Natrag

Feljton

"Okupirana zemlja": knjiga srpskog generala Miloša Đošana, o porazima, pobedama, tragediji i nadama (2)

Susret u crkvi

Penzionisani general-major Vojske Jugoslavije Miloš Đošan, autor je nekoliko publicističkih knjiga. Među njima, ističe se i knjiga "Okupirana zemlja" (izdata 2012. godine), u kojoj je kombinacijom eseja i dokumentaristike, opisao svu tragiku i heroizam srpskog naroda u njegovoj novijoj istoriji. Đošan kaže da "okupacija nakon agresije, nije retkost, nego pravilo" te da je dobrovoljno prihvatanje okupacije, kao jedini način dolaska na vlast, gde se žrtvuju nacionalni, radi ličnih interesa, retkost u ljudskoj istoriji. Autor knjige "Okupirana zemlja", piše i o tome ko je na ovaj način izdao Srbiju, dajući poseban osvrt na kratke ali tragične vladavine samozvanih misionara i labilnih samodržaca.

General-major Miloš Đošan

Vaznesenjsku crkvu u Beogradu, u koju se Naska uputila, sa svih strana okružuju ulice. U obliku nepravilnog romba, jedne je nadvišavaju a druge se vešto provlače pored nje, stvarajući iluziju da se crkva nalazi na obroncima Fruške gore ili u prostranoj banatskoj ravnici. Taj mir i lepotu, podarila joj je porta, koja se svila uz crkvu, kao crna svilena haljina, što je lepršala oko Naskinog tankog struka.

Uzalud je Naska puštala niz lice dugu crnu kosu, jer duboke ožiljke, uklesane kao u beli mermer, nije mogla sakriti. Ta kombinacija duge crne kose, i kao mermer belog lica, dala je Naski nekakav nestvaran izgled. Oči, koje su pokrivali kapci sa dugim trepavicama, bile su njen lični dokument. One su bile njen beleg, po kome su je mogli prepoznati u svakom trenutku i na svakom mestu.

Pogled joj je bio mešavina davno usađene tuge, sadašnjeg prkosa, predstojeće osvete, i samo tankim slojem premazanog, dolazećeg, mladalačkog optimizma i šetao je s kraja na kraj crkvene porte.

Nasku je, osim očiju, od drugih devojaka, izdvajao i graciozan hod. Kako god da se kretala, žurila ili naizgled, besciljno lutala, svaki njen korak, bio je lagan i lepršav, u nizu istih takvih, ne kazujući koliko ih još sledi, pa se krajnji cilj i dužina njenog puta nisu mogli naslutiti. Jedan se nastavljao na drugi u nekom laganom nizu, kao nošen povetarcem. Pre je ličila na balerinu, koja se priprema za nastup na velikoj i značajnoj predstavi, nego na devojku, zaokupljenu brigama, sa teškim detinjstvom i neizvesnom budućnosti.

Pred crkvenom kapijom, Naska se sagnu i polagano, osećajno, spusti novčanicu u ispruženu ruku prosjaka. Bila je to šaka bez svih pet prstiju. U jednom trenutku, gledajući taj dlan, Naski se učini, da pred sobom vidi Majku Jugovića, bez svojih sinova. Spuštajući novac u šaku, koja to više nije bila, Naska nije osećala sažaljenje. Taj pokret, više je ličio na duboki naklon poštovanja i privrženosti, nego na običnu hrišćansku samilost.

Zatiranje tradicije pred naletom globalizma

Blagoje beše čovek, u čiju ruku je Naska spustila novčanicu. Imao je četrdeset godina. Na sebi je nosio do grla zakopčanu maskirnu bluzu, a čizme na nogama bile su uglancane do visokog sjaja. Jednom rečju, bio je vojnički uredan. Kao da se spremao za jutarnju smotru, koju su u njegovoj jedinici praktikovali između borbenih dejstava.

Ugledavši Nasku, kako se polagano povija prema njemu, Blagoje u trenutku pomisli da se nalazi u operi ili na baletu. Taj naklon, pun poštovanja i nekakve sapatničke privrženosti, umalo da od njega izmami aplauz. A onda se Blagoje seti, da zbog šake bez prstiju, taj aplauz ne bi bio dostojan ove lepe devojke i plemenitog gesta koji je ona upravo učinila. Kao intelektualac, koji je pre početka NATO agresije često posećivao pozorište i balet, znao je da razlikuje aplauze, od onog vatrenog, od koga bride dlanovi, iza koga slede ovacije, do mlakog, kurtoaznog, zavidnog i često potcenjivačkog. Znao je, da prsti na rukama, tom aplauzu, koji počinje u zglobu šake, razvija se i dobija snagu u dlanovima, a završava na vrhovima prstiju, daju konačni zvuk, kao što krošnja drveta oblikuje fijuk vetra. Zbog toga je Blagoje odlučio da se Naski zahvali, samo vojničkim gestom. Malo je popravio beretku na glavi, ispravio se u leđima, malo se isprsio, tako da mu je Medalja za hrabrost, koju je nosio na grudima, malo poskočila. Da nije bila jedina, verovatno bi i zazvečala. Izgledalo je, da Blagoje zauzima stav „mirno" i pogleda je pravo u oči. Osetio je, da je Naska krenula da izvrši krupan borbeni zadatak, da u sebi krije nešto važno, što želi podeliti sa drugim. Zato je Blagoje odlučio čekati da devojka, kojoj nije znao ni ime ni poreklo, izađe iz crkve. Prema njenom licu, on će zaključiti da li je Naska obavila svoj zadatak ili nije.

Tek kada mu je Naskina knjiga dospela u ruke, Blagoje saznade za dijalog koji se više od pet časova odvijao u Vaznesenjskoj crkvi. Ostao je ponosan na svoju odluku da je sačeka. Osećao je, da je on Naski, sve vreme, bio nevidljiva, ali vrlo važna podrška, na isti način na koji je NATO bio podrška tadašnjoj, „demokratskoj opoziciji." Iz knjige saznade, da je Naska ušla u crkvu, u kojoj je služio sveštenik, veliki protivnik onoga, koji je komandovao odbranom Kosova i Metohije, i koji je Blagoja odlikovao Medaljom za hrabrost, da se taj sveštenik hvatao sa Ženama u crnom, da za Blagojevu ranu na ruci ne daje ni pet para, i da bi ga oterao ispred crkve, samo da nije bio zaokupljen Naskinom pričom.

Ispred Blagoja je bila dedina šajkača, sa otvorom okrenutim na gore. Sa njegove leve strane, nadohvat zdravoj ruci, na kartonu, stajala je krupnim ćiriličnim slovima napisana poruka:

„Pravi Srbin ne gubi iz vida, da šajkaču iznad svega voli, da je nikad' sa glave ne skida, sem kad spava, il' se Bogu moli!"

Istina je, na žalost, bila sasvim drugačija. Šajkača je, brže nego što se pretpostavlja, grubo skinuta sa glave Srbinove. Ostala je još na nekoj požuteloj porodi-čnoj fotografiji, ili na spomenicima starim ratnicima iz bitaka na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu. To proterivanje šajkače, učinjeno je istom brzinom, sa kojom su nesoj i neljudi, žureći u samostalnost, hrleći ka Evropi, proterali gusle iz bratske Crne Gore, i kojom današnji vlastodršci i nabeđeni intelektualci ćirilicu svakodnevno i nemilosrdno progone iz naše okoline.

"...Oni koji su Crnu Goru, kao komad hleba, otkinuli od Srbije i gurali u samostalnost, plašili su se duhova predaka, o čijem su čojstvu i junaštvu gusle pevale vekovima! Da je nesrećni Vasilije iz Berana, preživeo teške rane, on bi opevao naše slavne komandante sa Kosova i Metohije, generala Vladimira Lazarevića i generala Nebojšu Pavkovića!"- sedeći pred crkvom, razmišljao je srpski dobrovoljac, sećajući se ratnog druga iz Berana, koji pogibe na Košarama, u aprilu 1999. godine, dva dana pre nego što je Blagoje ranjen. Gusle, Janka Vukotića i bitku na Mojkovcu, spominjao je u svakoj prilici. Zbog toga je Blagoje, bivši borac, intelektualac, šajkaču stavio preda se, spreman da je brani životom, kao što je branio svoj narod i srpske svetinje na Kosovu i Metohiji. Njegova šaka bez prstiju, dedina šajkača i ćirilicom napisana pesma, govorile su umesto njega. Koliko je žalio za svojim prstima, toliko je žalio način na koji je u našoj zemlji počelo zatiranje i poslednjih simbola srpstva i srpskog borca. Odjednom je spoznao da petokraka, koje već dve decenije nema na našem prostoru, ustvari, nije ubila ni šajkaču ni ćirilicu. Naprotiv, inat, koji su srpski seljaci i hrabri intelektualci gajili sve vreme u sebi, samo ih je ojačao. Nakratko su vaskrsle tokom devedesetih i hrabro izašle iz ilegale.

Nažalost, šajkača i ćirilica, nisu bile vakcinisane protiv nove bolesti savremenog sveta. Nisu izdržale nalet globalizma. Protiv te napasti, nisu se uspele odbraniti. Oni, koji su im u tome trebali pomoći, školovali su se u zapadnim, katoličkim zemljama, postali najjači zagovornici globalizacije i najljući protivnici šajkače, gusala i ćirilice, kao simbola njihovih očeva i dedova.

"...Ko te je terao da ideš na Kosovo?"

Ni Blagoje, kao ni Naska, nije slučajno odabrao crkvu pred kojom će narodu pokazati svoju ruku. Kao odličan poznavalac srpske istorije i arhitekture, znajući da je Vaznesenjska namenjena da se u njoj Bogu mole vojnici i oficiri, došao je da svoju ranjenu ruku, skoro izumrlu šajkaču i ćirilicom napisan stih, pokazuje u Beogradu, bastionu antisrpstva.

Ova crkva, pred kojom je Blagoje sedeo, bila je, dakle, namenjena vojnicima. A on je bio vojnik, najbolji i najčasniji, vojnik-dobrovoljac, spreman da svoj život položi za otadžbinu, kao pesnik Milan Rakić na Gazimestanu 1912.godine. Hteo je da i ovim simboličnim izborom crkve pred kojom će prositi, pokaže da nikada nije hteo ono što je tuđe, što mu ne pripada, jer to nikada nije priličilo srpskom vojniku. Pet kupola Vaznesenjske crkve, podsećalo ga je ga na pet prstiju kojih više nije bilo na njegovoj desnoj šaci.

„...Sramota, koju su dezerteri, pobegulje, pojedini 'nezavisni' novinari i mediji, razne nevladine organizacije, kao šugu prikačile srpskim dobrovoljcima, može se oprati samo pred crkvom, i to vojničkom! Neću ni da prosim pred crkvom, koja mi ne pripada!" - pun gorčine mislio je Blagoje.

Više su ga boleli zlonamerni napisi u štampi o dobrovoljcima, nego rana, koju je nosio u pregršti. Brinulo ga je, što se ta priča, polagano ali sigurno, primila u njegovoj rodnoj Toplici, kolevci dobrovoljaca i slavnog Gvozdenog puka "Knjaz Mihailo". Niko nije spomenuo malu, jedanaestomesečnu Bojanu Tošović, jednu od prvih žrtava Toplice od strane NATO agresora, koja pogibe u selu Merdare, u naručju oca Božina. Čak ni pogibija vojnika Raičević Gorana, pripadnika 349. pešadijske brigade iz Kuršumlije, poznatog sportiste i osvajača mnogih maratona nije ih se doticala. Pretrčao je hiljade kilometara, pobeđivao u svetskim gradovima, a izgubio život u svojoj zemlji, u rejonu Kačikola, nedaleko od Prištine na Kosovu i Metohiji. Poginuo je uspravno, trčeći svoj maraton života, onako kako su pravi srpski borci uvek ginuli. Blagoje je bio ubeđen da to ni malo nije slučajno.

Vaznesenjska crkva nije namenjena da vojnici pred njom prose. Njen ktitor, knez Mihailo Obrenović, suviše je voleo vojsku da bi je doveo u takav položaj. To su učinili drugi.

Boreći se protiv šiptarskih terorista i NATO agresora, mi smo, i ne znajući, vodili borbu protiv onih, koji sada odlučuju o mojoj, i sudbini hiljada mojih ratnih drugova. Za njih smo mi poražena strana u ratu. Oni su se udružili sa NATO agresorom, i na krilima njihovih bombi i krstarećih raketa, u petooktobarskoj noći 2000. izborili sumnjivu „pobedu!"-mislio je hrabri dobrovoljac.

Naska zastade. Maskirna bluza navela ju je da se zagleda dublje u oči čoveka koji je sedeo na betonu. U njemu prepozna saborca, iz ne tako davnog vremena. Odvažno muško lice, čiji ponos je već načeo ovaj ponižavajući položaj, skrivalo je u sebi samo jedan strah. Plašio se, da ga tu, pred crkvom, ne zatekne neko od školskih drugova. Zbog toga je došao u Beograd, iako su mu koreni duboko urasli u Toplicu i malo selo u blizini Kuršumlije.

Blagoje nije podnosio podsmešljive poglede nekadašnjih drugova. Dok je on bio na Kosovu i Metohiji, oni su pohađali kurseve „demokratije" i "Otpora" širom Evrope. Kada je on ranjen na granici sa Albanijom u okolini Junika, oni su Beograd gledali na televiziji iz udaljenih prestonica zapadnih, katoličkih država. Dok je on učio kako da koristi šaku bez prstiju, oni su u stranim kampovima učili kako da putem kriznih štabova otmu društvena preduzeća i ustanove kulture. Pri susretima, koje nije mogao izbeći, započinjali su istu priču:

„Ko te je terao da ideš na Kosovo? Onaj ko te poslao u rat, neka ti sada pomaže! Ali znaj, ni njemu se dobro ne piše!" Naska se divila Blagojevoj hrabrosti i poštenju. Znala je, da se sudbina poigrala sa njim, na isti način, i u isto vreme, kao i sa njom. Jedino je Blagoje, pokazujući šaku, koja to više nije bila, svoju sudbinu prostro pred noge svima, koji su zakoračili u crkvenu portu. Ona će, za razliku od njega, svoju zlu kob, izneti svešteniku, očekujući diskreciju, na koju ga obavezuje sveta tajna ispovesti.

Čim je zakoračila u malu crkvenu portu, omeđenu ogradom od kovanog gvožđa i kapijom sa krstom na vrhu, osetila je toplinu. Miris sveže ošišane trave, podsećao ju je na tek umivenu devojku. Na ulazu, sa desne strane, Naska ugleda crni mermerni Krst, koji po svojoj visini odgovora muškim ramenima. U svoja dva, lepršava koraka, nađe se pored njega. Sa namerom da ga celiva, Naska se sagnu i u podnožju Krsta pročita epitaf:

„Ja sam vaskrsenje i život, Jovan 1125."

„Na ovom mestu nevino postradaše građani Beograda 6. aprila 1941. godine."

Pristupajući krstu, pogled joj samo krajičkom oka zakači bombama pogođenu zgradu Generalštaba Vojske Jugoslavije i preko puta nje, kao u ogledalu, zgradu Ministarstva odbrane. Onako unakažene, predstavljaju spomenik agresiji, koju su bogohulno nazvali Milosrdni anđeo. Pored njih, nažalost, niko nije smogao hrabrosti, da napiše: Ovde leže nevino stradali u NATO agresiji od 24. marta do 9. juna 1999. godine.

Izgleda, da u ovom slučaju, žrtve nisu važne. Oni, koji su na vlast došli 5.oktobra 2000., gledali su te dve zgrade, kao svoj ratni trofej, a prilazili im samo kada se ukazala prilika da dobro prodaju građevinsko zemljište na kome se nalaze. Znam, da Krst od crnog mermera, koji upravo celivah, i pred kojim ponizno stojim, na ovo sveto mesto, nije postavljen za vreme nemačke okupacije Beograda od 1941. do 1944. godine, iako je narod to želeo. General Milan Nedić i Krsto Mišić nisu dozvolili tako nešto. Čekali smo kraj 1944. godine da Narodnooslobodilačka vojska i Crvena armija oslobode Beograd, a zatim proleće 1946. da komunistička vlast, sa kojom su Nemci i Krsto Mišić plašili Beograđane, postave Krst na ovo stratište. Samo tako je moguće objasniti, zašto još nema mermerne ploče pored dve porušene zgrade.

Zločinci, okoreli povratnici

Oni, koji su na vlast došli na krilima NATO aviona i bombi, i danas bivšim „režimom" plaše srpski narod. Nadam se, kada prođe ova okupacija, neko će smoći snage, da napiše nekoliko reči, za pomen poginulima u toj bezumnoj, zločinačkoj agresiji!"-pomisli Naska ne skidajući pogled sa crnog mermernog Krsta.

Odjednom, Naska se trže i krotko krenu gde se zaputila. Da se ispovedi. U pročelju crkve, u donjem delu crnog metalnog gorionika, na mestu za upokojene, dogorevalo je nekoliko sveća. Ko ih je zapalio i za čiju dušu su dogorevale, Naska nikada nije saznala. Čvrsto je odlučila, da im pre početka ispovesti, pridruži još dve. Poljubivši jednu za drugom, dve najveće voštane sveće, zapali na plamenu sveća namenjenih dušama njoj nepoznatih osoba.

„...Neka me vide obojica, dok slušaju moju priču. Ja ću govoriti istinu, a Bog, koji sve vidi, neka sudi i njima i meni!"-reče Naska i prekrsti se.

Dok je palila sveće, Naska pažljivo, kao da se plaši da je ne razbije, odloži džepno izdanje knjige, koju je sve vreme, sa obadve ruke, držala ispred sebe. Ona je bila njena odbrana: kao krst verniku, kao štit vitezu, kao zaklon vojniku, kao milosrđe pravoslavcu, kao poštenje devojci, kao istina istoriji, kao nezavisnost sudu i kao ćirilica srpskom jeziku. Zato ju je pažljivo odložila i sve vreme nije skidala pogled sa nje.

Na ulazu u svetinju, umalo se sudari sa visokom, plavom ženom, srednjih godina, koja je upravo izlazila iz crkve. Velike naočare za sunce, koje su joj pokrivale polovinu lica i šarena marama koju je gospođa nosila oko vrata, nisu dozvolile da je Naska prepozna. Tek na kraju ispovesti, nakon reči oca Stevana, Naska se setila, da su njih dve, zajedno koračale za istim kovčegom. Doduše, Naska je u toj pogrebnoj povorci bila daleko iza nje. Neka nevidljiva ruka, uprla je prstom i odredila gde je kome mesto u toj tužnoj koloni.

Zakoračivši hrabro i odlučno u Vaznesenjsku crkvu, Naska naglo zastade. Očarana lepotom ikonostasa, krajičkom oka, ugleda ispovedaonicu, koja joj ostade sa desne strane. Setivši se da nije poljubila vrata, tihim hodom, vrati se unazad, kako na bilo koji način ne bi oskrnavila ovo sveto mesto. Poljubivši dovratak, Naska baci pogled, na mermerne ploče, postavljene visoko na zidu, sa obe strane, uske pri-prate, sa ispisanim imenima dobrotvora Crkve Vaznesenja. Čitala je sa upornošću, kao da se među njima, nalazi neko, njoj drago i poznato ime. Bio je to predah, da se još jednom, tu u priprati, presliša, plašeći se da nešto ne zaboravi, u monologu za koji se dugo spremala i koji će uskoro uslediti.

Živeći u sadašnjem vremenu, postavši punoletna i spoznavši kako rade Haški tribunal, Sud za ratne zločine, Specijalni sud, Apelacioni, Kasacioni i Privredni sud u Beogradu, kako i po čijem diktatu Ustavni sud Srbije donosi i daje mišljenje, način na koji je tekao postupak reforme sudstva, ko je sve bio ministar pravde i kako je vršen izbor i reizbor sudija i tužilaca, Naska je odustala od namere da svedoči pred bilo kojim od njih.

Sredstva informisanja, "oslobođena" i „nezavisna," koja su u rukama stranaca, nisu joj pružila gostoprimstvo. Izdavači, rešeni da kulturu očiste od „duhova prošlosti," odbili su da objave njenu ispovest. Naski je preostalo jedino, da stane pred Božji sud. Zato je odlučila, da posti ceo Časni post, da se ispovedi i pričesti. Početak i kraj njene ispovesti, predstavljaju izvorište i ušće reke, koja je u pojedinim trenucima tekla mirnim tokom, a u najvećem delu predstavljala bujicu reči, kojoj se sveštenik jedva uspeo odupreti.

Poljubivši ikonu Bogorodice, sveštenikovu ruku i krst koji je držao u njoj, Naska otpoče:

„Oče, grešna sam! U dušu mi se uvukao nespokoj. Nisam sigurna da krotkost i smernost predstavljaju vrlinu. Počela sam sumnjati da Bog vidi sve. Pomišljam da namerno pušta žrtvu da pati, iskušavajući njenu veru. Osećam da se posle svega, što mi se dešavalo tokom devedesetih, tek sada nalazim u sredini rata, i da je ono sa početka 1999. godine, bila tek jedna bitka!"-govorila je devojka.

Crna odeća, koju je Naska nosila, davala je ožiljcima na njenom licu potvrdu paćeničkog izgleda, koji se širio oko nje. Ti ožiljci i ogrebotine, nastali na početku poslednje godine dvadesetog veka, kao zakleti svedoci, potvrđivali su svaku reč izgovorenu u dugoj ispovesti. Za te strašne rane po telu i duši, Naska je krivila mnoge. Jedne za učešće, a druge zbog prizivanja napada. Njena kletva je bila najteže usmerena prema onima, koji su hrabrili NATO agresore. Napadači su bili stranci, koji su svoj odnos prema srpskom narodu, iskazali u više navrata, u dugoj srpskoj istoriji. Pred jednim od tih tužnih svedoka istorije, Naska je pre samo nekoliko trenutaka pokorno stajala. Oni koji su prizivali, a kasnije hrabrili i opravdavali napadače, bili su nažalost, pripadnici njenog, srpskog naroda.

„Poturica gori od Turčina"-ogorčeno je govorila Naska, kad god bi se povela priča o onima koji je napadoše i onima koji su ih prizivali i hrabrili. Zbog toga je ona bila jedini tužilac, koji je tražio veću kaznu za podstrekača i pomagače, nego za počinioce zločina, iako zločinci nisu bili maloletni. Naprotiv, radilo se o starim, okorelim povratnicima, kojima je ovo bio samo jedan u nizu istih takvih zločina. U toj priči, jedina maloletna osoba, bila je nažalost, i na sramotu ona.

Ispovednik ne gleda u oči

Naska ni crkvu, ni sveštenika, nije odabrala nasumice. Mogla je otići u drugu, bližu i veću crkvu, ali htela je ovu, Vaznesenjsku. Njih dve, kao da su sestre, imale su nešto zajedničko. Pratila ih je nesreća za nesrećom. I jednu i drugu su bombama napadali i Nemci i Englezi, a tokom izgradnje crkve kao i u vreme Naskinog odrastanja, oko njih su ginuli nevini ljudi i deca, o čemu govore brojni dokumenti i živi svedoci.

Sveštenik, kome se Naska obratila, bio je u sličnoj situaciji. Znala je, da je drugi sveštenici ne bi razumeli, a možda ni saslušali. To joj je govorila intuicija, koju je polagano razvijala svih proteklih godina. Zbog toga je izabrala crkvu, u kojoj je služio sveštenik iz okupirane Republike Srpske Krajine. Znala je, da će je on razumeti. Ako ni zbog čega, onda za to, što su oboje doživeli istu, ili bar, vrlo sličnu sudbinu.

Naska je znala da sveštenik ne pita grešnika zbog čega se ispoveda, jer nema bezgrešnih. Zbog toga mu je odmah, nakon celivanja krsta, rekla šta ju je navelo na ovaj korak.

„Ja, oče, hoću da se ispovedim i pričestim. Krenula sam u veliki boj za istinu. Da kažem ono, što mnogi nisu stigli ispričati, a zbog okupacije u kojoj živimo, nemaju hrabrosti da javno kažu. Nemam nameru, da moja knjiga, poput Tijanićeve, ugleda svetlost dana, tek nakon moje smrti, jer deca koja su rođena posle smrti roditelja nikada ne znaju na koga liče. Svi ih svojataju, a niko da ih prizna. Ne planiram govoriti o političkoj pozadini atentata na premijera. Treba prvo odgonetnuti, zbog čega naš srpski narod, živi u okupiranoj zemlji? Tako ćemo otkriti ubicu. Po mom mišljenju, u ovoj nesreći, postoji tanka granica, između atentata i bratooubilačkog rata. Zbog toga je bio toliko krvav. Kako se to zove, kada čoveka ubije onaj, sa kojim je jeo, za istim stolom?"-reče Naska.

Otac Stevan, kako se sveštenik zvao, počeo je da trlja oči. Nije mu bilo jasno o kojoj političkoj pozadini govori devojka, koja je malo pre ušla u crkvu. Iza sebe je imao desetak godina službe u jednoj crkvi na Baniji, u okupiranoj Republici Srpskoj Krajini. Ispovedio je mnoge grešne duše, često obavljao opela, i nažalost, svake godine sve manji broj venčanja i krštenja.

„Ja ti se, dijete moje, u politiku i matematiku ne razumem ni malo, ali za mladi sremski sir i debelu banatsku slaninu, od mene nećeš naći boljeg stručnjaka!"-reče otac Stevan, želeći da priču odmah usmeri u svom pravcu.

Svešteničku karijeru, počeo je sredinom osamdesetih, završivši Bogoslovsku školu u sastavu manastira „Krka" u Kistanju, kod Knina i rukopoložen za sveštenika u malom gradiću na Baniji, na granici sa Republikom Srpskom. Ima ženu i dve kćerke. Jedna od njih je Naskina vršnjakinja, pa je Naska verovala, da će je sveštenik sa Banije bolje razumeti. Da li se prevarila ili nije, Naska će shvatiti tek na kraju ispovesti.

U svojoj dugoj svešteničkoj karijeri, otac Stevan, ispovedio je mnoge. Nikada ih nije zagledao u oči. Njegovo je da ih sasluša i pruži im utehu. Tako je pristupio i Naski. Tek kada se ispovest otegla, sveštenik je zažalio zbog toga.

Nastaviće se

O autoru

Miloš Đošan, general-major VJ u penziji, elektroinženjer, rođen je u Bistrici, opština Žepče u BiH. Završio je Gimnaziju u Zavidovićima, Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju u Rajlovcu, i sve najviše vojne škole. Službovao je u Karlovcu, Cerklju, Obrenovcu, Beogradu, Jakovu, Batajnici, Prištini, Kninu, Banja Luci, Đakovici i Nišu.

Tokom nasilnog razbijanja SFRJ, učestvovao je u ratovima srpskog naroda za odbranu vekovnih ognjišta: u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, gde je odlikovan „Ordenom za hrabrost" i „Medaljom ratnog druženja Ruske Federacije." Bio je svedok odbrane Slobodana Miloševića 2005. i generala policije Vlastimira Đorđevića 2010. u Haškom tribunalu. Objavio je sledeće knjige: „Generalov Kosmetski put", „Od NATO agresije do haškog tribunala", „Okupirana zemlja"...Sa osećanjem za istinu i smislom za predviđanje, njegove knjige imaju poučni karakter. Govori o onome što nas je snašlo, i o onome šta nas čeka. Nikada ne meša uzrok i posledice, bez obzira o kome se radi. Teško se miri sa činjenicom, da Srbi najmanje vode računa o svojim borcima i njihovim porodicama. Zbog toga su u njegovim knjigama glavni junaci borci, a među njima, počasno mesto zauzimaju invalidi i dobrovoljci."

............

Narudžbenica

Knjigu generala Miloša Đošana, "Okupirana zemlja", možete kupiti u knjižari Tradicionalna knjiga, Krušedolska 1b. (Kod Hrama Svetog Save ) u Beogradu, tel. 011-3440-779, 062- 35-085, e-mail: tradicionalnaknjiga@gmail.com, ili pouzećem od autora, na telefon: 063- 334 - 944 ili E-mail>mdjosan@ptt.rs

............

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane