Natrag

Na nišanu

Građani u kandžama stranačke mafije

Ima li Srbiji spasa?

Duboko podeljena i ogrezla u kriminalu i korupciji, Srbija danas vapi za promenama. Ali, ono se neće desiti, sve dok vladajuća stranka i one stranke koje sebe nazivaju opozicijom, sarađuju, pomažu se i povremeno menjaju uloge, ali ne napuštaju vlast. Punih četrnaest godina, ova država je pljačkana i silovana pričom o nužnom odricanju. Narod na to nije odgovorio onako kako je morao, svom snagom i po nosu režimima i koalicijama koje ga i danas guše. Umesto toga, pristao je da bude ucenjen i potkupljen. Ima li Srbiji spasa?

Nikola Vlahović

U nedostatku demokratskih institucija, jer Srbija nije strukturisano društvo, državom upravljaju političke stranke, koje se već godinama smenjuju prostom rotacijom. Postavljene su na jednostavnom pravilu odanosti svojim nesmenjivim vođama, podaničkom mentalitetu članstva i potkupljivosti. Ovakav "model" vladavine, primenjuju i kada se dokopaju vlasti, čuvajući tako temelje svojih kriminalnih tvorevina.

Prošlo je punih četrnaest godina od kako je hajdučkim upadom u državne institucije, takozvana demokratska koalicija (DOS) proglasila okretanje Srbije "evropskim vrednostima". Do današnjeg dana, sve vlade i sve koalicije, jednodušno su, pod tom parolom, učestvovale u nezapamćenoj pljački građana i državnih resursa.

Srbijom danas upravlja Aleksandar Vučić, zajedno sa oligarsima iz poražene Demokratske stranke. Ko je mogao da zamisli da će glavni zaštitnik i predvodnik najvećih dobitnika "demokratske pljačke", postati Aleksandar Vučić, preobraćeni jurišnik Srpske radikalne stranke? On, koji je toj družini obećavao pravično suđenje i nosio im skrojena zatvorska odela da probaju! Ali, reč je o tome da je i Vučić i svi koji su na vlasti u Srbiji već godinama, spreman na svaki nemoral i banditizam, samo ako od toga ima velike finansijske koristi.

Bilo je, takođe, nezamislivo i da Srpska napredna stranka, kao naslednik Srpske radikalne stranke, preokrene svoj kolektivni, antievropski stav, u "radikalno evropski". Po cenu da strada svako ko drukčije misli. Jedna dogma zamenjena je drugom, uz snažnu podršku prljavog kapitala i sa još većom korupcijom nego što je ikada bila.

Već izluđeni građani, navikli na ovakve grandiozne prevare, učlanjuju se u političke stranke isključivo iz razloga da bi se zaposlili ili da bi neku drugu materijalnu ili nematerijalnu dobit mogli da izvuku.

Vučićeva Srpska napredna stranka, postala je glavno uporište stranačkog zapošljavanja. Osim mase članstva koja se doslovno uselila u državna preduzeća, sa SNS koketiraju čak i kompromitovani političari, gubitnici na izborima, poput Čedomira Jovanovića, koji danas besramno slavi Vučića kao velikog vođu i nudi mu se poput ulične prostitutke. Samo nekoliko godina ranije, bilo je nezamislivo da njegova Liberalno-demokratska partija ima išta sa presvučenim radikalima! Ali, vlast, novac i moć, koju danas ima Vučić, privukla je čak i Čedomira Jovanovića, koji je svega toga imao u izobilju, pa mu, izgleda, još nije dovoljno.

Jedan poluinteligent, kakav je Ivica Dačić, prvi čovek Socijalističke partije Srbije, promoviše "demokratiju i evropske vrednosti" tako što ni za živu glavu ne može da prihvati tajno glasanje na izborima za predsednika u svojoj stranci. I to je prava slika stranačkih diktatura u Srbiji, koje već godinama vladaju i u skoro nepostojećim državnim institucijama. Ovaj čovek, koji govori engleski jezik kao Tarzan iz džungle, od 1. januara predsedavaće OEBS-om. Kakva nas tek sramota očekuje od njegovog tarzanskog obraćanja evropskim parlamentarcima?

Vladavine iz "centrale", iz kancelarije jednog čoveka, gde se dolazi po mišljenje i gde se donose pare, dovela je do toga da je Srbija danas vraćena u rano doba Miloša Obrenovića, kad je još uvek vladao otomanski feudalizam. Jer, kod vođe se ne ide bez poklona i najlepših želja. Kako onda, tako i danas.

Kabineti i "centrale"

Građanin Srbije je danas ucenjen i porobljen, više nego što je to bio u poslednjih sto godina. Mora da plati, tamo i gde nikada nije plaćao. Izdali su ga svi, počev od Crkve, pa preko nekada moćnih nacionalnih institucija, kakva je bila Srpska akademija nauka, pa sve do sindikata, koji su se na najbestidniji način prodali svojim političkim gazdama. Pojedine sindikalne vođe sede danas u Skupštini Srbije i pomažu Aleksandru Vučiću da sačuva ono što je poražena Demokratska stranka opljačkala.

Od septembra meseca 2007. godine, dakle, punih sedam godina, Ljubisav Orbović je na čelu najvećeg sindikata u Srbiji (Saveza samostalnih sindikata Srbije). I u slučaju Orbovića, pokazalo se da Srbija boluje od najgoreg oblika sistemske korupcije. Ovaj nesmenjivi sindikalac šuruje sa svim vlastima, a na drugoj strani, obećava radničke "vruće jeseni" i "nemirna proleća". Nikada, nijedan generalni štrajk u Srbiji za njegovog mandata nije organizovan, a bilo je i biće razloga za masovnu obustavu rada. Sistem korupicije i vladavina jednog čoveka, i ovde je na sceni, kao i u političkim strankama. Na čelu UG Nezavisnost, od njegovog osnivanja, skoro dve decenije je Branislav Čanak, pretplaćena režimska sluga.

Ovo dugogodišnje terorisanje građana sa primitivnim vođama i njihovim malim falangama, kako u medijima tako i u svim državnim ustanovama, potpuno je paralisalo građane da pruže bilo kakav otpor. Srbija danas nema opoziciju: vlast i opozicija su jedno te isto. Predsednica Skupštine Srbije, Maja Gojković, predsedava, ustvari, svojim stranačkim kolegama.

Demokratija je nemoćna tamo gde nema institucija sistema i slobode izražavanja.

Koliko je narod u Srbiji zbog svega ovoga očajan, najbolje govori i podatak da je povratak Vojislava Šešelja iz Haga (uprkos tome što prema njemu ne gaje simpatije) za mnoge bio velika nada da će naprednjački režim i cela njegova pljačkaška struktura, pasti kao kula od karata. Većina građana je olako poverovala u ovo. Ipak, desilo se da je Aleksandar Vučić, njegov odbegli đak, spremio dovoljno para, potkupio ga i tako ućutkao. Onaj ko je verovao da Šešelj neće primiti mito, grdno se prevario! Vučić je njegova škola. Među nama budi rečeno, Vučić je i promovisao pravilo "zgrabi pa vladaj", a tome ga je Šešelj i naučio: juriš na banke, na državnu kasu i narodnu imovinu!

Sramna je i uloga Srpske pravoslavne crkve i njenog poglavara, patrijarha Irineja, koji su takođe, jedan od ključnih stubova ovoga i svih prethodnih režima koji su opljačkali narod. Na žalost, jedino čime se danas SPC bavi, to je saradnja sa Vučićevim režimom i politika nezameranja prema njemu. Poslovi su im zajednički, profit pojedinačan. Zajedno su prodali Kosovo i Metohiju, a od raspada države i prljavih poslova, svako se na svoj način obogatio. I stranke na vlasti i crkva.

Srbija, na žalost, danas nema časnog sveštenika visokog ranga, poput salvadorskog biskupa Romera, koji je poginuo govoreći istinu o korupciji 1980. godine. Prethodno se obratio svojim vernicima rekavši: "Ove nedelje sam dobio obaveštenje da ću biti ubijen. Želim, međutim, jasno reći da glas pravde niko ne može ubiti." Ubijen je za vreme služenja mise, a zadnje reči su mu bile: "Neka se Bog smiluje ubicama". Njegovoj sahrani prisustvovalo je 250.000 ljudi.

