Trovanje

Kako je srpsko tržište hrane postalo kontejner Evropske unije i domaćih tajkuna i kako nas iz EU zatrpavaju mesom najlošijeg kvaliteta

Zašto jedemo evropsko smeće?

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstva poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima. Tabloidov novinar je istraživao do kojih granica je ovakvo orgijanje nad Srbijom otišlo.

Vuk Stanić

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu "Idea") već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg. Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: "...Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja".

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra. Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove...Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba...

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima. Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže "veliki supermarketi", ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju "sve uslove", i dodaje: "...Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi"

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

"Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika...".

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva "Idea" i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice...

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa. U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše. Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma "Metro". Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri" veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog "Hasap sistema". Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

"Hasap sistem" je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani "Hasap sertifikat", nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili "Hasap sertifikat", samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima. Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde. Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda "stručno" objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje. Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi "modifikovani kukuruzni skrob", suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi. Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla "samokontrola". Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Magazin Tabloid je u više navrata pisao o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta...

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

"Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe..."

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je "Pravilnik o medu".

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom. Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med. Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala...

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda. Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje "Savez pčelara Srbije", uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe...

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu...

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja. U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama...Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza. Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke. Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.