Razaranje

Kako je Pančevo odavno naselo mućkama izvesnog Miće Mućkare

Lažna elita u doba kretenolita

Kakva je međusobna veza Maksima, Divizije i nelegalno imenovanog direktora pančevačkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture, ko je pronašao solarne sijalice iz 19. veka, kakva je međusobna veza svetionika i evropskih integracija i kakva je međusobna veza Miodraga Mladenovića sa nevladinim sektorom? Kako je organizovano pranje para za udruženi zločinački poduhvat Žutog preduzeća i kakva je veza kurčevačkog Bambilenda sa arheološkim nalazištem, ko je drugoborac Demokratske stranke i prvoborac Srpske narodne obnove, ko prva vijolina u Mladenovićevom orkestru, a ko je zavodski šofer? Istražujući stanje u pančevačkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, naš istraživač je našao odgovore i na ova pitanja...

Stanislav Živkov

Među brojnim i vrlo živopisnim izrekama u srpskom jeziku, često se koristi i ona da neznalica "Lupa kao Maksim po diviziji", koja se odnosi na sve situacije kada treba reći da neko priča svašta, a ne kaže zapravo ništa, jednom rečju lupa gluposti. Malo je poznato da je "Maksim" zapravo mitraljez nazvan po njegovom konstruktoru Hajramu Stivensu Maksimu. "Maksim" je inače korišćen u prvom svetskom ratu, a ispaljivao je 200 metaka u minuti.

Sudeći prema količini izgovorenih nebuloza sa "Maksimom" se svakako može porediti izvesni Miodrag Mladenović alias Mića Mućkara, nezakonito imenovani direktor pančevačkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture, koji se pre desetak dana, povodom ko zna kojih po redu radova na obnovi svetionika na ušću Tamiša u Dunav, "proslavio" izjavom u kojoj pored ostalog tvrdi kako su svetionici specifični zato što imaju posebno oblikovanu opeku!? Pri tome, zaboravio je da kaže da se za sve kružne objekte opeka mora posebno oblikovati, zbog različitog prečnika!

Posebna je zanimljivost da je nabavku te opeke, pre više od deset godina najavila Mladenovićeva zamenica u ulozi Maksima, arh. Vesna Potpara izjavivši kako je imala problem, zbog specifičnosti arhitekture, odnosno materijala, jer je prilikom izgradnje svetionika korišćen profilisani kamen koji više nije u upotrebi i najavljujući kako bi trebala da stigne isporuka iz Kanjiže pošto se po njoj profilisani kamen očito proizvodi u Fabrici keramike u Kanjiži.

Doduše, od tada je prošlo gotovo 10 godina, a profilisani kamen, odnosno posebno oblikovana opeka, očito do danas uopšte nije stigla.

Bilo jako zanimljivo videti na šta su tokom poslednjih 10 godina uopšte trošene pare, ako su kule svetionici i danas u katastrofalnom stanju. Sama Potpara je još tada izjavila da su sem kamena, iz svetionika odnesene i metalne stepenice, a nestala je i svetionička lampa koja je radila na petrolej.

Mada, ukoliko uspe da se dođe do nacrta iz arhiva u Beču, biće izrađena nova, što je izuzetno važno pošto je Mladenović dao neverovatnu izjavu, u kojoj je ustvrdio kako je "malo poznato" da solarne lampe rade i danas iako početkom XX veka uopšte nije bilo solarnih kolektora niti ih i sada ima na svetionicima.

Ovo zbog toga jerbo su meštani, poskidali sve što se moglo čamcima odneti, iz čega proizilazi da se najverovatnije radi o solarnoj energiji akumuliranoj u neolitskom Starčevu, koju je Mladenović otkrio i oslobodio, radeći na svom životnom remek nedelu Neolitskom Kurčevu kraj Pančeva.

Naravno, u istom stilu, Mladenović je mrtav hladan ponovno lupio da se veličina posla ogleda u tome da su svetionici simbol Pančeva i naše integracije u dunavski tok. To ni najmanje ne čudi, jer se pod izgovorom dunavske strategije naveliko peru pare po liniji Demokratske Stranke za sve i svašta, pa i za Neolitsko Kurčevo.

Cinkarenje od rane zore

Posebna je priča Mladenovićeva izjava kako svetionici imaju status spomenika kulture od izuzetnog značaja što samo po sebi pokazuje da on najčešće pojma nema o čemu govori. Jer, svetionici uopšte nisu na popisu kulturnih dobara od izuzetnog značaja koji se Mladenoviću očito naveliko priviđa pošto dalje tvrdi kako je Kula-svetilja veoma malo u Evropi. To bi onda značilo da se hiljade svetionika po morskim obalama Evrope ne nalaze u Evropi!

Poseban biser, Mladenović je ostavio za sam kraj, najavljujući kako će biti formirano udruženje „Čuvari kula", zaljubljenika u Tamiš i Dunav, koji će ih nadzirati i javljati o eventualnim oštećenjima. To ni najmanje ne čudi, pošto su nevladine organizacije idealan način za pranje para i punjenje džepova o čemu govori slučaj skarednog udruženja Neolitsko Starčevo koje je rezultat udruženog zločinačkog poduhvata Mladenovića, Dr Nenada Tasića sa Filozofskog fakulteta te sive eminencije pančevačkog DS-a Petra Andrejića koji su izmuzli pare za izradu projekta Bambilenda u Starčevu, tj. neverovatnu zloupotrebu i komercijalizaciju arheološkog lokaliteta od izuzetnog značaja, koje od svega nema apsolutno nikakvu korist. Mladenović i bratija su preko nekakve marketinške studije, bezbroj raznoraznih analiza i multidisciplinarnih sagledavanja, zapravo gledali kako da se što više para slije u privatne džepove, a da se pritom na samom lokalitetu ne radi apsolutno ništa.

O tome da je nezakonito imenovanje Mladenovića zapravo politički projekat Demokratske stranke i njenog drugoborca Petra Andrejića, inače prvoborca Srpske narodne obnove, najbolje govori činjenica da je Zavod jesenas konkurisao za sredstva kod Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. I to, ni manje ni više nego za izradu plana detaljne regulacije arheološko turističkog parka "Neolitsko Starčevo". Tada je tražena prava sitnica od 2.095.000,00 dinara a na Mladenovićevu žalost dobijeno je svega 500.000,00 dinara.

Iz dobro obaveštenih izvora se pročulo da grad Pančevo nije hteo da iskešira nedostajuće pare jer Zavod uopšte nema urbanističku licencu i pravo da se bavi ovakvim poslovima. Tim pre jer tzv. arheološko turistički park sa heliodromom, turističkim naseljem, akvaparkom i ostalim cirkusima nema status kulturnog dobra.

Osim toga, postavlja se i pitanje za šta su uopšte tražene tolike pare, ako se zna da, recimo, arhitekta konzervator Jasmina Vujović koja ima tri licence, uključujući tu i urbanističku, za svoj rad čitavo vreme prima platu za koju bi ponekada nešto trebala i da radi. Doduše, Vujovićka barem zna da koristi i kompjuter, čak i da na njemu projektuje, ali se postavlja pitanje za šta uopšte već godinama platu prima Mladenovićeva prva vijolina, desna ruka i zamenica, arh. Vesna Potpara koja već deceniju ne radi ništa osim što je pretvorila Zavod u servis za ispunjenje svih želja investitora i totalno kompromitovala struku odobravajući sve, svašta i makaršta.

To joj ni najmanje nije smetalo da preko svojih kumova pokuša da se preko linije SDPS-a Rasima Ljajića sredi da bude direktor Zavoda, kako bi neometano nastavila da uživa u svom zasluženom neradu. To je svojevremeno i priznala, izjavivši da za platu koju dobija nema nameru da projektuje pa na kompjuteru verovatno u radno vreme igra igrice i kuca nebuloze, pošto ne želi da koristi kompjuter da bi crtala ili projektovala, što umesto nje radi zavodski tehničar!

Ipak nezakonitim imenovanjem Mladenovića došlo je do velikih komplikacija u izvođenju njegovih poslića pa je tako Mladenović bio primoran da podnese ostavku na mestu kopredsednika NVO Neolitsko Starčevo gde ga je zamenila izvesna Vera Jaraković koja je inače Mladenovićeva najvernija saradnica u preduzetničkoj radnji DUART, koju je Mladenović morao da stavi u stanje mirovanja, sve dok direktoruje pančevačkim Zavodom za urnisanje spomenika kulture primenjujući staru poslovicu "zaludan pop i jariće krsti", i to tako što, verovatno, pošto mu je veoma teško da ustane sabajle, maltretira i sve ostale podređene.

Naime, nakon što je odredio radno vreme od 7.30 i dežurnu osobu da u 7.40 podvuče crtu i potom cinkari. Ako neko dođe nakon 7.40 da bi na osnovu tog cinkarenja svima pretio umanjenjem plate.

Pucanje filma

Ipak, tamo je nekome napokon definitivno pukao film pa je tako, neki dan ispod crte osvanulo ime i prezime izvesnog Nikole Damjanovića koga do sada niko nikada nije video da dolazi na posao u zgradu Zavoda u Žarka Zrenjanina 17 i to iz prostog razloga jer je dotični, baš kao i mnogi drugi iz Žutog preduzeća zbog stalno prisutnih pretnji kolapsom stranačkog protivprirodnog bluda u Pančevu sebi obezbedio rezervnu varijantu i to tako što se zvanično vodi kao radnik Zavoda i to ni manje ni više šofer tako da iz Zavoda dobija 30 odsto od plate, a ostatak na kasi Gradske uprave Pančeva, pošto je mlađani Damjanović istovremeno većnik grada zadužen za sport iako je poodavno završio XI Beogradsku gimnaziju i doživotni je apsolvent na fakultetu Političkih nauka u Beogradu.

Posebna je priča neverovatna količina Mladenovićeve ljubomore na sve u Zavodu što je do izražaja došlo kada je etnolog Nikola Vlajić dobio opomenu pred otkaz, jer je angažovan od strane Turističke organizacije Pančeva. Ista firma je prethodno otkačila gluposti koje joj je hteo uvaliti Miodrag Mladenović, arhitekta bez položenog stručnog ispita, bez ikakve projektantske licence i konzervator bez položenog stručnog ispita.

Nakon svega par dana, Mladenović je morao da se dobro pospe pepelom, proguta par knedli i morao da otvori izložbu upravo onom Nikoli Vlajiću kome je prethodno zbog pripreme iste te izložbe uručio opomenu pred otkaz a sve nakon ribanja iz Gradske uprave Pančeva kojoj je, kako se čini, dosta i jednog i drugog!

Što se tiče gradske uprave, brojni zaposleni praktično svakodnevno imaju idealan live stream direktan prenos iz kuće užasa, tačno nasuprot glavnom ulazu u Gradsku upravu gde se gromoglasno samohvaljena rekonstrukcija fasade ostataka hotela "Sloboda" u Pančevu, nestručno rukovođena od nestručnog i protivzakonito imenovanog direktora pančevačkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture Miodraga Mladenovića, alias Miće Mućkare i njegove najintimnije saradnice Vesne Potpare svakodnevno urušava, jer je čitav posao kapitalno isfušerisan. Naime, preko starog i trulog maltera postavljena je glazura koja se odvaljuje u komadima od po par kvadrata, koji pukom slučajnošću do sada nikome nisu tresnuli o glavu, jer čitav ansambl uopšte nije obezbeđen! Nema ni traga nekakvoj zaštitnoj ogradi a prolaznici tu stalno prolaze i nikom ništa!

Još gore je prošla zgrada Crkvene opštine u kojoj je delovala Devojačka škola pošto je pod konzervatorskim nadzorom Zavoda za urnisanje spomenika kulture koji je dao konzervatorske uslove, potpuno oljuštena glavna fasada ove zgrade, počupana sva odlično sačuvana stolarija u prizemlju zajedno sa originalnim dvokrilnim metalnim vratima i stavljena potpuno disparatna aluminijumska, a saglasnost je ispred Zavoda za urnisanje potpisao upravo Mladenović!

U nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke morala i spremnosti da učine bilo šta korisno, obmanjuju javnost kako bi izmišljanjem sopstvene radne biografije i lažima anulirali istinu o svojoj nestručnosti i time sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da prevare i druge kako bi skrivajući svoju ličnu minornost i umišljenost stvorili lažni CV.

Tipičan primer ovakvog parazitskog delovanja pružala je stvarna i lažna biografija Miodraga Mladenovića, arhitekte poznatog u Pančevu kao Mića Mućkara čiji je CV doskora bio postavljen na sajtu Linkedin odakle je hitno uklonjen kako bi se zamazale oči javnosti. Ovaj mučenik je rođen u Pančevu.

