Natrag

Feljton

Vladan Dinić: Kako su ubijani srpski vladari (4)

Smrt umesto ujedinjenja

Mada je kroz dugu srpsku istoriju, sve do današnjih vremena, uvek ostajao krvavi trag obračuna naroda sa svojim vladarima (i još krvaviji tragovi njihovih međusobnih obračuna), iz tih iskustava ništa nije naučeno. Kao po pravilu, Srbijom vladaju autokrate. U knjizi poznatog srpskog novinara i publiciste Vladana Dinića, "Kako su ubijani srpski vladari", opisan je period od osnivanja srednjovekovne Srbije do danas, sa posebnim osvrtom na period od ubistva Karađorđa do ubistva Đinđića. Mada su u vremenu svoje vladavine prikazani, kako autor kaže, "... kao odlučni, beskompromisni i slavljeni kao principijelni i nezamenjivi", ipak su platili glavom. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi odabrane delove iz ove knjige, počev od pojave dinastija Obrenović i Karađorđević

Vladan Dinić

Princ Đorđe Karađorđević, stariji sin kralja Petra I, imao je sudbinu koja, gotovo u svemu, odudara od života članova ove dinastičke kuće. Mladi prestolonaslednik posle 1903, pustolovan duh i u dobroj meri osobenjak, nije mario za mnoge prinčevske dužnosti. Kažu da je slušao jedino legendarnog Miku Alasa, odnosno matematičara Mihajla Petrovića, družeći se, kao profesor osobenjak, sa savskim pecarošima.

Lukavi brat Aleksandar iskoristio je bratovljevu naprasitost, i posle afere 1909, kada je, pod sumnjivim okolnostima, izgleda zbog batina, umro Đorđev posilni, dokopao se prestolonasledstva...Pošto je abdicirao u korist mlađeg brata, Đorđe je nastavio da živi kao robusni princ. Međutim, u Prvom svetskom ratu istakao se hrabrošću, a teško je i ranjen, kao „običan" potpukovnik, na Mačkovom kamenu.

Posle 1918. pokušao je da „vrati" presto, ali ga je brat Aleksandar zatvorio, najpre u Belje, a potom, oglasivši ga duševnim bolesnikom, u jedan kompleks ludnice u Toponici kod Niša. Godine 1941. dvor zaboravlja da ga evakuiše, pa ga iz duševne bolnice puštaju Nemci! U času kad su Srbi padali u ropstvo Nemaca, bio sam jedini Srbin koji izlazi na slobodu-gorko će zapisati ironiji sklon princ. Do 1944. živi povučeno u Beogradu, odbijajući ponude Nedića i Nemaca da se politički angažuje za „spas Srbije".

Po dolasku komunista doživeo je još jedan ironični obrt: dok su oduzimali imovinu njegovim rođacima Karađorđevićima, Đorđu su ostavili na stanovanje kuću na Dedinju (razume se, omanju). Njemu, jedinom od Karađorđevića, nisu oduzeli državljanstvo, a dodelili su mu i skromnu penziju. Penzionisani potpukovnik srpske vojske, Đorđe Karađorđević, živeo je, skromno i povučeno, među svojim Beograđanima. Mnogi među njima, naročito stariji, sećaju se jednog suvonjavog, visokog gospodina koji nije skidao francuski bere sa glave.

Zračio je dostojanstvom, pa bi retko ko mogao pomisliti da je pred njim nekadašnji neobuzdani princ. Umro je 1972. godine i sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Kralj Petar I je morao sa svojim narodom da preživi svu strahotu Prvog svetskog rata, da se nađe u rovu sa svoj im vojnicima-vršnjacima, da u volovskim kolima, ispred manastira Dečana, krene u još jednu emigraciju, na put preko krševa Albanije...U vreme rata, u Grčkoj, živeo je inkognito, kao „grof od Topole", gde mu je društvo, uz jednog ađutanta i jednog posilnog, pravio pesnik Jovan Dučić.

U Beograd se starac vratio 1919, pa iako, nominalno, kralj novostvorene države-Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, koju je 1. decembra prethodne, 1918, utemeljio njegov sin Aleksandar, biva prinuđen da se nastani u kući jednog prijatelja...Kralj Petar bio je, po istorijskim činjenicama, poslednji srpski, a prvi jugoslovenski vladar, mada je tu „titulu", sa stanovišta kraljevske vlasti, pre zaslužio regent Aleksandar.

Mlađi sin kralja Petra, još u mladosti, ispoljio je snažne političke ambicije, pogotovo kada je, posle jedne mutne afere, 1909, preuzeo titulu prestolonaslednika, od starijeg brata Đorđa. Sklon autoritarnoj vlasti, za razliku od oca, vrlo brzo se počeo vezivati za uticajne oficire i političare. Protivnike je, i u vojsci i u politici, uklanjao i intrigama, ali i surovim obračunima, što su na svojoj koži mogli da osete i takvi autoriteti kao što su jedan Nikola Pašić, ali i jedan Dragutin Dimitrijević Apis.

Ratni pobednik 1918, kao komandant srpske vojske, Aleksandar će, kao vladar, uzeli za sebe titulu „kralja ujedinitelja", računajući da je defi- nitivno ujedinio „tri (južnoslovenska) plemena".

Pokušao je, što iz senke, što direktno, da utiče na parlamentarni život nove države, a u tom periodu, od 1921. do 1929, promenjeno je čak 20 vlada. Iskoristivši opšte nezadovoljstvo međustranačkim obračunima i naraslim nacionalističkim tendencijama, pre svega u Hrvatskoj, kralj Aleksandar 6. januara raspušta Parlament, ukida Ustav i uspostavlja vojnu diktaturu. Zabranivši rad svim partijama, donosi niz ukaza o jačanju kraljevske vlasti. Za te postupke dobio je podršku ne samo vojnih krugova, već i krupnog kapitala, a protiv diktature nisu imale ništa protiv ni velike sila na koje se oslanjala jugoslovenska spoljna politika-Francuska i Engleska.

A, upravo, oslanjajući se na Engleze i Francuze, kao branilac njihovih strateških interesa na jugoistoku Evrope, kralj Aleksandar je stvorio Malu Antantu, vojni pakt između Jugoslavije, Čehoslovačke, Rumunije. Bila je to brana od prodora Nemačke na područja centralne Evrope, ali i zaštita od uticaja komunističkih ideja iz Sovjetskog Saveza. Naravno, takva kraljeva politika moral a je naići na otpore fašističkih zemalja, Nemačke, a posebno Italije, koja je gajila žestoke antijugoslovenske ambicije, pomažući pri tome ustašku emigraciju.

Smrt u misiji mira

U jesen 1934. kralj Aleksandar kreće u misiju mira, u Francusku. U Marselju, gde se iskrcao pre odlaska u Pariz, kralja sačekuju ubice-pri- padnici ustaške terorističke grupe kojom rukovodi Eugen Dido Kvaternik.

Sa jugoslovenskim kraljem, na marseljskom pločniku, nedaleko od luke, završiće i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Atentator Vladimir Georgijev Kerin, ili Vlado Černozemski, biva iskasapljen na licu mesta, a Francuzi organizuju spektakularno suđenje pohvatanim saučesnicima. Pavelića njegov zaštitnik Musolini stavlja u kućni pritvor...

Atentat na Aleksandra u Marselju nije direktno organizovao Ante Pavelić, nego Eugen Dido Kvaternik. Kvaternik, docnije zloglasni ustaški velikodostojnik, inače sin visokog oficira, Slavka Kvaternika, koji je bio, bar je kralj Aleksandar smatrao, vrlo lojalan oficir, i koga je i odlikovao, ali to je već ironija sudbine. U svakom slučaju, mozak atentata je bio Dido Kvaternik i on je tražio ljude koji su sposobni i dovoljno mahniti da takav čin izvedu, a da ukoliko nešto krene naopako-da bude teže da se utvrdi ko stoji iza toga. Černozemski je imao sedam pasoša istovremeno, a sam Kvaternik ne zna se koliko. I docnije, u istrazi, jedno od najtežih pitanja je bilo uspostaviti te veze ko je kome i kad dao pasoše, kako su došli do oružja.

Osnovna ideja bila u tome da se iskoristi relativno mala organizacija kao što je VMRO, da bi se napravio jedan paravan u istrazi i da postoji bar jedan otežavajući korak u utvrđivanju odgovornosti za ubistvo, jer svakome je bilo jasno da i ako uspe i ako ne uspe, postaviće se pitanje ko stoji iza toga? Dido Kvaternik, koji je bio očito vrlo lukav i prepreden zaverenik, i zločinac, zato je i izveo da razni ljudi budu u to umešani. U jednom mestu u Švajcarskoj je sve vreme čekao šta će se dogoditi u Marselju. Imao je razne punktove u Evropi, jedan od glavnih u Pragu. Tu se čak pojavljivala i jedna žena čiji identitet nikada nije ustanovljen, koja je izgleda bila veza s nekom od velikih sila. Neki istoričari su tvrdili s Hitlerom i otuda cela ta teza u istoriografiji da, u stvari, nije Musolini stajao iza ubistva nego sam Hitler, tj. nacistička Nemačka.

Marseljski atentat i danas je obavijen mnogim tajnama. Ni posle toliko godina, mase napisanih knjiga i mnoštva dokumentarnih filmova, nije jasno ko je, zapravo, naručilac kraljevog ubistva-Musolini ili Hitler?

Razloga su imali i jedan i drugi diktator, a pri tome su, obojica, „negovali" hrvatske emigrante kao potencijalne rušioce jugoslovenske države. Posle ubistva kralja Aleksandra, kraljevsku vlast preuzelo je namesništvo sa princem Pavlom Karađorđevićem na celu. Takvo stanje trajalo je sve do 27. marta 1941. godine, kada su oficiri sa generalom Dušanom Simovićem na celu izvršili puč i maloletnog kralja Petra II Karađorđevića, najstarijeg od tri Aleksandrova sina, proglasili za novog jugoslovenskog vladara.

Britanski šef diplomatije Entoni Idn je rekao da su „marseljski pucnji bili prvi hici Drugog svetskog rata". Ubistvo kralja Aleksandra nije, po svemu sudeći, izazvalo onakav potres kakav bi mogao da se pretpostavi da je trebalo da bude posle atentata na jednu krunisanu glavu, i to na krunisanu glavu koja je viđena kao veliki pobednik iz Prvog svetskog rata, i kao simbol jugoslovenstva. Ali do toga nije došlo. Unutrašnje posledice u samoj Jugoslaviji bile su dramatične.

Nije stigao da kaže: „Čuvajte mi Jugoslaviju"

Kralj Aleksandar je morao da se oslanja mnogo više na poslušnike, na ljude iz drugog, trećeg i četvrtog ešalona, nekada nesposobne, nekada još i nedovoljno odane ni njemu ni opštim interesima, jer je gotovo sa svima drugima bio u sukobu. Kad god čovek hoće više nego što može u jednoj komplikovanoj situaciji kao što je njegova, a još uobrazi kako je on nosilac istorijske misije jugoslovenstva, velike države i značajne uloge u svetu, to se obično završi tragedijom. Tako i u njegovom slučaju. Međutim, on nije bio nedobronameran čovek i ne bih se složio s tim da je forsirao Srbe u odnosu na druge.

Aleksandar je bio pravi Jugosloven zato što je poistovetio sebe i veliku državu na čijem čelu se nalazio. Ali, kad bi se davala ocena o njegovoj politici i rezultatima te politike, onda ona ne bi bila najpovoljnija. U svakom slučaju, kralj Aleksandar zaslužuje da se o njemu napi- še studija iz tog ugla. Dakle, ne kao biografija, nego kao studija o jed- noj politici. U krajnjoj liniji, o jednoj ideji, ideji jugoslovenstva. Izmišljena je docnije priča da je on rekao Bogoljubu Jeftiću: „Čuvajte mi Jugoslaviju". Nije rekao nijednu reč, jer je na mestu bio mrtav, ali su ljudi u to poverovali zato što to liči na njega. Da je imao vremena, siguran sam da bi on to stvarno rekao, jer je to smatrao za svoj e najveće delo, Ali, tog dela, u stvari, nije bilo. To je bila jedna iluzija, koju je on platio životom.

U spoljnoj politici obično se kaže da je Kraljevina Jugoslavija bila oslonjena najviše na Francusku i da je kralj Aleksandar Karađorđević, koji je bio čovek svakako velikih ambicija i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici, bio ključna ličnost u stvaranju međunarodnog položaja Jugoslavije. I to nije netačno. Zna se da je pristupio Maloj Antanti, dakle, sporazumu Jugoslavije, Rumunije i Češke, već ranih dvadesetih godina, a da je neposredno pred pogibiju ušao u još jedan veliki savez, koji se zvao Balkanski savez ili Balkanski pakt. Njegova spoljna politika bila je veoma aktivna, pogotovo od uvođenja ličnog režima 1929. godine, a posebno tih poslednjih meseci pred pogibiju, jer je neposredno pred odlazak u Francusku bio u poseti Bugarskoj i caru Borisu.

Ubistvo kralja Aleksandra ne može da se tumači kao osveta za pucanje Puniše Račića u Stjepana Radića, Pavla Radića i Stjepana Basaričeka, jer Pavelić i društvo nisu trpeli Radića, niti politiku koju je vodio HSS. U svakom slučaju, to jeste jedan od ključnih trenutaka, bez obzira na to što je Puniša Račić osuđen na 20 godina robije i što je sve učinjeno kako bi se pokazalo da zvanične vlasti ne stoje iza toga. Posle su ga komunisti ubili, iako je bio veliki heroj iz Prvog svetskog rata. Ali, to je bio dokaz da mi tad još nismo bili sasvim izašli iz onog mentalnog sklopa koji nas je definisao u ranijim periodima. Proces ukupne nacionalne, intelektualne i političke emancipacije nije bio završen, čim je moglo da se desi da u Parlament neko ulazi sa oružjem.

Docnije je Račić tvrdio na suđenju, i tako se spasao smrtne presude, da je toliko dobar strelac da je hteo da ubije Radića, on bi ga ubio, i čak tražio da se to isproba i da ga puste da nekoliko metaka ispali u metu da bi videli da on ne može da promaši. Oni drugi su stradali od tzv. rikošetiranih metaka, tako da je njegova glavna odbrana bila da nije hteo nikog da ubije. U krajnjoj liniji, i te reči koje su njemu upućene, zbog kojih je podivljao, takođe su dokaz dosta primitivnog i agresivnog ponašanja Srba i Hrvata.

S druge strane, malo se preteruje i sa Aleksandrovim frankofilstvom. Kobna poseta bila njegova prva zvanična poseta Francuskoj, iako je na vlasti bio još od 1914. godine, prvo kao regent, a posle i kao kralj, od 1921. godine. Znači, 20 godina nikad nije bio u zvaničnoj poseti Francuskoj. Bio je u više poseta inkognito, kako se to onda govorilo, išao je nezvanično, ne kao monarh i ne kao šef države, nego privatno, tako da ne bi moglo da se kaze da je bio apsolutni miljenik Francuske, niti da je figurirao kao ključna ličnost u nekim francuskim političkim kombinacijama. Zato je ta poseta 1934. godine za njega bila, pitanje da li i za Francuze, svakako od ogromnog značaja, jer su najzad Francuzi priznali njegov autoritet i prihvatili da ga prime u zvaničnu posetu.

Aleksandar, Nikolina crnogorska krv

Kralj Aleksandar je bio čovek ogromnih ambicija, ali sve njegove sposobnosti nisu bile u skladu s njegovim ambicijama. On jeste školovan kao vojnik i više je bio hrabar vojnik, nego što je bio dobar oficir. Pogotovo ne komandant. Velike vojvode ga nisu smatrale za velikog oficira i komandanta, jer u poređenju s njima nije bio Mišić ili Bojović. On je smatrao da je njegovo glavno uporište u vojsci i iz toga i jeste crpeo svoju snagu. Lično je bio veoma hrabar čovek, pa i taj atentat i njegov odlazak u Francusku pod takvim uslovima to i dokazuju.

U politici je bio priličan amater, ako se uporedi s našim velikim političarima iz 19. veka, ali su mu ambicije bile ogromne. On je, kao i svaki vojnik, imao netrpeljivost prema ljudima u politici i jedno nepoverenje prema institucijama. U pravu je bio njegov otac kad je rekao za svoja dva sina, da je Đorđe njegova krv, a da je Aleksandar dedina, Nikolina krv. Dakle, ima tog crnogorskog u Aleksandru. Kad se preslušaju snimci njegovih govora koji postoje u Radio Beogradu, on govori kao da je juče došao s Cetinja. Mnogi bi bili vrlo iznenađeni akcentom koji je imao kralj Aleksandar.

Ujedinjenje je išlo mimo Aleksandra i bilo je politička stvar. Aleksandar nije učestvovao ni na Krfskoj konferenciji, ni u pisanju Krfske deklaracije. Nije učestvovao ni u samom aktu ujedinjenja, ali je bio oduševljen idejom da će biti na čelu države od 15 miliona stanovnika, pet puta većom nego što je bila ona koja mu je bila suđena. I kad je jednom prigrlio tu ideju jugoslovenstva i video sebe na čelu takve države, onda je postao veći Jugosloven od svih drugih. Ne mislim da je duboko umeo da razume unutrašnje nesporazume među jugoslovenskim narodima, prosto zato što je njemu kao vojniku sve trebalo da bude vrlo jednostavno i prosto.

Političari su koristili njega isto koliko je i on koristio njih, jer kad god postoji tzv. prvi ili drugi ustavni činilac, a stvari krenu lošim putem, onda sami političari počnu da od njega očekuju podršku i dodatnu snagu, tako da su, u stvari, političari od njega napravili takav autoritet kakav je on docnije postao. Mnogi su kod njega odlazili, to se onda govorilo na ćepenak. Dakle, kad god nešto ne mo'e da se završi i nemoguće je da neko nešto istera što je zamislio, on ode kod Aleksandra i traži od njega podršku misleći da će tako ojačati svoju poziciju. To je ugrožavalo demokratske institucije i time je padalo ono osnovno dostignuće koje je Srbija postigla pre Prvog svetskog rata, a to je da ograniči vlast vladaoca.

U tome su, naravno, prednjačili političari iz bivše Habzburške monarhije, koji nisu ni navikli na demokratske institucije i koji su se u njima teško snalazili. Po pravilu, srpski političari su imali problem sa Aleksandrom zato što oni vuku svoju staru tradiciju da se što više umanji značaj monarha u rešavanju ključnih političkih pitanja. A onda su i oni bili prinuđeni da idu kod kralja i tako se napravila kamarila koja se otimala oko njegove naklonosti. Ali, u samom ujedinjenju Aleksandar nije imao veliku ulogu i to se vrlo često u istoriografiji meša.

Opet, suštinsko je pitanje zašto većina srbijanskih političara tako olako i brzo prihvata ujedinjenje, ne znajući ni šta ih čeka, ni pod kojim uslo- vima će se to ujedinjenje obaviti. Verovatno je i većinu od njih omamila ista ta ideja kao i kralja Aleksandra, da budu ključni politički činioci u jednoj državi koja pripada značajnijim evropskim silama, nego da budu političari u jednoj maloj Srbiji. Ta se naša iluzija i bolest kod naših poli- tičara nije izlečila do dana današnjeg.

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane