(P)likovi

Koliko vredi reč Velikog Vođe?

Vučić i prvoborci

Ljudi se vežu za reč, Aleksandar Vučić za rogove. Koliko vredi njegova reč na svojoj koži su osetili svi lakoverni nesrećnici, bilo da su obični glasači ili njegovi najbliži saradnici. Njegova obećanja opisuje novinar Predrag Popović, nekadašnji blizak Vučićev saradnik i glavni urednik dnevnog lista Pravda

Predrag Popović

Za 22 godine politikantske karijere, Vučić je iza sebe ostavio bezbrojne žrtve laži i zabluda. Prvu deceniju i po, kao velikosrpski ratni huškač, profitirao je šireći nacističke teorije krvi i tla, parolama o srpskim granicama od Bregalnice do Virovitice, o kosovskoj kolevci srpstva koja mora biti odbranjena po svaku cenu. Vatrenim govorima stimulisao je Srbe da uzmu pušku, odu na ratište i ubijaju i ginu. U toj avanturi više od dva miliona ljudi proterano je iz svojih kuća, stotinak hiljada je završilo u grobovima, a ne mogu da se prebroje proteze za noge i prazni rukavi. Za uspomenu na to junačko vreme, Vučić je zadržao nekoliko stanova koje je oslobodio u Beogradu, na frontu od Ju biznis centra do Jajinaca.

Kad su iscrpljene mogućnosti da profitira na toj vrsti tuđe nesreće, nonšalantno je promenio priču, ali ne i cilj - da zgrne što više para. Odrekao se Velike Srbije, priznao je da mu se gade Srbi koji su u Srebrenici realizovali njegov predlog da se ubije sto muslimana za jednog Srbina, prešao je na stranu „američkih nacista" i „evropskih vucibatina čije cipele su umrljane krvlju srpske dece", kako je ranije opisivao svoje sadašnje gazde.

Lešinarsku prirodu i prevarantski karakter nije sprovodio samo na nivou ideja. Dosledno je varao sve oko sebe - ženu, prijatelje, kumove, saradnike, saveznike... Impozantan je spisak cicibana koje je uzeo, iskoristio i odbacio, počev od Vojislava Šešelja i finansijera Srpske radikalne stranke, pa do Tomislava Nikolića i aktuelnih sponzora. Vođen isključivo željom da ispuni lične interese, na isti način, širokim obećanjima, korumpirao je sve oko sebe. Lažima je kupovao i one koji mu ne trebaju, koji ne vrede više od jednog glasačkog listića. Što da ne, jeftini su, prodaju se za prazne reči.

Parazitskim instinktom vođeni, još dok je bio generalni sekretar SRS-a, mnogi političari, tajkuni, novinari i drugi javni likovi mislili su da će preko Vučića uspeti da realizuju svoje lukrativne ambicije. Kako je to izgledalo u praksi, prvi put sam video posle izbora 2008. godine. U tri meseca, koliko je Vučić figurirao kao budući gradonačelnik Beograda, kroz moju kancelariju u redakciji „Pravde", čiji sam tada bio glavni urednik, prodefilovala je gomila pohlepnih naivaca. Svi su bili uvereni da su se „čvrsto dogovorili" s novim gradonačelnikom za neku od važnijih funkcija u gradskoj upravi. Znao sam koliku težinu ima Vučićeva reč, zato mi ih je bilo malo žao, iako su najčešće izgledali smešno, tako gordi i ushićeni što im je šef udelio milost.

- Dogovorio sam se s Vučićem, biću gradski sekretar za kulturu - s najveselijim osmehom rekao mi je glumac Tihomir Arsić, jedan od prvih preletača iz DSS-a u Vučićevo jato.

Nisam imao srca da mu kažem da je istu funkciju „gradonačelnik" obećao još dvojici glumaca i jednom relativno popularnom piscu. Arsićeva ambicija je, na kraju, ipak donekle zadovoljena, danas je premijerov savetnik za kulturu i informisanje.

Isti princip Vučić je primenio kao zamenik predsednika Srpske napredne stranke. Čim su shvatili da je taj politički kartel projektovan za dolazak na vlast, mnogi su potrčali da mu ponude svoje usluge. Vučić je svakoga zadovoljio. Verbalno.

Početkom 2010, zahvaljujući prljavim spletkama direktorke „Pravde" Ane Stefanović, redakcija i ja ostali smo bez advokata. Vučić mi je poslao Nebojšu Rodića, o kome je govorio s izuzetnim poštovanjem. Naravno, Rodić se nije mnogo angažovao ni da preporuči neku advokatsku kancelariju, ali ostavio je utisak pristojnog i korektnog čoveka. Kad sam te impresije pomenuo Vučiću, on se složio i otkrio:

Kad dođemo na vlast, Rodić će biti ministar policije. Iskusan je, pametan, nije korumpiran...

Pa, zar nisi Foto Toniju (Aleksandar Nikolić) obećao mesto šefa policije? - pitao sam.

Jesam, ali nema veze...

Iste večeri, u kancalariju mi je došao Miroslav Milošević, penzionisani policijski general, koji je u Koštuničino vreme bio šef Resora javne bezbednosti. Mlad, jak, nabildovan, s dugom kosom i s rokerskim ornamentima na kožnoj jakni, pohvalio se kako se dogovorio s Vučićem, vraća se u službu, na mesto ministra.

Znaš li da si treći ministar policije s kojim danas pričam? - nasmejao sam se.

On me gledao kao da vidi Džimija Hendriksa kako svira Vivaldijeve „Four seasons" na koncertu Zorice Brunclik.

Epilog je poznat. Rodić je za dve godine promenio nekoliko značajnih funkcija. Posle kratkog staža na mestu generalnog sekretara predsednika Tomislava Nikolića, prešao na čelo Bezbednosno-informativne agencije, pa u fotelju ministra odbrane. Iako se nameračio na ambasadu u Sjedinjenim državama, završio je u diplomatskoj misiji u Azerbejdžanu. Foto Toni Nikolić kratko je boravio u predsednikovom kabinetu, da bi špijunirao Tomu, a prošle godine je imenovan za državnog sekretara u MUP, da kontroliše ministra, dr Nešu. Najpošteniji među njima, Milošević, negde je nestao, ne znam šta je s njim.

Na isti način Vučić se poigrao s kandidatima za ministarstvo odbrane. Časni general Božidar Delić sav uplakan pred televizijskim kamerama objasnio je da u SNS prelazi jer je između svog brata Šešelja i majke Srbije ipak izabrao Srbiju. Godinu dana kasnije, opet u suzama vratio se Šešelju, čim je shvatio da ga majka Srbija na ministarskoj funkciji ne želi njega nego Momira Stojanovića. Bivši bezbednjak, general Stojanović, nije imao šanse da zasedne u ministarsku fotelju, ali, skroman, zadovoljio se poslaničkim mandatom. Ipak, kao kadar Tomislava Nikolića, ni tu nije podoban. Po svemu sudeći, kratka politička karijera okončana mu je optužbama za ratne zločine na Kosovu i Metohiji i objavljivanjem Interpolove poternice.

Po doslasku na vlast, Vučić je za ministra odbrane izabrao onoga kome zaista veruje - sebe. Danas je na toj poziciji Bratislav Gašić, zvani Bata Santos. Međutim, ma koliko se zaklinjao u Vučića, izvesno je da će se Santos uskoro vratiti fugnama i keramičkim pločicama.

U grupi takvih lakovernika bilo je i mnogo novinara, poput Željka Cvijanovića i Tanje Vidojević, koji su, navodno, imali Vučićeva čvrsta uveravanja da im je namenio mesta na čelu Radio-televizije Srbije. Jedna nesrećnica dugo se nadala uredničkoj funkciji u „Novostima", ne sluteći da će gospodar Alek iz šešira izvući mnogo podobnijeg Ratka Dmitrovića, istaknutog društveno-političkog avanturistu. Milorada Vučelića, vlasnika i urednika nedeljnika „Pečat", o kome je uvek govorio izuzetno loše, Vučić je amortizovao kad mu je sina Branislava zaposlio u SDPR-u, državnoj firmi za trgovinu oružjem. Mudri Vučelić, koji je Tadića i njegove saradnike, zbog saradnje s Evropskom unijom i Amerikom nazivao „običnim gmazovima", sada ćutke podržava Vučića u evro-atlantskom ponižavanju Srba i Srbije.

Tek što je formirana Srpska napredna stranka u nju su se sjatili i neki isluženi politički i parapolitički simboli prošlosti poput bivšeg slobiste Dobrivoja Budimirovića Bidže, SPO-ovca Bojana Dimitrijevića ili demokrate Miodraga Nikolića Femana. Za njih ne znam da li su imali neku konkretnu korist, čak ni minimalnu, kakvu je neko vreme uživao Radoš Ljušić, pobegulja iz DSS-a, koji je dve godine direktorovao „Službenim glasnikom", a i dalje bi da se Vučić nije nagodio sa svojom starom drugaricom tadićevkom Jelenom Trivan. Iako je lepši, seksepilniji, moralniji i pametniji političar, Ljušić je morao da podvije rep i ode u prošlost.

