Natrag

Podsećanje

Grofovska vremena: kako su naprednjaci, još u XIX veku, krenuli na Zapad i kako je njihov vođa skončao gladan u Londonu (2)

Izdajnički nagon lažnog plemića

Stara je istina da se istorija ponavlja kao farsa. Dok u današnje vreme Evropska unija ucenjuje Srbiju, zanimljivo je malo pogledati u prošlost i videti kako su te ucene izgledale pre skoro vek i po...Naime, po okončanju Berlinskog kongresa 1878. godine, u Srbiju su dolazili zahtevi iz Beča da se Austrougarskoj da status najpovlašćenije nacije, a u suprotnom postojale su pretnje carinskim ratom i zatvaranje srpskog tržišta, zbog čega bi došlo do sloma srpske privrede. Smatrajući da bi time Srbija došla pod punu kontrolu Beča, ondašnji predsednik vlade Jovan Ristić je pokušavao da problem reši sklapanjem trgovinskih ugovora sa Rusijom, ali je na kraju podneo ostavku 1880. godine. Tada na scenu stupa Čedomilj Mijatović, koji osniva Naprednu stranku kojoj je Knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine. Mijatović je tada izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila izgradnja institucija po zapadnom uzoru. Naprednjaci, na čelu sa Mijatovićem, krenuše, kao i danas, u pravcu Zapada...

Ko je ustvari bio Čedomilj Mijatović, koji je najpre izdao svoga "političkog oca", liberala Jovana Ristića i krenuo da sa svojim naprednjacima vodi prozapadnu politiku, opisuje književnik i publicista Radovan Kalabić, u svojoj knjizi "Grofovska vremena". Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi feljton iz ovog njegovog dela.

Radovan Kalabić

Izgovarajući se pred širom javnošću neodložnim lečenjem supruge Elodije, Mijatović je često putovao u inostranstvo, naročito u Beč i London, na važne sastanke i dogovore sa najvišim stranim zvaničnicima. Tako je bilo i u aprilu 1881, kada je Čedomilj poveo bolesnu ženu na lečenje i oporavak u Italiju, pa svratio i do carske Viene, gde ga je prvo sačekao Benjamin fon Kalaj (1839- 1903), načelnik austrougarskog ministarstva inostranih dela.

Kalaj je bio stari Mijatovićev poznanik iz Beograda, u kome je šest godina obavljao dužnost generalnog konzula. U vreme tog susreta sa Mijatovićem, Kalaj se već spremao za položaj carskog upravnika Bosne i Hercegovine, na kome je ostao do smrti, punu 21 godinu.

Posle njegovog carskog upravljanja među Srbima je zaživeo ironični izraz kalajisanje Bosne, kojim se slikovito predstavljao svaki problematični poduhvat mehaničkog slepljivanja i sastavljanja, s krajnje neizvesnim rokom trajanja.

Mijatovića je na tom putu primio i baron Hajnrih Hajmerle (1828-1881), austrougarski ministar inostranih dela. Međutim, pravi vrhunac na tom njegovom „proputovanju", predstavljao je srdačan prijem koji je Mijatoviću priredio lično car Franjo Josif (1830-1916).

Zlobnici bi rekli da je Čedomilj Mijatović bio jedini onovremeni čovek na svetu kome se moglo da, vodeći ženu kod lekara, usput svrati i do austrijskog cara. Razume se, međutim, da je Mijatović za takav prijem na najvišem državnom nivou imao da zahvali starim zaslugama i novim uslugama koje je Beč od njega očekivao.

Tek kada je sa Hajmerleom i Kalajem ostao nasamo, Mijatović je imao šta da čuje. Ukratko, njemu je predočeno da će Austrougarska, štiteći svoje interse na Istoku i suzbijajući ruski prodor, ili sklopiti dogovor sa Srbijom, ili će, ako se to ne desi, Beč preduzeti tzv. preventivne mere, koje ne isključuju ni okupaciju Beograda. U slučaju da se dogovor ipak postigne, Srbija bi imala da se odrekne pretenzija prema Bosni i Hercegovini, a u slučaju rata između Beča i Petrograda, Beograd bi se obavezao na neutralnost. Beč bi, za uzvrat, velikodušno dozvolio Srbiji da se proglasi za kraljevinu, te da pokuša proširenje na jug, ali ni pedalj prema Mitrovici, ili Solunu.

Pošto od Albanije namerava da stvori nezavisnu državu, što će zapadne sile i učiniti 1912, Beč unapred opominje Srbiju da joj neće dozvoliti da prisvaja teritorije u Albaniji...Hajmerle je pripremio i nacrt sporazuma, ili konvencije, koji je već početkom juna u Beču predstavljen knezu Milanu Obrenoviću. On je odmah pristao na sporazum, i ne treba uopšte sumnjati da mu je oko zaigralo na trećem članu, kojim su Habzburzi njemu i njegovim potomcima garantovali priznavanje kraljevskog naslova. Samo tri čoveka u Srbiji znaju za taj dogovor. To su knez Milan, budući kralj Srbije, njegov ujak, pukovnik Katardži, i Milanov najpoverljiviji i najuslužniji ministar Čedomilj Mijatović.

U svojstvu punomoćnika cara Franje Josifa Konvenciju je u Beograd doneo austrougarski poslanik Herbert, koji ju je i potpisao u ime Beča. Sa srpske strane svoj potpis na taj istorijski dokument, sa dalekosežnim nepovoljnim posledicama, stavio je Čedomilj Mijatović, drugog dana Vidovdana 16. juna (po Julijanskom kalendaru), 1881. godine. Bez znanja ostalih članova vlade i uz najgrublje, nečuveno gaženje Ustava!

Težina Mijatovićevog potpisa

Tajnom konvencijom Srbija se, između ostalog, obavezala da će suzbijati „politička, verska ili druga spletkarenja koja bi, polazeći sa njenog zemljišta, išla protiv Austro- ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak".

Da se i u miru može potpisati svojevrsna kapitulacija i predaja suvereniteta države, pokazao je član IV, stav 2 tog međudržavnog ugovora, u kome se navodi:

„...Bez prethodnog sporazuma s Austro- ugarskom Srbija neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom i neće pustiti na svoje zemljište kakvu stranu vojsku, redovnu ili neredovnu, pa čak ni pod imenom dobrovoljaca."

Rok za ratifikaciju ovog ugovora bio je petnaest dana.

Predsednik vlade Milan Piroćanac i Milutin Garašanin upoznati su sa tekstom Tajne konvencije tek posle Mijatovićevog potpisa. Smatrajući dokument veleizdajom države, naročito u članu IV, njih dvojica 29. juna podnose ostavke. Tek tada, međutim, nastupa pometenije, prava rašomonijada, igra senki i skrivalica, spektakl mimikrije, podmetanja i podvala, mrtva trka sa vremenom.

Hronološki to izgleda ovako: Knez Milan ne usvaja ostavke Piroćanca i Garašanina; Mijatović ratifikuje ugovor 4. jula, nekoliko dana posle predviđenog roka, ali ga ne razmenjuje odmah i ne na teritoriji Srbije; Ratifikovani ugovori razmenjuju se 11. jula u Zemunu, na teritoriji ondašnje Austrougarske; Iz Zemuna, Mijatović odlazi pravo u Beč, pa u London; Ni Piroćanac ni Garašanin ne znaju da je Mijatović ratifikovao ugovor i razmenio ratifikacije; Mijatović u Beču obaveštava Kalaja i Hajmerlea o protivljenju Piroćanca i Garašanina i konsultuje se s njima o daljim koracima; U Beč dolazi i knez Milan Obrenović i 18. avgusta, na rođendan cara Franje Josifa, počinju pregovori; Dva dana kasnije pregovori su završeni; Pregovori su okončani 2. septembra, razmenom pisama između Hajmerlea i Mijatovića.

Na Mijatovićev zahtev da se objasni član IV, Hajmerle je odgovorio da se on tiče samo političkih ugovora, a ne i administrativnih, ekonomskih i drugih ugovora koje bi Srbija sklapala sa trećom državom; Mijatović se vraća 8. septembra u Beograd, gde mu Piroćanac i Garašanin saopštavaju da ne žele da snose odgovornost za Konvenciju i savetuju mu da on, Mijatović, obrazuje novu vladu, bez njih dvojice; Mijatović 22. septembra obaveštava Herberta, austrougarskog poslanika u Beogradu, da je nemoćan da sastavi novu vladu; Povodom svog venčanja u Beč odlazi Milan Piroćanac; Krajem septembra, Mijatović piše Kalaju i predlaže mu da se založi kod Hajmerlea kako bi se izašlo u susret Piroćančevim zahtevima;

Bez ičijeg znanja, knez Milan 1. oktobra predaje Herbertu pismo u kome član IV priznaje kao svoju ličnu obavezu; u pismu dodaje da je spreman i na tajnu pismenu izjavu, čime je Piroćančeve pregovore u Beču obesmislio i učinio ih bespredmetnim;

Piroćanac traži od Hajmerlea da se iz Ugovora briše član IV, što Austro-ugarski ministar inostranih dela odbija i predlaže da Piroćanac sa Kalajem napiše jednu notu o spornom članu;

Piroćanac se vraća u Beograd s naivnim uverenjem da je njegova misija uspela i da je spasio što se spasiti može; Mijatović „iz porodičnih razloga" podnosi 20. oktobra ostavku na oba ministarska mesta, ali ga knez Milan zadržava na mestu ministra finansija; Vlada opstaje, a Piroćanac, kao njen predsednik, preuzima i vođenje ministarstva inostranih dela; Piroćanac sa Herbertom potpisuje u Beogradu 25. septembra izjavu kojom se ublažava član IV, ne sluteći da je knez Milan prethodnog dana dao tajnu pismenu izjavu Kalaju;

U tajnoj pismenoj izjavi, dostavljenoj Kalaju u Beč, knez Milan je dao časnu reč da neće ulaziti ni u kakve pregovore koji bi se ticali ma kakvog političkog ugovora između Srbije i jedne treće države, a da to prethodno ne saopšti Austro-ugarskoj i od nje ne dobije odobrenje.

„Tako se desio", kako zapisuje Grgur Jakšić, marljivi proučavalac Tajne konvencije, u delu Iz novije istorije Srbije, „...možda jedinstven slučaju u istoriji da vladalac jednu važnu odredbu jednog tajnog ugovora koju njegova vlada službenim putem ublažava, lično i bez znanja svojih odgovornih ministara održava u važnosti."

Tajna konvencija i njene posledice

Od potpisivanja Tajne konvencije Srbija ulazi u eru potpune spoljnopolitičke zavisnosti od Austro-ugarske i Zapada, što je kasnije rezultiralo i diktatom u rešavanju skoro svih pitanja na njenoj domaćoj političkoj sceni. Tako se, između ostalog, desio svojevrsni i jedinstveni akt formalne kapitulacije srpskog naroda u mirnodopskim prilikama.

Slobodan Jovanović je smatrao da je, pored svih svojih mana, Konvencija iz 1881. za Srbiju predstavljala i izraz jedne političke nužnosti. On, međutim, nije umanjivao Mijatovićevu odgovornost za njeno potpisivanje i nije je svodio samo na Čedomiljevu popustljivost prema Milanu. Smatrajući nedopustivim njegovo zakulisno postupanje i u slučaju potpisivanja Tajne konvencije, Jovanović je primetio da je Mijatovićev rad iza leđa ostalih članova vlade, praktično prerastao u ružan manir kada je Čedomilj na svoju ruku, ili na Milanov nagovor, svejedno, odobravao višemilionske pozajmice u obveznicama tzv. železničkog zajma, bez znanja svojih kolega sa kojima je sedeo u istom kabinetu.

Mijatovićevo zakulisno i prestupničko ministarsko ponašanje u najvažnijim državnim i političkim poslovima ondašnje Srbije, Slobodan Jovanović je sagledavao i sa ličnog motivacionog osnova. Sa Mijatovićeve rusofobije.

Zato je i zaključio: "...Uz svoju ženu Engleskinju on je (Mijatović - prim. R.K.) bio primio i tadašnje engleske ideje da je Rusija opasna i za evropsku civilizaciju i za slobodu balkanskih naroda. Iz straha od Rusije, on je naginjao Austriji većma nego ijedan od onovremenih naših političara."

Dva su čoveka imala najviše lične koristi od Tajne konvencije. To su knez Milan Obrenović i Čedomilj Mijatović.

Prvi je od Beča dobio podršku i ohrabrenje da nastavi svoju neograničenu autokratsku vladavinu, kao što je primio i garancije za priznavanje naslednog kraljevskog naslova. Na taj način Beč je udovoljavao i Milanovom bezgraničnom vlastoljublju i njegovoj bezmernoj vladarskoj sujeti.

Mijatović je, pak, od najmlađih dana, bio opsednut svojim plemićkim poreklom, koje skoro niko nije uzimao za ozbiljno. Čak su na osnovu te njegove opsesije činjene i uvredljive aluzije koje su dolazile i od savesnih ljudi i vrsnih poznavalaca srpske prošlosti, poput Ilariona Ruvarca i Vladimira Ćorovića.

Pradeda Mijatovićeve majke, istina, dobio je plemićku titulu od austrijske carice Marije Terezije, ali se Čedomilj nije time zadovoljavao i hteo je po svaku cenu da dokaže svoje plemićko poreklo i sa očeve strane.

U njegovoj zaostavštini ,nađena je čak i jedna povelja u kojoj se njegov otac Milan pominje kao nosilac željenog zvanja, ali su pedantni istraživači Mijatovićeve biografije, nakon stručne ekspertize, sa žaljenjem morali da posumnjaju u verodostojnost te povelje.

Krugovi u Beču dobro su poznavali sve mane i vrline naših vodećih političkih ljudi. Ruku na srce, za to im i nije bila potrebna ni neka naročita veština, ni poseban trud.

Kada su posle Prvog rata štampani memoari Konstantina Dumbe, pod nazivom Trojni savez i politika Antante, u njima se imalo štošta pročitati o nama i našim političkim prilikama i naravima.

U sećanjima austrijskog poslanika u Beogradu, za vreme Obrenovića i kralja Petra I, našli su se čak, imenom i prezimenom, i njegovi "intimni saradnici", koji su se skoro utrkivali u potkazivanju i diskvalifikovanju svojih političkih protivnika na našoj domaćoj sceni. Dumbini poverenici dolazili bi i noću u austrijsko poslanstvo, kroz baštu, na kapidžik.

Jedan je mrzeo ovog političkog neprijatelja, drugi onog. Njemu je ostalo samo da zapisuje, telegrafiše Beču, i na ovaj ili onaj način, plati usluge i informacije, što on kao iskusni diplomata, naravno, ne kaže otvoreno.

Zato Miloš Crnjanski želi da opomene čitaoce svojih Embahada „...da se, kod nas, u unutrašnjoj politici išlo, ne samo u mržnju, bezumnu mržnju, nego i laž, i klevetu, pa i ubistvo, a da se kod nas, u tom svetu diplomata, i monarhije, išlo samo u penziju, i kad je u pitanju bila izdaja i agentstvo. Ta razularenost, ćef i svojeglavost, bili su jedna od najgorih crta naše diplomatije u inostranstvu, u toj prošlosti, i ta strašna, bezumna mržnja, glavna crta u našoj unutrašnjoj politici".

Dešavalo se, međutim, u izuzetnim slučajevima, i da strani predstavnici dolaze na privatne adrese političkih ljudi u Beogradu. Samo je to trebalo debelo zaslužiti. Tako je Mijatoviću u privatan stan došao novi austrijski poslanik Kevenhiler, koji mu je, u znak zahvalnosti bečkog dvora za učinjene usluge, predao, u ime cara Franje Josifa, Orden gvozdene krune prvog reda, što je Čedomilju, konačno, dalo istinsko pravo da se naziva i potpisuje kao grof. Ali, avaj!

Tajno uručivanje najvišeg odlikovanja jedne imperije, za tajne usluge pri sklapanju jedne tajne konvencije, lišilo je Mijatovića prilike za javno pokazivanje i otvoreno samodokazivanje.

Tek po odlasku iz državne službe i tokom Prvog rata, Mijatović počinje javno da koristi titulu grofa. No, kada iz Srbije stignu glasovi sumnje, prekora, sprdnje i posprdice na račun Mijatovićeve grofovske titule, on - da bi izbegao dokazivanje verodostojnosti i pravog porekla svog plemićkog naslova - lakonski odgovara da su ga prijatelji tako potpisali.

Tek poslednjih petnaestak godina života mogao je slobodno da uživa u javnom ispoljavanju dostojanstva i časti grofovske titule, za kojom je čeznuo od rane mladosti. I kojom ga je častila Habzburška monarhija, nestala nakon ratnog pohoda i nezapamćenih zločina nad nedužnim, civilnim stanovništvom, počinjenih u zemlji Mijatovićevog rođenja. U Srbiji, u kojoj je odrastao, koja ga je, i sama siromašna, školovala na Zapadu i poverila mu najvažnije državne funkcije.

Englezi sa Turcima i Albancima

Dve godine je vlada Jovana Ristića pregovarala sa SAD, o potpisivanju trgovinskog ugovora i konzularne konvencije. Pregovori su išli preko Beča, u kome se nalazio američki poslanik Džon Adam Kason. Ristić je imao brojne primedbe na predloženi trgovinski ugovor i nastojao je, u toku daljih pregovora, da za Srbiju obezbedi što povoljnije uslove. Padom Ristićeve vlade i dolaskom naprednjaka na vlast pregovori se ubrzavaju i sada idu preko Bukurešta, u kome se, na mestu generalnog konzula SAD-a, nalazio Judžin Skajler. Osamnaest dana pre njegovog iznuđenog odlaska sa mesta ministra inostranih dela, Mijatović sa Skajlerom u Beogradu, 2. oktobra 1881, potpisuje trgovinski ugovor i konzularnu konvenciju između SAD-a i Srbije.

U godini u kojoj Srbija potpisuje najvažnije međudržavne ugovore sa Bečom i Vašingtonom, dakle u 1881, umire Bendžamin Dizraeli, britanski konzervativni državnik i premijer u dva mandata. Rodonačelnik one engleske spoljnopolitičke strategije prema tzv. Istočnom pitanju, koja je za svoj primarni i najvažniji cilj i zadatak odredila suzbijanje ruskog interesa na Balkanu. U svojoj spoljnopolitičkoj akciji Englezi se oslanjaju na Turke i na Albance, a protiv nezavisnosti pravoslavnih balkanskih naroda: Srba, Grka, Bugara, Rumuna...

„Zar opet neka Srbija", ironično bi ponavljao jedan engleski zvaničnik, kad god bi se povela reč o Balkanu. Delotvorni domet Dizraelijevih ideja osetio se i u Prizrenu 1878, kada je stvorena tzv. Albanska liga. Odatle su učesnicima Berlinskog kongresa poslati maksimalistički zahtevi Albanaca u pogledu njihovog zasebnog statusa, na najširoj mogućoj teritoriji. Od svojih političkih saradnika, u svojevrsnom političkom testamentu, Dizraeli je zahtevao da ga slede na putu beskompromisne podrške Albanacima, koji su, po njemu, bili poslednji bedem odbrane turskog sultana.

Dizraelijev politički oponent Vilijam Gledston nije dovodio u pitanje Dizraelijevu strategiju suzbijanja ruskog prodora na Balkan. Razlika među njima bila je samo taktičke prirode. Po Gledstonu, ipak, bolje bi bilo podržati balkanske narode da se oslobode ionako zaljuljane imperije na Bosforu, „uzimajući ih pod svoje", pa onda njihove vladajuće elite okrenuti protiv Rusije. U pogledu neophodnog suzbijanja ruskog uticaja na Balkanu, Beč i London nalaze zajednički interes i zajedno nastupaju i prema Srbiji. Beč direktno, otvoreno i grubo. London - pritvorno, podmuklo i bizarno.

Dva razboja za tkanje jednog finijeg zapadnjačkog, ali i dalje vazalnog pokrova za Srbiju. Šta u takvoj situaciji preduzimaju politika i diplomatija carske Rusije? Obezbeđenje slobodnog i neometanog prolaza kroz Bosfor i Dardanele, koji su, po Bizmarkovom mišljenju, ključ od njenog doma, najpreči je onovremeni spoljnopolitički zadatak Rusije. A od svih pravoslavnih balkanskih naroda Bugari su teritorijalno najbliži tom ključu i na samom vrhu ruskih diplomatskih prioriteta. Košulja je bliža od kaputa, kaže narodna izreka.

Prvi srpsko-turski rat 1876-1877, uz učešće velikog broja ruskih dobrovoljaca na strani Srba, i s ogromnim žrtvama na zaraćenim stranama, završen je potpisivanjem mira u Carigradu, 28. februara 1877. Samo zahvaljujući zalaganju ruskog cara Aleksandra II, Srbija je, iako poražena, zadržala sve teritorije koje je imala pre rata.

Prethodno su 8. jula 1876. u dvorcu Rajhštat u Češkoj, ruski car i Franjo Josif I, prepustili Gorčakovu i Andrašiu da sklope tajni sporazum, po kome bi za slučaj turske pobede stanje ostalo nepromenjeno. Sporazum je isključivao i stvaranje jedne velike slovenske države.

U slučaju pobede u ratu Srbiji bi se dopustilo teritorijalno proširenje sa drinske strane u Bosnu, u Novom Pazaru i Staroj Srbiji u pravcu Lima.

Ovim sporazumom između Petrograda i Beča, a u slučaju raspada Otomanskog carstva, bilo je predviđeno i konstituisanje nezavi- snih država Bugarske, Rumelije i Albanije.

A 1. Predrasude ili mržnja prema Rusima i Srbima?

Rusija je, pripremajući se za objavu rata Turskoj, potpisala 15. januara 1877. Budimpeštansku konvenciju i obavezala se da neće proširivati svoje ratne operacije preko Srbije i Crne Gore, čime je, na svoju i štetu svojih štićenica, prepustila širenje Austro-ugarske uticajne sfere na istok, do Timoka, Južne Morave i Vardara. Rat Turskoj objavila je 24. aprila 1877.

Dva dana kasnije i Crna Gora objavljuje rat Turcima. Srbija u ovaj rat ulazi 13. decembra 1877, uz sva ograničenja proistekla iz Budimpeštanske konvencije, i iz njega izlazi 31. januara sledeće godine. Ne Zapadu je nastala prava panika kada su carske ruske trupe, preko Bugarske, umarširale u San Stefan, u predgrađe Carigrada, posle slavnih bitaka kod Plevne i Šipke, u kojima su do nogu potukle tursku armiju. U strahu da bi Rusi mogli da obore polumesec, da podignu i vrate krst na Aja Sofiji, najlepšem biseru propalog vizantijskog carstva, u Londonu, Beču i Berlinu zvoni na uzbunu. Antiruskoj histeriji ton određuju, svojom borbenošću, najviši slojevi engleskog društva i gradska gomila. Tu se začinju i oni stereotipi o Rusima, koji se ne daju upristojiti, i o ruskoj državi, kao ogromnoj i opasnoj poluvarvarskoj tvorevini.

Odatle, iz Londona, lansira se i ona nakaradna predrasuda o Srbima, kao ruskim konjovodcima do toplih mora. Sanstefanskim ugovorom, sklopljenim 3. marta 1878, između Rusije i Turske, predviđeno je stvaranje Velike Bugarske, od Dunava do Egejskog mora, i od Crnog mora do albanskih planina, uključujući i prostrane teritorije u jugoistosčnoj Srbiji i Makedoniji, nastanjene nebugarskim življem. Ovako zamišljena Bugarska formalno bi ostala turski vazal, ali bez prisustva turske vojske na njenoj teritoriji. Za ruske trupe bio je predviđen dvogodišnji period boravka. Ljut i s nelagodnim uverenjem da su ga Rusi prevarili, Austro-ugarski ministar spoljnih poslova, grof Andraši, brže-bolje saziva Berlinski kongres, kako bi se na njemu obesnažile ruske vojničke pobede i odredbe Sanstefanskog ugovora.

GLOSA

U pogledu neophodnog suzbijanja ruskog uticaja na Balkanu, Beč i London nalaze zajednički interes i zajedno nastupaju i prema Srbiji. Beč direktno, otvoreno i grubo. London - pritvorno, podmuklo i bizarno.

............

Narudžbenica

Drugo, dopunjeno izdanje knjige Radovana Kalabića, "Grofovska vremena", izlazi iz štampe krajem januara 2015.

Izdavač je "Grafiprof", Beograd, Braće Krsmanovića 23.

Knjiga je formata B 5, tvrdog poveza, ilustrovana.

Cena u pretplati: 590 dinara.

Telefoni za pretplatu: 011 2637 088; 064 8497 024; 064 8927 035

............

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane