Dežurna

 

Od Principa do Klička: Sarajevo 1914 - Kijev 2014

 

Na pomolu novi svetski rat

 

U Pariskim medijima mala panika. Bivši ambasador SSSR-a u Parizu, Vladimir Federovski izazvao je strah i zabrinutost svojim izjavama o mogućem pretvaranju raspada Ukrajine u početak III  Svetskog rata i tvrdi da bi krvavi raspad Jugoslavije bio prava pesmica u odnosu na ono što može da se dogodi kad se zapuca od Kijeva do Crnog mora. On je slikovito uporedio Sarajevo 1914. sa Kijevom 2014. Treba naglasiti da je bivši ruski ambasador poreklom Ukrajinac, i da po genima navija za svoje. Nasuprot njemu, jedan drugi intelektualac, Tjeri Meison (Thierry Meissan) tvrdi da je i ukrajinsko proleće stvar jedne zavere, kao i sva ostala ratoborna godišnja doba. Dugo pripremana i ostvarena u etapama ova antiruska zavera je drugo poluvreme narandžaste revolucije, koja je takođe bila deo CIA logike i srpske logistike naših Otporaša.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

 U jednom svom članku Tjeri Meison  je najavio ratne provokacije u Kijevu mnogo pre početka Olimpijade u Sočiju, pa je čak dao i tačan datum kada treba da plane prva puška. I pogodio u sridu.  On tvrdi da razlog bune na legalno izabrane dahije nije  rivalstvo između prozapadnjaka i rusofila, već je to jedva skriveni napad na Rusiju! Udarac ispod pojasa, sa nadom u brzi nokaut Putinove politike. Vašingtonske prisluškivače boli uvo za Ukrajinu. Može ona i da pukne na sto delova, to Amerima nije bitno ukoliko ostvare svoj cilj. Da liše Rusiju istorijskih partnera i braće po materi. Ne angažuje se prekookeanski Zapad da uvuče Ukrajinu u EU, već da je pretvori u evropsku Siriju. Sjedinjene Države su spremne da započnu novi građanski rat na starom kontinentu da bi ostvarili svoje ciljeve, totalne dominacije svetom i opkoljavanje Rusije, tvrdi ovaj polemičar koji je osnivač internet novina pod imenom "Reso Volter" i autor  knjige o velikoj zaveri 11.  septembra.

 

Radio-aktivna revolucija

 

Da bi ostvarili svoje namere, američke tajne službe se koriste svojim isturenim pudlicama iz Brisela koje mašu raznim sankcijama i pretnjama ne bi li pomerili granice Zapada sve do Putinovog kućnog praga. Čovek koji ovo tvrdi na francuskom TV kanalu LCP nije nikakav informbirovac, već jedan poznati novinar i politički komentator Sedrik Klerin. On u najnovijim evropskim naporima za mir u Ukrajini vidi veliku opasnost po svetski mir, onako u globalu, po celoj planeti. A za primer uzima izjavu francuskog ministra inostranih poslova Lorana Fabiusa koji je pred svoj put u plameni Kijev rekao da - ide u Ukrajinu da promeni vladu. Koja arogantnost. Zbog takvog stava zapadnjačka strategija demokratizacije totalitarnih država ima  ovako pohvalan bilans u Iraku, Avganistanu, Siriji, Libiji ili Egiptu gde se pre pomoći ujka Sema bar relativno mirno živelo i radilo, ako ništa drugo. 

Recept za  Ukrajinu je sličan scenariju za raspad Jugoslavije. Tim pre što i ovde postoji  pravoslavna, katolička i muslimanska raja kojoj vrlo malo treba da iz nedara potegne handžare, ne bi li pokazali čiji je Bog jači,  ili, bolje rečeno,  ko ima bolje zaštitnike i savetnike. Tim povodom je u decembru prošle godine,  na trgu Majdan, gostovao američki senator Džon Mekejn gde se u društvu poznatog naciste Olega Tiahniboka, obratio ukrajinskim pučistima i podržao ih u borbi za tra-la-la, ju-ha-ha i ostala poglavlja priče o ljudskim pravima i blagodetima zapadne demokratije. U teoriji je sasvim u pravu, demokratija je bolja od diktature kao što je prosperitet bolji od ekonomske krize ili sloga od razdora. Ukrajina je odvajkada bila podeljena: na zapadu je fašizam još od doba Hitlera imao plodno tlo, a i dan-danas ima svoje poglavnike za dom spremne iza crno-crvene zastave stranke Svoboda. Zapad to zna i sve vidi, ali se pravi da je zaboravio i obnevideo. Na Istoku su crveni pravoslavci, koji su trn u oku Obaminoj administraciji, dok su na jugu, kraj Crnog mora, mahom zeleni Tatari koji se klanjaju Alahu. 

 

Zakonito nezakonje

 

 U nastavku svoga članka, Meison podseća da su u julu prošle godine pripadnici nacionalističke  stranke  organizovali proslavu 70-godišnjice formiranja Ukrajinske ustaške vojske (UPA),  koja je likvidirala 100.000 Poljaka u regionu Volin (severozapadna Ukrajina). Ovaj genocid su  konzervativci nazvali  "etničko čišćenje" i stvar se potpuno zataškala u ime pomirenja. Pogotovo je zaborav bio strastan kada je na vlast dovedena seksi plavuša sa kikom oko glave, gospođica Timošenko. Telefoni na relaciji Kijev - Vašington tada nisu mnogo smetali Evropi.

Danas je svaki poziv Moskvi dokaz da je Ukrajina obična Putinova prćija i da zapravo on muči i ubija po Majdanu a sve to da se demokratija slučajno ne bi tu rodila i odatle upuzila u totalitarnu Rusiju. Jer, kako se to na sav glas govori i sto puta ponavlja, Rusija ne može da preživi demokratiju jer je korumpirana do zla Boga i samo kao diktatorska imperija može da postoji. I ceo zapad u to veruje i aminuje jer se kao dokaz uzima otkazivanje subvencije na cene gasa, koje je Moskva uvela proatlanskoj vladi Timošenkove. Kijev  nije mogao da se osloni na kredite i darežljivost svojih zapadnih saveznika, a kako se rasprodavalo, kralo i bančilo, ubrzo je nastala kriza. Tako je na izborima 2010. pobedio je Viktor Janukovič, pro-Rus i kao i mnogi tajkuni, jedan korumpirani političar koji je odma promenio ustav i ubacio familiju u biznis. To Evropi nije smetalo da sa njim pokrene pregovore o približavanju, ali ne i o ulasku u EU.

Janukovič traži pare, puno para, a Evropa nudi siću, 600. 000 evra. Kada Putin piše ček od 15 milijardi, EU shvata da gubi 40 miliona potrošača i daljinskim se aktiviraju protesti u nadi da se  napravi repriza  narandžaste revolucije. I to tamno narandžaste. Sve se odvija po planu. Zapad pomaže i pali vatru putem radija  Slobodna Evropa, dok se na trgu Majdan pojavljuju tatarski redari, tek prestigli sa tečaja u Siriji. Zaduženi da organizuju red i mir na već isproban način u drugim delovima sveta. O ovim stvarima se malo priča, jer verovatno veliki brat ne voli da ga hvale zbog njegovih genijalnih ideja.

 

Ko je idol rulje

 

Konkretno, sve se menja na 1. januara, kada je pro-nacistička stranka "Svoboda" organizovala vatreni defile od 15.000 u znak sećanja na Romana Šuheviča zapovednika ukrajinske ustaške vojske (UPA), njegove desne ruke Stjepana Bandere. Za one koji neznaju o kome se radi napominjemo da su ovi Pavelićevi obožavaoci najpre bili  kvislinški teroristi da bi na kraju rata promenili firmu i radili kao agenti zapadnih tajnih službi (MI6 i CIA).

U Kijevu i okolini ovi likovi su legende i heroji, dok su na drugoj strani države obične nacističke rusoubice, koji su takođe masovno trebili i Poljake i Jevreje i Cigane. Stepan Bandera, čiji portreti "krase" Majdan, započeo je karijeru pred sam II Svetski rat kao ubica poljskog ministra unutrašnjih poslova.

Osuđen na smrt, izbegao je konopac, jer je, na njegovu sreću, Hitler došao da mu otvori vrata ćelije. Krajem juna 1941. i protiv volje nemačkih okupatora proglašena je NDU a u završnici teksta tog proglasa stajala je pohvalnica: "Slava pobedničkoj Nemačkoj armiji i njenom velikom vođi Adolfu Hitleru", dok je na flajerima koji su deljeni narodu pisalo: "Narode shvati! Moskva, Poljska, Mađarska, Jevreji - to su neprijatelji! Moramo ih eliminisati".  Banderu su nacisti zbog toga uhapsili. Nakon oslobođenja on je u Nemačkoj nastavio je da radi protiv SSSR-a i ubija ruske vojnike. Likvidiran je od strane KGB 1959. u Minhenu. Njegov komandant Šuhevič smaknut je nekoliko meseci kasnije. Danas su oni idoli ekstremne desnice koju predvodi Oleg Tiahnibok.

 Ovaj kontraverzni  lider Svobode  koja čak traži da se Jevrejima oduzme ukrajinsko državljanstvo i da se proteraju u Izrael. Iako je Svoboda samo  deo opozicije ipak je čudno da se  mediji slobodoljubljivog Zapada  stavila na stranu pučista i đonom krenula na Putina.  Diplomatija je takođe veoma aktivna a Ameri se više i ne kriju kada van svake pameti šalju svoja dva zvaničnika da prave zbrku i mute tuđu vodu: Viktorija Nuland (pomoćnik državnog sekretara i bivša ambasadorka pri NATO) i Džon Mekejn, su tipični primeri mešanja u unutrašnju politiku jedne suverene države kako bi pretvorili demografske razlike i slabosti Ukrajine u jedan revolucionarni pokret i čak građanski rat.

 Isto što su radili u bivšoj Jugoslaviji, tvrdi autor teksta. Za razliku od Libije i Sirije, u Kijevu Vašington ne može da se osloni na džihadiste, jer ih tu nema dovoljno. Zato su odlučili da se oslanjaju na naciste sa kojima je Stejt department dugo radio protiv Sovjeta i kojima je organizovao političke stranke od prvog dana narandžaste nezavisnosti. Neupućen čitalac može biti šokirani da pročita kako postoji neka veza između Obamine administracije i ukrajinskih nacista. Međutim, mora se imati na umu da je ne tako davno, bivši predsednik NDU, (Nezavisne Države Ukrajine) Jaroslav Stetsko bio uvažen gost u Beloj kući.

Ovaj ukrajinski Pavelić je posle rata postao vođa antiboljševičkog bloka nacija i član Svetske antikomunističke organizacije. Jedan od njegovih zamenika, Lev Dobrianski, postao je čak američki ambasador na Bahamima, dok je njegova ćerka, Pola Dobrianski, bila državni podsekretar u administraciji Džordža Buša Juniora.

U stvari, Vašington, koji je podržavao nemačke naciste sve do 1939. i koji je nastavio da posluje sa nacističkom Nemačkom još dve godine nakon početka rata u Evropi nikada nije imao moralnu grižu savesti. S toga i danas kao saveznik džihada u Siriji i drugih pučeva protiv legalnih vlasti , karakteristike Ukrajinskih pučista ne izazivaju nesanici Ujka Semu.

S druge strane, popuštanje Ukrajinske vlasti pred evropskim pretnjama neće umiriti stanje, već će samo povećati apetit nezasitom Zapadu. Nije li Bernar Anri Levi već trijumfalno zakukurikao da je Putin ustvari slabiji nego što se misli, jer poklekne čim Zapad pokaže svoju odlučnost. Evo izazova koji može da se pretvori u apokalipsu.