Eurokriza

Kriza Evropske unije već je postala politička činjenica

Slagalica se rasipa

Nikakve „jedinstvene Evrope" bez Rusije neće biti. To je prosta geografska istina, koja je podsećala na sebe iznova i iznova kroz vekove. Ali, kao i u prošlosti, da bi se uspostavili novi sistemi odnosa, moraju da se unište stari, konstatuje između ostalog Boris Karaglicki, direktor moskovskog Instituta za globalizaciju i socijalne pokrete

Piše: Boris Kagarlicki

Pre nekoliko godina razgovori o mogućem raspadu Evropske unije izazivali su kod predstavnika zapadne elite prezriv osmeh - šta sve mogu da izmaštaju intelektualci! Danas tu perspektivu razmatraju kao realnost. Postoji minimum tri izvora krize. Problemi sa evrom, valutom koja ne ujedinjuje, već deli kontinent, stvaraju finansijske konflikte između njenog severa i juga. Navala izbeglica pokazala je ne samo protivrečnosti u imigracionoj politici različitih država, već i strukturne nedostatke Šengena. Na kraju, referendum u Velikoj Britaniji koji je planiran za ovu godinu. I, ako rešavanje drugih pitanja može da se odloži, odlaganjem pregovora i menjanjem neophodnih reformi dvosmislenim obećanjima i polumerama, britanski referendum ne može ni da se odloži, ni da se otkaže.

Referendum je već nekoliko puta odlagan. Pre dve ili tri godine, kada je zahtev za sprovođenje glasanja o članstvu Ujedinjenog Kraljevstva u EU preraslo od marginalne parole u ozbiljno političko pitanje, vladajući britanski krugovi mogli su bez velikog rizika da se izbore sa ovim problemom. U tom trenutku, bez obzira na opšte nezadovoljstvo Evropskom unijom, pobornici izlaska iz EU nisu imali većinu. Sada se situacija promenila. Iako nijedna od strana nema osetnu prednost, kod „evrooptimista" ipak nema ni ubeđenosti da će pobediti. Javno mnenje se koleba, a odbojnost prema briselskoj birokratiji raste. Ipak je težnja britanskih političara da odlože referendum bila logična.

Strah vladajućih krugova u kraljevstvu nije izazivao ishod referenduma, već proces njegove pripreme i sa tim u vezi debata koja je pretila da „minira" ne samo EU, već i partijsko-politički sistem u samoj Velikoj Britaniji.

Radi se o tome da raskol među onima koji su za i protiv evrointegracija ne odgovara podeli po partijskoj liniji. Premijer Dejvid Kameron i njegovi najbliži saradnici iz konzervativne partije pozivaju Engleze da ostanu u sastavu EU, ali upravo oni stalno kritikuju politiku Brisela i govore da ona ne uzima u obzir interese Ujedinjenog Kraljevstva. A gradonačelnik Londona, Boris Džonson, takođe konzervativac, koji spada u jednog od lidera partije, predvodi kampanju za izlazak iz EU.

U bazi konzervativne partije uvek je bilo više protivnika integracija. Odbijanje vladajućih struktura u konzervativnoj partiji da poslušaju mišljenje baze dovelo je do čitavog niza podela koje su rezultirale stvaranjem alternativne organizacije na desnici - Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva. Iako su uspesi ove organizacije na parlamentarnim izborima bili minimalni, njena popularnost raste. To deli konzervativne birače, što u uslovima britanskog izbornog sistema, kada sudbinu mandata može da odluči samo nekoliko glasova, može da ima ozbiljne posledice.

Konzervativne političare zabrinulo je gubljenje državnog suvereniteta, rušenje imperijalne tradicije, gubljenje veza sa bivšim kolonijama i dominionima, uključujući i sasvim konkretne gubitke u nekim oblastima ekonomije. Obične birače je razbesnela i rastuća migracija iz zemalja istočne i južne Evrope. Liberalna štampa slična raspoloženja najčešće objašnjava rasističkim predrasudama, ali bliži pogled otkriva da negativan odnos prema radničkoj migraciji u Engleskoj nije rasistički obojen. Upravo suprotno, najveći bes izazivaju upravo „beli" stranci, oni koji dolaze iz drugih zemalja EU i pretenduju na radna mesta kvalifikovanih Engleza, ali su spremni da rade za upola manju platu. Britanci ne mogu da trpe Rumune i Poljake, a Induse i crnce iz Zapadne Indije, koji odavno žive na Ostrvu, smatraju „svojima".

Veliki priliv izbeglica sa Bliskog istoka pojačao je antiimigrantsko raspoloženje. Logor migranata u Kaleu izaziva rastuću zabrinutost, isto kao i krijumčarenje arapskih izbeglica koje vrše rumunske kamiondžije. Same izbeglice kod mnogih izazivaju saosećanje, ali to se ne može reći za organizatore njihovog nezakonitog prebacivanja. Ta činjenica, da je Britanija ostala izvan Šengenske zone i da može da zatvori svoje granice za neželjene strance, za konzervativne birače predstavlja očigledno dostignuće. Ista raspoloženja rastu među biračima koji glasaju za laburiste. Među levičarima, podrška imigraciji više nije jednoglasna. Mnogi se pitaju kako spojiti humanistički princip slobode kretanja sa zabrinutošću za očuvanje radnih mesta i zaštitu tržišta rada.

Problemi laburista u velikoj meri su ponovljeni problemi njihovih konzervativnih protivnika. Partiju je u poslednjih 15 godina vodilo desno krilo, koje je stajalo na proevropskim pozicijama. Ako je suditi o poziciji laburista na osnovu njihovih izjava, onda lojalnijih pristalica briselske birokratije u Britaniji nema. A sindikalci, koji su obično podrška laburistima, uglavnom imaju drugačije mišljenje. Nakon što je Evropska centralna banka, zajedno sa nemačkom vladom, počela da guši Grčku dužničkom omčom, broj evroskeptika iz redova levičara je naglo porastao.

U briselskoj birokratiji su videli opasnost za demokratske principe kontinenta, a ponašanje Nemačke izazvalo je neprijatna sećanja na dva svetska rata. Bez obzira na višegodišnju mirnu koegzistenciju, u Engleskoj do dana današnjeg nisu zaboravili na bombardovanje Luftvafea u Drugom svetskom ratu.

Lider laburista Džeremi Korbin ne nalazi se u lagodnoj poziciji. Kao prvi levičar koji je izabran na ovo mesto za poslednjih skoro 20 godina, on vodi stalnu borbu sa aparatom u sopstvenoj partiji i sa njenim frakcijama u parlamentu. Dok nije stao na čelo partije, Džeremi Korbin je bio odlučan protivnik EU. Ali, sada on ne govori više samo u svoje ime. A u partiji nema jedinstvenog mišljenja. Da bi izbegao podele, Džeremi Korbin je zauzeo kompromisnu poziciju: mi kritikujemo EU, ali ne tražimo izlazak iz nje. Ipak, u referendumskim uslovima kada se postavi pitanje „ili-ili", takva pozicija nije naročito ubedljiva.

U suštini, ako su konzervativci u Engleskoj po pitanju EU javno podeljeni, laburisti se trude da stoje po strani i da izbegavaju razgovor na tu temu. Deo levih aktivista koji se slaže sa tim da Brisel vodi nazadnu politiku ipak poziva na podršku EU, jer smatraju da krah EU otvara put nacionalizmu, pa čak i fašizmu. Njima odgovaraju da je rast nacionalizma i fašizma počeo, i da se nastavlja, u okvirima EU. Odnosno, upravo je politika EU i reforme koje sprovodi dovela do širenja talasa desničarskog nacionalističkog raspoloženja. Situacija može da se promeni samo promenom sistema. Sa tim se pristalice evrointegracije uslovno slažu, braneći se time da sistem treba menjati iznutra.

Ustavni sistem EU je mnogo stroži od npr. onog u SSSR-u. Organizovan je tako da institucionalizuje neoliberalne reforme, čineći ih nepovratnim u okvirima postojećih državnih odnosa. Drugim rečima, reformisanje EU, bez zakonske promene, nije moguće.

Što je bliži datum referenduma, to je debata sve oštrija i preti da partijsko-politički sistem Ujedinjenog Kraljevstva pretvori u slagalicu koja se rasula. I kada se delići te slagalice ponovo skupe, možemo dobiti potpuno drugačiju, neuobičajenu sliku. Udari na sistem će dolaziti istovremeno i sa leve i sa desne strane, a pristalice očuvanja sadašnjeg stanja biće prinuđeni ne samo da odbijaju napade ideoloških protivnika, već i da se opravdavaju pred ogorčenim građanima koje ne brinu apstraktni principi, već radna mesta, bezbednost, porezi i životni standard.

Neminovno je da se eho britanskog referenduma čuje u celoj Evropi. I, u suštini, više nije tako važno kakav će biti rezultat referenduma. Čak i ako zaključak glasanja bude pozitivan za EU, sama po sebi debata destabilizuje javno mnenje kontinenta. Ključna ideja, koja se nalazi u temeljima dogovora iz Mastrihta i Lisabona, a koja predstavlja faktički ustav EU, jeste neopozivost donetih odluka. Britansko glasanje dovešće taj princip u pitanje, podsećajući da su svi fundamentalni principi EU formulisani i usvojeni čisto birokratskim putem, bez bilo kakve demokratske diskusije.

Glavni problem sa kojim će morati da se bori vladajuća struktura EU nije nezadovoljstvo dugovima ugušenih Grka, nije nacionalizam Britanaca i nisu rastuće sumnje Skandinavaca koji se sa naostalgijom sećaju vremena kada su imali svoje „nordijsko" društvo. Glavni narastajući problem, to je raspoloženje običnih nemačkih građana koji su razoračarani politikom EU i sopstvene konzervativne vlade.

Obični Nemci su nezadovoljni prilivom migranata i rastom troškova za opšteevropske potrebe. Ali, uopšte ne zato što su rasisti i nacionalisti, već zato što su ubeđeni da se novac troši neefikasno, nauštrb interesa nemačke ekonomije.

Debate koje se vode u Britaniji ponoviće se i u drugim zemljama EU, tražeći od ljudi da donose zaključke i da se opredeljuju sa svojih pozicija.

Dileme koje se nalaze pred britanskim političarima i rascepi koji su vidljivi u britanskim partijama, biće, bez obzira da li u istoj ili drugačijoj formi, ponovljeni i na kontinentu. Ali, kada bi se sve ograničilo samo na političke debate, to bi još i moglo da se preživi.

Nažalost, za briselsku birokratiju i njene nemačke sponzore, objektivne protivrečnosti unutar EU rastu brže od promena u javnom mnenju. Ako je u ranim etapama postojanja evrozone stvorena iluzija da je jedinstvena evropska valuta potrebna svima, sada se pojavljuje shvatanje da je ona bila stvorena isključivo u interesu francuskih i nemačkih bankara, koji su pretvorili narode sa juga kontinenta u svoje dužničke robove, a prisilili narode sa severa Evrope da za te dugove garantuju svojim prihodima.

Upravo tu nastaje osvešćivanje problema Šengenske zone: zašto je slobodno kretanje po Evropi njenih građana i ljudi, koji su imali legitimne vize, trebalo da znači ukidanje granica i pogranične kontrole? To nema veze sa slobodom, vlade su jednostavno štedele sredstva i ukidale radna mesta otpuštajući graničare.

Običnim ljudima i dalje ostaje kao glavna nepoznanica najvažnija protivrečnost EU, ali upravo oni rade na propasti sistema. Zar tri decenije reforme tržišta, smanjenje broja zaposlenih u svim delovima javnog sektora, osim birokratije koja se širi kao karcinom, demontaža socijalne države i ograničavanje demokratske sfere predajom većine ekonomskih odluka u ruke onih evročinovnika koji su neposredno povezani sa dvadesetak najvećih banaka, nisu doveli do sadašnje već dugotrajne depresije na kontinentu. I kako vladajući krugovi EU i dalje budu nastavljali da se trude da u nepromenjenom obliku sačuvaju sadašnje stanje, to će depresija biti dugotrajnija i dublja, a velika i dramatičnija će biti konačna kriza evrointegracija.

Britanski referendum ne stvara krizu, ali daje mogućnost da se o njoj raspravlja i da se razume. U krajnjem ishodu, projekat EU kao organizacije stvorene za prinudu evropskih naroda da ispunjavaju volju finansijske oligarhije, osuđen je na propast zbog same te oligarhije i sa njom povezane birokratije, koja sistematski proždire i društvenu sferu i realni ekonomski sektor, poput parazita koji uništava organizam sa kojeg se hrani. Propast sadašnjeg projekta „jedinstvene Evrope" je neizbežan, samo je pitanje vremena i cene koju će morati da plate obični građani za pokušaje njenog očuvanja i posledice neminovnog sloma.

Za Rusiju, ipak, to možda i nije tako loša vest: propadanje stare verzije integracije, automatski će postaviti pitanje o neophodnosti da se sve počne iz početka, na drugoj osnovi, sa drugim principima, u drugom sastavu.

Na kraju krajeva, i Šarl de Gol, i prvi ideolozi evropske integracije maštali su o sasvim drugom govoreći o Evropi koja se prostire „od Atlantika do Urala". A u političkom smislu - do Tihog okeana.

U stvari, nikakve „jedinstvene Evrope" bez Rusije neće biti. To je prosta geografska istina, koja je podsećala na sebe iznova i iznova kroz vekove. Ali, kao i u prošlosti, da bi se uspostavili novi sistemi odnosa, moraju da se unište stari.