Natrag

Uvodnik

(Pr)osudite sami

Uvenuće narcis beli

Milovan Brkić

Sredinom novembra, na sednici Vlade Srbije, Aleksandar Vučić se obrecnuo na ministre, naredivši im da svi, obavezno, gledaju večernje dnevnike i vesti, i da ponavljaju njegove reči i ideje i da ga slede. Ko to ne uradi, leteće, zapretio je narogušeni premijer.

Dva puta nedeljno, Vučić ruča sa Milomirom Marićem, Peconijevim slugom sa Happy televizije. Voli da sluša kako ga ovaj, u rastu ometeni novinar hvali, i laska mu, a premijer mu daje instrukcije koga da dovede u svoju ''Ćirilicu'', koga da izvređa i omalovaži, ali da obavezno njega veliča. I dok Vučićeva kamarila sa Marićevog gazde Peconija i gaće skida, hvaleći se kako su od njega naplatili devet miliona evra poreza, Milomir kuka po gradu na sav glas kako mu prete oni pred kojima je on garantovao da bi ''Aleksandar Vučić bio dobar gospodar Srbije". I kaže - "Nisam majke mi, samo sam rekao da Aca ume da sluša".

A, Aca se odmetnuo. On, pa on. Kakve velesile, kakva Amerika, Rusija, Nemačka, Kina, neće on nikog da sluša. "Znam sebe" - poručuje nam on - "i težak sam čovek u pregovorima.'' Hoće da kaže da kada pregovara, uvek misli na sebe i na brata mu Andreja.

I dok Srbija umire u mraku, i treba joj zapaliti za pokoj duše sveću, srpski premijer je uvek nasmejan, kao lud na komad, i uvek nam priča o svojim istorijskim susretima sa državnicima, o velikim pregnućima, o silnim uspesima njegove Vlade, a tek onako, kao da je to gutljaj gorkog pelinkovca, saopšti nam da će sledeća godina biti najteža u istoriji Srbije.

Zašto ispisujem ove redove?

Prošle nedelje, sreo sam na ulici poznanika koji je više nego informisan o političko-mafijaškoj sceni. "I njemu je dogorela sveća'' - kaže, a znam na koga misli, ne treba da pitam. Šetamo, i on pobraja koliko je, i od koga, Aleksandar Vučić uzeo miliona evra. Od Stanka Subotića, kome je obećao da će izvesti na sud Milana Beka, koji je Caneta prevario za 30 miliona, a odbio je da se sasluša, za života, Slobodan Radulović, kao svedok koji raspolaže dokumentacijom o Bekovoj pljački. Uzeo je sedam miliona i od Dragoslava Kosmajca, koga je uhapsio da bi mu uzeo i svu imovinu, preko svoje organizovane kriminalne grupe u pravosuđu i Višem sudu u Beogradu. I Ljubiša Buha Čume je bio veliki priložnik u džep Vučićevih. Dužnik je i Joci Amsterdamu, i Miroslavu Bogićeviću, i mnogim biznismenima od kojih je uzeo milione evra, radi ''zaštite'', a potom ih uhapsio.

Aleksandrov brat Andrej je zamenio Vladimira Cvijana, koji je, kao advokat, u ime Aleksandra uzimao milionske svote od tipovanih kontroverznih biznismena, kao ''mali znak pažnje'' prema picoustom Aci. Andrej zove, pa ajde odbij ga.

I dođe vreme velike naplate. Opljačkani potražuju. Vučić im preti preko svog službenog glasila Informera. A preti i policiji, njenim generalima, koji o njemu drže dosijea koja ga mogu odvesti na doživotnu robiju. Jedan Vučić, a stotine opljačkanih i uprljanih...

Sudbina onih koji posluju kao srpski premijer je tužna. Uvek završe na zemlji, sa trzajem nogu, i lokvom.

Tako je i pokojni Zoran Đinđić poslovao sa mafijom. Surčinskom, ili Zemunskom, svejedno je kako je ko zove. Mafija ima svoje zakone. I ne prašta. Ima i rezervne pucače.

Da bi predupredili priče, ako ga smaknu, da je reketirao mafiju, Vučićevi trbuhozborci galame i viču kako se na premijera sprema atentat. A takvih nepostojećih pokušaja, po Informeru, bilo je na desetine.

A onda, posle toliko priziva, uvenuće i narcis...

Kako je živeo, tako je i otišao, kazaće ljudi. A šta je sa nama, sa našom građanskom osvetom prema tiraninu?

Sami smo krivi.

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane