Tabloid istražuje

 

Tužilačka istraga nad demokratsko-tajkunskom elitom zbog kriminalne privatizacije "Brodogradilište Beograd"

 

Usidreni na Savi

 

Dugogodišnja otimačina "Brodogradilišta Beograd" mogla bi uskoro uskoro da dobije svoj sudski epilog. Činjenicu koje se nalaze pred Višim javnim tužilaštvom, nedvosmisleno ukazuju na organizovanu kriminalnu grupu koja se ostrvila na ovo nekada izuzetno profitabilno preduzeće. Imena poput Ružice Đinđić, supruge bivšeg predsednika Vlade Srbije, bivšeg ministra za privredu i privatizaciju, Aleksandra Vlahovića, Filipa Ceptera (Milana Jankovića), vlasnika kompanije "Cepter",  Veselina Jevrosimovića, vlasnika kompanije "Komtrejd",  Vuka Hamovića, mešetara "elektromafije",  i mnogih drugih, trebala bi da se suoče sa pravdom zbog kriminalnog zaposedanja "Brodogradilišta". Naravno, ukoliko prava i pravde bude i ako "politička volja" samozvanog vođe ne zaustavi istragu...

 

Vuk Stanić

 

Više javno tužilaštvo donelo je naredbu o sprovođenju istrage povodom pljačkaške privatizacije bivšeg društvenog preduzeća "Brodogradilište Beograd".

Pod poslovnim brojem KTI 90/14 Više javno tužilaštvo je posle punih dvanaest godina počelo da istražuje na koji način su Zoran Janjušević , Dušan Marčević, Darinka Isailović, Delinka Đurđević, Ilija Pavlović i Zorana Perišić, zloupotrebili položaj, odnosno koji je stepen njihove krivice što je "Brodogradilište Beograd", vredno više od 270 miliona evra, prodato za 13 miliona evra (inače, treba napomenuti da je Brodogradilište procenjeno na 270.661.918,00 evra, pre privatizacije).

Istragom nije obuhvaćena Ružica Đinđić, supruga bivšeg predsednika Vlade Zorana Đinđića, iako mnogi radnici koje je Janjušević isterao na ulicu smatraju da bi ona trebala da bude prva na optuženičkoj klupi.

Za sada nije dokazano da je Ružica Đinđić učestvovala sa strane države u obezvređivanju ovog društvenog preduzeća, niti se protiv nje može voditi istraga za zloupotrebu položaja. Krivični zakon ne poznaje zloupotrebu položaja na funkciji supruge predsednika Vlade. Ipak Tužilaštvo i policija bi trebali da se pozabave i osobama koje su stekle imovinsku korist od obezvređivanja brodogradilišta umesto što se bave samo pitanjem ko je zloupotrebio položaj.

Srpski zakoni su izgleda napisani tako da kada državni službenici omoguće nekome da se obogati na štetu države, krivična odgovornost pada samo na državnog službenika, dok onaj ko se obogatio za sebe može da kaže: "Ja po zakonu nisam lopov".

Zato valjda i Ružica Đinđić koja je posle privatizacije "Brodogradilišta" počela svaki dan da dolazi u ovu firmu i da se po njoj šeta kao da je njena, nije obuhvaćena istragom. I zaista, svakog dana od 00:09 časova do otprilike 13:00h časova Ružica Đinđić je dolazila u Brodogradilište i vreme je provodila u svoju kancelariji. To je trajalo dok poluproverena informacija o tome da je ona suvlasnik "Brodogradilišta" nije procurela u javnost.

Odmah nakon toga, iz "Brodogradilišta" je otpušteno 300 radnika, mahom iz vatrogasne službe, koji su obezbeđivali zgradu u kojoj je Đinđićeva provodila vreme, kada je posećivala ovu firmu.

 

 

Konkurenciji su pomogle sankcije

 

 

U procesu privatizacije "Brodogradilišta" prezime Đinđić se prvi put pojavilo kada su u firmu ušli krizni štabovi. Vođa kriznog štaba i predsednik sindikata Ratko Alorić radnicima je tada ushićeno saopštio: "Imamo garancije da Brodogradilište neće propasti! Zoran Đinđić nam je rekao da su Nemci zainteresovani da ga kupe...".

Naravno da su za brodogradilište bili zainteresovani i Nemci i Englezi, ali ne da ga kupe već da ga zatvore, jer im nije trebala konkurencija za njihove firme koje su uz pomoć sankcija godinama držale "Brodogradilište Beograd"  isključeno sa međunarodnog tržišta. Treba napomenuti da je ova domaća firma imala poslove u tridesetak država. Poslovalo se sa Evropom i sa zemljama takozvanog trećeg sveta, odnosno, nesvrstanima.

Preduzeće je imalo veliku pokretnu i nepokretnu imovinu. Zemljište na jednoj od najboljih  lokacija, na Novom Beogradu površine 24 hektara, sa kompletnom infrastrukturom koju su sami gradili. Godišnji obrt firme je bio 40 miliona dolara. To im je omogućilo da za investicije ne moraju da uzimaju kredite, već su u periodu od 1981. do 1991. godine iz sopstvenih sredstava investirali 20 miliona dolara.

Specijalnost "Brodogradilišta" bili su rečni i morski remorkeri, a potražnja za njima je bila velika. Zbog takve potražnje poslovni obim ove firme se uvećavao iz godine u godinu. Sankcije koje su našoj zemlji uvedene po diktatu zapadnih zemalja u periodu od 1992. do 1996. prekinule su rast "Brodogradilišta".

Firma je zapala u finansijski tešku situaciju jer su obaveze za plate radnika i dugovanje za repromaterijale bile velike, dok su prihodi od poslovanja godinama smanjivani.

 

 

Policijsko-tajkunski juriš na radnike

 

 

Radnici i rukovodstvo firme 1997. godine započeli su akciju ozdravljenja "Brodogradilišta". U naredne tri godine kupcima iz inostranstva isporučeno je jedanaest brodova! Najveći i najsavremeniji brod ikada napravljen u ovom brodogradilištu napravljen je i isporučen stranom kupcu. U pitanju je bio brod za prevoz kontejnera nosivosti pet hiljada tona!

Peti oktobar mogao je da donese još više poslova  i još bolje poslovanje za ovu firmu. Da je makar deo obećanja političara iz tog vremena ostvaren ova i druge firme bi bile lideri regiona, a Srbija bi imala velike prihode i suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Na žalost, posle petooktobarskog prevrata, energija naroda koji je želeo promene je zloupotebljena. Na mesta na kojima se odlučuje seli su oni koji su sistemski uništavali privredni sistem Srbije.

U martu 2001. godine u "Brodogradilištu" je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu br.P-St1640/2001 uveden stečaj.

Za Stečajnog upravnika postavljen je Zoran Janjušević tadašnji savetnik za bezbednost u Vladi Zorana Đinđića. Osim ovih funkcija Janjušević je obavljao i funkciju stečajnog upravnika "Brodogradilišta Brodotehnika Beograd".

Čim je došao na mesto stečajnog upravnika  Janjušević je otpustio 600 radnika, ali ne kancelarijskih pisara, već je otpuštao inžinjere i stručne radnike iz proizvodnih pogona. Već ovakvo otpuštanje radnika bilo je signal da je neko zainteresovan za lokaciju na kojoj se Brodogradilište nalazi, i da se u tom cilju ubija proizvodnja.

Sledeći Janjuševićev potez bio je da restoran društvene ishrane izda na korišćenje kompaniji  Miroslava Miškovića. Njemu je restoran potom prodat, ali ga ubrzo preprodaje Veselinu Jevrosimoviću koji je na tom mestu napravio zgradu za svoju firmu Komtrejd.

Jevrosimović je tada  kupio i četiri hektara zemlje "Brodogradilišta" pored zgrade na kojoj se nalazi njegova firma. Istragom je utvrđeno da mu to zemljište nije prodao Janjušević. Ali j on prostorije "Brodogradilišta" izdavao i sopstvenoj firmi "Tangent", dok je firmi Milšped za 2,5 evra po kvadratnom metru, izdao 10.000 kvadratnih metara hala i 15.000 metara kvadratnih placa. Postoji tvrdnja da Janjuševićev "Tangent" nikada nije platio zakup "Brodogradilištu".

Uvidevši da Janjušević uništava firmu, radnici brodogradilišta su se pobunili i Vladi Srbije uputili dopis o načinu na koji on uništava ovo preduzeće. Nakon ove pobune radnika i malih akcionara predsednik stečajnog veća Dušana Marčićeva donela je odluku da otpusti još 193 radnika iz "Brodogradilišta".

Radnici su odlučili da se ovaj put suprotstave kriminalcima koji su se prigrabili vlasti posle petog oktobra i odbili su da izađu iz kruga "Brodogradilišta". Policija i država stali su na stranu onih koji su pljačkali "Brodogradilište" i na juriš razbila radničku pobunu i zauzela ovo preduzeće. Stečajna mafija je potom angažovala privatno obezbeđenje, kako bi onemogućila da radnici ponovo zauzmu firmu. Kriminalna privatizacija je nastavljena.

Tako je "Brodogradilište Beograd" prodato za tadašnjih 885.679.000 dinara, odnosno 13,1 miliona evra, jedinom učesniku na aukciji, firmi "UBA Holdings", registrovanoj u Švajcarskoj.  Iza ove firme u pre aukcije krila se zapravo firma, "Cepter international", vlasništvo Filipa Ceptera, ali se to kasnije nije krilo od javnosti.

Ovde treba istaći da je u trenutku prodaje firme postojala i zvanična neutralna procena vrednosti "Brodogradilišta" prema kojoj je ova kompanija procenjena na tačno 270.661.918 evra (i slovina: dve stotine sedamdeset miliona šesto šezdeset jedna hiljada devetsto osamnaest evra).

 Osim ove procene postojala je i procena Ekonomskog instituta koju je branio lično Aleksandar Vlahović. Prema toj proceni vrednost brodogradilišta bila je 50 miliona evra.

Činjenica je da su postojale dve suprotstavljene procene ovog preduzeća, ali je činjenica i da je država dozvolila da Cepter ovu kompaniju kupi za pet puta manje para od one manje procenjene vrednosti, ili za dvadeset pet puta manju cenu od veće procenjene vrednosti...

 

 

 

A 1.

 

Nenad Bogdanović otuđio zemljište "Brodogradilišta Beograd"

 

Veći deo zemljišta "Brodogradilišta Beograd" ovo preduzeće otkupilo je od vlasnika zemlje na levoj obali Save. Vlasnici su često prihvatali da im se u zamenu za njihove placeve dodele stanovi sa kojima je ova firma raspolagala. Manji deo zemljišta bio im je dodeljen na korišćenje od države, odnosno grada, odnosno Luke Beograd.

Otprilike 24 hektara najbolje zemlje "Brodogradilište" je imalo u svom vlasništvu.

Pre početka privatizacije četiri hektara takve zemlje, gradonačelnik Nenad Bogdanović je isknjižio iz vlasništva "Brodogradilišta" i omogućio da vlasništvo nad tim zemljištem uzme Veselin Jevrosimović, vlasnik firme Komtrejd.

 

 

A 1.

 

Nameštena licitacija

 

 

Novembra 2003. godine, preciznije, u 11,15 h, zvanično je počelo javno nadmetanje za kupovinu "Brodogradilišta Beograd". Ime nadmetanje nije imalo nikakvog smisla jer se na licitaciji pojavilo samo jedno zainteresovano lice, odnosno, " Holding AG".

Komisija suda za sprovođenje licitacije, sastavljena od tri člana nije se prisutnima predstavila. Predstavnik Komisije čitao je oglas i objavio da se za nadmetanje prijavila samo "Cepter Banka".  Izvesna gospođa za koju niko nije znao ko je ispravlja pretstavnnika komisije i kaže mu:

-Nije "Cepter Banka" već "Holding AG" iz Švajcarske!

Ne obazirući se na njene reči predstavnik komisije saopštava da je minimalan iznos koji se može ponuditi za kupovinu "Brodogradilišta" početna cena od 884.679.000 dinara plus milion dinara.

-Da li neko nudi milion dinara više od početne cene, upitao je član komisije.

Javila se ona ista gospođa za koju niko od prisutne javnosti nije znao ko je, jer komisija nije tražila da se pretstave. Ona tada izjavljuje da nudi milion dinara više. Odmah posle toga predsednik komisije saopštava:

-Brodogradilište je prodato "Cepter banci".

Nepoznata gospođa je slegla ramenima čudeći se amaterskom pristupu komisije koja je trebalo da izjavi da je kupac "Holding AG"  iz Švajcarske, ustaje i napušta salu, a za njom iz sale izlaze i članovi Komisije. Ceo spektakl ove nameštene licitacije trajao je do 11:30 časova, odnosno ukupno petnaest minuta. 

Ovom cirkusu od javnog nadmetanja prethodio je stečaj za koji danas mnogi ekonomski stručnjaci smatraju da je veštački izazvan.

Stečaj je otvoren 9. marta 2001. godine i vođen je na kriminalan način. Tek 2003. godine objavljen je oglas za podnošenje ponuda i svega deset dana od objavljivanje oglasa sprovedena je licitacija. Rok za razgledanje firme, razgledanje dokumentacije i deponovanje sredstava bio je svega sedam dana. Pošto deponovanje sredstava nije bilo moguće vikendom to je značilo da je stvarni rok za učešće na licitaciji tek pet ranih dana.

Ovde treba istaći da su se ljudi iz firme cepter nedelju dana pre licitacije već uselili u prostorije "Brodogradilišta" sa stvarima i licima.

Mesecima pre nego što je javna ponuda održana znalo se i da je glavni poverilac "Brodogradilišta" Vuk Hamović preko nekoliko njegovih firmi koje su bile međusobno povezane.

Radnici su dugo verovali da će kupac biti Hamović, ali on je zapravo svoja potraživanja pre privatizacije prodao firmi Cepter. Vezano za realizaciju ovog posla Hamović je nekoliko puta dolazio na plac "Brodogradilišta" pa su neki radnici pogrešno zaključili da je on novi gazda. Ovakvom utisku doprinela je činjenica da se Hamović kada bi dolazio i ponašao kao da je vlasnik te firme. Pre i posle privatizacije u "Brodogradilšte" je svraćala i Ružica Đinđić. Ona je tu svakodnevno u kancelarijama provodila po nekoliko sati,  ali do danas nije jasno kakva je njena uloga celoj ujdurmi oko "Brodogradilišta".