Gde je nestala ona veličanstvena Srbija zbog koje su mnogi njeni velikani bili spremni na sličan način da umru? Kako se desilo da najveći ratni huškači iz devedesetih godina, oni koji su predlagali "carstvo nebesko umesto carstva zemaljskog", danas nasiljem pokušavaju da Srbiju u njene građane uteraju u tor Evropske unije, odakle i njene najbogatije članice žele da pobegnu?

Može li Srbija sa ovakvom političkom nomenklaturom igde više da stigne? Vučićev režim, kao i onaj Tadićev pre njega, izveo je na scenu ordinarne neznalice, ljude bez obrazovanja i iskustva, mnoge od njih je izvukao iz studentskih klupa, i postavio ih na najvažnije funkcije u državi. Posledice toga su katastrofalne: Skupština Srbije prepuna je diletanata, prevodilaca koji ne znaju nijedan jezik, lekara koji nikada nisu radili u struci, menadžera koji nikada nisu ni jednu firmu vodili, doktora nauka koji nisu nijednu knjigu u životi ni pročitali ni napisali!

U javnim preduzećima sede savetnici kojima je to prvo zaposlenje u životu, sa platama koje prevazilaze zdrav razum. Ministarstva su postala poligoni za modne revije, a kabineti ministara mesta najgorih intriga, spletki i zavera.

Od kako je Srpska napredna stranka 2012. godine preuzela svu vlast u državi, traje promocija najgoreg primitivizma, pederastije, narkomanije, prostitucije, kriminalnih gangova i estradnih političara. Među vodećim ljudima današnje stranačke scene u Srbiji, obavezan dekor čine izopačene ličnosti iz takozvanog "javnog života". Zlo je utoliko veće što je reč o intimnim prijateljima vodećeg čoveka u državi.

Ima li izlaza?

Srbija još uvek ne može da nađe izlaz iz stranačkog nasilja i samovolje stranačkih vođa. Pokazalo se da su i birači, oni koji bi trebalo da iznesu promene, duboko korumpirani, da ih stranke na vlasti mogu kupiti i prodati, kao i svaku drugu jeftinu robu. Na žalost, orgomna većina njih je pristala na to.

Formiranje ozbiljnih opozicionih stranaka, takođe izgleda nemoguće. U Srbiji se formiraju stranke koje ne žele da pobede na izborima. Nedavno je, na primer, formirana stranka (Srpska narodna partija, SNP) koju predvodi nekadašnji potpredsednik DSS, Nenad Popović. Niti joj se zna adresa, niti je moguće postati njen član. Takvih stranki i strančica kojima je cilj da ne remete političku diktaturu jedne partije, ima još, ali je svima njima isti smisao postojanja: da spreče istinsku opoziciju da stupi na scenu.

Može li, u takvoj situaciji, gde su mediji zatvoreni, gde nove stranke izbegavaju da primaju članstvo, gde je nemoguće da se čuje reč slobodnih intelektualaca, doći do temeljnih promena u politici i društvu uopšte?

Stranke koje sebe zovu opozicijom u Skupštini Srbije, zapravo su tragične karikature. Nedavno je predsednica Skupštine, sa 25.000 dinara kaznila dvojicu poslanika "Nove stranke", jer se nisu bavili temom koja je bila na dnevnom redu. Kao da je u pitanju školski odbor a ne visoki dom u kome sede predstavnici naroda.

Za vreme Vladavine Slobodana Miloševića, ranih devedesetih godina, poslanici opozicije su sa narodom znali da umarširaju u Skupštinu i održe čas demokratije pred poslanicima vladajuće stranke. Danas je to nemoguće, jer su se u lancu korupcije našli svi: i narod i stranke.

Sve to govori, da će opet, kad to bude odredio takozvani strani faktor, spolja doći do rušenja vlasti koja se bavila pljačkom i uništavanjem suvereniteta ove države.

Ali, to otvara pitanje snage Srbije, njene realne, unutrašnje moći. Jer, Srbiju ne čine samo stranke, niti je Srbija samo politički poligon, nego je u pitanju stara država sa dubljim temeljima od onih koji se danas potkopavaju. Ogorčeni su lošim životom i oficiri i policajci, i lekari i prosvetni radnici. Ogorčen je i radnik i seljak. Svoju gorčinu i bes, morali bi da usmere na stranke koje više od dvadeset godina piju krv narodu i troše njegov novac. Ali, neko treba i da ih povede...

Ima primera, poput Slovenije, da se grupa intelektualaca na čelu sa sadašnjim predsednikom vlade Miroslavom Cerarom, odlučila na političko organizovanje. Napravili su stranku čistih, nekompromitovanih ljudi, i sklonili sa vlasti, na izborima, dotadašnje koalicije koje su bile teret na grbači poreskih obveznika. Da li je to u Srbiji moguće?

U međuvremenu, dok narod ćuti i čeka da se nešto desi (mnogi i žele, samo da u tome ne učestvuju), pljačka države i dalje besomučno traje. Poslednji podaci iz Narodne banke Srbije govore da su devizne rezerve manje za 444 miliona evra! Naime, devizne rezerve Narodne banke Srbije (NBS) na kraju novembra meseca 2014. godine, iznosile su oko 10,270 milijardi evra, što je za oko 444 miliona evra manje u odnosu na oktobar, kada su iznosile oko 10,714 milijardi evra. Neverovatno, ali, za samo mesec dana, iz Srbije je doslovno isparilo pola milijarde evra! Na jednoj naslovnoj strani dnevnih novina, "insajderi" opisuju kako je guvernerka Jorgovanka Tabaković urgirala sa svoje e-mail adrese: "...Zapošljavajte, pa neka su i nestručni!". Naravno, reč je o zapošljavanju "prioritetnih ljudi" u Narodnoj banci Srbije. Iz stranke i preko stranke.

Na čelu srpske policije, koja bi trebala da preuzme odgovornost za stanje u državi, nalazi se jedna nemoralna i višestruko kompromitovana ličnost, Milorad Veljović, koji je služio svakoj dosadašnjoj vladi najponiznije. Policija u Srbiji neće biti sposobna da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, sve dok režim drži kompromitovane i ucenjene ljude poput njega.

Mada obračun sa korupcijom i sa kriminalizovanim strankama nije lak, ipak je moguć. Dobar primer je Italija, koja je sve svoje, nekada moćne ali korumpirane partije i njihove vođe, zbacila sa vlasti i krenula u obračun sa mafijom...

U današnjoj siromašnoj Srbiji stanje je dovedeno do apsurda. Oko milion radno sposobnih građana su korumpirani, tako što su, kao stranački aktivisti dobili posao u javnoj službi, ili neko od članova njihove porodice koju onda oni prehranjuju. Najamanici su ograničeni najamninom.

U oružanim snagama Srbije ne postoji nikakva organizaciona sposobnost da armija ''uzme stvar u svoje ruke'', zabrani rad političkim strankama koje su satrle zemlju, pohapsi pet hiljada lopova u čijim džepovima je sva državna imovina, a potom organizuje slobodne parlamentarne izvore, očisti sudove i tužilaštva od korupcije, tako što će stotinu sudija i isto toliko tužilaca poslati na doživotni zatvor. Državni udar je moguće izvesti samo uz pomoć iz inostranih centara moći. A o Srbiju, čini se, niko više ne želi da prlja ruke.

Šta nam ostaje. Motke u ruke.

A 1.

Kako su to Italijani uradili?

Sve je počelo 17. februara 1992. godine, u Milanu, hapšenjem Maria Kieze, direktora staračkog doma i člana Partito Socialista Italiano (Socijalistička partija Italije - PSI) i to odmah pošto je primio sedam miliona lira (tada oko 10.000 maraka) mita. Taj novac je bio polovina dogovorene sume koju je imao da plati vlasnik jedne firme za čišćenje, a što je ukupno bilo 10 odsto vrednosti ugovora koji bi dobio. Istragu je pod nazivom „Mani pulite" („Čiste ruke") vodio tužilac Antonio Di Pjetro. Sve kasnije istrage u koje su se uključivali tužioci iz različitih krajeva Italije vođene su pod istim imenom koje je postalo naziv za celu akciju koja će na kraju srušiti najvažnije političke partije Italije tog vremena, ali i Prima Repubblica (Prvu Republiku) Italije.