Predvodnik prvog talasa parazita bio je Brana Crnčević. Bard pisane reči, vrhunski cinik, na kraju životnog puta u praksi se narugao samom sebi, kao što je to sto godina radio drugima u svojim romanima, pesmama, kolumnama i aforizmima. Tek što se učlanio u SRS i javno zakleo na vernost Šešelju, prešao je kod Vučića. Bolest ga je sprečila da više profitira, ali junački se borio za svoj deo kolača. Mesecima je progonio Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, suvlasnika „Pravde", preteći im krivičnom prijavom ukoliko mu ne isplate honorar za tekstove koje nije napisao. I, uspeo je.

Uz Crnčevića, Vučić je tada dobio i sledbenike koji su mu donosili više štete nego koristi. Na prvom naprednjačkom samitu u Centru Sava, odmah iza američkog ambasadora Kamerona Mantera, sedeli su ratni ministar u vladi Republike Srpske Miroslav Toholj i Luka Karadžić. Vučić se i javno ogradio od njih, kao relikta srpske borbe s one strane Drine, ali izgleda da je Radovanov problematični brat ipak izvukao značajnu korist, još mu nije potvrđena zatvorska kazna za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je smrtno stradala 20-godišnja Branislava Rebić.

Aleksandar Vučić je ipak bio prinuđen da nekim slugama ispuni sve snove. Iako vlada sam, morao je da popuni neka mesta u režimskoj nomenklaturi, pa je izabrao najgore primerke pohlepe.

Aleksandra Vulina Vučić je uvek opisivao kao karikaturalnog ljubimca Mire Marković i Frenkija Simatovića, ne propuštajući priliku da pomene dugu, masnu kosu i isti takav krivični dosije njegovog oca Branka. Međutim, politički autsajder Vulin imao je jednu vrlo upotrebljivu i Vučiću značajnu osobinu - bespoštedno je dezavuisao zajedničkog neprijatelja Ivicu Dačića. Vulin je češće javno optuživao Dačića za aferu „Kofer" i bliskost s najozloglašenijim kriminalcima nego svi ostali političari zajedno. Da bi se osvetio Dačiću zbog izdaje, kojom je ostao bez funkcije beogradskog gradonačelnika, Vučić je omogućio Vulinu da preregistruje Pokret socijalista, uzeo ga u koaliciju sa SNS i od njega napravio ovo što danas jeste - klovna za zamajavanje javnosti.

S istim motivom, Vučić je vrbovao Vladimira Cvijana, koji je u SNS došao s funkcije generalnog sekretara Borisa Tadića. Čim je završena konferencija za novinare u naprednjačkom sedištu, Vučić je Cvijana poslao kod mene u „Pravdu", da se upoznamo i napravimo intervju.

- Razumem to što ne želiš da sarađuješ s Tadićem, ali zašto ideš kod Vučića? Otvori advokatsku kancelariju, švercuj oružje, prostituiši se, sve je časnije od saradnje s Vučićem - rekao sam mu.

Cvijan se šokirao. Da se ne šalim, postalo mu je jasno nekoliko dana kasnije, kad je shvatio da Vučić ne oseća nikakvu obavezu prema obrlaćenim likovima. Kasno. Upao je u mašireniju, pristao je da izvršava mnoge ružne i prljave zadatke.

S Vučićem se razišao u nikad rasvestljenim okolnostima. Usprotivio mu se, poveo medijsku kampanju i promovisao se u protivkandidata na izborima za predsednika naprednjačkog kartela. Iako je uspeo da animira nekoliko značajnih pojedinaca i opštinskih odbora SNS-a, naprasno je nestao s javne scene. Neki njegovi saradnici tvrde da ga je Vučić podmitio, a ima i onih koji smatraju da je ceo njihov sukob insceniran kako bi se razotkrili nezadovoljni naprednjaci, posle čega su, naravno, brutalno sankcionisani.

Sličan put, ali s drugačijim krajem, imao je Goran Knežević. Jednog dana u „Pravdi" sam objavio intervju s njim, koji je tada bio u pritvoru zbog optužbi za finansijske malverzacije iz vremena kad je bio gradonačelnik Zrenjanina i potpredsednik Demokratske stranke. Dva dana kasnije, pritvor je ukinut, pa je Knežević, neočekivano ljubazno, svratio do redakcije da se zahvali. Znao je da je „Pravda" Vučićeva, pa se i on iznenadio kad sam mu sugerisao da se ne hvata u naprednjačko kolo. Nije me poslušao, blago njemu. U početku, lepo se namestio u novom okruženju. Dobio je mesto ministra poljoprivrede, s kojeg je „rekonstruisan" posle afere s aflatoksičnim mlekom. Za utehu, postavljen je na direktorsku funkciju u NIS-u, gde ima mesečnu platu od 1.079.920 dinara. Te pare jesu velike, ali još su veće Kneževićeve ambicije, koje će morati da zadovolji čim dođe do cepanja SNS. Kad god to bilo, Knežević će predvoditi Vučićeve protivnike.

Na naprednjačkoj deponiji lepo su se namestili i drugi došljaci iz raznih stranaka i organizacija. Zorana Mihajlović je, zahvaljujući gospodarevoj milosti, preskočila pet nivoa kompetencije, baš kao i Nikola Selaković i, naročito, Marko Đurić. Iako je Đurić bio učenik Srđe Popovića, na otporaškim kursevima za borbu protiv crno-crvene koalicije, danas se nalazi na mestu direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a režim čiji je predstavnik istovremeno vodi hajku na Popovića, optužujući ga da je ozvaničeni međunarodni terorista.

Vrhunski manipulant Aleksandar Vučić s lakoćom izlazi na kraj sa svim svojim abonentima. Manjem broju njih ispuni deo ambicija, a većini samo podgreva nade, čekajući da se umore i sami shvate da od tog posla nema vajde. Ako se neko ohrabri, pa ga direktno pita kada će ispuniti dogovor, Vučić primeni svoj omiljeni mađioničarski trik - samo nestane!

Naravno, i Vučić zna za večnu istinu - prema svecu i tropar. Razliku ne čini količina para ili usluga koju je uzeo, niti veličina naknade koju se obavezao da će vratiti, određuje se samo prema nivou opasnosti koji mu preti od određenog poverioca.

Od Šešelja je uzeo sve što je mogao - pare, stanove, moć, uticaj, mandate, funkcije, rejting, stranačku infrastrukturu. Vratio mu je nemislosrdnom izdajom. Pa, šta. Znao je da mu tada utamničeni vojvoda, baš kao ni danas kad je na slobodi, ne može učiniti ništa nažao. Isto je prošao i Dragan Đilas, koji je u Vučiću ubio radikala i rodio evropejca. Uz pomoć Miodraga Rakića i Borisa Tadića, Đilas je napravio SNS, ali malo se preigrao. Uveren da je bogatiji, pametniji i jači, četiri godine je ponižavao i vređao Vučića. Kad je shvatio šta ga je snašlo, već je bilo kasno, već su Pink, „Informer" i „Kurir" pokrenuli lavinu optužbi protiv žutog pljačkaša, najavljujući mu hapšenje i dug odmor u zatvoru. Sa sobom, Đilas je u propast odveo i Demokratsku stranku. Na kraju, kažu da je platio otkupninu, ali mira mu nema, naučio je da Vučić svakog časa može da se seti da je zaboravio na obećanje da ga neće dirati.

I od Bogoljuba Karića Vučić je uzeo sve i svašta. Za uzvrat, dao je njegovoj ženi Milanki i bratu Dragomiru poslaničke mandate. Kad su sklapali pakt, Karići su tražili mnogo više. Dobili su obećanje da će Bogoljubu biti omogućeno da se vrati u Srbiju i sa slobode brani od optužbi za pljačku tešku 66 miliona evra. Obećanje - Karićima radovanje.

Bogoljub nije Cane. Sa Stankom Subotićem Vučić se ne igra, doživljava ga baš onakvog kakvim ga je ranije opisao - kao beskrupuloznog kriminalca, šefa mafije. Subotić je, kako su tvrdili radikali u vreme raskola, finansirao Vučića i SNS. Investicija mu se isplatila. Čim je Vučić došao na vlast, povučena je poternica za Subotićem, platio je kauciju, branio se sa slobode, optužnica je pala, doneta je oslobađajuća presuda i svima lepo. Osim građanima Srbije, ali oni nisu ni bitni.

Gde je Cane, tu je i Nikola Petrović, Vučićev vladar iz senke. Petrović je godinama ulagao u Vučića i njegove političke egzibicije. Isplatilo mu se....

Vučić ispunjava obaveze samo prema jačima od sebe, i to samo dok mora. Sutra, kad Subotić i Petrović oslabe, i njih će provući kroz blato, kao Šešelja i Đilasa. Dok se to ne desi, dok se na vlasti drži Vučićev naprednjački kartel, u blatu će biti Srbija, a svi njeni građani biće žrtve primitivnog i pohlepnog prevaranta Aleksandra Vučića.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702