Kontranapad

 

FK Vojvodina na lošem putu i u lošim rukama

 

Dok je bilo Bate, bilo je i plate

 

Radisav Rabrenović, ponizni pion Ratka Bate Butorovića, nekadašnjeg gazde i preporoditelja FK Vojvodina, danas je, na žalost, "prvi operativac" ovog slavnog kluba, i bacio je pod noge sve što je njegov nekadašnji šef smatrao svetinjom. O ovom i drugim fudbalskim nevoljama piše u svojoj kolumni Miroslav Vislavski, naš urednik sporta, publicista i dugogodišnji sportski radnik

Miroslav Vislavski

 

Da li je slučajnost ili usud, nepoznanica je za novog šefa stručnog štaba FK Partizan. Ali, tamo gde se angažuje Marko Nikolić (1979), jedan od talentovanih trenera nove generacije, ne piše se dobro prvom čoveku Kluba. Kao da je vesnik  nevolja za svoje šefove. Kada je postao prvi čovek struke u FK Rad 2008 godine, već nakon nekoliko meseci, na udaru istražnih organa je bio alfa i omega građevinara, Ranko Stojić. Tužilaštvo ga je teretilo zajedno sa Draganom Džajićem, Vladimirom Cvetkovićem i Mišom Marinkovićem za protivzakonito prisvajanje sedam miliona evra od transfera četvorice Zvezdinih fudbalera. Za razliku od trojice funkcionera Crvene Zvezde koji su proveli više meseci u pritvoru, Stojić nije bio zatvaran, ali ni spokojan pred pravosudnim organima sve do abolicije kojom je predsednik Srbije, Tomislav Nikolić obustavio krivično gonjenje i postupak koji je vođen po zahtevu tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine.

 

Kada se Nikolić odlučio da se nakon decenijskog angažmana u Radu oproba u većem klubu, otisnuo se u Novi Sad i sklopio ugovor sa Ratkom Buturovićem. Sedmog juna 2013. je zvanično saopšteno da je novi trener "Lala", Marko Nikolić. Tom prilikom, kako to i priliči kada se objavljuju novi angažmani u fudbalu, javnosti je upućena Nikolićeva poruka:

" ...Mogu da naglasim da sam zadovoljan i srećan što ću da radim u klubu kao što je Vojvodina, tim pre kada se zna da dogodine Novosađani obeležavaju značajan jubilej, ceo vek od osnivanja kluba. Naravno, ambicije su jasne, ciljevi zacrtani i ide se na trofej. To je želja svih nas u klubu i svakako navijača sa namerom na dosanjamo višedecenijski san."

 Dan kasnije, vest dana je bila da je preminuo Ratko Bata Buturović, apsolutni gazda FK Vojvodina! Prvo javno prikazivanje pred Novosađanima, Marko Nikolić je imao na Novom groblju prilikom ispraćaja Bate Buturovića na večni put u Kočane, nadomak rodnog Nikšića.

Polusezona je odrađena, Vojvodina je zauzela  peto mesto, devet bodova zaostatka u odnosu na prvoplasirani Partizan. Dakle, daleko od pozicije koju je najavljivao Marko Nikolić na svojoj inauguraciji u FC "Vujadin Boškov" kada je pod blicevima i svetlima kamera, razvlačio šal Vojvodine.

Istina, ostao je utisak o dobrim igrama Vojvodine u kvalifikacijama za evro kupove. Nije završio priču o višedecenijskim snovima Novosađana o trofeju koji bi trebao da usledi u godini obeležavanja vekovnog postojanja. Polovinom decembra prošle godine ponovo se našao pred blicevima i svetlima pozornice sa novim šalom, ali sada sa crno-belim i to u srpskoj prestonici! Na predstavljanju novog trenera, Dragan Đurić, predsednik Partizana mu je rekao da je došao u pakao, na šta je Nikolić odgovorio: " ...Znam da me čeka pakao. Deluje mi da će ove godine biti najteže odbraniti titula, i da se stvara velika tenzija. O pojačanjima i svim drugim stvarima biću vam na raspolaganju narednih dana. Mislim da će nam trebati tri ili četiri igrača više...".

Nepunih mesec dana kasnije, 13. januara, mediji su saopštili da je u tužilaštvu saslušavan  Dragan Đurić, vlasnik "Zekstre" i predsednik FK Partizan povodom privatizacije Veterinarskog zavoda koji je 2005. godine pripao njegovoj kompaniji. Određena mu je mera za državanja 48 sati, a nakon toga 30 dana. Umesto Nikolića, pakao je počeo za Đurića! Mada se radi o slučajnosti, iz ovih činjenica i primera proizilazi da je mlađani Marko Nikolić fatalan za gazde klubova. Ali, fatalan je i za klubove u kojima je radio. Iz Rada je otišao pre pola godine, a ekipa je zacementirana na začelju Jelen super lige sa svega 11 bodova.

Vojvodina od najavljene borbe za šampionsku titulu ove sezone sigurno neće dosanjati snove o kojima je navijačima i novosadskoj javnosti poručio bivši šef stručnog štaba. Pogotovo što se lično pobrinuo da najbolja trojka iz redova Vojvodine presvuče dres u crno bele boje. Miroslav Vuličević, Petar Škulentić i Branislav Trajković, trojica trenutno najboljih igrača Vojvodine su istovremeno pristupili Partizanu. Samo glupi bi pomislili da je reč o slučajnosti i da Marko Nikolić u tome nije imao udela. Naprotiv, po tvrdnji Radisava Rabrenovića, na žalost prvog operativca "Stare dame", Nikolić je od trenutka kada mu je signaliziran interes  "Grobara" za njegove usluge, počeo da priprema "paket" kojim se osigurao da će pojačati redove svog budućeg kluba, a istovremeno ozbiljno oslabiti Vojvodinu.

Istorija pamti da su iz Vojvodine u Partizan odlazili ponajbolji igrači. Manje ih je bilo u obrnutom smeru, s tim što je reč bilo o igračima na koje Partizan više ne računa. Jednom se dogodilo da su četvorica vrsnih vojvodinaša  prešli u tabor partizanovaca. Bilo je to vreme udara na sve što je vojvođansko pod "jogurt revolucijom" kada su pod Miloševićevom politikom razjurene hiljade kadrova sa istaknutih privredno političkih i drugih društvenih pozicija. Njihov progon je usledio zbog poštovanja  Ustava države u kojoj smo živeli, a zvala se Jugoslavija! Tako je tada i FK Vojvodina ostala bez uprave, a grabljivci su je očerupali do gole kože.

Šampionski tim iz 1988/89 je rasturen za par meseci. Tada su u Partizan došli igrači reprezentativnog potencijala kao što su bili Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić, Ljubomir Vorkapić i Dejan Joksimović, nekadašnji Zvezdaš koji se iskazao upravo u šampionskom sastavu Vojvodine. Oni su došli u Partizan u razmaku od par meseci u redovnom i mini prelaznom roku. Komšije iz Ljutice Bogdana 1 su na Marakanu tada doveli Sinišu Mihajlovića i Miroslava Tanjgu. Međutim, sve do ove godine u kojoj Vojvodina slavi jedinstven jubilej, nije se desilo da se direktnom rivalu u borbi za naslov šampiona isporučuje paket sa trojicom ponajboljih igrača.

Kao što je u Vojvodinu doveo iz RAD - a Nikolu Lekovića, Marko Nikolić je obradivši Vošina tri musketara, najdirektnije "pomogao" Vojvodini da po svemu sudeći na kraju sezone u kojoj puni 100 godina života, "overi" petu poziciju, što je najslabiji plasman na polusezoni u proteklih sedam godina. To je jedna dimenzija prljavog srpskog fudbala, koja oslikava loš i prevrtljiv karakter, lažna obećanja, zaklinjanja u vernost i dugoročne ciljeve i planove...

Drugo što se može zaključiti iz nastale situacije u redovima Vojvodine, jeste da je pokopavanjem Ratka Bata Buturovića, "tvorca nove Vojvodine" kako su isticali njegovi idolopoklonici, sahranjena i politika koju je on promovisao i uspešno sprovodio. Jedan od njegovih principa je bio da se prekine sa pojačavanjem beogradskih crveno i crno belih, igračima iz Srpske Atine. Za vreme Buturovićeve vladavine, ni jedan igrač nije prešao u redove naša dva najbolja kluba direktno iz Vojvodine. Mogli su samo u inostranstvo, nikako u Beograd!

Licemer Radisav Rabrenović,  "verni" Buturevićev pion, koji je   nakon njegove smrti preuzeo sve poluge u vođenju kluba, zabio mu je mrtvom nož u leđa. Lukavo je instalirao pokojnikovog sina  Balšu za predsednika Kluba. Ali,  neiskustvo mladog Butorovića u vođenju institucije zvana FK Vojvodina, posebno neobjašnjiv potez sa velikim ovlašćenjima koja su preneta Mateji Kežmanu kao sportskom direktoru, su  ga vrlo brzo pomerili sa mesta čelnika. Veliku prazninu, dugove koji su se množili, Rabrenović je pokušao da rešava sa svojim kumom Milenkom Jokićem, vlasnikom preduzeća "Investinženjering" o kome se govori kao poštenom čoveku i privredniku i sa Zoranom Pavlovićem, trgovcem fudbalerima, kome je izmišljeno mesto u klubu pod nazivom "menadžer za sportska pitanja u FK Vojvodina"! "Obrisao" je Rabren višegodišnjeg saradnika Bata Buturovića, potpredsednika kluba Dušana Vlaovića, koji se zalagao za neka druga kadrovska rešenja, a pominjani su privrednici Zoran Šćepanović i Minja Bolesnikov.

Sledeći korak je bila rasprodaja igrača i to onih koji su u kategoriji najboljih: Vulićevića, Škuletića, Trajkovića - svu trojicu u Partizan, Kaluđerovića u kiparski AEL, Vukčevića u grčki Levadijakos, Vukovića u turski Konjasport, Delač se vratio u Čelzi, a na putu ka novoj destinaciji je i Nikola Leković. Najveće nezadovoljstvo u fudbalskom Novom Sadu, organizovanim grupama navijača posebno, izazvala je odluka da se trojica najboljih, prodaju Partizanu. Na taj način, Rabrenović i rukovodioci su direktno udarili na temelje Buturovićevih principa i politike u transferisanju igrača: džaba im što su na udarnom zidu tribine na jugu stadiona Vojvodine postavili veliki crtež sa likom pokojnog predsednika i zakletvom da ga nikada neće zaboraviti. Bacili su pod noge sve ono što je Buturović kao čovek vremena koje je na sceni, inače predodređen za takvo vreme, vratio dostojanstvo Vojvodine kao ravnopravnog kluba sa Partizanom i Crvenom Zvezdom.

Kada su pre nekoliko dana pred novinarima iznosili (svoju) "istinu o Vojvodini", neinformisani bi prihvatili blanko i pokazali razumevanje za sve što je izneo Radisav Rabrenović. Oni koji ga znaju i pamte njegovu misiju, prvo bi ga pitali: Šta ćeš ti ovde štetočino i parazitu jedan? Čovek koji u svojoj karijeri nikada nije samostalno radio, uvek se šlepao za autoritete ili bio uz pobednike, koji ne ume da sačuva ni dve crtane guske, dobio je (prigrabio) mandat da upravlja i vodi fudbalsku  instituciju, najstariju u elitnom srpskom fudbalu.

Sa druge strane, Jokić i Pavlović ističu probleme u životu kluba koji nema potporu lokalnih vlasti i ukazuju da svoj novac ulažu u klub. I to je za poverovati. Ali zašto to rade ukoliko nisu spremni da prate očekivanja javnosti i zahteve tradicije. Šta će njima Vojvodina i ko su oni da bi morali biti u Vojvodini? To što su prijatelji pokojnog Buturovića, ne daje im pravo da svojataju klub bez titulara. A prijateljstvo sa Rabrenovićem ili Čabrićem na koja se pozivaju, još su slabiji argument koji opravdava njihov status u klubu.  Za vođenje kluba po sistemu prodaje igrača, spremni su i oni koji nemaju kapital ili menadžerske poslove. Oni koji su mnogo veća i značajnija imena u istoriji kluba, većeg autoriteta...

 I oni bi mogli na takav način, rasprodajom igrača da vode klub. Očekivanja javnosti su sasvim rezonska i razumljiva - svi oni, klupski bezimeni  kada dođu na čelo takve institucije i vrednosti, moraju dati više od zatečenog.  Model srpske tranzicije koji ne vodi boljitku i napretku, preslikava se i u Vojvodini. Bezimeni postaju "autoriteti", a devastacija istorijskih autoriteta je formula za devizu istorija počinje sa mnom i opravdanje za bezimene!

Ako su najvatreniji sačuvali klub pre osam godina kada su na čelo doveli Ratka Buturovića, treba da primene recept i u godini velikog jubileja Vojvodine. Dakle omladino, alat u ruke i - akcija!