Tadašnji predsednik PSI Betino Kraksi pokušao je ovu epizodu da prikaže kao usamljeni slučaj, a Kiezu je nazvao sitnim prevarantom.

Na parlamentarnim izborima aprila 1992. Demohrišćani Italije (Democrazia Cristiana - DC) je izgubila veliki broj glasova, ali je ostala najjača stranka u zemlji. Jedina stranka koja je zabeležila porast broja birača bila je Lega Nord, što je dovelo do političke nestabilnosti i dve godine kasnije do prevremenih izbora.

U međuvremenu su zbog sumnje da su davali, odnosno primali mito uhapšeni mnogi industrijalci i političari iz skoro svih stranaka. Socijalistički političar Serđo Moroni, optužen za korupciju, izvršio je samoubistvo 2. septembra 1992. U oproštajnom pismu je priznao krivicu, ali je objasnio da nije delovao za sebe, već za svoju partiju i time pokazao da finansije svih stranaka potiču iz ilegalnih izvora.

Na pojedinačnim lokalnim izborima decembra 1992. DC je izgubila polovinu ranijih glasova. U februaru 1993. se sa mesta genseka PSI povukao Betino Kraksi pošto je protiv njega pokrenuto više istraga.

Praktično su pod istragom bile sve političke stranke tadašnje Italije, najviše najveća DC i treća po broju glasova PSI. Pod lupom su bili najvažniji rukovodioci ovih stranaka. Na lokalnim izborima 6. juna 1993. DC je opet izgubila polovinu glasača, a PSI je praktično nestala sa političke scene. Lega Nord, koja je izbornu kampanju bazirala na borbi protiv korumpiranih političara i sebe prikazala kao alternativu, na severu Italije je postala vodeća politička snaga, a u Milanu je čak dala i gradonačelnika. Levičarska opozicija je takođe povećala broj glasača, ali je bila nejedinstvena.

Vlada premijera Amata pokušala je problem politički da reši i 5. marta 1993. godine, ministar pravde Luiđi Konso predstavlja predlog novog zakona o finansiranju stranaka. Ovaj zakon je većina Italijana shvatila kao pokušaj zataškavanja afere i kozmetičkih prepravki korumpiranog sistema, tako da je širom zemlje došlo do masovnih protesta. Prvi put u istoriji Republike Italije je tadašnji predsednik Skalfaro odbio da potpiše ukaz o proglašenju zakona koji je smatrao neustavnim.

Posle toga je prvo ostavku podneo ministar pravde, a ubrzo je pala cela vlada. Novi premijer je postao Karlo Azeljio Ćampi, ranije predsednik Centralne banke, koji je formirao tehnokratsku prelaznu vladu. U drugoj polovini 1993. počeo je sudski postupak protiv Serđa Kusania u vezi nekog džoint ventur projekta. Proces je prenosila državna televizija RAI, a emisije su doživele neverovatnu gledanost.

I ovde se radilo o korupciji i to u visino 100 miliona dolara. Betino Kraksi je priznao da je uzimao novac, ali ne za sebe, već za partiju, dok je tadašnji predsednik DC-a Arnaldo Forlani tvrdio kako se ničega ne seća. U aferu su bile uključene skoro sve tadašnje partije Italije. Čak je i Lega Nord, koja se nudila kao alternativa, bila umešana: njen predsednik Umberto Bosi i blagajnik partije osuđeni su za ilegalno uzimanje 200 miliona lira (tada 200.000 maraka). Čak ni Komunistička partija Italije (KPI) nije prošla bez skandala, mada je iz njenih redova osuđen samo jedan lokalni funkcioner iz Milana.

Betino Kraksi je početkom 1994. iz straha od hapšenja pobegao u Hamamet u Tunisu. U to vreme na novim izborima pobeđuje koalicija koju je predvodio Berluskoni. Od tada dolazi do usporavanja istraga i zastarevanja mnogih slučajeva. Očigledno su u Berluskonijevoj Polo delle Liberta koaliciji i u koaliciji levog centra Ulivo smatrali da ne treba dalje istraživati, zbog čega je došlo do smanjenja finansija za pravosuđe i uvođenja loših reformi sudstva koja je usporavala i do tada veoma spore sudske postupke.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane