Rusija

 

EKSKLUZIVNO: U ukrajinskom gradu Slavjansk, koji se nalazi na istoku zemlje, prolila se krv.

 

 

Sloboda pod nadzorom hunte

 

 

Nakon dolaska direktora CIA Džona Brenana, u Kijev 12-13. aprila, privremeni predsednik Ukrajine Aleksandar Turčinov naredio je vojnu operaciju usmerenu na gušenje protesta na jugoistoku zemlje. U međuvremenu, lideri SAD i Evrope, a za njima i Ukrajine, u „neočekivanom" talasu narodnog nezadovoljstva, kao i obično, vide „ruku Moskve". Zapadni mediji puni su saopštenja o ruskim špijunima, najamnicima i turistima koji za „500 dolara dnevno" dolaze na mitinge, zauzimaju administrativne zgrade i izazivaju provokacije. Na ovaj način, u glavama Evropljana, Amerikanaca i Ukrajinaca, stvara se slika o zlom i pokvarenom agresoru - Rusiji. Šta se u stvari događa u Harkovu, Donjecku, Lugansku, Nikolajevu, Odesi i drugim gradovima na istoku i jugu Ukrajine? Šta je zapravo dovelo do tragedije? Ko je kriv i može li se zaustaviti nasilje? O tome piše naš dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun

 

 

Viktor Hlistun

 

 

Poslednji trofej

 

 

Ako govorimo o geopolitičkoj igri koja se povela između SAD i Rusije na teritoriji Ukrajine, i golim okom se vidi da je prvo poluvreme (Krim) Amerika izgubila. Crno more neće videti prekookeanske jastrebove i njihove vojne baze na „nepotopivim nosačima aviona", verovatno dok je Rusija živa. Poen u drugom poluvremenu za SAD mogla bi da postane ukrajinska mreža gasovoda, koja je jedna od najvećih na svetu. Ali, ni to neće mnogo nauditi Rusiji. „Gasni napad" je ugušen. Gas iz tečnih škriljaca iz Amerike kojim menadžer Barak Obama stalno pokušava da „nahrani" Evropu, nikome ne odgovara. Ovaj gas je mnogo skuplji od sibirskog, a i nema čime da se prebaci preko okeana. Ako Evropa, pod pritiskom SAD, u perspektivi i smanji nabavku sibirskog gasa, Rusija će početi da ga isporučuje Aziji i Kini. Ako ima gasa, odnosno robe, biće i kupaca. A u Rusiji je mnogo gasa. Nedavno je na Jamalu počela izgradnja preduzeća za preradu prirodnog gasa iz novih nalazišta. Gradi se i morska luka, a u međuvremenu, već su izgrađeni specijalni  brodovi za prevoz gasa u Kinu, preko Severnog ledenog mora. Tako da, ako SAD i dobije drugo poluvreme u Ukrajini, to će biti kratko i slabo.

Treće poluvreme igra se na jugoistoku Ukrajine. Izbgubiti u ovom delu igre, znači izgubiti moćnu ukrajinsku polugu za pritisak na Rusiju. Ovaj region je, po evropskim shvatanjima teritorije, ogroman. Obuhvata osam oblasti - Harkovsku, Donjecku, Lugansku, Dnjepropetrovsku, Zaporošku, Hersonsku, Nikolajevsku i Odesku, koje zauzimaju polovinu teritorije Ukrajine. A glavno je što se ovaj region prostire direktno ispod stomaka Rusije i Belorusije. Raspoređivanje raketa NATO-a (čitaj SAD) - to je ono o čemu mašta Pentagon. A šta znače za vojni pritisak na Rusiju dve morske luke, u Odesi i Nikolajevu?! Iako će se u krimskim lukama nalaziti ruski brodovi, Odesa i Nikolajev postaće jaki aduti u rukama NATO-a. Samo zamislite kakve se perspektive pritiska, ne samo na Rusiju, nego i na celu Evropu, otvaraju pred SAD, ako se utvrde na jugoistoku Ukrajine.