U Beogradu je, nakon desetogodišnjeg razvlačenja, nekako diplomirao arhitekturu i u nemogućnosti da sebi pronađe zaposlenje adekvatno svojoj nesposobnosti. Potucao se po svim pančevačkim ustanovama, uglavnom radeći kojekakve minorne poslove, najpre u pančevačkom Urbanizmu, gde je ostao 25 meseci (ne radeći skoro ništa), da bi nakon toga dobio posao u lokalnom muzeju.

O tome je kasnije sam na Linkedin-u napisao da je radio kao kustos arhitekta, iako nikada nije polagao stručni ispit da bi dobio zvanje kustosa niti je u muzeju ikada postojalo takvo radno mesto! Izgledalo je da je njegovim mukama došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i za samoga sebe.

Međutim, njegova priroda, nesposobnost i nestručnost su ga u tome sprečili. Nakon toga Mladenović je prešao u Zavod za urnisanje spomenika ali umesto da vredno radi, i kao početnik u srednjim godinama počne da se stručno dokazuje i odrađuje platu koju je primao iz džepova svojih sugrađana, on je želeo da i dalje jede leba bez motike...

Navodni trag i navodni bedem

Pošto nerad, nesposobnost i hohštapleraj ne mogu da se tolerišu, posle nerada dugog 13 meseci, Mladenović je otišao iz Zavoda ne položivši ni tu stručni ispit za zvanje arhitekte konzervatora, pošto samo umišljeni tipovi poput Mladenovića mogu da umisle da su najpametniji od svih i da samim time nije potrebno nikakvo stručno zvanje.

Nakon odlaska iz pančevačkog Zavoda, Mladenović je nekoliko godina hvatao zjala u opskurnoj marketinškoj agenciji Mark plan, da bi 1997. napokon postao svoj na svome tako što je otišao iz Mark plana kako bi osnovao svoju privatnu firmu.

O tome koliko je Mladenović vešt u prodavanju magle, najbolje svedoči i sama njegova opskurna svaštarska firma Duart, u Agenciji za privredne registre registrovana pod brojem 61450726 kao agencija za marketing i dizajn, koja je postala neformalni crkveni zavod za urnisanje spomenika kulture, odnosno realizaciju svih najluđih snova Miodraga Mladenovića.

To, međutim, dodatno akcentira moralno dno na kome se Mladenović batrga u kaljuzi, jer je njegovo bavljenje arhitektonskim projektovanjem, projektovanjem konzervacije i restauracije ikonostasa, pozlatom i ko zna čime sve još, najvećim delom nezakonito.

Mladenović uopšte nema bilo kakvu projektantsku licencu izdatu od Inženjerske komore Srbije, niti položen stručni ispit i zvanje slikara konzervatora ili vajara konzervatora, niti je Duart uopšte registrovan kao licencirana ustanova zaštite - zavod za zaštitu spomenika kulture ili restauratorski zavod. Mladenović je, dakle, preko 20 godina u stručnoj javnosti poznat kao prodavac magle pošto je sredinom devedesetih godina ubedio sada pokojnog pančevačkog doktora arheologije dr Ljubomira Bukvića da zajedno pokušaju da utvrde trase bedema nekadašnje pančevačke tvrđave na osnovu nepravilnog oblika parcela.

To, navodno, ukazuje na navodni trag bedema tvrđave i na osnovu Mladenovićevih proračuna pokojni Bukvić je započeo da iskopava navodni bedem, da bi se na kraju ispostavilo da je Mladenovićev "precizan" proračun Bukvića bukvalno doveo na zatrpan podrum stare porodične kuće koja je srušena petnaestak godina ranije.

Mladenoviću se životna šansa za činjenje raznoraznih nepočinstava ukazala nakon katastrofalnog požara u Uspenskoj crkvi 1996. godine, kada je zbog nekontrolisanog paljenja sveća došlo do velikog požara, pri čemu je izgoreo ulazni deo enterijera.

Daleko veću štetu u enterijeru nanelo je nestručno gašenje požara vodom i ogromna količina vodene pare koja se tada razvila.

Na veoma složenoj restauraciji angažovani su stručnjaci iz više ustanova, a radovi su veoma brzo započeti pre svega zahvaljujući tadašnjem starešini crkve proti Milovanu Glogovcu, koji je zahvaljujući ugledu i značaju crkve i njene umetničke baštine uspevao da od sponzora dobije sredstva za sanaciju i restauraciju crkve.

Međutim, pošto je zvanična služba zaštite, odnosno republički zavod za urnisanje spomenika kulture za pojedine radove tražio nenormalne svote, u igru je ušao Mladenović, koji je preko svog opskurnog nelicenciranog ateljea preuzeo koordinaciju poslova na obnovi, što samo po sebi ne bi bilo sporno da se Mladenović nije upustio u projektovanje novog i lepšeg enterijera crkve planirajući postavljanje gipsanih radova koji tamo nikada nisu postojali, kao i slikane dekoracije na svim slobodnim površinama zidova i svoda.

Na ovo je pančevački zavod za urnisanje spomenika kulture do 2001. godine nemilice davao saglasnost na sve Mladenovićeve ludorije u skladu sa doktrinom tadašnjeg direktora, da je sve dopušteno!

Najpre je data saglasnost za izvođenje potpuno izmišljene dekoracije na plafonu i zidovima crkve koja je delom i realizovana, ali je u vreme naredne direktorke pančevačkog Zavoda, na intervenciju Ministarstva kulture, dalje oslikavanje prekinuto kako crkva ne bi izgubila status spomenika kulture. Svejedno, kompromitovana su sva nastojanja da se crkva potpuno uredi, jer Mladenović naprosto nije znao da odredi šta je prioritet u radovima.

Nakon temeljne opravke krova, umesto urgentne izolacije od vlage, crkva je dodatno okovana veštačkim kamenom, a zarobljena vlaga se i dalje neometano diže u zabetoniranim zidovima!

To ni najmanje nije omelo Mladenovića da u monstruoznom pančevačkom urbanističkom konclogoru, odnosno naselju Nova Misa, ubrzo započne gradnju pravog arhitektonskog remek nedela odnosno nakazne crkve Svetog Save, koju je Mladenović isprojektovao i sagradio, iako po svim važećim zakonima na to uopšte nema pravo, jer ne poseduje nikakvu licencu izdatu od strane Inženjerske komore Srbije.

Tako je, nažalost, nikla prava arhitektonska rugoba zakošenih zidova koja po svojoj arhitekturi predstavlja tipičan primer nekritičkog pabirčenja svih mogućih arhitektonskih stilova za šta je Mladenović nedavno poput Maksima lupio kako je gradnju utemeljio na kosmološkom modelu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna te kako smo napravili jedan svetlosni šou, koji one što prilaze polako uvlači u vremenski kontinuum, u taj teološki koncept na kom smo zasnovali izgradnju Hrama Svetog Save.

Zraci reflektora definisali su iznad ovog zdanja simboličnu tačku drugog Hristovog dolaska i tačku kroz koju se naš zemaljski hram, u kome smo sada, projektovao u nebeski.

Sama izložba je bila jedan performans, predstavili smo koncept na kome želimo da se temelji oslikavanje crkve, kao i predloške ikona od kojih su neke prvi put zastupljene u srpskom crkvenom slikarstvu.

Uglovi pod kojima su nagnuti zidovi hrama iznose 86 stepeni. To su uglovi koji su sakriveni i u teološkom modelu Uspenskog hrama, u tornjevima. Tako smo i ovde koristili taj kosmološki model, jer je ova crkva sledbenik Uspenske i Preobraženske.

Ona ne simboliše oslanjanje stubova na zakone gravitacije nego na ljubav vernika koji su u hramu što samo potvrđuje novu periodizaciju u arheologiji koja će glasiti paleolit, neolit, eneolit, kretenolit!

Njegova bibliografija je ograničena na dva naslova, opskurnu knjigu sa još opskurnijim naslovom Put u središte arhitekture, svojevrsni izdavački treš o analizi kapija pančevačke arhitekture te podjednako bizarnu knjigu "Priče iz Brazila", a sve to zajedno predstavlja vrhunac poluamaterskog spisateljstva Miodraga Mladenovića koji jako voli da se predstavlja kao pančevački arhitekta, pozlatar, fotograf i dizajner koji samo čeka kada će narod sve to pozlatiti!