, bili su u pravu oni malobrojni koji su se tome usprotivili. Kada je velika većina poželela da se priključi EU, sadašnji vlastodršci su bili protiv, ali otkako su i oni postali vernici evrointegracija, imamo problem. Sve partije su za, što znači da tu nešto ne valja. Ipak tu su još Koštunica i DSS, za kakvu- takvu protivtežu. Tako da je naš najveći problem u tome što se stvara gotovo apsolutna većina oko Vučića i SNS. A kada su svi za nešto, to sigurno ne valja zaključuje zaključuje  Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše: Mile Isakov

 

U najvažnijem jevrejskom verskom zakoniku Talmud, postoji član koji kaže da na Rabinskom sudu, u slučaju da su svih 71 sudija saglasni da je neko kriv, taj ima da bude proglašen nevinim i oslobođen. Ako baš svi kažu da je kriv, to automatski znači da nije. Hiljadugodišnje mukotrpno iskustvo tog naroda, upozoravalo je da nešto nije u redu ako je odluka stoprocentno jednoglasna. Ili je u pitanju zaslepljenost ili nekakva zavera i dogovor, a to onda nije pravda. Čak i stari Jevreji, koji su izmislili veru u jednog boga i onoliko insistirali na jedinstvu i slozi, zbog opstanka nacije, znali su da nije moguće, i da nije dobro, ako su u nečemu apsolutno svi saglasni, ako baš niko ne sumnja i ne nudi drugačija viđenja i rešenja.

Vreme je da i mi Srbi prestanemo da zlorabimo mit o fatalnim srpskim podelama i neprestano podgrevamo onaj drugi o sudbonosnoj neophodnosti srpskog jedinstva. Onog jedinstva, koje i u četiri ocila na grbu  vide četiri S i u njima prepoznaje parolu "Samo Sloga Srbina Spasava", mada je njihovo pravo značenje sasvim drugačije.  Sloga među ljudima je, naravno, poželjna i najčešće blagorodna, jer zajedno smo jači, ali to nikako ne znači da svi treba da mislimo i delamo isto.

Zabluda je da bismo kao nacija rešili sve probleme kada bismo svi u svemu bili jedinstveni, kao što ne bi valjalo ni kada bismo svi bili isti. Naprotiv, društveni progres obezbeđuje upravo neprestani dijalog, pa i sukobi različitih ideja i uverenja, pa bi to trebalo da važi i za Srbe i Srbiju. Inače, kroz čitavu istoriju čovečanstva, češće je bivalo da najveći doprinos razvoju daju upravo oni usamljeni pojedinci koji su bivali neshvaćeni, omalovažavani, pa i kažnjavani od većine svojih savremenika. Od Isusa, do Tesle. A opet, ne bi valjalo ni kad bi svi u svemu slepo i bespogovorno sledili čak i takve genijalne umove.

Ako se uopšte može govoriti o potrebi sveopšteg jedinstva, onda bi to moglo biti samo u kontekstu jedinstvenog učešća u raspravama o sudbini i perspektivama društva. Svi treba u tome da učestvuju, naravno svako sa svog stanovišta. Samo u tome treba da budemo svi jedinstveni, da smo različiti, da imamo različite pozicije i interese, pa samim tim i različite vizije i ciljeve.  Uostalom, zar nije simptomatično, da o potrebi jedinstva najčešće govore oni koji su na vlasti i koji bi želeli da ih svi bezuslovno slušaju i slede, da im veruju i u ime jedinstva disciplinovano izvršavaju njihovu volju.

Nije, dakle, naš najveći problem čak ni to što tako veliki procenat stanovništva veruje u jednog političara i jednu partiju, moraju ljudi u nešto verovati, nego što nema dijaloga o tome. Recimo da su oni zaista najbolji, čak ni to ne bi značilo i da su idealni i nepogrešivi, da o njima i njihovim potezima ne treba raspravljati, da ih ne treba kritikovati. I to ne samo oni koji sa njima nisu zadovoljni, nego još i više oni koji jesu, da bi pomogli da budu još bolji. E, u tome, u Srbiji, postoji apsolutno nezdravo jedinstvo. Jedinstveni smo u tome da o onima koje mi podržavamo  nema rasprave, da su naši neupitni, najbolji i shodno tome jedini pravi i uvek u pravu. I šta imamo od tog jedinstva. Samo još dublje podele. A šta bi tek bilo od nas kad bismo svi voleli iste? Zamislite samo, kako bi bilo kad bi svi muškarci bili zaljubljeni u jednu istu ženu ili obrnuto, sve žene u jednog čoveka?  Pobili bismo se međusobno. 

Prirodno je, dakle, da u društvu postoje razlike i da u takvim uslovima većina odlučuje, ali nije normalno da baš svi misle i glasaju isto. Pošto nekako mora biti, logično je da bude po volji većine, ali to ne znači da je ona uvek u pravu. Naprotiv, što je većina brojnija i unisonija, veća je verovatnoća da tu nešto ozbiljno ne valja. Kad je apsolutna, to je siguran znak da je to potpuni promašaj, koji vodi u katastrofu. Kao ono kad je Milošević dobio 104 procenta glasova, na prvim predsedničkim izborima.

Danas se, mi u Srbiji, nalazimo pred novim sličnim izborima. Neće biti baš sto posto, ali će većina biti dovoljno zabrinjavajuća.  Aleksandar Vučić već sad ima preko pedeset odsto podrške, a kad neposredno pred izbore uhapsi još nekoliko kapitalaca iz politike i biznisa, skočiće za još dvadesetak procenata, možda i više. Naravno, to će povući i njegovu partiju, do većine koja će joj omogućiti da sama preuzme celokupnu vlast. To je čak i Miloševićev SPS imao samo na prvim višestranačkim izborima, dok se još nije znalo da se može i glasati za druge stranke na listi, na kojoj su bile samo kao demokratski ukras. Samo tad i nikad više, mada su u vreme brojnih kasnijih izbora imali sve veću moć. Međutim, istovremeno je rasla i demokratska svest građana, dobrim delom i kao reakcija na tu silu...

Šta se sad dogodilo, pa da se vratimo u vreme prvobitne akumulacije glasova i jednopartijskog sistema? Kako je do toga došlo? Ko je zapravo Aleksandar Vučić i kako je za samo godinu dana već ušao u legendu kao Prvi potpredsednik?

  Kad god čujem tu titulu, uvek me asocira na jednu anegdotu o portiru na jednom novosadskom fakultetu, koji se baš nije najbolje snalazio u silnim promenama posle petog oktobra, pa u zgradu nije hteo da pusti ni novog šefa. Ali ja sam novi Dekan, zapretio je nametnuti pridošlica. Ma ne može, ni da si prodekan! Isto kao što se tom akademski nepismenom portiru učinilo da prodekan zvuči značajnije od dekana, tako i politički nepismena masa počinje da veruje da je Prvi potpredsednik zaista Prvi. U svemu. A mora se priznati da tako i zvuči. Prvi je ipak prvi, a narod voli pobednike. Valjda ljudi misle da će, ako mu se pridruže, nešto od uspeha preći i na njih. Ali vlast nije grip, pa da se prenosi na okolinu. 

Očigledno da je demokratija u Srbiji podbacila i da je došlo do velikog razarenja građana u istu. Toliko je obeščašćena da su je, kao uličnu prostituku, pokupili oni koji nikad nisu pripuštani u njen hram sa crvenim lampionima, dok je držala do sebe. Najodgovorniji za to je DOS, koji se proglasio za izumitelja i vlasnika demokratije.

 "Peti oktobar je bio veličanstvena pobeda volje za dostojanstvom ogromne većine građana, koju je DOS prisvojio i upropastio, voljom za moć pojedinaca" ( citat iz moje knjige "ParaDos" objavljene aprila 2005.). Uzgred, i sam DOS je bio iluzija toliko hvaljenjog jedinstva u Srba. Sam, način na koji su baštinici DOS-a, oni nadobudni žutokljunci, zloupotrebili demokratiju, naša je sramota, a ovo što se sad događa je kazna. Svaka, pa i najteža kazna se nekako odsluži, pa si posle slobodan, a sramota ostaje.  I gađenje prema takvoj demokratiji.

Otud nasušna potreba naroda za vođom čvrste ruke i oduševljenje za hapšenja svih onih koji su se, zahvaljujući takvoj izvedbi demokratije, obogatili na račun države i sirotinje raje. Otuda će doći i isto takvo razočarenje, koje će se i njemu, ali i svima nama, obiti o glavu, kad postane jasno da neće u ćuzu baš svi koji su to zaslužili. Jer je novi gazda zakonitom restitucijom bordela omogućio nesmetani nastavak karijere uveliko inficirane vlasnice, kojoj ni sam nije odoleo.

Ljudski je to, što znači da je i on samo demokrata. Otkud onda navika da mu se pripisuju božanske osobine i moć?  Biće da je to zato što je i demokratija ovde obećavana kao raj, a mi smo, kao što je poznato, nebeski narod. Kao takvi, mi ćemo tamo stići tek posle smrti. Jedinstveno. A u ovaj zemaljski najpre oni napredni. SNS, Samo Napredni Srbi. Zato svi hrle da im se priključe. I tu nastaje problem. Naime, mala smo mi zemlja, pa je i naš raj mali. Prosto nema mesta za sve, pa će mnogi tek posle izbora shvatiti da su iznevereni. Isto kao i posle onih prethodnih. I svih onih pre njih.