Nismo mi od juče

Epizoda 137

Stalno gledam i slušam na crnogorskoj televiziji kako njihovi umetnici, istoričari i njima slični, dokazuju da su Crnogorci a ne Srbi. Da govore crnogorski a ne srpski. Da imaju crnogorsku crkvu, a ne srpsku. Gledam i čudim se. Kome oni to dokazuju? Nama Srbima to nije potrebno, jedva smo čekali da ih se otresemo. Još kad bi ih navikli da svoja jaja legu u svome gnezdu, gde bi nam bio kraj!

Njima sličan Džudžević, postao je Džudžo! Koga to od nas Srba zanima i šta to menja? Džudžo bio, džudžo i ostao! I neka nam je živ i zdrav!

Srpski jezik je postao intelektualna svaštara raznih "lingvista u pokušaju", i to sa celog Balkana.

Na kraju Velikog rata, Srbiji je ostalo samo da konstatuje da je od 1912. do 1918. godine izgubila milion najboljih mladića. U postelje mladih udovica, ali i onih doraslih za udaju, ušla je svakojaka ološ druge nacije i vere. Zadobili su bogata srpska imanja, postali pravoslavci, uzeli srpska imena...I možda danas ne bi bilo ovakvih muka da su "novi domaćini" zaista imali srpsku dušu.

Savetnica četničkog vojvode Tomislava Nikolića (Tonik-šljivka), gospođa Jasmina Mitrović-Marić, žali što partizanski generali Koča Popović i Peko Dapčević nemaju u Beogradu i širom Srbije ulice i trgove sa svojim imenima. Čime su to zaslužili njih dvojica? Desrbizacijom Vojvodine i islamizacijom Raške (ili, Sandžaka, kako ga oni zovu)?

Bolani Vučić klikće: Živela Srbija! Do pobede! A, kad pobedi, šta će biti s njim onda?

Skupljali smo letos na Bir-festu svet iz regiona i okoline da ih napojimo pivom, uz koje Srbi, dok su bili Srbi, nikada nisu činili džumbusa. Pivo je uvek bilo samo slučajna pratilja rakije, sredstvo za hlađenje tela posle "mučenice", koja je oduvek bila naš nacionalni izbor.

Ni u Nišu, na "Nišvilu" nije mnogo bolje bilo. Muzika crnačkih seljaka iz Luizijane nametnuta je radničkoj Srbiji kao "muzika za gospodu" u zamenu za nikada ostvareno "gospodstvo". Pion koji je ovaj muzički imperijalizam sproveo u delo, bio je Nikola Karaklajić, urednik Radio Beograda, koji je želeo da od srpske muzike stvori džez-varijacije i stvorio generacije penzionera koji su Srbiji svirali tuđu muziku, a primaju srpske penzije. Njima bih penzije sveo na trideset hiljada dinara. Eto uštede!

Bogdan Ivanović je bio nepomirljivi ideološki neprijatelj moga oca. Njegov sin Oliver je na sasvim suprotnoj strani u odnosu na moje ideje. Ali, Oliver Ivanović je na mitrovačkom mostu devedeset devete godine pokazao potpuno rodoljublje i patriotizam. Oliver Ivanović danas robija, jer se na tom mostu, ispred svih Srba, stavio isprečio albanskoj najezdi koja je htela da zauvek otera Srbe iz svoje rođene kuće, sa Kosova i Metohije.

To što Oliver Ivanović danas robija, to je najveće poniženje i uvreda, bruka i sramota za srpsku vladu koja, ili laže da je dala garanciju za njegovu odbranu sa slobode ili tu vladu u Evropskoj uniji "niko ne zarezuje ni za suvu šljuvu". Dok je Oliver u zatvoru, srpska vlada mora zaustaviti odnose sa Evropskom unijom! Ako je ta vlada danas uopšte srpska!