(P)likovi

Tragovi svih političkih prevara Aleksandra Vučića vuku prema zgradi američke ambasade u Beogradu

Kako je loš postao dobar momak

Prvih 15 godina svoje političke karijere, na adresu američke ambasade i Beogradu dolazio je samo u pratnji više hiljada radikala koji su demonstrirali protiv Sjedinjenih Američkih Država. Optuživao je Ameriku da, na način „gori od nacističkog", želi od Srbije napraviti koloniju; pozivao je „Irak, Avganistan i ostale slobodarske države" da pruže otpor „vašingtonskoj hegemoniji"; sve Amerikance smatrao je genocidnim jer su „istrebili Indijance i atomskim bombama ubili stotine hiljada japanskih civila u Hirošimi i Nagasakiju, a američke predsednike Bila Klintona i Džordža Buša Mlađeg nazivao je „zločincima strašnijim od Hitlera". Danas njime rukovodi ambasador Majkl Kirbi, upotrebljavajući ga kao toalet papir. Koliko to našim parama plaća Vučić - pitanje je koje muči i našeg istraživača Predraga Popovića, dugogodišnjeg urednika dnevnog lista Pravda i nekada bliskog Vučićevog saradnika

Predrag Popović

„Srbija nema drugi izbor nego da se bori protiv Amerike, koja želi da Srbiju uništi, da i Srbija postane kolonija, da i Srbija postane vazal moćnom američkom gospodaru, a to je ono što mi kao narod i kao zemlja ne možemo da prihvatimo. Ti zločinci hoće okupaciju Srbije, oni hoće da sa lica zemlje nestanu svi koji se zalažu za opstanak Srbije kao države" - tvrdio je radikal Vučić, ne uzdržavajući se da u nastupu velikosrpske strasti koristi i tvrdu kosovsku mitologiju: - „Setite se reči kneza Lazara.

''Bez obzira na silu koja je na nas udarila, bez obzira na to kakve mi probleme možemo imati zbog sile koja na nas kreće, mi izbora nemamo jer branimo svetinju veću i važniju za sve nas. Ono što moramo da odbranimo, to je država, to je sloboda i tu, siguran sam, nikakvog izbora nema." („Velika Srbija", mart 2000.

„Mi branimo svoje, nećemo ništa tuđe, ne mogu Amerikanci imati veća prava na našu zemlju od nas samih, ne mogu Novi Sad ili Priština biti negde u Kaliforniji." (Tanjug, 25. oktobar 1999.)

„I za najbrutalnije zločine Hitler je pronalazio nekakvo opravdanje. Izmišljao je, tvrdio najveće gluposti, najstravičnije stvari koje je istorija zapamtila ipak je pravdao nekakvim razlogom, nikoga nije tek tako ubijao. Klinton nije u stanju ni pred sobom da smisli opravdanje za napade na Jugoslaviju i Srbiju, niti išta govori kad nekog gađa i ubija." („Velika Srbija", maj 1999.)

''Amerikanci neće odustati od svog cilja dok negde na globalnom planu ne budu poraženi. Bez obzira na sve žrtve, oni se ne libe ničega. Uostalom, posle Drugog svetskog rata imali smo oko 250 sukoba niskog intenziteta ili pravih ratova, i u svih tih 250 sukoba samo je jedna zemlja, ali apsolutno u svim sukobima, bila involvirana. To su Sjedinjene Američke Države." (RTS, 22. mart 2000.)

U rat protiv „američkih varvara" nije pozivao samo Srbe, nego i Avganistance, Sirijce i Palestince.

„Osuđujemo izraelski državni terorizam protiv hrabrih Palestinaca. Bilo bi strašno licemerje ako bismo prećutali brutalne zločine Amerikanaca i njihovih izraelskih saveznika" - tvrdio je Vučić, ne skrivajući divljenje prema iračkom predsedniku Sadamu Huseinu, „vođi herojske i odlučne borbe iračkog naroda protiv američkih zločinaca". Sadamovim likom toliko je bio opčinjen da je govore na međunarodnim konvencijama završavao poklicima: „Za slobodne zemlje! Za Srbiju i Irak! Za srpski i irački narod! Za predsednika Šešelja i predsednika Huseina!" („Velika Srbija", mart 2003.)

Amerika u Srbiji nije imala većeg neprijatelja od Aleksandra Vučića. Kao ministar informisanja u ratnoj vladi SPS-JUL-SRS, Vučić im se toliko zamerio da su i njegovu mamu Angelinu stavili na „crnu listu".

U jeku NATO udara, CIA je, sve u saradnji sa CNN-om, napravila pakleni plan kako da ubije Vučića.

- U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije CNN. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou-programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program. Čak je na teletekstu CNN-a to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije - ispričao je Vučić u maju 1999. u intervjuu za „Veliku Srbiju", bilten svoje tadašnje stranke, zloupotrebivši smrt 16 radnika državne televizije za ličnu promociju.

Ipak, pokazalo se da je Vučić neuništiv. Amerikanci su uspeli da ulove i omoguće vešanje Sadama Huseina, Vojislava Šešelja su strpali u Hag, samo Vučić je ostao da se bori protiv vašingtonskih nacista i njihovih vazala.

- Zoran Đinđić je otvoreni antisrbin, zato je imao podršku Amerike. Američki ambasador Montgomeri određuje sve. Znate kako razmišlja Vilijam Montgomeri: „Kontrolišem Srbiju, mogu da zazvonim Zoranu Đinđiću kad hoću na vrata i da mu kažem šta da radi. Mogu da odem kod Mila Đukanovića kad hoću, da tražim od njega šta hoću."

Ovi kod kojih dolazi Montgomeri, toliko su snishodljivi prema njemu, samo što mu ruke ne ljube. Ako su kooperativni, dakle poslušni, on normalno razgovara, a ako nisu, ako misle malo drugačije, on počne da viče. Montgomeri, sa svojih metar i trideset dva cantimetra, urla na njih zato što misli da može da radi šta hoće. To je naš jad i čemer, da smo dočekali da imamo vlast koja ispunjava sve naloge nekih drugih sila. Havijera Solanu, NATO zločinca, za koga se zna da je naredio bombardovanje, dočekuje Koštunica. Postoji pravosnažna sudska presuda kojom je Solana osuđen na 20 godina zatvora, što je zamena za smrtnu kaznu. Crveni tepih mu postavljaju Koštinica, Đinđić i ostali. Za sve to su krive zapadne sile. One su to organizovale, one su našle svoje pione ovde, u Srbiji, u Crnoj Gori, svuda. Uspon na vlast domaćih izdajnika i stranih plaćenika deo je specijalnog rata koji strane agenture vode protiv Srbije - tvrdio je patriota Vučić.

Osim jakim rečima, on se i vrlo konkretno suprotstavljao „okupatorima". Ritualno, da zauvek obeleži svoj stav prema američkim ubicama, ćerku je krstio imenom male Milice Rakić, koja je 1999. ubijena NATO bombom. U Haškom tribunalu predvodio je tim za odbranu Šešelja, a u Beogradu je organizovao mitinge protiv zapadnih sila, čak i onaj u februaru 2008, kad je spaljena američka ambasada, posle koga je Vučić tvrdio da se osećao „ponosno kad je video kako se hrabri srpski mladići ne plaše da Amerikancima pokažu šta misle o njihovoj okupaciji Kosova i Metohije".

Zahvaljujući tvrdim nacionalističkim stavovima Aleksandar Vučić je stekao ogromnu imovinu, pare, stanove, kuće, automobile, poslaničke mandate, status na političkoj sceni... Kad je shvatio da su iscrpljene mogućnosti parazitiranja na patriotsko-nacionalističkim osnovama, odlučio je da se prilagodi okolnostima i ponudi saradnju „okupatorima".

Pred odlazak u Hag, Šešelj je upozorio najbliže saradnike da se čuvaju stranih agenata koji će pokušati da ih vrbuju ne bi li razbili SRS. Vođa radikala, poklazalo se, nije imao pojma. Nisu špijuni CIA, MI6, BND ili ko zna čiji sve ne, obletali oko Vučića, nego on oko njih.

Prvi pokušaj približavanja Amerikancima, preko Grega Stivensa, lobiste kojeg je 2004. plaćao Željko Mitrović, nije dao rezultate. Džabe pare, u Vašingtonu nisu hteli ni da razmišljaju o tome da Vučića skinu sa „crne liste". Međutim, to nije sprečilo mladog radikala da se nameće. Gde god bi naišao na nekog stranog diplomatu, Vučić se nudio. Naravno, na pametan način. Strpljivo, doziranim porukama obaveštavao je belosvetske moćnike o tome da u SRS postoji mnogo ljudi, predvođenih lično Vučićem, koji podržavaju približavanje Srbije Evropskoj uniji i prihvatanje vojno-političkog programa Partnerstvo za mir.

To mu je odškrinulo vrata američke ambasade. Dovoljno. Gurnuo je nogu i nastavio da se preporučuje. Kako je sam pričao, od Orhana Dragaša, direktora Međunarodnog instituta za bezbednost, koji je imao odlične veze sa mnogim diplomatama, Vučić je dobijao depeše koje su ambasadori slali u Vašington. Nije mu se svidelo kako izveštavaju o radikalima i njemu lično. Naročito ga je nerviralo što se pri svakom pominjanju SRS navodi da je njen predsednik Vojislav Šešelj optužen za ratne zločine, zbog čega mu se sudi u Hagu.

Iako je javno nastavio da se predstavlja kao ogorčeni protivnik Tribunala - antisrpskog kazamata koji lovi srbetinu -tajno se distancirao od takve politike. Prilikom slučajnih susreta, najčešće na koktelima, plasirao je informacije da u vrhu SRS postoji veliko nezadovoljstvo Šešeljem i da utamničeni vođa više nema monolitnu podršku stranke. Da bi bio uverljiv, sočno je ogovarao ne samo Vojislava, nego i Jadranku Šešelj, za koju je tvrdio da se ponaša despotski, šikanira stranačke funkcionere, koji to neće još dugo trpeti. Takvim pričama uveseljavao je čak i dvojicu delegata Unicefa, koji su učestvovali na nekom samitu u Beogradu. Ipak, uspeo je. Šokirani službenici Unicefa proširili su priču o nekom čudnom momku koji ih je smarao s temama o kojima ne znaju ništa. Glasine su stigle do američke ambasade, a onda su precizno unete u depeše koje su prosleđene Stejt Departmentu, što je kasnije objavljeno u Vikiliksevim izveštajima.

Prema verziji koju su u jesen 2008, posle stvaranja Srpske napredne stranke, iznosili radikali, Vučićevu i Nikolićevu saradnju s Amerikancima ugovorio je izvesni Zoran Korać, koji je, navodno, isti posao desetak godina ranije obavio u Republici Srpskoj, kada je vrbovao Milorada Dodika. U lobiranju su pomogli Orhan Dragaš i neizbežni Bratislav Braca Grubačić. Za zasluge, ovekovečene u Vikiliksu, Grubačić je nagrađen mestom predsednika Nadzornog odbora u Agenciji za kontrolu leta, gde, kako se priča, dobija platu od oko 5.500 evra.

Glavni posao odradili su francuski politikant Arno Denžan i američki agent Dejvid Tak. Denžan je, kao predstavnik nekoliko međunarodnih organizacija, dugo službovao u Bosni i Hercegovini, gradeći karijeru pod patronatom Bernara Kušnera. Šešelj ga je predstavljao i kao političkog zaštitnika kriminalnih delatnosti Mila Đukanovića i Stanka Subotića.

Dejvid Tak je bio zadužen za „obradu" Aleksandra Vučića. Sigurno mu nije bilo lako da trpi Vučićevo patetično pranje biografije, odricanje od Šešelja, Ratka Mladića, velikosrpske ideologije... Tako je Vučiću i Nikoliću za supervizora odredio Vilijama Montgomerija, koji je za honorar od 7.500 dolara mesečno lobirao za SNS.

Kad su naprednjaci instalirani na vlast, Vučić je opravdao svaki dolar koji su Amerikanci uložili u njega. Bez ikakvih moralnih dilema kršio je Ustav i zakone Srbije, realizujući vašingtonski plan za preuređenje „postkosovske Srbije". Nezainteresovan za štetu koju nanosi narodu i državi kojom vlada, Vučić je slepo izvršavao sve naloge svojih mentora. Zadovoljni svojim vazalom, Amerikanci mu i danas opraštaju zločine koje vrši zloupotrebom pravosuđa, policije, blokadom medija i kršenjem elementarnih ljudskih prava.

Naravno, majstori iz Lenglija znaju s kim imaju posla. Zato se i brinu.

„Posle okončanja pregovaračke sesije u Briselu, u kabinetu gospođe Ketrin Ešton, vice-premijer Srbije Aleksandar Vučić prekinuo je razgovor i bez objašnjenja zašto to čini legao na pod. Potrebno je prikupiti dodatne informacije kako bi se utvrdili uzroci tog incidenta."

„Beogradski mediji objavili su vest da je vice-premijer Srbije Aleksandar Vučić udarcem noge polomio bravu na vratima svog kabineta. Nije poznato zašto je to uradio." „Premijer Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru s našim saradnikom (...) požalio se na zdravstvene probleme. Ugrožen mu je imuno-sistem, ima nestabilan pritisak, povremenu srčanu aritmiju i psihičke tegobe koje u određenim okolnostima izazivaju kolerične poremećaje" - navodi se u depešama koje američka ambasada šalje u Vašington.

Da bi predupredili štetu od moguće eskalacije mentalnih problema srpskog premijera, Amerikanci su pokušali da ga kontrolišu pomoću „savetnika" koje su mu nametnuli. Nisu uspeli s istrošenim i kompromitovanim kadrovima poput Dominika Štros-Kana, bivšeg šefa Međunarodnog monetarnog fonda, i Alfreda Guzenbauera, bivšeg austrijskog kancelara. Rudolf Hofšeger, jedan od najmoćnijih službenika nemačke tajne službe BND, trebalo je da, daleko od javnosti, rukovodi Vučićevom spoljnom politikom, međutim brzo je ofiran. Njegovu ulogu razotkrio je lično Vučić. Bez znanja i razumevanja strategije, srpski premijer je nekoliko puta, tek da bi se pohvalio kako ima značajne kontakte, kao „prijatelja" pomenuo Hofštegera.

Na kraju, nemoguću misiju stavljanja Vučića u red preuzeo je Alister Kembel, savetnik za medije bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, koji se u vreme NATO bombardovanja istakao monstruoznim optužbama protiv Srbije. Kembel će, u saradnji s Blerom, rukovoditi projektom nove medijske satanizacije Srba. Opet će se dokazivati da je Srbija vršila etničko čišćenje nad kosovskim Albancima, biće otkrivene nove masovne grobnice, a već je montiran film „Šakali" u kome je prikazano da pripadnici srpskih policijskih i paravojnih jedinica brutalno ubijaju civile. Akcija je osmišljena kako bi se javnost u Srbiji pripremila za prihvatanje Vučićeve vlade zahteva Republike Kosovo za učlanjenje u Ujedinjene nacije. Kad Kosovo postane članica OUN, državnost nove albanske države biće u potpunosti zaokružena.

S tim ciljem pripremana je i Vučićeva nedavna poseta Vašingtonu. Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, detaljno je organizovao pripremu puta. Naterao je Vučića da održi sastanak s tzv. nevladinim organizacijama, pa čak i sa zaštitnikom građana Sašom Jankovićem, koji je već mesecima izložen besomučnoj hajci medija pod Vučićevom kontrolom. Iako je s tim sastancima nameravano da se u Vašingtonu stvori privid kako je srpski premijer tolerantan i otvoren za saradnju s nevladinim institucijama, Kirbijev i Vučićev plan nije uspeo.

Propast su izazvala tri problema. Prvi uzrok nije od juče - američki zahtev za kažnjavanjem srpskih policajaca koji su ubili braću Ilija, Agrona i Mehmeta Bitićija. Suđenje traje, čak i FBI vrši balističko veštačenje, ali SAD ne popušta s pritiscima, od činjenice da su braća Bitići bili pripadnici terorističke UČK važnije je što su bili američki državljani. Uzalud Vučić ponavlja da je „slučaj Bitići bio strašan zločin" i da će „Srbija uraditi svoj posao". Dok ne reši to „veliko bilateralno pitanje" neće biti rado viđen gost u Vašingtonu.

Drugi razlog Vučićevog fijaska je mnogo praktičnije prirode. Mimo ambasadora Kirbija, Stejt Department je obavešten o problemu s kojim se u Srbiji suočava najveći američki investitor.

Još 2011. srpska vlada je odlučila da s 1,3 milijarde evra subvencioniše izgradnju vetroparkova za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije. Prema toj odluci, Elektroprivreda Srbije se obavezala da će sledećih 12 godina otkupljivati svu energiju proizvedenu u vetroparkovima po 9,5 centi za kilovat-satu, što je za trećinu veća cena od uobičajene. Pošto je na taj način, na štetu građana, obezbećena ogromna zarada „investitorima", za taj posao su, navodno, prvo aplicirali Kori Udovički, Miodrag Kostić i Goran Novaković, prvi DOS-ov ministar energetike.

Izgradnju vetroparka pored Kovina, u Južnom Banatu, najpogodnijem predelu u Srbiji za tu vrstu biznisa, počela je američka kompanija „Kontinental Vind Partners" (CWP), čiji vlasnik je Mark Krandal, muž Lidije Udovički. U taj posao CWP je uložila više od 300 miliona dolara, što predstavlja najveću investiciju u srpsku privredu.

Razvoj projekta pratilo je usaglašavanje zakonske regulative i taman kad je sve privedeno kraju, pojavio se nepremostiv problem - osoba bliska vrhu vlasti tražila je mito od dva miliona evra kako bi se omogućilo poslovanje s Elektroprivredom Srbije.(Kako je Tabloid saznao, reč je o Vučićevom kumu Nikoli Petroviću, na čiju žalbu je ukinuto rešenje o dozvoli za početak radova). Pošto Lidiji nije uspela da pomogne ni njena sestra Kori, aktuelna ministarka za lokalnu upravu, CWP je zatražila zaštitu SAD. Da Mark Krandal zna ko mu zagorčava život najbolje pokazuje činjenica da se za pomoć nije obratio Kirbiju, nego direktno svojim poznanicima iz Stejt Departmenta.

Kao i o svemu ostalom, Vučić nema jasnu predstavu ni kako funkcionišu odnosi u Americi. Neoprezno je zanemario podatak da je Krendalov otac svojevremeno bio predsednik banke Federalnih rezervi i da, samim tim, pripada američkom „ekonomskom plemstvu". Kakav uticaj Krendal ima Vučić je shvatio kad je u Vašingtonu naišao na zatvorena vrata.

Amerikanci su ovim bojkotom pokazali Vučiću da su spremni da pređu preko tiranije koju sprovodi nad vlasnicima srpskih firmi, ali ne sme da takne u one iza kojih stoji američki kapital. Na njegovu žalost, Vučić će sada morati da sankcioniše jednog od svojih najmoćnijih saradnika, koji se drznuo da reketira CWP. Loše za njega, dobro za Srbiju.

Treći uzrok Vučićevog diplomatskog neuspeha izazvan je prokletstvom koje ga prati. Čega god se primi, to propadne. Sad, kad se ostrvio na Džozefa Bajdena, pokušavajući da ga šarmira besmislenim izlivima ljubavi i poštovanja, potpredsednika SAD snašla je porodična tragedija, umro mu je sin Bo. Ožalošćeni Džo nije imao vremena i volje da pozira pored Vučića i omogući mu da se u Srbiji predstavi kao prijatelj i partner najmoćnijeg Amerikanca.

U legendarnoj filmskoj komediji, kazahstanski primitivac Borat Sagdijev je po Americi lutao u potrazi za Pamelom Anderson. U istom stilu, s mapom Vašingtona i kartom za metro, tumarao je Aleksandar Vučić za Džoom Bajdenom. Borat je bio pametniji, on je bar našao Pamelu. Vučiću je ostalo da direktno ispred Bele kuće da intervju za Studio B. Nažalost, Borat je karikaturalni izmišljeni lik, a Vučić je realni gospodar života i smrti u Srbiji. Tako će ostati dok ga njegovi tvorci iz Lenglija ne puste niz vodu.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702