Natrag

Crkva

Čemu i kome služi Srpska pravoslavna crkva danas i kako je patrijarh Irinej sa biranim saradnicima stao u službu izdajničkih poslova

Gospode, pogledaj na svoje pastire

Mada je Srpska pravoslavna crkva (SPC), jedna od temeljnih duhovnih stožera svih Srba, vreme u kome živimo, izložilo je i tu "nepreglednu dušu naroda" najgorem moralnom propadanju. U SPC vladaju zavere, izdaje, spletke, korupcija, primitivizam i najgori mrak. Smrću patrijarha Pavla i dolaskom patrijarha Irineja, otvoreni su svi putevi ka urušavanju ovog, poslednjeg prostora nade, u koji siromašna Srbija još veruje. A, da li je za verovati sveštenstvu SPC koje je pristalo na sakaćenje države i predaju zemlje zbog koje su generacije predaka ginule?

Vasilije Tomić

Vladike Srpske pravoslavne crkve (SPC), i drugi crkveni velokodostojnici, već dugo ne slušaju svoje vernike, ne znaju za njihovo mučeništvo u ojađenoj Srbiji, niti imaju više ikakve veze sa hrišćanskim milosrđem koje propovedaju. Većina njih je prebogata i bavi se svojim biznisom koji ne zna ni za granice ni za meru.

Na redovnim godišnjim Saborima Svetog Sinoida, pojavljuju se kao bogovi, izlaze iz preskupih vozila visoke kubikaže, iz blindiranih džipova i aktivno učestvuju samo u besprizornim obračunima oko vlasti i novca.

Većini srpskih vlaika su i ''kontroverzni biznismeni'', koji sa duhovnim i crkvebnim životom nemaju veze! Ovi srebroljubci upravljaju svojim eparhijama kao ''teritorijom za zgrtanje novca".

Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana je, nakon njegove smrti, ove godine zamenio episkop Porfirije (Perić), koji je godinama, umesto u eparhiji, sedeo u Republičkoj radio difuznoj agenciji. Svoj glas je debelo naplaćivao, u stotinama hiljada evra, a taj novac je, umesto gladnim vernicia, stavljao na svoj račun. Sramota koju je ova fukara nanela SPC je tolika, da je ni Dunav ne može oprati. Ali, patrijarh je ovu protuvu postavio da upravlja vernicima u Hrvatskoj i Sloveniji, i da raspolaže crkvenom imovinom. Polovinu novca Portfirije će potrošiti na zadovoljenje svoga čmara, jer je i on homoseksualac,

I dok Srbi u Hrvatskoj muku muče da sačuvaju nacionalni i verski identitet, patrijarh Irinej im je poslao svog čoveka, od poverenja, da im začepi usta.

Većina srpskih sveštenika, koji su u Srbiju došli iz Bosne, deluju kao pripadnici specijalne antiterosrističe jedinice MUP-a Srbije. Bolje služe srpskoj vlasti i od specijalne policije. Agresivni su, primitivni, bahatao se ponašaju, i nakon opela, sa seoskih grobalja odlaze svojim skupocenim džipovima, prethodno u devizama naplativši svoje usluge od siromašne rodbine. Naravno, ima i izuzetaka, ali su oni u Crkvi na stubu srama, i na zubu svojih episkopa.

Posebna priča i nesreća za srpsku naciju i vernike su episkop Teodosije i njegov sabrat Sava Janjić, koji sisaju više sisa. Pare ubiraju iz Beograda, od nevladinih organizacija, od srpske dijaspore, i Tačijeve vlade. Na novac nisu gadljivi, a čuva ih Tačijeva policija, dok su monasi i monahinje na Kosovu i Metohiji izloženi teškim progonima i zastrašivanju.

U dijaspori vernici imaju, skoro u svakom kraju sveta, problema sa sveštenstvom i vladikama, koji su iz Beograda poslati u Kanadu, Australiju, u SAD-e, ili Nemačku, u biznis-misiju. Obično šalju sveštenike najnižih moralnih svojstava, grabežljive, spremne zavađanju i potkazivanju, a sve sa ciljem da se obogate i zarade i za ''gazde'' u Beogradu. Na mnogobrojne pritužbe i vapaje iz dijaspore, Patrijaršija se ne oglašava. Sve joj je poznato.

Akcija ''sablja'' dobro bi došla i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Vernici bi trebalo da se organizju, okupraju Patrijaršiju i u skladu sa Ustavom SPC ,veći broj vladika proglasi nedostojnim, raščini ih i istera iz Crkve, predhodno im oduzevši svu imovinu koju su stekli, jer puripada Crkivi.

Već četiri godine, na čelu SPC se nalazi jedan od najbogatijih srpskih vladika, Irinej (Gavrilović), čovek koji je svojim primerom oslobodio i druge, prebogate episkope, da više ne kriju ni svoje bogatstvo ni svoj nemoral.

Da je to tako, potvrđuje i činjenica da su njemu najbliskiji ljudi, većinom sveštenici iz Bosne i Hercegovine, doslovno zavladali vrhom SPC. Među njima je svakako najistaknutiji Zahumsko-hercegovački, Grigorije, koji je i neka vrsta Irinejovog "poslovnog savetnika" koji se bavi multimilionskim poslovima, kako u Bosni i Hercegovini, tako i u Srbiji.

Osim velikih investicija u mnoge projekte širom regiona nekadašnje Jugoslavije, Grigorije, uz prećutni blagoslov patrijarha Irineja, gradi i poslovno-stambene zgrade u Beogradu, zajedno sa biznismenom iz Trebinja, Matom Uljarevićem. Ne mogavši sebe da pronađe u ovim velikim poslovima, Grigoriju je zapretio i Aleksandar Vučić, i to istragom. To je njegov dnevni bilten "Informer" i najavljivao prošle godine, ali je sve volšebno stalo. Došlo je do nagodbe.

Najbliži patrijarhov saradnik, Dejan Nakić (a upućeni tvrde da je reč o patrijarhovom sinu), drži monopol na svu crkvenu trgovinu. Nije teško pogoditi da patrijarh zajedno sa svojim sinom, određuje "poslovna pravila", podelu plena i slično.

Stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije nimalo slučajno ovakvo kakvo je...Pljačka i komadanje države, to je posao kojim se "sveti oci" zdušno danas bave.

Orden Svetog Save, špijunima i izdajnicima

Dana 25. novembra 2013. godine, u manastiru Dečani, patrijarh srpski Irinej je Ordenom Svetog Save prvog reda, odlikovao bivšeg ambasadora Norveške u Prištini, Johana Kvalea, i to "za doprinos u zalaganju da Kraljevina Norveška podrži izgradnju prizrenskog konaka u manastiru". Izvori Tabloida u Prištini tvrde da je Johan Kvale dugogodišnji plaćeni lobista stranke Alijanse za budućnost Kosova, odnosno Ramuša Haradinaja. Mada se Kvale pojavljivao u svojstvu privatnog lica pre tri godine, kada je pozvao Haški tribunal da pusti na slobodu Ramuša Haradinaja protiv koga je bila podignuta optužnica za zločine nad pritvorenicima u logoru OVK u selu Jablanica kod Dečana, od marta do septembra 1998. godine, upućenima je bilo jasno da je to plaćenička akcija iza koje stoje i dve američke obaveštajne službe. Kvale je samo "službovao" za velike pare.

Istog dana, u Dečanima, orden je primio i tadašnji ministar bez portfelja i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin, čovek koji se devedesetih bahato i osiono odnosio prema Crkvi, još gore nego posleratni boljševici iz dinarskih krajeva. Ali, Crkva voli preobraćenike...Vulin je odlikovan na predlog vladike Teodosija, zato što je, kao predstavnik Vlade Srbije, "pomagao obnovu prizrenskog konaka u Visokim Dečanima, pružio podršku izvesnim povratnicima (izvesnim?) i obnovu objekata SPC na Kosovu".

Preobraćeni Vulin je rekao da će materijalna pomoć i dalje biti upućivana, kao i da SPC i Vlada imaju isti cilj: očito ne da Kosovo bude u sastavu Srbije i pod njenim Ustavom, nego da „Srbi u pokrajini žive bolje, da ih bude više, da život ovde bude civilizovaniji i vredniji". Nije se patrijarh tu zaustavio, pa je ordenom Svetog Save odlikovao i šefa Kancelarije EU u Prištini Samuela Žbogara.

Bio je to kraj jedne izdajničke akcije koja je imala za cilj da Kosovo i Metohiju odvoji od Srbije. Ali, ta tužna, završna scena, u kojoj poglavar SPC, podanički deli odličja Svetoga Save, ljudima koji su na službi anglo -američke politike komadanja Srbije, govori da je ruka satanističke vlasti iz Vašingtona, uhvatila Srbiju za gušu i da je davi tamo gde je njen duh, nasleđe, kultura i državnost.

Kad Irinej nije na Kosovu, tu su sveštenici Sava Janjić i Teodosije Šibalić. Kako nadahnuto reče jedan kaluđer iz Peći, oceubica i bratoubica: "...Ubiše svog oca Artemija i prognaše iz zemlje svog brata Simeona na najprljaviji način. E, moj Savo, oca i brata si ubio, a sa Agimom Čekuom, ubicom Srba, sečeš vrpcu...".

Dok je to "ordenovanje trajalo", grupa monaha je napisala pismo javnosti u kome je između ostalog rekla i ovo: "..Ćute svi episkopi, naravno i očekivano Sinod SPC. Na ovaj isti praznik je pre tri godine, uzurpator Teodosije primio Tadića i njegove ministre. Bilo je isto par stotina vernika sa direktorima i dekanima na čelu svojih zaposlenih. Teodosije je tada pred 'visokim i dragim gostima', potpisao otkaze za četiri veroučitelja koji uče dvadeset i jedno dete, i požurio da prizna i sprovede novu albansku državu u srcu Srbije. Sad se hvatate za slamku, tj. mitropolita koji je držao opelo vladi a odmah potom se grlio i ljubio sa Dačićem. Shvatite, sinod SPC nije srpski a episkopi neka kažu zašto ćute tj. čime su ucenjeni da ćute dok nas, pravoslavne Srbe, brišu sa lica zemlje...".

Šta je, zapravo, prethodilo ovom događaju iz 2013. godine, i kakva je uloga države, Crkve i patrijarha Irinja u predaji Kosova i Metohije na ruke albanskim separatistima?

Poslovni trijumvirat

Od kako je, nakon smrti blaženopočivšeg patrijarha Pavla, na Srpske pravoslavne crkve (SPC) stao dotadašnji Episkop niški Irinej Gavrilović (21. januara 2010. godine), ova najveća duhovna institucija svih pravoslavnih Srba, postala je, kao nikada do tada, otvoreni saradnik vladajućih režima. Najpre onog Tadićevog, a danas i Vučićevog. Mada je i u Ustavu Srbije zapisano da su poslovi crkve i države odvojeni, pokazalo se, posebno od kako je na čelu SPC patrijarh Irinej, da crkva verno ispunjava ono što joj država (režim) kaže.

"Neprijatno smo iznenađeni Vašom izjavom (koju su preneli mediji u Beogradu) kojom ste u ime čitave SPC danas uputili poziv Srbima na KiM da izađu na albanske izbore, raspisane na osnovu Ustava i zakona tzv. nezavisnog Kosova." - navodi se u pismu grupe monaha.

Nema više SPC kao "duhovnog korektora", kao institucije koja će da stane na stranu opljačkanog i prevarenog naroda koji je i dalje žrtva lažnih proroka, samozvanih Mesija i Prometeja nekakvih "novih doba".

Dana 31. maja 2013. godine, prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve, na redovni godišnji Sabor SPC, upao je jedan političar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić. Ali, ne samo što je sam sebe pozvao da dođe na Sabor SPC, nego je o toj svojoj samovolji, kratko i bez mnogo objašnjenja, obavestio i patrijarha Irineja, sa čime se on, bez pogovora složio. Na tom Saboru je skoro zapretio sveštenstvu da se ne šale glavom da mu protivreče, povodom namere da potpiše Briselski sporazum i da Srbe na Kosovu preda u nadležnost samoproglašene albanske države.

Jedan od retkih koji se usudio da mu kaže da je u pitanju čista izdaja, bio je vladika Amfilohije. Ali, Vučić je i njemu oštro odgovorio pa se kasnije hvalio pred novinarima: "...Direktno sam odgovorio vladiki Amfilohiju i govorio sam o tome da nikada neću da prihvatim sa sam izdajnik ili da su ljudi u vladi izdajnici".

Da bi, valjda, nekako ublažio skandal koji je Vučić napravio na Saboru SPC, i patrijarh se obratio novinarima, pa je doslovno rekao: "...Crkva i vlada Srbije slažu se po suštinskim pitanjima, a to je da nema priznanja nezavisnosti Kosova i da treba učiniti sve da srpski narod ostane da živi u toj pokrajini...".

Ova njegova izjava je kasnije preštampana i u nekim američkim i zapadnoevropskim medijima, jer je Vučić od SPC zatražio da se ne protivi potpisivanju Briselskog sporazuma, odnosno, priznavanju albanske države na Kosovu. Ali, uz taj citat, sve zapadne agencije dodale su i onu izjavu koja patrijarha Irineja najbolje opisuje: "Crkva ima svoje, a država svoje metode, ali ne postoje suštinske razlike". Ukratko, Vučićeva vlada će da prizna postojanje albanske države a SPC će to da uradi "svojim metodama". Na žalost, tako se ubrzo posle toga i desilo.

Ali, osim što je "prvi među jednakima" u SPC, Irinej (svetovno ime Miroslav) je i vrlo talentovan političar i manipulant. Najbolji dokaz za to je i jedan zanimljiv detalj iz njegove biografije.

Naime, dok je bio Episkop niški, 2003. godine, predvodio je jednu tajnu komisiju Sinoda SPC, koja je bila određena da ispita sve slučajeve pedofilije (i pederastije) među nekim visoko pozicioniranim sveštenicima. Došao je tom prilikom do skandaloznih podataka, ali je sve činjenice sakrio i čuva ih do današnjih dana.

Izvor Tabloida iz vrha SPC kaže, da je sa tim ucenjivačkim "kapitalom" i izabran za patrijarha 2010. godine, jer se još nekoliko vladika našlo u nezgodnoj situaciji, zato što je Irinej bio u posedu njihovih nepočinstava. Mnogo kasnije, saznalo se da su u toj Irinejovoj komisiji bili još i Episkop zahumsko-hercegovački i primorski, Grigorije i Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije na Kosovu. Sa njima je Irinej napravio "trijumvirat" koji je doveo do novih momenata u SPC. U prilog tome ide i činjenica da se Episkop zahumsko-hercegovački, Grigorije, finansijski i medijski razmahao tek kada je Irinej izabran za patrijarha. Ali, ne samo Grigorije, nego i mnogi drugi.

Još krajem leta 2010. godine, povodom rezultata "Irinejeve komisije", jedna grupa istraživača je od informativne službe SPC pismeno zatražili razgovor sa patrijarhom Irinejem, ali do njega nikada nije došlo. Irinej je uvek vodio računa o "prljavom vešu" svoje braće u Hristu, što mu je ojačalo pozicije i dovelo ga do mesta na kome se danas nalazi.

Vodeći računa o tome da se ne zameri režimu, patrijarh Irinej sve čini da neko ime slučajno ne pomene i da ne izusti nešto što bi sadašnjeg Vođu uvredilo. Ni to nije slučajno... Tri godine nakon izbora Irineja za patrijarha SPC, izbila je afera oko umešanosti Borisa Tadića u samu proceduru izbora. Snimak (audio i video) razgovora trojice nekada najbližih i najmoćnijih sveštenika do patrijarha Pavla, našao se u rukama Irinejevih protivnika. Na tom snimku se vidi i čuje kako se prota Slavko Božić, poverava svom sagovorniku, kome kaže: "...Kačavenda nije više kandidat, a našli su načina da ga spreče, sklone... Predsednik to zna!" Jedan od visokih sveštenika iz SPC, ovim povodom je rekao: „...Znam da izgleda nemoguće, ali ovo je istina! Jer, ako po veri pravoslavnoj i strogim i jasnim kanonima, izbor patrijarha vrši sami Duh Sveti, odmah se nameće neizbežno pitanje: kako to neko unapred zna koga neće, a koga hoće Duh Božji izabrati".

Tabloidov izvor tvrdi da je više od dve nedelje pre izbora Irineja za patrijarha, ondašnji predsednik Tadić i ceo njegov kabinet, bio upućen u to ko će biti novi patrijarh. Tadić ovo nikada nije demantovao. Ali, njegov tadašnji šef kabineta Miodrag Rakić, uveliko je raspolagao kompromitujućim snimcima Vladike Kačavende, Vladike Pahomija, Vladike Filareta i još nekoliko članova Svetog Sinoda SPC.

I Aleksandar Vučić, kome je to omiljena zabava, raspolagao je i snimcima o predaji povelikih novčanih iznosa na ruke pojedinih starešina Saborne crkve i Hrama Svetog Save, neposredno uoči majskog Sabora SPC prošle godine. Novac su donosili i članovi vladajućih koalicija i kriminalci. Istina je da SPC (ali i neke druge verske zajednice u Srbiji), već godinama, koristi kao idealan poligon za pranje para. Ali, to nije bio jedini Vučićev "ucenjivački kapital". Tabloidov izvor tvrdi da je i neka nepočinstva patrijarha Irineja imao u džepu, ako "krene po zlu". Na žalost, Sinod nije imao ni obraza ni snage da se suprotstavi njegovoj izdajničkoj politici, nego se pridružio. Neki ojađeno i ćutke, neki iz nužde, a neki oduševljeno.

Prošlost koja govori

Tabloid je u broju 225 od 2. februara 2012. godine, objavio i pismo koje je bilo pre više od jedne decenije upućeno tadašnjem protomajstoru hrama svetog Save Bogdanu Pešiću, a u kome se nekadašnji episkop a sadašnji patrijarh Irinej, opisuje kao "kontroverzni biznismen" i ženskaroš. Između ostalog, autor u tom pismu piše da je Irinej imao i vanbračnu ženu po imenu Ivanka, inače rođenu sestru kaluđerice Nedelje iz manastira Jovanje kod Čačka, te da je sa njom izrodio sina i kćer o kojima se brinuo tako što je trošio i svoje pare, i pare "iz crnog fonda eparhijskog". Autor kaže da je u tome imao dosta pomagača.

Ali, ovaj svoj tajni život patrijarh Irinej je krio na svaki mogući način, između ostalog i tako što je zamolio monaha Savu u manastiru Sukovo, da ovaj prizna njegovog sina za svoga, što je Sava morao da učini! Da sve bude crnje, kaže autor pisma, kada je taj njegov vanbračni sin završio bogosloviju, Irinej je odmah oterao monaha Savu iz Sukova, te je dalje preuzeo "roditeljsku ulogu".

Autor pisma podseća i na kazivanje protojereja i stavrofora pokojnog Petra Gagulića "u čiju verodostojnost kazivanja niko ne sumnja", vladika Irinej je održavao intimne veze sa igumanijom Justinom u manastiru Sićevo, nastavljajući tako tradiciju još iz rodnog kraja. Desilo se slučajno da je Petar Gagulić u svojstvu arhijerejskog zamenika, pri jednoj iznenadnoj poseti sićevačkom manastiru zatekao vladiku Irineja i monahinju Justinu na "gomili" u krevetu. Iznenađen prizorom i krajnje uznemiren onim što je video, protojerej je od uzbuđenja pao na železničkoj stanici u Sićevu i pri penjanju u voz polomio nogu.

U maju mesecu 1991. godine, vraćajući se sa Arhijerejskog sabora u Peći, na ulasku u Prokuplje, vladika Irinej je "pokosio" grupu pešaka na putu, a u Niš dolazi sav izbezumljen. O tome takođe svedoči sveštenik iz Niša koji kaže da je Irinej otišao u Prokuplje sa devizama i uspeo da "stvar" sredi. U SUP-u nisu pokretali postupak jer je vladika sve povređene devizama bogato obeštetio. Jedan od "pokošenih" koji je najteže povređen jer je kontuzovan, dugo se lečio u prokupačkoj bolnici. Vladika mu je, da se ne bi saznalo, pored izdašne pomoći u novcu, čak kupio nova kola. Javnost o tome ništa nije saznala sem nekih "zlih jezika" koji tvrde da je vladika tog dana vozio dve svoje prijateljice, Slovenku i njenu koleginicu, pa je do nesreće došlo tako što je vladika umesto menjača uhvatio "nešto" drugo.

Pisac ovog, vanredno zanimljivog pisma, kaže između ostalog i to da je Vladika Irinej bio "tobož monah", ali mu to nije smetalo da ima više štednih knjižica, dinarskih i deviznih, u zemlji i inostranstvu. On objašnjava i odakle mu toliki novac, pa kaže: "Kada su mošti sv. Lazara bile u Nišu a narod odajući im dostojnu pažnju i poštu, 12 dana i toliko noći, darivao ih novcem, vladika Irinej je uvek odmah po sakupljanju novca preko 'svojih' ljudi menjao dinare u devize, ali bez ikakve evidencije i polaganja računa bilo kome. Niko od zainteresovanih do danas nije smeo da postavi pitanje gde su te devize i koliko je para sakupljeno, a bilo je i previše u ono doba...Kad je vladika Irinej boravio u Americi zamenjujući preminulog američkog episkopa, prema kazivanju očevidaca - tamošnjih sveštenika i naših iseljenika, vladika Irinej je očerupao dolare iz tamošnje eparhije i samog pokojnog episkopa. Čak je uzeo i mnogo zlatnih predmeta darivanih od strane Srba biznismena...".

Časne oce treba podsetiti na Njegoševe reči - "Svaki pastir što no kaže inom, i sam svojim potvrđuje činom''. Očigledno je da vernici treba da ustanu, i za ime Boga, časne oce ''prizovu pameti'', a tek onad da im oproste grehe.

GLOSA

"Crkva je veliki biznis, a ne pljačka, droga i prostitucija."

(Don Vito Korleone, u filmu "Kum")

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane