Na licu mesta

 

Beogradsko preduzeće "Prokupac" zarobljeno u kandžama kriminalne tranzicije

 

Oštra pića kod Simića

 

Nekada uspešno preduzeće „Prokupac" iz Beograda, danas je samo ruina opterećena dugovima i lišena čak i intelektualne svojine. Princip pljačke je već dobro poznat i isproban na primeru desetina preduzeća koja su iz državnih prešle u ruke snalažljivih muljatora: kupiš malo, otmeš mnogo i na kraju je celo preduzeće tvoje.

 

Igor Milanović

 

Nadaleko poznata firma „Prokupac", počela je sa radom davne1955. godine, i to kao mala zadruga sa 27 radnika. Ubrzo je narasla na 1.500 zadrugara - vinogradara. Odlukom kolektiva i rešenjem skupštine opštine iz juna 1958. godine zadruga je pripojena novoformiranom preduzeću za proizvodnju i promet alkoholnih i bezalkoholnih pića pod nazivom „Prokupac". Za visok kvalitet svojih proizvoda, „Prokupac" je dobio preko 1.500 medalja, 2.000 zahvalnica, povelja, diploma i značajan broj visokih priznanja, kako na domaćem tako isto na inostranom tržištu. Najpoznatiji brendovi bili su „Stomaklija" i „Manastirka". Mnogi su pokušali da pokradu ove brendove, da ih falsifikuju, ali im nije uspelo, sve dok se nije pojavio Slobodan Simić, čovek koji je na nezakonit način postao vlasnik "Stomaklije", "Manastirke" i drugih slavnih proizvoda "Prokupca". Simić ih je čak stavio i u zalog, kao da su njegovi!

   „Prokupac" je preko četiri decenije, tačnije od 1958. do 2001. poslovao kao društveno preduzeće. Procena vrednosti kapitala DP „Prokupac"  urađena je 1998. godine. Posle toga 2001. godine sproveden  je upis prvog kruga besplatnih akcija radnicima, koji su tako dobili 60 odsto vlasništva nad preduzećem. U tom trenutku bio je evidentiran 1.101 akcionar.

   U to vreme se na Beogradskoj berzi trgovalo akcijama „Prokupca", a cena jedne akcije iznosila je 600 dinara.

   Državni paket akcija u visini od 24 odsto vrednosti kapitala kupuje „Invest - Import" u vlasništvu Slobodana Simića. Poslovna politika „Prokupca" AD iz Beograda (u daljem tekstu „Prokupac - BG"), najzdravijeg dela nekadašnjeg jedinstvenog „Prokupca", bila je da radnici ostanu većinski vlasnici.

   Ovo Simiću nije odgovaralo, pa on kreće da pritiska velike pojedinačne akcionare da mu prodaju, ili da sa njim udruže svoje akcije. Prvo je 2007. pokušao da ubedi tadašnjeg generalnog direktora „Prokupca - BG" Blaža Babića, koji je imao 60.000 akcija, ali ovaj odbija da svoje akcije prepusti na bilo koji način nekom drugom. Tog momenta počinje prljava igra prodaje laži i magle.

Na udaru Simića, sledeći je bio tehnički direktor Veroljub Urošević, koji je istovremeno bio i predsednik Upravnog odbora i vlasnik 23.000 akcija. Posle uspešnog dogovora Simić i Urošević  na svoju stranu privlače komercijalnog direktora Slavka Budića (16.000 akcija) i finansijskog direktora Miloša Radovića (25.000 akcija), kao i desetak manjih akcionara. Tako radnici iz aktiva akcionara gube većinski paket akcija i mogućnost upravljanja firmom.

   Urošević, Budić i Radović tada odlaze u Nemačku gde otvaraju račune u bankama na koje će im leći provizije za sve što su uradili za Simića. Celokupnu upravu nad „Prokupcem - BG" preuzima „Invest - Import", preduzeće sa osnivačkim kapitalom od 10.000 evra. Osim ovog preduzeća Simić od 2004. godine ima i „Prokupac" iz Prokuplja, "Simcom" iz Smederevske Palanke i „Simićevo Sićevo" d.o.o. iz Sićeva, zbog čega se forsira priča o udruživanju finansijski zdravog „Prokupca - BG" sa ove tri firme.

   Činom udruživanja sprovedenim 28. septembra 2008. sva imovina pomenuta tri preduzeća prelazi u vlasništvo „Prokupca - BG", ali od sve imovine najviše je bilo dugova. U trenutku udruživanja „Prokupac" iz Prokuplja bio je u tako lošoj finansijskoj situaciji da radnici devet prethodnih meseci nisu primali platu. Sada je za njih postao odgovoran „Prokupac - BG". Mlin i hladnjača u „Simcomu" nisu ni do danas pokrenuti, a u vinariji „Simićevo Sićevo" radila su samo tri čuvara - vatrogasca. Sve u svemu, Simić je sopstvene dugove prebacio na „Prokupac - BG".

   Kompletna nepokretna imovina „Prokupca - BG" odlazi pod hipoteku, dok sa druge strane „Prokupac" iz Prokuplja ne može ništa da stavi pod hipoteku, jer nije uknjižen?!

   Konačno, Simić odlučuje da promeni i rukovodeći kadar u „Prokupcu - BG". Novi generalni direktor postaje Vladimir Matović, koji je prethodno bio predsednik Upravnog odbora „Invest - Importa", a još ranije je radio u Agenciji za privatizaciju. Novi članovi Upravnog odbora postaju i poznati likovi iz različitih afera: Dušan Antonić („Agrobanka"), Goran Simić (sin Slobodana Simića), Zorica Perišić (kadar „Invest - Importa"), Slavko Budić, Veroljub Urošević i Radoslav Simić (rođak Slobodana Simića).

   Na taj način je omogućeno nekontrolisano zaduživanje kod „Agrobanke", ali pare ne odlaze u poboljšanje proizvodnje, već se na različite načine izvlače iz preduzeća i prebacuju na račune Simića i sa njim povezanih lica. Predsednik starog Upravnog odbora, Veroljub Urošević, već je ranije dao odrešene ruke svom gazdi Simiću da radi šta hoće. Novi UO je samo nastavio tu tradiciju.

   Pošto je Matović odradio svoj deo posla na mesto generalnog direktora dolazi Časlav Jovanović koji „Prokupac" napušta samo tri meseca kasnije uz glasnu konstataciju da nije video većeg lopova od Simića! Nešto kasnije Jovanović menja mišljenje, pa je danas predsednik Upravnog odbora „Prokupca".

   Posle njega na to mesto dolazi finansijski direktor  Branimir Ilić koji 2010. obilato zadužuje preduzeće, a onda odlazi sa funkcije. Na čelo „Prokupca"  zatim dolazi Slobodan Lukić, koji ne samo da je imao iskustva u proizvodnji i prodaji alkoholnih pića, već i u mahinacijama, jer je na prethodnom radnom mestu generalnog direktora „Navipa" već zaslužio veći broj krivičnih prijava.

   Pošto je Lukić bio pod istragom „Prokupac" gubi pravo na akcizno skladište. Sa mesta prvog čoveka on odlazi 2012. nakon što ga je policija privela, a istražni sudija mu odredio pritvor u trajanju od tri meseca.

   U međuvremenu se Simić zasitio ljudi koji su mu svojevremeno pomogli da sakupi većinski paket akcija, jer je „Prokupcem" sada mogao da upravlja i bez njih. Budući da nije želeo lično da ulazi u sukob sa njima, on na mesto generalnog direktora dovodi Manuela Matejića, čiji je glavni posao bio da očisti preduzeće. Matejić se predstavljao kao pripadnik „Specijalne internešenal policije" i na funkciji direktora je ostao sve dok nije bio uhapšen zbog lažnog predstavljanja. U međuvremenu je uspeo da smeni Uroševića i Budića i da pripremi teren za dolazak nove garniture menadžera.

   Početkom 2012. na čelo „Prokupca" dolaze Miroslav Belošević i prof. Predrag Vukadinović koji uspevaju da naprave reprogram dugova kod „Agrobanke" i zadužuju se u Fondu za razvoj. Uspevaju da konsoliduju preduzeće i da zaposle novih 40 radnika, ali Simić odbija da prihvati njihov plan ozdravljenja „Prokupca". Početkom 2013. Simić smenjuje ovo rukovodstvo i na čelo „Prokupca" dovodi svog sina Gorana Simića, koji ubrzo iz preduzeća beži glavom bez obzira kada su počeli radnički protesti. Od tada ni on ni Simić stariji nisu kročili u „Prokupac", ali su nastavili da upravljaju i kradu.

   Na čelo „Prokupca" u martu 2013. dolazi Milan Ranđić, a već u oktobru te godine dolazi do obustave proizvodnje i slanja radnika na prinudne odmore. Pravi se plan reorganizacije, ali samo zato što gazda Simić ne želi da prizna da je „Prokupac" zreo za stečaj i likvidaciju.

   Podmićeni sindikalni lideri napuštaju radnike, sindikati se raspadaju, a radnici se sami organizuju i započinju štrajkove, prvo u okviru preduzeća, a kasnije i na ulici. Ništa im, međutim, to ne vredi, jer vlast nema sluha za radničku muku. Važno je samo da su tajkuni finansijski namireni.

   Delegacija nezadovoljnih i ojađenih radnika uspeva da dospe i do jednog od sekretara u Vladi Srbije, koji im daje predloge kako da postupaju, mada ni to nije donelo neke konkretne rezultate. Podnete su krivične prijave protiv najodgovornijih za pljačku firme: Slobodana i Gorana Simića i Časlava Jovanovića. Pravosuđe još uvek ćuti i čeka na naređenje „odozgo".

   Najveći poverioci su Agrobanka, Fond za razvoj i Poreska uprava, a najveći dobitnici su „Invest - Import" i porodica Simić koji su čak i čuvene brendove „Prokupca", „Stomakliju" i „Manastirku", preneli na sebe i to kao zalog za pozajmicu koju su dali „Prokupcu", iako su pare putem raznih fiktivnih ugovora odmah vraćene zajmodavcu. „Prokupcu" su ostali samo dugovi i neizvesna budućnost.