Dodajte tome likvidiranje mnogih fabrika i preduzeća u regionu koji sada proizvode za ruska preduzeća hiljade i hiljade proizvoda. Ovde se nalaze preduzeća vojne industrije, industrije uglja, metalurgije, hemijske industrije, raketno-kosmičke industrije, avio industrije, brodogradnje i remonta brodova, naftne industrije... Ne treba sumnjati u to da će većina ovih preduzeća, koja rade za Rusiju - prestati sa radom. Prvo, ta proizvodnja nije potrebna Zapadu, a drugo, to je još jedan povod da se oslabi Rusija. Ni Evropa, ni SAD, takvu šansu neće ispustiti. Nastradaće ukrajinski radnici, ali na to niko od „osvajača" ne obraća pažnju.

 

 

Uplaši i komanduj

 

 

Opekavši se na Krimu, SAD je rešila da ne rizikuje na jugoistoku Ukrajine. Američki stratezi nisu želeli da ulože dodatna sredstva i razrade nove oblike i metode „obrade" proruskog stanovništva. Ili su se ulenjili. Ukratko, krenuli su utabanim putem: prvo da uplaše ljude, a zatim da rade sa njima sve što požele. Napokon, Amerikancima nije potrebna samo Ukrajina, već teritorija, naseljena pokornim stanovništvom koje će bez razmišljanja ispunjavati bilo koju direktivu, i uz to silno mrzeti Rusiju, smatrati je svojim prirodnim neprijateljem. Ništa novo. Svi vladari, kako u Americi, tako i u Evropi, koji su hteli da bace na kolena, porobe ili oslabe Rusiju, shvatali su i shvataju: to je nemoguće učiniti ako Ukrajinci i Rusi ostanu braća po krvi i ako se budu voleli. Zato ih obavezno treba posvađati, a najbolje je od njih napraviti neprijatelje. Treba priznati da su 23 godine posle raspada SSSR-a, Evropljani i Amerikanci ponešto i uspeli da urade na tom planu. Na zapadu Ukrajine, a delimično i u centralnim delovima zemlje, postalo je moderno mrzeti Rusiju i Ruse. Sada je red na jug i istok. Zastrašivanje je organizovano u dva pravca. Amerika i EU su odlučili da „bace na kolena" Rusiju, jer su u njoj videli izvor zla i glavnog inspiratora narodnih protesta. Marionetskoj privremenoj vladi Ukrajine poručili su da se razračunaju sa protestantima u gradovima i selima na jugu i istoku zemlje. U početku, sve je krenulo glatko. Tako je bar izgledalo političarima sa druge strane okeana. Evropske zemlje su požurile da se dodvore preokookeanskom čudovištu i uvele su sankcije protiv Rusije.

Mnogo buke ni oko čega, tako bi se mogli opisati efekti sankcija na Rusiju. Amerikanci, Francuzi i sve članice NATO počele su da pokazuju mišiće (drukčije se to ne može opisati) na talasima Crnog mora - ušli su sa pet velikih vojnih brodova. Među njima bio je i razarač Donald Kuk, naoružan tomahavk raketama. NATO je najavio jačanje vojnog prisustva u regionu, Barak Obama (otmeni menadžer, tačnije torbar) predložio je Evropljanima da otvore novčanike i daju više sredstava za NATO. Zašto? Zato što će Rusi da napadnu Ukrajinu i možda da krenu i dalje u osvajanje... Ali, Rusija se nije uplašila i pravila se da to nije ni primetila.

Posebno bih napomenuo da su se stvari o kojima pišem događali i događaju na fonu obećanja Zapada i SAD o pomoći kijevskim vlastima za izvlačenje zemlje iz duboke ekonomske krize. Uzgred, u ovim obećanjima, primer daje Amerika. Iskreno govoreći, već je dosadilo slušati kako će Amerika garantovati Ukrajini za kredit od milijardu dolara. Amerika daje garancije, a ne novac. Ali, niko ne žuri da da kredit Ukrajini i tih milijardu dolara, čak i sa takvim garancijama. Međunarodni monetarni fond (MMF) takođe ne žuri sa pomoći. I samo Rusija nastavlja (neverovatna dobrota!) da pomaže. Tako je prošle godine samo za gas, Ukrajina ostala dužna ruskom Gazpromu više od dve milijarde dolara. Da dodam i to da je nedavno direktorka MMF-a Kristin Lagard izajvila da je ukrajinsku ekonomiju spasla i spašava - Rusija.

 

Poznati stil

 

U drugom pravcu delovanja, zastrašivanje stanovništva, prepoznaje se poznati stil - američki. Stvar nije samo u tome što su SAD dovele najamnike i instruktore, isto kao u Gruziji uoči njenog napada na Južnu Osetiju. Kandidat za predsednika Ukrajine deputat Vrhovne rade Oleg Carev, saopštio je da je za specijalne agente SAD ostavljen ceo sprat zgrade Službe bezbednosti Ukrajine u Kijevu. Tu je, po rečima Careva, ulaz ukrajinskim oficirima - zabranjen. Posmatrači su izbrojali 300 najamnika američke vojne strukture, poput ozloglašenih jedinica Blackwater - Crna voda. Čim su na jugoisotku počeli mitinzi, tamo su poslati najamnici „Crne vode". Na „istočni front" za zastrašivanje su poslati i banderovci iz odreda nacističkog, tzv. Desnog sektora Dmitrija Jaroša. Glavni nacista je objavio da će se kandidovati za predsednika Ukrajine na izborima koji će održati 25. maja.

Početkom marta, posle proglašenja referenduma na Krimu, učestali su pogromi u gradovima na jugoistoku. Uveče, 14. marta, u Harkovu, na Rimarskoj ulici, ubijeno je dvoje i ranjeno petoro ljudi koji su protestovali protiv politike kijevskih vlasti. Policija je zadržala u pritvoru oko 40 boraca Desnog sektora, koji su ovde došli iz zapadnih delova Ukrajine. Nakon pet sati zadržavanja u pritvoru, a među njima su bili ubica ili ubice, oni su pušteni na slobodu. U isto vreme, u Donjecku, došlo je do obračuna između pristalica i protivnika kijevskih vlasti u kojima je poginuo jedan građanin, a nekoliko ih je ranjeno...

Istovremeno sa surovim razbijanjem mirnih demonstracija, sprovođena je i čistka velikih razmera: Služba bezbednosti Ukrajine hvatala je lidere protestnih akcija, aktiviste, ljude nelojalne vlastima i odvodila ih u istražni centar u Kijevu. Talas hapšenja proširio se po celom jugoistoku.

Istražni centri u Kijevu brzo su popunjeni i počeli su da ih šalju u Poltavu. Službu bezbednosti Ukrajine narod je počeo da zove „službom banderizacije", prema prezimenu naciste Bandere. Novoj kijevskoj vlasti odlično je počeo da pristaje nadimak „hunta".

Aktivisti su tretirani profesionalno, uz pomoć svih tehnoloških dostignuća. Tako su agenti „službe banderizacije" ili članovi pokreta Desni sektor (Služba bezbednosti radi sa njima rame uz rame), pod maskom novinara, videokamerama snimali lica aktivista na mitinzima. Među protestante su ubrojani ne samo oni koji su mitingovali, nego i svi oni koji rečima ili delom pokazuju svoju lojalnost protestantma i nezadovoljstvo privremenom huntom. Skoro svi lideri koje su protestanti izabrali da vode pregovore sa vlastima, i tzv. narodni gubernatori, brzo su završili iza rešetaka. Sudbina nekih od njih do sada nije poznata. Jasno je da tokom hapšenja i ispitivanja i pretraga, nije poštovan nikakav zakon. U Odesi, na primer, na Kulikovom polju, održan je miting. Među demonstrantima je bio i nastojnik hrana Svete Tatjane, Oleg Mokrjak. To je bilo dovoljno da ga Služba bezbednosti uhapsi. Sveštenstvo Odeske eparhije pravoslavne crkve, bilo je prinuđeno da se pismom obrati predsedniku Vrhovne rade Ukrajine i vršiocu dužnosti predsednika države Aleksandru Turčinovu. Imamo to pismo. U njemu piše:

„Otac Oleg optužen je za zločin po članu 1, stav 110 i članu 2, stav 110 Kaznenog zakona Ukrajine - delovanje protiv nacionalne bezbednosti Ukrajine. Istragu je izvršio islednik iz Kijeva, u čijoj pratnji su bili specijalci iz odreda Alfa, Službe bezbednosti Ukrajine, njih šestorica naoružani automatima. Istraga je obuhvatila i dva građanina Ukrajine, jednog iz grada Čerkasi i drugog iz Volinske oblasti (zapadni region Ukrajine), koji su stigli zajedno sa uhapšenima. Delovanje Službe bezbednosti protiv stanovnika jugoistoka Ukrajine očigledno ukazuje na to da specijalne službe ne veruju u podršku svojih saradnika u lokalu, već dovode i svedoke i islednike iz daleka. Slanje do zuba naoružanih specijalaca da pretraže dom nenaoružanog i bespomoćnog sveštenika podseća na način na koji su fariseji uhapsili Gospoda našeg Isusa Hrista."

Sveštenici dalje pišu o tome da je „Oleg Mokrjak učestvovao na mitingu na Kulikovom polju, ali da nije govorio na tribini, niti isticao apele i proklamacije, već samo ispunjavao svoju pastirsku dužnost". U zaključku pisma stoji: „Jezikom pretnji, zastrašivanja, ultimatuma, provokacija, političkih rasprava, progona onih koji drugačije misle, nemoguće je ujediniti Ukrajinu! Mi ne želimo da narodni nemiri dobiju masovni karakter i naruše mir naše višenacionalne i multikulturne države."

A sekretar Odeske eparhije, protojerej Andrej Novikov pobegao je od krivičnog gonjenja u Moskvu. Pre toga, oca Andreja su „zvali na razgovor" u Službu bezbednosti Ukrajine, kod istog islednika koji je sprovodio istragu protiv oca Olega. Razlog - telefonski razgovori sa jednim aktivistom-protestantom. Sveštenik je ispričao: „To je za mene bio ključni trenutak. Koliko znam, zakon zabranjuje prisluškivanje telefonskih razgovora, odnosno čovek ne može biti krivično gonjen zbog toga sa kim je i o čemu razgovarao. Apsolutno bezakonje. Odlučio sam da ne čekam da mi se desi ono što se dogodilo ocu Olegu, i tokom noći sam odleteo u Moskvu." Otac Andrej je saopštio da su u Odesi ostali njegova majka, supruga i ćerka. Kada je stigao u Moskvu, video je na mobilnom telefonu da je oko ponoći imao propušten poziv sa nepoznatog telefona. „Pretpostavljam da su dolazili u moju kuću da me traže, ali me nisu našli. Tipične staljinističke metode, noćna hapšenja itd.", izjavio je sveštenik.

 

 

Ko je heroj, a ko razbojnik

 

 

Istovremeno sa hapšenjima, Kijev je smenio lokalne rukovodioce i postavio svoje ljude. Članovi Desnog sektora primoravali su gradonačelnike, direktore javnih preduzeća, škola, tužioce, sudije, policijske oficire itd. da pišu ostavke. To je divljački izgledalo. Mladim razbojnicima (17-20 godina) veoma se dopalo, na primer, da narede starijim, često zaslužnim ljudima (posebnu mržnju kod njih su izazivali veterani Otadžbinskog rata) da klečeći mole za oproštaj. Za šta? To ni sam Bog ne zna. Bez obzira na to, neredima je nazivana narodna revolucija, a borci Desnog sektora su nazivani herojima Majdana.

Više od mesec dana u gradovima na jugoistoku, ljudi (uzgred, posle posla, u slobodno vreme, za razliku od boraca Desnog sektora koji „ratuju" u Kijevu, na Majdanu, od novembra prošle godine) su izlazili na mirne proteste. Tražili su, na primer, veću samostalnost za regione, učestvovanje u izboru lokalnih rukovodilaca. Istaknuta je molba da ruski jezik bude drugi jezik u regionu, jer su nove vlasti već pripremile i spremaju se da donesu zakon o njegovoj zabrani. Ljudi su bili nezadovoljni zbog toga što za sve to vreme nijedan političar, nijedan predstavnik novih vlasti, nijedan lider bilo koje partije ili deputat Vrhovne rade, NIKO nije došao, nije nastupio pred građanima koji su mirno protestovali. Zato su protestante počeli da nazivaju separatistima, izdajnicima, razbojnicima. A protiv njih su se i borili heroji revolucije i Majdana. U aprilu je broj privedenih i uhapšenih aktivista prešao 300. Krivična dela su im „kuvali" kao „piroške". Sa ekrana ukrajinskih televizija (emitovanje svih ruskih kanala su zabranili, a one koji su se ipak usudili da gledaju ruske kanale, žestoko su kaznili) otvoreno su lagali da se na mitinzima okupljaju male grupe separatista i bandita, kojima je mesto u zatvoru. I političari su se uključili u „pljuvanje". Sakupio sam nekoliko izjava poznatih ukrajinskih političara. Prenosim ih DOSLOVNO.

Deputat Vrhovne rade Ukrajine iz partije Sloboda, Irina Farion, u prošlosti aktivna komsomolka, rukovodilac kružoka za opštu lingvistiku i marksističko-lenjinističku estetiku, član Kluba međunarodnog prijateljstva, na zasedanju parlamenta je rekla: „U Vrhovnoj radi je narušen status ukrajinskog jezika. Svima onima koji govore ruski treba reći da govore jezikom nikogovića, jezikom okupatora. Nikogoviće treba poslati što dalje, a na okupatore pucati. Tada će se kod nas uspostaviti red na polju jezika."

Biznismen Boris Filatov, zamenik novog gubernatora Dnjepropetrovske oblasti, oligarha Igora Kolomojskog, predložio je svoj recept za „umirivanje" pobunjenih građana na jugoistoku Ukrajine i objavio ga na fejsbuku: „Nikakav desant sa Majdana. Nikakve ekstremističke izjave. Đubretu (ološu, šljamu) treba davati obećanja, garancije, ustupke koje traže. A potom ih sve obesiti."

Kandidat za predsednika, lider partije Batkivšćina, bivša premijerka Ukrajine, Julija Timošenko, u telefonskom razgovoru sa bivšim zamenikom sekretara Saveta nacionalne bezbednosti i odbrane Nestorom Šufričem, dala je nekoliko „ekstravagantnih" izjava: „Ja sam spremna da uzmem automat i pucam tom glupanu (misli se na Putina) u čelo." „Generalno... treba uzeti oružje i ućutkati te đavolske ništarije (oko 10 miliona Rusa na jugoistoku). Na njih treba pucati iz nuklearnog naoružanja..."

Ako ste pažljivo čitali uočili ste koliko je tu mržnje prema ljudima. I ti političari ne smatraju sebe nacionalistima, banderovcima, kao na primer, takođe nacista, Jaroš i njegovi borci.

Zastrašivanja nisu imala efekte koje su očekivale kijevske vlasti i njihovi američki i evropski pokrovitelji. Građani se nisu povukli i sakrili u svoje stanove. Narod je odjednom shvatio da je obmanut. Revolucija uopšte nije narodna, i čak nije ni revolucija, već običan oružani prevrat, koji su organizovali i platili Zapad, SAD i lokalni oligarsi. U stvari, u februaru je u Kijevu, zahvaljujući nacistima i radikalima, klan bogataša predvođenih predsednikom Janukovičem, smenjen klanom druge grupe oligarha. Jedne oligarhe smenili su drugi. Na istoku zemlje to je odmah primećeno. Tako su u Dnjepropetrovsk, Donjeck, nove vlasti poslale oligarhe - Kolomojskog, Tarutu...

 

 

Po scenariju Majdana

 

 

Demonstranti na istoku Ukrajine su se umorili od toga da mole novouspostavljenu vlast da obrati pažnju na njihove probleme. Strpljenje naroda eksplodiralo je 6. aprila u oblasnom gradu Lugansku, kada su pristalice federalizacije Ukrajine na juriš zauzeli sedište Službe bezbednosti Ukrajine i zatražili oslobađanje svog vođe - narodnog gubernatora Aleksandra Haritonova i nekoliko aktivista koji su ranije uhapšeni. Uhapšeni su brzo bili oslobođeni, ali zgradu koju su zauzeli, demonstranti nisu napustili. U centru Luganska se na mitingu okupilo mnogo naroda. Tu je odlučeno da se oformi koordinacioni komitet protesta. I to prema revolucionarnim zakonima. U zgradi Službe bezbednosti Ukrajine otkrivena je soba sa oružjem koje je tamo ostalo još iz vremena KGB-a. Oružje je takođe ostalo u zgradi koju su zauzeli ruski protestanti.

Otvoreno govoreći, pristalice federalizacije su od tog trenutka usvojile iskustvo organizacije protesta na kijevskom Majdanu. I tamo su vlasti počele da slušaju zahteve Kijevljana koji su mirno protestovali tek pošto su borci (u početku su sebe nazivali samoodbranom Majdana) počeli da zauzimaju administrativna sedišta - dom sindikata, rezidenciju predsednika...Istina, za razliku od majdanskih boraca koji su odmah obznanili da su nacionalisti i da žele da stvore Ukrajinu kao zemlju samo jedne nacije - ukrajinske, demonstranti iz Luganska samo traže da se raspiše referendum o federalizaciji države. Oružje koje su pronašli u zgradi Službe državne bezbednosti, pristalice federalizima su ostavile za zaštitu mirnih građana, svojih zemljaka, koji su od tog dana dolazili na centralni trg Luganska i dežurali tamo dan i noć. Sve do sada, čuvaju ih odredi saoodbrane.

Zauzimanje zgrada administracije i snaga bezbednosti i postavljanje oko njih barikada, pristalice federalizma nisu počele samo u Lugansku. U Donjecku su istog tog 6. aprila protestanti zauzeli zgradu oblasne državne administracije. Tamo su učesnici mitinga na trgu Lenjina simbolično zapalili „fašizam", oličen u strašilu sa likom Stepana Bandere. Učesnici takođe šire izjavu u kojoj se govori o njihovom pravu da zatraže pomoć, ne samo Rusije, već i Kine, u slučaju pogoršanja situacije.

A situacija je bivala sve napetija. Protesti su se širili i dobijali sve više preteći karakter. U gradovima šahtjorskog kraja - Donjeckoj oblasti - do 15. aprila vlast je prešla u ruke pristalica federalizacije u 10 gradova: Gorlovka, Slavjansk, Mariupolj, Jenakijevo (rodno mesto predsednika Janukoviča), Kramatorsk i dr. U Donjecku je bila raspuštena lokalna vlast. Privremeni savet proglasio je Donjecku narodnu republiku. Samostalnu republiku oformili su i u Luganskoj oblasti.

Kijev je najavio antiterorističku operaciju, a izaslanici iz Kijeva, Julija Timošenko,  privremeni premijer Arsenij Jacenjuk, nedavno postavljeni gubernator Donjecke oblasti, oligarh Sergej Taruta i nekoliko kandidata za predsednika Ukrajine, uputili su se na jugoistok. Niko od njih nije razgovarao sa narodom na trgovima. Uplašili su se. Jacenjuk se, na primer, vratio u Kijev i pokušao da sa narodom na jugoistoku razgovara putem direktnog tv linka, ali mu nije uspelo. Timošenko je pozvala na nasilno rešenje problema terorizma i separatizma.

Taruta je doslovno izjavio: „Rešenje o antiterorističkim operacijama usmereno je ka zaštiti mira i poretka u našoj zemlji, koje trenutno kod nas cinično i hladnokrvno ugrožavaju naoružani, agresivni fanatici. Oni su teroristi i mi im nećemo dozvoliti da vladaju u našoj zemlji."

Istovremeno, na stranu pobunjenika počeli su da prelaze pripadnici ukrajinske policije i vojske. U Slavjansku su, 14. aprila, specijalne jedinice Službe državne bezbednosti pokušale da napadnu pristalice federalizacije, ali ih je dočekao otpor. Jedan oficir Službe je poginuo, a gubitke su pretrpeli i borci samoodbrane grada. Prolivena je prva krv. Privremeni predsednik Aleksandar Turčinov je 15. aprila treći put (ovaj put konačno) objavio da će biti preduzete specijalne vojne operacije uz korišćenje avijacije, borbene tehnike i artiljerije. On je, takođe, pozvao sve Ukrajince koji „žele da pokažu herojstvo u borbi za jedinstvo zemlje" da se upute na jugoistok. Prema pobunjenim gradovima prebačeno je toliko tehnike, kao da se Ukrajina sprema za rat sa Rusijom.

Nacista Dmitrij Jaroš objavio je mobilizaciju Desnog sektora. Odredi Desnog sektora uputili su se na „istočni front". A u Slavjansku, gde se pretpostavlja da će biti izvršen prvi udar po „pobunjenicima", članovi samoodbrane zauzimaju pozicije. Na ulicama ljudi prave barikade. Žitelji ne odlaze sa centralnog trga i nadaju se da niko neće pucati po njima.

 

 

Još nije rat, ali nije ni mir

 

 

Pripadnici militantnih grupa koji se bore na strani privremene vlade, tačnije rečeno hunte, ostvarili su prvi uspeh: zauzeli su vojni aerodrom blizu grada Kramatorsk i 20km od Slavjanska. Po nekim podacima, ima ranjenih i poginulih. Ali, nisu uspeli da razbiju „gnezdo" pristalica federalizma, Slavjansk. Građani Kramatorska, žene, starci i deca, opkolili su aerodrom i ne puštaju ove borce da izađu. Ističem: reč je o članovima militantnih grupa, a ne o pripadnicima vojske. Vojne jedinice, iako su stigle u pobunjene krajeve, trude se da ne učestvuju u akcijama protiv mirnog stanovništva. Nalozi iz Kijeva o otvaranju vatre na stanovništvo se ne poštuju. Hunta je to shvatila i odmah na „istočni front" poslala ekstremiste iz Desnog sektora i tek formirane Nacionalne garde. U gradovima u kojima su vlast u svoje ruke uzele pristalice federalizma, učestale su provokacije. U naseljenim mestima na ukrajinskoj teritoriji koja se nalaze blizu granice sa Rusijom odjednom su se pojavili „zeleni ljudi" - ljudi prerušeni u ruske vojske: specijalne službe Ukrajine uz pomoć američkih saradnika, uporno pokušavaju da dokažu da je nemire na jugoistoku organizovala Rusija. Lokalno stanovništvo lovi provokatore i odvodi u policiju.

Privremeni predsednik Turčinov konačno je postavio čoveka koji će biti odgovoran za sprovođenje specijalnih operacija. To je general Službe bezbednosti Ukrajine, šezdesetčetvorogodišnji Vasilij Krutov. Evo njegovog prvog saopštenja: svi koji daju otpor biće uništeni. Krutov je sam pokušao da „uvede red" i prišao je građanima, koji su okružili borce na aerodromu kod Kramatorska. Ali, do razgovora nije došlo, žene zamalo nisu prebile generala, kojeg je spaslo lično obezbeđenje. Otpor se nastavlja.