Evropska unija

Za najgoru krizu od nastanka EU, kriva je politička elita - i korumpirana i nekorumpirana

Ili solidarnost, ili raspad

Nije lako biti optimista kada je budućnost Evropske Unije u pitanju. Ova politička i ekonomska unija veoma različitih država i nacija do sada je uvek, kada je upadala u neki problem, rešavala ga je i izlazila jača nego što je bila pre toga. Sada je dosta drugačije - Unija se nalazi u vrtlogu kriza. Možda bi bilo dovoljno ukazati na činjenicu da Mađarska podiže bodljikavu žicu na svojoj granici prema Hrvatskoj, zemlji sa kojom je u savezu. Tu je i kriza evra, zajedno sa Grčkom, neprestano na pragu bankrota, potom, sve veći jaz između severa i juga Evrope, uspon ekstremnih političkih ideologija, što sa levice što sa desnice i, sada, nadiranje talasa migranata koji dolazi i kopnom i sa mora. Evropa je imala instrumente za izlazak iz kriznih situacija, ali se čini da su sada, ili makar do sada, svi ti metodi odbrane zatajili, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Evropska Unija napredovala je nakon svake krize koja ju je zadesila izlazeći sa većom integracijom. Za to su bili potrebna četiri uslova: zajedničko razumevanje problema, dogovor o efikasnom delovanju, raspoloženje da se Uniji prebaci više suvereniteta i, na kraju, političke vođe sposobne da povuku potrebne promene. Sada ne postoji ni jedan od tih elemenata. Vođe su slabe, podeljene i nesposobne da iznesu uverljivu viziju budućnosti koja bi koristila Uniji.

Bez takve vizije ne mogu da privuku glasače, niti da ubede svoje vlade da podnesu trošak koji bi potrebne promene zahtevale. U nedostatku efektivnog delovanja, zemlje Evropske Unije počele su da se glođu međusobno. Krize evrozone i migracije imaju jednu dodirnu tačku - da bi se rešile bilo bi potrebno dosta novca, a države Unije ne bi da pravedno podele troškove. Tu je i pitanje sudara vrednosti. Nekima nije stalo do grčke likvidnosti, ili portugalske ili španske, a neke neće imigrante na svojoj teritoriji. Kada su imigranti iz Sirije, ali i Avganistana, Severne Afrike i Iraka, počeli da pristižu preko Balkana i da hrle ka Nemačkoj i Švedskoj, kancelarka Angela Merkel je izjavila da mogu da dođu i da se smeste u njenu zemlju. Osetila je istorijsku obavezu da apsorbuje izbeglice. Potom se malo povukla zbog političkog pritiska unutar Nemačke.

Mađarska je otvorila granice, nadajući se da će izbeglice samo protutnjati njenom ravnicom, ali se posle uplašila kada se videlo da imigranti možda neće imati gde da odu. Države na istočnom delu Evrope u početku su odbijale da prime svoj deo od 120.000 izbeglica sa Bliskog istoka, ali, kako su i dalje u zavisnosti od novčane pomoći bogatijeg zapadnog dela kontinenta, i nakon što su im malo zavrnuli ruku, nevoljno su prihvatili manji broj imigranata. U Uniji je po pitanju izbeglica zatajila solidarnost, a to je dovelo u opasnost veliki uspeh Unije kao teritorije slobodnog kretanja robe, usluga, kapitala i, naravno, ljudi. Šengenska zona vodeći je motor razvoja ekonomije, jer, primera radi, kamioni i vozovi puni robe više nigde ne staju i ne gube dragoceno vreme.

Ključna za imigrante je Turska

U trenutku kada Evropa pokušava da podigne svoju učmalu privredu, ponovno uspostavljanje graničnih prelaza bilo bi ubistveno za ekonomiju. Uostalom, ni granice ne bi zaustavile emigrante koje ne vredi ni vraćati u zemlje odakle su poreklom. Plus što bi to vraćanje bilo komplikovano i skupo. Ovakva vrsta migracije odbijala bi se od granica kao gumena lopta koju nije moguće umiriti. Angela Merkel je to shvatila, kao što je shvatila da bi smeštaj milion emigranata, koliko bi Nemačka bila spremna da primi, bio veliki trošak, ali da bi nakon nekoliko godina dobit od novog broja produktivnih ljudi više nego isplatilo troškove. Ipak, postoji jedna evropska agencija, Fronteks, koja bi mogla da čuva spoljne granice EU, ali ne postoji politička volja da se ta agencija aktivira. Osim toga, teško da mogu da se odbrane granice Grčke preko kojih „skačući sa ostrva na ostrvo" najveći broj izbeglica i pristiže. Dakle, ključ je Turska. U toj zemlji već ima više miliona Sirijaca i pitanje koliki joj je kapacitet prihvatanja emigranata. Evropa je odlučila da Turskoj dodeli sumu od tri milijarde evra i tako je pomogne da izađe na kraj sa velikim brojem izbeglica. Biće tu potrebno još novca i niko ne zna šta će Ankara još da zatraži.

Na papiru problem emigranata mogao bi da se reši tako što bi Nemačka obezbedila novac za čuvanje spoljnih granica, a i za pogranične države izvan EU po kojima bi se izbeglice rasporedile. Odluka o tome morala bi da se donese na evropskom nivou i ne u svakoj državi ponaosob. Dakle, potrebna je veća unifikacija unutar EU. Druga je stvar što Nemačka, kao najveća i najjača zemlja EU, okleva da učestvuje sa svojim trupama, novcem, pa čak i sa savetima šta bi trebalo uraditi. Koleba se zbog svoje neslavne prošlosti iz prethodnog veka. Ove godine, do sada, oko 750.000 emigranata s Bliskog istoka zatražilo je azil u EU. To je ipak samo 0,14 odsto broja evropske populacije.

Drugim rečima, nije to velika brojka, ali političari gledaju na trenutne troškove i trenutnu političku štetu ukoliko podrže priliv emigranata. Priče da među izbeglicama ima i obučenih, a i potencijalnih, terorista su tačne. Međutim, gde njih nema!? U Parizu su masakr izveli uglavnom francuski džihadisti.

Po pravilima Evropske Unije svi emigranti bi morali da ostanu u državi u kojoj su prvo ušli, ali tako nešto Grčka ne bi mogla da izdrži. Nemačka je unilateralno prekršila pravila azila Unije i prihvatila sirijske izbeglice. Ali isto tako Nemačka im nije obezbedila sigurni prolaz i nastao je haos na granicama između Grčke i Makedonije, Srbije i Hrvatske, kao i Mađarske. Kasnije Slovenije i Austrije. I Švedska je napomenula da će podići bodljikavu žicu. Jednom rečju, u Evropi je nastao haos jer zemlje Unije nisu mogle da se pravovremeno dogovore šta im je raditi. Veoma neozbiljna situacija koja može imati ozbiljne posledice.

Na primer, kada 2017. Velika Britanija bude odlučivala hoće li ostati u EU, u kojoj polovično već nije jer niti je u zoni Šengena, niti koristi evro, a izvan je i svih dogovora o azilantima, politička i ekonomska situacija u Uniji može da prevagne u korist izlaska. Dodatni problem je i sukob vrednosnih merila koji otežava zajedničke odluke u Uniji. Slovačka, odnosno njen premijer, izjavljuje da je „Slovačka za Slovake i ne za manjine". A mađarski autoritativni i nacionalistički vođa Viktor Orban, ne slaže se sa principima Merkelove emigrantske politike i optužuje Nemačku da nameće „moralni imperijalizam".

Na unutrašnjim političkim poljima svake evropske države Unije izborne rezultate, kao i ishode referenduma, sve teže je predvideti. Postoje tri velike ideološke struje: slobodnog tržišta, odnosno neoliberalizam, neprihvatanja emigranata i socijalne utopije. Ekstremne grupacije sve su značajniji faktor prilikom izbora. Mogu biti sa levice ili sa desnice, ali mnoge od tih grupacija nominalno su protiv Evropske Unije. Tokom prve polovine ove godine izgledalo je da su Grci protiv EU, sada je slično u Portugalu gde levičarska koalicija koja je preuzela vlast uključuje i političare fundamentalno protiv evropske zajednice. Tačno je da je Unija postajala sve jača nakon rešavanja raznoraznih kriza, ali te krize, makar do sada, moraju biti manje da bi mogle da se srede. Toliko političkih, dužničkih, ekonomskih i migracionih kriza koje se odigravaju istovremeno teško je savladati.

Građanstvo traži spas u ekstremnim ideologijama i stavljaju na kocku samu ideju demokratije. Istini za volju, s demokratijom se igraju i neoliberali koji kotiraju novac iznad demokratije. Sve ove krize imaju potencijal da se pogoršaju ako bi, na primer, bili destabilizovane zemlje kao što su Turska, Liban ili Jordan.

I dok se sve ovo događa sa prilivom emigranata, problem grčkog duga nikad nije rešen. Pristanak grčke vlade na nove uslove Brisela i MMF je „lažan". Naime, Grčka neće moći ni da vrati ono što duguje, a još manje da ojača svoju ekonomiju. Taj pristanak je samo odložio rešavanje problema i to ne na dugo vreme. Nemoguće je poverovati da je iko u Grčkoj i EU uopšte, mogao poverovati da se novim zaduživanjem Atina izvukla iz ambisa. Nema druge, a to je istakao i Vašington preko MMF, nego da se Grčkoj oprosti značajan deo duga. U svakom slučaju tada bi to neko trebalo da plati. Naravno da bi trebalo da plati, a možda ne bi bio loš početak kad bi banke smanjile svoju dobit. Grčki dug bi na kraju morali da plate i nemački građani i to oni isti koji su Grcima prodavali nemačke automobila na kredit znajući da Grci nemaju novca da to otplate. Dakle, problem grčkog duga, problem portugalskog, i donekle španskog i italijanskog mora biti rešen. Potom, nezaposlenost u Grčkoj, potom u Španiji i Portugalu je veoma akutna. Te zemlje neguju jednu novu „izgubljenu generaciju". Na kraju bi se ovi ekonomski i finansijski problemi mogli rešiti novcem. Jedno je sigurno - Evropa pravi novac, ostaje pitanje solidarnosti da bi svi posle bure prosperirali.

Ipak, evropska sudbina nije raspad jer je ideja Unije dovoljno stara i ukorenjena u srcima i umovima Evropljana. Sa pragmatične strane je činjenica da je EU značajan faktor u današnjem svetu, a kada bi se raspala pojedine države ne bi bili ništa više od političkih patuljaka. Nemačka budućnost, i ponajviše njena, zavisi od još više integrisane Evrope. Utoliko Nemci, kao i Šveđani i ostali građani bogatijih nacija bi morali da budu solidarni. Bez sumnje, solidarnost počinje od kuće.

A to znači potisnuti populiste i nacionaliste ozbiljnim reformama koje bi doprinele privrednom rastu, kao i obnovom socijalnih ugovora koji bi odbranili pristojan položaj zaposlenih i penzionera. Koje bi stvarale nova radna mesta i povećala primanja srednje klase. Stvoriti sistem koji bi bio solidaran sa najugroženijima. Kako sada stvari stoje, socijalna dimenzija EU postaje svakim danom sve bleđa. Socijalna Evropa iščezava. Programi i instrumenti koji su se starali o zaposlenima, i nezaposlenima, sveli su se na osnovne zakone o zapošljavanju, o radu i radnim odnosima. To nije dovoljno. Prethodna dostignuća socijalne borbe gube tlo pod nogama. Radnički sindikati i esnafi igraju sve manju ulogu. Čuveni evropski „socijalni ugovor" u današnjoj EU jedva se prepoznaje.

Ni D od demokratije

Od početka ovog milenijuma socijalni dijalog skoro da je ugašen, sveden je samo na nivo pro forme. Globalizacijom poslodavci mogu da biraju gde će praviti svoje proizvode i ne zavise više od lokalne radne snage koja im je preskupa. U ovome leži ideja razvijenog kapitalističkog tržišta: da svi dobro zarađuju da bi dosta i trošili. Evropska Unija bi za početak morala da donese zakon po kome bi porezi za korporacije bili isti u svim državama zajednice. Na taj način bi se izbegao beg kapitala unutar EU. Jer, primera radi, kada Grčkoj krene loše, onda im krene još gore zato što kapital iz zemlje beži u, recimo, Luksemburg, te grčka država ostaje bez novca za socijalna davanja i razvoj privrede.

Tokom devedesetih godina prošlog veka socijalni dijalog izvukao je Evropu iz privredne krize. U EU moraju da imaju uticaj i poslodavci i zaposleni. Jer, to bi moralo da bude jasno, nema Evropske Unije ukoliko ona nije socijalna Evropska Unija. Jaka socijalna dimenzija ne spada u „lepo bi bilo" već u „mora biti". Na kraju krajeva, to je politička odluka kao što je i Unija politička odluka, a pravi političari mogu takve odluke da donesu jer oni uvek imaju podršku glasača koji prepoznaju mudre lidere. Međutim, ako njih nema na vidiku, glasači svoj glas daju raznoraznim populistima, šarlatanima i lažovima.

Evropa je donela svojim građanima značajne koristi, ali ne može da spava na lovorikama. Ima dosta ciljeva koje EU mora da postigne. Pre svega to su puna zaposlenost, fer uslove rada, zdravstvena zaštita i neki minimum beneficija za nezaposlene. Socijalna asistencija morala bi da ostane u rukama svake države, ali bi one morale da ispoštuju minimalne standarde Evropske Unije. To bi bilo u skladu i sa motom EU koji kaže - „Ujedinjeni u različitosti". Osim emigrantske krize, druga socijalna i politička vremenska bomba Evrope je i nezaposlenost mladih. Specijalno na jugu Unije. Neki stručnjaci predlažu ideju Evropskog osiguranja nezaposlenima. Taj bi sistem poslužio da pomogne budžetima država koji se u nekom trenutku nalaze pod pritiskom troškova zbrinjavanja većeg broja nezaposlenih. Takav bi sistem garantovao minimum socijalne sigurnosti Evropljanima u trenucima kriza. To bi bila neka vrsta solidarnosti i dokaz da se u EU ne brine samo o bankama i drugim finansijskim tvorevinama, već o građanima demokratskog sistema. Na kraju krajeva, radi se o demokratiji, a ne bankokratiji. U demokratiji država mora da bude socijalna, jer ako nije socijalna - čemu onda služi!?

Demokratija ima svojih ranjivih tačaka. Čini se da danas stari mehanizmi integracije masa, političke partije, sindikati, crkva i mediji, skoro u potpunosti izgubili svoje reprezentativne funkcije. Socijalni ugovori između građana, politika i vlade kao da su razrešeni. Može da se oseti nešto kao „demokratski umor". Taj umor može biti jedan od razloga zašto u zemljama EU raste uticaj populizma i ekstremizma. Nakon Drugog svetskog rata, a pod utiscima užasa nacizma i staljinizma, ustanovljen je liberalno-demokratski poredak. Danas je taj poredak napadnut od strane ekstremista svih vrsta, ali najopasniji je desni, fašistički ekstremizam koji dobija na snazi svakim novim izborima. Barem u nekim državama EU. Evropska društva cepaju se duž linija svetova akademskih profesionalaca i nisko-obrazovane populacije, kao i između emigranata, i njihovih potomaka, i ne-emigranata.

Neka istraživanja pokazuju da većina Evropljana smatra da je „privilegija" živeti u demokratskom sistemu. Problem leži u tome što su građani nezadovoljni kako se demokratija sprovodi u praksi. Nezadovoljni su politikom i političarima. Mnogi podržavaju ideju da građanstvo više učestvuje u donošenjima odluka. Dopadaju im se referendumi o ključnim pitanjima, isto kao i direktno glasanje za gradonačelnike.

U suštini, socijalna demokratija garantuje da su svakom zagarantovana ista politička pravu u jednoj tržišnoj ekonomiji. U tom ekonomskom sistemu svaki građanin ima ista ekonomska, socijalna i politička prava. To se nalazi i u programima socijaldemokratskih partija, koje, istini za volju, sve ređe pobeđuju na evropskim izborima. Značajno je što socijaldemokrati, za razliku od konzervativaca, tvrde da je siromaštvo posledica uslova u društvu, a ne lični neuspeh. Po njima je važno da se stvore uslovi koji bi omogućavali veću jednakost pri postizanju uspeha, ili makar veću mogućnost. Primera radi, konzervativci krive Grke za njihove probleme, a ne finansijski i bankarski sistem u koji je Grčka bila usisana i iz koga neće lako izaći. Neće se iskobeljati jer nema dovoljno novca za investicije i zato što mladi talentovani Grci napuštaju zemlju da bi radili negde drugde. Naravno, ovde je Grčka uzeta kao jedan od mogućih primera. U kolevci socijaldemokratije, Nemačkoj, na vlasti su de fakto, konzervativci sa svojom politikom štednje i privrednom stagnacijom. To što nije gore može se objasniti dvema činjenicama. Prvo, Nemačka je jaka ekonomska zemlja i kad je krene loše „još je podnošljivo". Drugo, vladaju u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Nemačke koja donekle koči njihove konzervativne poteze.

Za to što Evropi ne ide baš dobro možda bi bilo najbolje kriviti političare. I one nesposobne i one korumpirane.

A 1. Mrtva trka pred španske izbore

Pobeda na sledećim izborima u Španiji, 20. decembra, smeška se trima partijama: aktuelnoj konzervativnoj stranci na vlasti - Narodnoj partiji (PP), liberalnim centristima - Građani (C) i socijalistima iz Radničke socijalističke partije Španije (PSOE). Ovo je po prvi put da je neka stranka, Građani, razbila monopol dvopartijskog sistema u toj zemlji. Naime, od smrti generalisima Franciska Franka zemlju su vodili ili PP ili PSOE. Interesantno je da u sledećoj vladi mogu da se pojave i levičari iz Podemosa, kojima se predviđa četvrto mesto sa oko 17 odsto glasova, jer moraće se praviti koalicije.

Po jednim istraživanjima javnog mnenja španske agencije Metroskopija PP bi dobio 22,7 odsto glasova, Građani 22,6 i PSOE 22,5 odsto. Biće veoma tesno u budućoj skupštini Španije. Ali, tek kada budu prebrojani glasovi nakon izbora moći će da se dobije jasna slika o mogućim koalicijama jer ovakvi brojevi koji sada figuriraju izgledaju veoma „neverovatni". Nekoliko manjih partija takođe bi u nekim kombinacijama mogle da čine sastav sledeće vlade. Jedno je sigurno - dve partije koje su se smenjivale na vlasti tokom poslednjih 40 godina PP i PSOE sada ne bi zajedno sastavile više od 45,3 odsto popularnih glasova.

Nakon četiri godine socijalnih rezanja, korupcijskih afera i narodnih protesta po trgovima i ulicama, premijer Mariano Rahoj sa svojom strankom PP ipak će dobiti na izborima, ako je verovati ispitivanjima javnog mnenja. Međutim, ta pobeda je sve druge osim „istinska". Drugo razočaranje po istim peredviđanjima priredio je Podemos koji je hteo da „napadne nebo" i obećavao 37 odsto glasova. U najboljem slučaju završiće sa 17 odsto. Za takav rezultat najverovatnije je krivac vođa Podemosa (Možemo) Pablo Iglesias. I kod njih je bilo korupcijskih skandala, Pabla je napustila verenica, i, naprosto, mnogima se nije dopadao njegov stil.

Teorijski je moguća i koalicija između PP i PSOE, što bi bilo po prvi put u španskoj političkoj istoriji. Po nemačkom modelu mogli bi takvu vladu da nazovu „la grose koalition".

GLOSA

Nemačka budućnost, i ponajviše njena, zavisi od još više integrisane Evrope.