(Re)program

Ekskluzivno: U očekivanju novog ekspozea mandatara za sastav Vlade Srbije (2)

Sve je postalo pepeo i dim

Ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec specijalno za Magazin Tabloid, izvršio je komparativnu analizu prethodnog programa Vučićeve Vlade, datog u ekspozeu na početku svog prvog mandata, i opisao njegove katastrofalne rezultate. Naime, predsednik dosadašnje Vlade i mandatar za sastav nove, posle održanih izbora, najavljuje i po starom običaju odlaže formiranje Vlade, uz najavu novog "programa reformi" koji "teško piše" i koji će iznositi preko 200 strana(!), a koji će (kao i prethodni) izlagati u Skupštini nekoliko sati! Bilo bi normalno da je prethodno dao komparativnu analizu šta je u prošlom programu zacrtano, a šta je od toga ostvareno i u čemu su problemi. Tek nakon toga može se javnosti izložiti novi program s osnovnim ciljevima, merama, instrumentima, efektima i po mogućnosti vremenu (dinamici) njihovog ostvarenja. Ovako, to i dalje ostaje program obećanja, ali bez potrebne kontrole ostvarenja. Magazin Tabloid u dva nastavka donosi analizu profesora Komazeca o učinku prve Vučićeve Vlade

Prof. dr Slobodan Komazec

Koji je smisao „politike prisilne štednje", koja se nameće čisto administrativno - prinudom, bez saglasnosti socijalnih partnera. Da li je to stabilizaciona, socijalna dimenzija „uravnotežavanja" ekonomije i društva? Da li je tu prisutan nekakav razvojni smisao ili je to u osnovi „guranje u dublju recesiju i krizu" visoko kreditno zadužene i razvojno onesposobljene i nelikvidne privrede.

„Štednja" ili smanjivanje lične potrošnje i socijalnih rashoda budžeta (penzija) je u osnovi koncept uravnotežavanja javnih finansija i pokušaj borbe protiv visokog budžetskog deficita i javnog duga.

Na sceni je nekritički prihvaćena (u osnovi samo produžena politika svih prethodnih vlada od „oktobarske kontrarevolucije") neoliberalna doktrina „kapitalizma katastrofe". Do sada nije dala potreban efekat ozbiljna kritika neoliberalizma i tranzicije. Neoliberalni koncept i dogma se nastavljaju.

Nametnuti koncept „štednje" od strane MMF i drugih institucija nosilaca interesa krupnog zapadnog finansijskog kapitala nije „put svile", već „svileni gajtan" za najveći deo stanovništva, bilo trenutno zaposlenih ili ogromne mase nezaposlenih i socijalno ugroženih delova stanovništva. To je situacija u najvećem delu država zapadnog liberalnog kapitalizma, ali i svih država koje su ga nekritički prihvatile (ili im je nametnut preko instalisanih političkih struktura u tim državama). Postalo je jasno i potpuno ogoljeno da je to sukob krupnog finansijskog kapitala s jedne strane i sveta rada (radničke klase) s druge strane.

Štednja se u cilju konsolidacije budžeta i otklanjanja budžetskih deficita, po stavu MMF i neoliberalne dogme, svodi na obaranje potrošnje socijalnog karaktera (penzije, plate u javnom sektoru, socijalna davanja i sl.). To je prinudni ili administrativni, a ne dobrovoljni oblik štednje. Da nije tako ne bi se potencirala ustavnost takve odluke, dok se predstavnici sindikata penzionera žale Strazburu.

Nezadrživo se povećava armija nezaposlenih, osiromašenih i bednih, uz sve veći osećaj nesigurnosti i neizvesnosti. Razbijaju se sindikati (podsetimo se nastanka tačerizma i reganomike) i svi oblici organizovanog otpora nadirućem imperijalnom prodoru kapitala. Najpre se „neutrališu" otpori tom eksploatatorskom kapitalu unutar nacionalnih granica kroz slabljenje i dokidanje nacionalnih država, posebno onih koje nose elementa poznate države blagostanja. Nastaje sledeća faza - permanentnih kriza. Sada građani, koji ne snose nikakvu odgovornost za neoliberalne promašaje i teške posledice, treba odricanjem da spasavaju budžete, državu i javne finansije. Otpori obaranju potrošnje i standarda sve su masovniji u državama zapada. Masovni štrajkovi, „otkazivanje poslušnosti" državnih institucija (školstvo, zdravstvo, policija, sudstvo i dr) otvara prostor za rušilačke akcije. Ovaj „put štednje" otvara i nove sukobe interesa i koncepcije među državama unutar EU, blokadi nekakve zajedničke (usaglašene) makroekonomske politike, što ugrožava ovu političku organizaciju. Sve su oštriji životni sukobi između vodećih država EU (Nemačka, V. Britanija, Francuska, Italija, Španija, Belgija, Grčka i dr). Pukotina u koncepciji izlaska iz krize EU sve se više širi, ali i otpori nametnutoj „politici štednje" Angele Merkel u drugim državama (i u samoj Nemačkoj).

Diktatura privatizacije po svaku cenu, bez obzira na izazvane teške posledice (razorila je nacionalnu ekonomiju i društvo) i dalje se zagovara i provodi. Ona usitnjava privredu, a kapital odvodi u spekulativne transakcije, neproizvodnu potrošnju ili kao veliki odliv u inostranstvo (liberalizacija kapitala i spoljne trgovine).

Ranije nekritički prihvaćeni neoliberalni model, koji se i dalje provodi kod nas, samo sada brže, vodi privatizaciji svega onoga što je još ostalo. Naravno da će MMF pohvaliti napore i „dostignuća", kako naše, tako i vlada u drugim državama koje dosledno provode ovu njegovu dogmu, ali sada već prezadužene i sa dužničkom omčom oko vrata. Polazi se pri tome od generalnog nekritičkog stava neefikasnosti državnog i efikasnosti privatnog vlasništva.

Svaku dalju privatizaciju ili prodaju preduzeća, nacionalnih resursa ili velikih sistema stranom ili domaćem spekulativnom kapitalu treba zaustaviti. Davanje u koncesiju nekih sistema je moguće, ali vrlo selekcionisano i proučeno. Dakle, ni jedan od velikih sistema se ne sme privatizovati ili prodati stranom kapitalu, kao i zemljište i vodni resursi. Ako se to uradi država je uvedena u čisti kolonijalni položaj.

Evropska unija je napustila svoj poznati tržišno-socijalni model i prihvatila američki liberalni, čisto tržišni model (koji SAD više i ne primenjuju, jer to je postala samo izvozna roba za druge). Posledice u ovim državama, posebno socijalne, redistributivne, u položaju zaposlenih (sa sve većom masom nezaposlenih) sve su teže. Socijalni bunt narasta. Štrajkovi su sve češći i masovniji s paralizom vitalnih funkcija u društvu (fabrike, aerodromi, škole, bolnice, a doći će na red i banke, policija i drugi „stubovi društva"). Otpori ovom modelu katastrofe su sve veći, uz pokušaje vrhuške da traži neki novi model kapitalizma: više humanijeg, manje eksploatatorskog, više socijalno pravednijeg, a manje nezasito profitnog. Kapitalizam ostaje i dalje svet kapitala, eksploatacije, otuđenja, individualizma i egoizma, a s druge strane velike koncentracije i internacionalizacije kapitala i povezivanja interesa nosilaca kapitala. Proces globalizacije kapitala je za sada zaustavljen, ali je transformisan u čisti kolonijalni oblik eksploatacije manje razvijenih, slabijih država i svetskih resursa.

Pri tome se obično tvrdi da je država „slab privrednik", „slabo upravlja sredstvima" i razvojem, postaje sama sebi svrha umnožavajući svoje funkcije i institucije, troma i neefikasna. Sve to može da se kritikuje, ali je problem u tome što je to postala „partijska država", grupnog interesa, uništenih i neefikasnih javnih institucija zbog loših i nesposobnih partijskih kadrova i upravljanja njima od strane stranaka na vlasti (bez odgovornosti). Isisavanje sredstava za potrebe stranaka i grupa, uništavanje privrede, masovni stečajevi i likvidacije preduzeća i državnih banaka, uzeti a nevraćeni ogromni krediti (i bogaćenje tajkuna kroz malverzacije, privatizaciju i obične pljačke koje se otkrivaju svakodnevno) razaraju državu, privredu i društvo. Nekontrolisani masovni odliv kapitala u inostranstvo, nekontrolisano zaduživanje i namicanje dužničke omče, stvaranje kolonijalne i zavisne privrede i države - su kumulativni procesi na sceni. Da li je to i kakva je to država? Da li uopšte imamo državu s nacionalnim interesom? Bez zdravih i efikasnih institucija države ona postaje samo skelet i kišobran za pokriće ovih destruktivnih procesa i tvrdnji da je „sve rađeno po zakonu". Postoje li mogućnosti za drugačija rešenja i efikasnu razvojnu funkciju države? Svakako da postoje, ali se ova liberalna dogma mora hitno napustiti i u celini primeniti, potpuno drugačiji model razvoja.

2) Provođenje politike štednje, deflacija i pad potrošnje

Predsednik Vlade Srbije posebno ističe sledeće:

"...Mnogi kritikuju politiku Vlade kao neoliberalizam, a ništa nisu pročitali o tačerizmu i ne znaju ništa o liberalnoj ekonomiji".

Upravo sam predavao na fakultetima "reganomiku", "tačerizam", neoliberalizam, državni intervencionizam (kejnzijanizam), "ekonomiku ponude" i brojne teorije ekonomskog razvoja, uz brojne objavljene radove, tako da ovaj kritički osvrt ima teorijsko i praktično utemeljenje.

U pogledu neoliberalizma i njegovih osnovnih stavova da navedemo samo nekoliko osnovnih: liberalizacija, stabilizacija, deregulacija i privatizacija. Liberalizacija uključuje i ukidanje uvoznih ograničenja i zaštitne politike (čime je domaća privreda stavljana u situaciju da se takmiči sa multikorporacijama, a visoko zavisna od stranog kapitala), dok deregulacija znači uklanjanje svih ograničenja za strane robe i investitore. Domaća preduzeća nemaju nikakvu šansu da se takmiče sa stranim krupnim kapitalom podržavanim nizom stimulativnih mera država matica. U takvim odnosima A. Vučić izjavljuje: „Priključenje EU je glavni cilj i jedino mogući put za našu zemlju". Zatim se dodaje: "Bez privatizacije mi nemamo nikakvu šansu za izlazak iz krize".

Privatizacija je proces označen kao „pljačkaška" i potpuno nekontrolisana - a praćena je sa propadanjem svih privatizovanih preduzeća. Sve navedene stubove neoliberalnog modela ova vlada doslovno primenjuje. „...Bez privatizacije ne možemo napred, a nisam zadovoljan brzinom privatizacije preduzeća i restrukturisanja" (Vučić).

Dalje se, nekritički tvrdi, da su prvi rezultati fiskalne konsolidacije „neočekivano dobri", da je snižen deficit sa 8,8% na 6,8%, a u javnom sektoru 2015. nemamo deficit, "već suficit".

„...Neto javni dug je povećan zbog rasta kursa dolara, a zadužili smo se da otplatimo nepovoljne kredite...Stanje javnih finansija postaje sve bolje, a ove godine se nećemo više zaduživati od 1,2 do 1,3 milijarde evra. Na dobrom smo putu da Srbija ostvari zdrave javne finansije. Krenulo je bolje nego što smo očekivali. Reforme su veoma teške. Treba računati 2-3 godine unapred, a Srbija će biti najbolja u regionu. Imaćemo zdravu i uspešnu ekonomiju". (A. Vučić)

Ovakav veoma optimistički stav bez stvarne osnove, je veoma daleko od teške stvarnosti i krize koja se produbljuje. Posebno se ističe da je „ovo pobednički program, koji je donesen bez pritiska „trojke". Pritisak nije ni potreban, jer se doslovno provodi sve što je „naložio" MMF kroz dogovor sa Vladom. Posebno se ističe da su"ovo hrabre ekonomske reforme koje pozdravlja čitav svet", a „pre kraja mandata Vlade napravićemo zdravu zemlju". Mandat Vlade smo posle novih izbora - ponovo produžili. Ovde navodimo samo jedan od kritičkih stavova u pogledu koncepcije odricanja i „bolnih reformi" vlade. „Zalud su hvale evrounijatskih i belosvetskih hohštaplera o tome kako Srbija sprovodi bolne reforme i ide pravim putem" (Dragomir Antonić u Pečatu). Verovatno su veliki „doprinos" takvom uspehu Vlade dali brojni savetnici pozvani iz sveta (Stros Kan, Guzenbauer, Franko Fratini, Džefri Saks, "mladi genije" Krstić, Toni Bler i Alister Kembel), a nedostaje samo Milton Fridman i „Društvo Mon Pelerin" sa Hajekom na čelu.

Predsednik Vlade kaže „verujem u politike mukotrpnog, teškog rada. Privatni sektor vuče napred. Kod nas ne postoji preduzetnički duh i ne verujem da je teško imati firmu u Srbiji". „Mora da se radi. Mi govorimo o radnim mestima, a ne o radu". A gde to da se radi? Kakva je stopa nezaposlenosti (ukupna 29%, mladih 55%).

„Sve što sam rekao ostvario sam bolje nego što sam obećao. Tražio sam samo dve godine da se vide rezultati? Prošle su od tada četiri godine, a kakvi su postignuti rezultati na nama je da u daljoj analizi vidimo.

„I daje živimo bolje nego što radimo. Kad je neko u Srbiji rekao da je dobro? Kuknjava razara srpski mentalitet. Naši mozgovi su ostali u 90-tim godinama". (A. Vučić)

To što je sve do sada rečeno uglavnom je vrlo razvijena reklamna industrija i zvanična propaganda. Odakle ta idilična predstavka koja potpuno odudara od stvarnosti. Svaki potez se proglašava istorijskim. Svakako da je to lično reklamerstvo, uz silna obećanja, koja se i ne ostvaruju.

3) Rezultati „stezanja kaiša" i „bolnih reformi" u Srbiji

Najpre se poručilo javnosti „učinićemo sve da ne dođe do smanjenja plata i penzija", a došlo je. Nakon toga se tvrdilo, kao uvod u ovu tešku odluku „plata i penzija ne bi bilo za šest meseci da nisu preduzete odlučne i nepopularne mere štednje". „Daljih smanjenja plata i penzija neće biti". Ali se plate i penzije uz navedeno nominalno smanjenje stalno realno smanjuju (inflatornim obezvređenjem dohodaka i kupovne moći). „Penzije su samo malo ograničene za 5-6% onih s najvišim penzijama". (Vučić).

„Povučeni su teški potezi da se sredi stanje javnih finansija..., ali tim stanjem danas se svi možemo da ponosimo. Pola najtežih mera je iza nas, a građani će boljitak moći da osete za šest meseci ili godinu dana". „Svako može da se ponosi stanjem u javnim finansijama u poslednjih šest meseci". Da li je to baš tako? Da li su povučeni teški potezi osim smanjenja plata i penzija, kao i ograničavanja javnih investicija iz budžeta? Da to vidimo iz narednog teksta.

Ovde treba navesti jednu misao koja je prisutna u javnosti: seča plata i penzija, divlja otpuštanja, lude privatizacije, nedostatak lekova u bolnicama i dr, pothranjenost i smrtnost dece, uništavanje socijalne države - aktiviraju virus mentalne bolesti nacije. Penzije su od 2012.-2016. godine nominalno pale za 12-14%, uz dodatno administrativno smanjenje od 10%.

Odnos penzija prema prosečnoj plati pao je sa 74% iz 2001. na 52% u 2015. godini. Učešće penzija u bruto proizvodu palo je na 13% s tendencijom snižavanja do 10%. Istovremeno su penzije realno pale u periodu 2012-2016. za 12-14%.

„Politika štednje i fiskalna konsolidacija ne trebaju da budu toliko bolne i da se uništavaju toliki životi" (Krugman). Prosek svih penzija je 22.721 dinara, a prosečne plate 43.565 u 2015. godini. U prosečnoj plati učestvuju: starosne penzije sa 49% (ranije 52%), porodične 37%, invalidske 44,8%.

Smanjenje penzija će se nastaviti tri godine. One će nastaviti i realno i nominalno da se smanjuju. Tako će se ostvariti stav MMF da se učešće penzija u BDP smanji na 10%.

Kako se polazi od stava da su "izdvajanje za lična primanja i penzije veća od ekonomske snage Srbije" nema povećanja plata i penzija ni u sledeće dve godine. Ona će prema Fiskalnom savetu ostati zamrznuta i u 2018. godini, ali će realno opasti u tom periodu za daljih 6-8%. Cilj je da se učešće plata u BDP smanji na 8%, a penzija sa 13% na 11%. To bi bila strategija "ozdravljenja javnih finansija" u srednjem roku, jer treba deficit budžeta smanjiti na 0,5% BDP.

Uz smanjenje penzija i plata u javnom sektoru vodi se politika smanjenja zaposlenosti u javnom sektoru.

Međutim, potrebno je prethodno utvrditi stvarnu zaposlenost na klasičnim funkcijama u javnom sektoru, pre bilo kakvih radikalnih mera. Iz javnog sektora treba dalje (uz javna preduzeća) isključiti i zaposlene u sledećim delatnostima: Sve zaposlene na privatnim univerzitetima i školama, sve zaposlene u privatnim zdravstvenim ustanovama sve zaposlene u privatnim socijalnim ustanovama, sve zaposlene u privatnim delovima sudstva (advokati, beležnici i sl). Tek tada se može dobiti realna slika ukupnog broja zaposlenih u javnom sektoru.

Prema zvaničnim podacima ukupan broj zaposlenih u javnom sektoru je 464.859. To znači da je, kada se izvrši prethodna korekcija, taj broj znatno manji. Nije to 850.000 ili 750.000 kako je to tvrdio ministar finansija Krstić. Politika masovnog otpuštanja do tada zaposlenih razara sve osnove društva. Da ponovimo misao Krugmana "ovu depresiju možemo da okončamo vrlo brzo, a to treba i da učinimo odmah". Plate u javnom sektoru su na principu bruto primanja (sa porezima i doprinosima). Dakle, nalaze se i u rashodnoj i u prihodnoj strani budžeta (porezi i doprinosi), tako da kada se smanje plate ili poveća nezaposlenost (ili penzionisanje) u javnom sektoru se smanjuju i rashodi, ali i prihodi (64,5%). To je već napred istaknuti princip i mehanizam autofinansiranja budžeta. Da pogledamo sada osnovne podatke o ukupnom broju zaposlenih i nezaposlenih u društvu.

Stopa nezaposlenih "po Anketi" se koristi u propagandne svrhe, jer odgovara ova stopa od sada svega 16,8%, mada predsednik Vlade ističe da nam je "cilj da u 2017. oborimo stopu nezaposlenosti na 16-17% (a tom stopom se u javnosti već sada barata). Prema najnovijim podacima ta stopa u 2016. godini je povećana na 19%.

4) Sumrak politike "stezanja kaiša" - fiskalni konzervativizam

Politika štednje (u stvari smanjenja potrošnje) u privrednoj depresiji otežava fiskalnu i razvojnu politiku države. Korist od fiskalnog rezanja je mala, dok je cena koja se plaća za to vrlo velika. Politika štednje (rezanjem potrošnje) je u osnovi kontraproduktivna i vodi produbljavanju krize. To je u ekonomiji razvoja fiskalni konzervativizam.

Mere štednje u prezaduženim državama i s visokim deficitom budžeta, osmišljene su da bi države-dužnici bile sposobne da redovno otplaćuju dugove stranim kreditorima, a da se i dalje kao "povoljnije" zadužuju (odatle i rast dugova) uprkos štednji. To znači da se radi samo za strani kapital. Korist će imati samo MMF i strani kreditori.

Štednjom se ne pokreću nove investicije, ne šire poslovni kapaciteti, dok ekonomija sve brže ulazi u depresiju, jer se gubi korišćenje postojećih kapaciteta, raste nezaposlenost, ekonomija se gura u sve dublju recesiju,pri čemu se kvare i ekonomske perspektive (Krugman). Rezanje potrošnje treba da smanji budući dug, ali se pogoršava i fiskalna perspektiva. Popravljanje fiskalne situacije može biti samo dugoročno, a toga nema bez dinamičnog razvoja i velike zaposlenosti..

Socijalna kriza se stalno pogoršava i ide ka humanitarnoj katastrofi.

Insistiranje na sve manjem državnom intervencionizmu u privredi, niskim carinama i na otvorenom domaćem tržištu za strane robe i kapital, uz osudu "preterane visoke javne potrošnje", ali i glorifikovanje fleksibilnosti tržišta rada i linearnih poreza - jeste provođenje neoliberalnih ideja sa Zapada.

Važno je i traži se (MMF) da država ne interveniše u pomaganju i zaštiti domaćih preduzeća i proizvodnje. Preduzeća ogoljena, opljačkana, privatizovana i onesposobljena za razvoj - izložena su velikoj inostranoj konkurenciji preteranim jevtinim uvozom podržanim precenjenim kursom nacionalne valute (dinara), uz masovno otvaranje stranih trgovačkih lanaca, i fri šopova.

Smanjenje potrošnje (štednja) praćeno je stvaranjem "zamke likvidnosti", odnosno velike nelikvidnosti i "oskudice novca" u privredi zbog restriktivne i ograničavajuće monetarne politike. Smanjenje plasmana banaka praćeno je visokom likvidnošću banaka i potpune nelikvidnosti privrednog sektora. Ni fiskalne obaveze poreskih obveznika ne mogu se uredno izvršavati. Države (kao i naša) s fiskalnim deficitom i visokim spoljnim dugom gurnute su u žestoku štednju. Oštrim programom rezanja potrošnje i obaranjem investicija, uz povećanje poreza i akciza - sve su to potezi koji privredu i društvo guraju još dublje u krizu.

U takvoj neravnopravnoj utakmici domaća privreda je izložena kolonijalnom osvajanju i propadanju, a nacija odlivu mladih u inostranstvo i odumiranju. Plate u takvim odnosima moraju biti sve niže (kao i penzije) - što je i smisao fleksibilnosti tržišta rada. Javna potrošnja mora biti niska, a time i porezi i doprinosi. Ali zato profit mora biti visok i sve podređeno profitu.

Uz manje prihode i veliku neizvesnost zaposlenja, vlasnici dohodaka će i dalje smanjivati potrošnju. To je novo smanjenje javnih prihoda (PDV, porezi, doprinosi), a to je zatim novo, još veće, smanjenje potrošnje.

Polazi se, pogrešno, da će privatni sektor da više troši i investira, jer će se drastično smanjiti državna potrošnja, sniziti porezi i doprinosi, što će dovesti do većeg poverenja u privredi, zdravije poslovne klime i čak bržeg privrednog rasta. Sve će to povećati interes stranog kapitala za dolazak u Srbiju.

Insistiranje na razvojnom modelu zasnovanom na stranom kapitalu i investicijama je osnovni mehanizam moderne kolonizacije, a njega promovišu i propagiraju, zbog svojih interesa, političari na vlasti. Prosto mole strance da budemo ekonomski i finansijski potčinjeni i kontrolisani. Jer, mi ne možemo sami da vodimo ekonomiju. Novi kolonizatori samo uzimaju i isisavaju najpre finansijske resurse (dugovima) i štednju preko sada stranih banaka, a zatim dolaze realna dobra i strateški resursi.

Štednja stanovništva kod banaka iznosi oko 8,6 milijardi evra. Kada se oduzme obavezna rezerva i plati porez na kamatu, sva sredstva su plasirana u kredite stanovništvu, uz vrlo visoku kamatu.

Nacionalna štednja služi za "stvaranje" preraspodele i izvlačenja profita preko banaka u inostranstvo.

Zato se vrši kontinuirano ispiranje mozga, propagiranje velikih projekata i efekata, ubijanje svake kritike, stvaranje zombi generacija "zatvorenog uma" okrenutog individualizmu, profitu i neosećajnosti za drugog, zajednicu i državu.

Dovedoše nam i Tonija Blera za savetnika Vlade za novi propagandni talas i spinovanje javnosti, jer on u prosipanju laži ima ogromno iskustvo, a u razaranju Srbije (NATO) ogroman doprinos i ulogu.

On treba da "pomogne" Vučiću da se formiraju neki vladini timovi za brže ostvarivanje postavljenih ciljeva (deliveri junit). O tome ovde ne bih šire. A šta će raditi nadležna ministarstva? Da li do sada uopšte odgovaraju za svoj rad? Da li ih ko kontroliše u ostvarivanju preuzetih obaveza?

Ranije sam već naveo da je najveći broj ministara nekompetetan i nesposoban za funkcije i područja za koja su zaduženi. Stoga ništa nije neočekivano da su rezultati rada više nego slabi, a promašaji ogromni. Navedeno, uostalom, nije stvarna ekonomska i finansijska reforma, dok sve javne institucije i dalje ostaju neefikasne (a time i država).

Konačno, da damo i jedan komparativni pregled realnog rasta privrede Srbije i nekoliko susednih država u nekoliko poslednjih godina...

MMF je procenjivao da će Srbija i u 2015. godini biti u recesiji uz stopu rasta od minus 0,5% sa kasnijom korekcijom na 0,0%. Dakle, kriza se nastavlja, jer je stvarna stopa rasta svega 0,7%.

Sve države u okruženju (iz bivše Jugoslavije) uglavnom, mada i same u krizi, imaju više stope rasta bruto domaćeg proizvoda, uz manje oscilacije po godinama i gotovo sve su bez ulaska u recesiju ili još gore depresiju.

Interesantno je videti i komparativne podatke o ekonomskoj snazi država u okruženju Srbije. To je dobar indikator uspešnosti modela i politike razvoja.

5) Liberalizacija spoljne trgovine (uvoza) i izostanak podsticajne izvozne politike

Brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcije, strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne, finansijske i socijalne efekte, uz razaranje realne nacionalne privrede i proizvodnje. Razvijene privrede glavne „izvoznice" dogme liberalizacije zadržavaju visoko subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da „uguši" i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, trgovinu (robama iz uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana i preduzeća - mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Mada u programu Vlade nije bilo nikakvih predloga mera za stimulaciju izvozne privrede i selektivnu uvoznu politiku, kao i na području monetarne politike i platnobilansne politike, dajemo neke osnovne podatke iz spoljnotrgovinske politike i ostvarenih rezultata. Liberalizam je ovde došao do punog izražaja.

Deficit spoljne trgovine je u svim godinama daleko veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda. Taj odnos se kreće od 2 do 5 puta u korist deficita. Postali smo izrazito uvozna privreda. Ne postoji zacrtana politika supstitucije uvoza, ali je visoko prisutna politika finansiranja deficita spoljne trgovine novim zaduženjem. Da bi se kurs dinara očuvao "stabilnim" (mada visoko precenjen) otklizao je u ovom periodu sa 113,7 dinara za evro na 121,6 krajem 2015, a u 2016. na novi nivo od 123,5. Centralna banka je morala da interveniše na deviznom tržištu u tom periodu u zaštiti kursa od "preteranih dnevnih oscilacija" sa 3,5 milijarde evra, a u periodu krize 2008-2016. sa ukupno 7,5 milijardi evra.

Istina, precenjeni kurs dinara i branjen intervencijama iz deviznih rezervi, vodio je i velikom smanjenju naplate PDV iz uvoza, što je značajno u politici konsolidacije budžeta.

Značajno je ovde istaknuti da su u periodu 2012-2015. strane direktne investicije iznosile svega 5 milijardi evra, dok su doznake naših radnika iz inostranstva iznosile 11,2 milijarde evra. A u periodu krize 2009-2015. doznake iznose 20,2 milijarde, a strane direktne investicije 8,7 milijardi. Pri tome ne postoji nikakva razrađena stimulativna politika države prema našoj dijaspori.

Na području monetarne politike i sistema u programu Vlade nisam našao apsolutno ništa, a radi se o vitalnom delu razvojne i stabilizacione politike. Šta se sve tu može učiniti za dobro privrede i razvoja detaljno sam prikazao u studiji Monetarni impulsi razvoja (Razvojno usmerena monetarna politika nasuprot stabilizacionoj 2014).

9. Eksplozija spoljnog duga, implozija razvoja i dužnička omča

1) Dužnički šok i dužnička kriza

Prezaduženost i kriza dugova su oružje neokolonijalnog osvajanja, pokoravanja i brutalne eksploatacije.

Dosadašnja politička oligarhija i stranke na vlasti uvukle su društvo i privredu u ogromnu prezaduženost prema inostranstvu (posebno dvojac Tadić-Cvetković). Spoljni dug je prosto eksplodirao. Prezaduženost je postala jedan od najtežih monetarno-finansijskih, razvojnih, socijalnih i političkih problema zemlje. Stagnacija u razvoju velikim delom je posledica prezaduženosti i odliva kapitala po dospelim obavezama iz spoljnog duga.

Da pogledamo kretanje i visinu spoljnog duga, teret duga, obaveze za kamate i otplate u toku godine i dinamiku privrednog rasta.

Po visini rashoda za kamate u BDP Srbija je u samom vrhu evropskih država.

Samo tri zemlje imaju veće izdvajanje za kamate od Srbije (Grčka, Italija i Portugalija), dok nekoliko država ima sa preko 4%, visinu kamatnog tereta kao Srbija (Irska, Belgija, Mađarska, Španija, Hrvatska). Pri tome treba navesti da Španija, Belgija, Kipar i Italija imaju učešće javnog duga u BDP blizu ili preko 100%, dok je u Srbiji to trenutno 76%. To i dalje nosi visok rizik od izbijanja dužničke krize.

Spoljni dug Srbije je povećan sa 9,4 milijardi evra iz 2001. na gotovo 27 milijardi evra u 2015. godini i u 2016. na 28,9 milijardi, dakle za petnaest godina 19 milijardi. Svaki građanin Srbije duguje 4.000 evra za spoljni dug. Stvoren je teret dužničkog ropstva koji postaje sve veći. I dalje se juri za stranim kreditima, posebno za popunjavanje budžetskog deficita - da ne bi došlo do bankrota i sloma javnih finansija.

Najveći problem je u tome što je namaknuta omča spoljnih dugova. Uvedeni smo u prezaduženost, tako da godišnje obaveze iz dugova (kamate i otplate) u 2012. godini iznose 4,4 milijarde evra, u 2013. godini 4,7 milijarde i 2014. godini 5,3 milijardi evra i 2015. godine preko 5,5 milijardi. Godišnji rast bruto domaćeg proizvoda iznosi u poslednjih pet godina oko 0,2%, a obaveze iz spoljnog duga 12-16%. Tereti spoljnog duga dovode ekonomiju i društvo pod upravu i ucenu MMF i stranog kapitala. Ne stvara se dovoljno ukupnog bogatstva (bruto domaćeg proizvoda) samo za plaćanje kamata na inodugove (kamata 2,5-3,8% BDP). Godinama treba da radimo samo za dospele obaveze iz dugova. Dakle, prirast BDP nije dovoljan za plaćanje kamate.

Komparacije radi sa državama u okruženju, navodimo samo neke od njih.

Uz Hrvatsku po visini učešća duga u BDP Srbija je na drugom mestu mada je apsolutna visina duga daleko veća kod Hrvatske i Slovenije. Međutim, zbog nižeg BDP Srbije učešće spoljnog duga je relativno visoko. Prirast bruto domaćeg proizvoda u godinama krize 2010-2015. iznosio je 0,8 milijarde evra, plaćena kamata na spoljni dug 3,2 milijardi evra, a kamata i otplate ukupno 18,4 milijarde evra. Obaveze prosto guše privredu i društvo. Kamate i otplate spoljnih dugova mogu se plaćati samo novim zaduživanjem. Nastala je dužnička spirala. Sada se ulazi u fazu kada se uzimaju novi da bi se vratili stari dugovi, ali kamate stalno rastu.

Servisiranje spoljnog duga u narednom periodu je sve teže i sve skuplje. Da vidimo to na jednom pregledu.

Obaveze iz spoljnih dugova se kumuliraju, posebno kamate kao fiksne obaveze (koje se mogu reprogramirati). Prirast bruto domaćeg proizvoda nije dovoljan da se plate samo kamate na inostrane dugove. Nastao je pravi kolaps dužničke piramide. Odakle osigurati gotovo 6 milijardi evra za glavnicu i kamatu? Naravno, kamata se kao fiksna obaveza mora platiti, dok se dospela glavnica može reprogramirati ili finansirati novim zaduženjem. Spoljni dug imaju uz državu i sektor banaka i preduzeća (na koje se odnosi gotovo polovina duga). I oni moraju da plate kamatu gotovo koliko i javni sektor.

Sada se postavlja pitanje: kako zaustaviti ovaj autonomni rast javnog duga, a posebno kako ga smanjiti, a time i obaveze iz dugova (kamate i otplate).

U periodu 2001-2015. bruto domaći proizvod je povećan za 16,4 milijarde evra, dok je spoljni dug povećan za 17,4 milijardi. Prosečna stopa rasta BDP je 3,2%, a spoljnog duga 8,6%.

U vreme razbuktavanja nove krize (2008-2015.) bruto domaći proizvod je opao za oko 1,2 milijarde evra, dok je spoljni dug povećan za 5,7 milijardi. Nije neobično da je učešće duga u BDP povećano sa 64,6% na gotovo 86%. Prosečna stopa rasta bruto proizvoda u tom periodu je 0,2%, a stopa rasta spoljnog duga 7,4%. Vrlo je visoka zaduženost u odnosu na stvarano nacionalno bogatstvo. Srbija je došla u fazu visoke zaduženosti. Ovo se posebno ispoljava kada se sagledaju dospele obaveze iz dugova i prirast bruto domaćeg proizvoda.Videli smo da je bruto domaći proizvod u periodu krize 2008-2015 snižen za 1,2 milijarde evra, spoljni dug povećan gotovo 6 milijardi, kamata na dug 3,6 milijardi i kamata sa otplatom oko 20 milijardi evra.

Pri tome veliki teret otplata spoljnih dugova onemogućava i ozbiljno fiskalno rasterećenje privrede i uravnotežavanje budžeta.

Spoljni dug je „zamenio" sredstva inače velike i neuspešne privatizacije. Rasprodaju nacionalnog bogatstva zamenila je preterana inozaduženost i spoljni dugovi. Nastala je faza velikog odliva nacionalne akumulacije (štednje) u inostranstvo. Kako će se vraćati spoljni dugovi, iz čega će se finansirati investicije i kako pokrenuti proizvodnju i razvoj?

Vlast nema ni viziju, ni koncept i dobru strategiju zaduživanja. Srbija je bankrotirala, samo još to niko nije rekao (čim se ušlo u fazu korišćenja novih dugova za otplatu dospelih).

Ne postoji nikakva kontrola upotrebe i korišćenja kapitala, posebno uzetog kao finansijski kredit u inostranstvu. O efektima upotrebe i usmeravanju ovog kapitala teško je uopšte govoriti.

Kapital sledi samo svoju logiku i interes, a ne razvoj i osamostaljivanje privrede od dominacije inostranog kapitala. Nastao je dužnički šok i dužnička kriza. Državom i privredom faktički upravljaju strani kreditori i domaći tajkunski kapital.

2) Da li je već nastala dužnička kriza?

Da navedemo samo nekoliko elemenata scenarija zaduživanja:

1) Dužnički visoko zavisne privrede od strane kreditora, a slabom svojom makroekonomskom politikom, uvode se u stagnaciju pod izgovorom privredne stabilizacije i restrukturisanja.

2) Teret spoljnog duga dovodi ekonomiju i društvo pod upravu i ucenu MMF i stranog kapitala.

3) Dužnički teret postaje sve veći, jer preti stvarno dužničko ropstvo.

4) Sve veće i gotovo nekontrolisano zaduživanje države vodi ka njenom sve bržem bankrotu.

5) Otplate i kamate iz duga dakle u potpunosti apsorbuju sav prirast bruto domaćeg proizvoda.

Postoji li šansa u takvim odnosima za pokretanje razvoja? Kako iz razvojne i finansijske krize? Iz kojih sredstava izvršavati dospele obaveze, posebno kada je uvoz znatno veći od izvoza (oko 4,3 milijarde evra godišnje) koji se mora finansirati. Može li se „istisnuti" dovoljno domaće štednje ili akumulacije za investicije? Po ovom konceptu to je moguće samo na osnovu novog zaduživanja, ali i novih tereta kamata, za koje će privreda i društvo raditi u celini. Uz kamatu koja se plaća na javni dug od 1,1 milijardu evra, banke i preduzeća godišnje plaćaju preko jednu milijardu na svoje spoljne dugove. To je preko 2,1 milijardi evra godišnje koji terete ovu privredu. Tada je omča dugova toliko zategnuta da preti nagli pad životnog standarda i svih oblika domaće finalne potrošnje (lične, opšte i investicione, dok će izvoz biti posebno pogođen).

Za mnoge zajmove je dobijen povoljan „grejs period", koji se trebao iskoristiti za oživljavanje investicija i razvoja - da bi se zajmovi mogli otplaćivati iz prirasta domaćeg bruto proizvoda. Šta će se desiti kada dospeju dugovi dobijeni sa grejs periodom od 3-5 godina? Kakve će tada biti obaveze iz duga? Osnovno je dakle, kako se koriste i kakve efekte u dohotku i akumulaciji daju strana sredstva (da li se koriste i koliko za proizvodnju i investicije, a koliko ide na druge oblike finalne potrošnje, popuna budžeta, jačanje deviznih rezervi, jačanje kapitala banaka, devizno poslovanje banaka, odnosno da li se samo vrši refinansiranje dospelih obaveza iz dugova). Odatle se može sagledati da li privreda kreće u preteranu inozaduženost, nesolventnost i dužničku krizu. „Omča dugova" se zateže već tada kada je porast dugova brži od rasta bruto nacionalnog proizvoda, a kada su obaveze iz duga veće od rasta bruto proizvoda tada se ulazi u dužničku i razvojnu krizu.

Zbog teškoća u platnom bilansu, velikih dospelih obaveza, nelikvidnosti, ogromnog budžetskog deficita, potreba za investicijama, ali i male nacionalne štednje - postoji stalni pritisak za uzimanje novih inostranih kredita. Faza u kojoj se nalazimo je uzimanje novih kredita da bi se servisirali stari dospeli. Tada je dužnički krug zatvoren sa privredom uvučenom u gotovo kolonijalni finansijski odnos. Pri tome se često i ne pita za uslove kredita, efekte, mogućnosti vraćanja - važno je dobiti kredit kod onih koji ih još daju.

Guverner (Jelašić) je često upozoravao da „Srbiji preti ozbiljna dužnička kriza", ali se pri tome nije davala stvarna dublja analiza problema. Istovremeno, s pravom je upozoravao, da Srbiji preti "grčki scenario".

Da li je i kada dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti - kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista i da li privreda ulazi u fazu kada država (kao sinonim svih subjekta) neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze po dugu (kamate i otplate). Sada se postavlja ono ključno pitanje: da li su privreda i država ušli u dužničku krizu?

Da li su Srbija kao država i njena privreda prezaduženi? Postoji li mogućnost daljeg urednog izvršavanja obaveza (službe) eksternog duga? Dolazi li do neto odliva kapitala i siromašenja društva odlivom nacionalne akumulacije (štednje) u prvoj fazi i materijalnih resursa u drugoj fazi? Da li eventualno reprogramiranje dugova vodi u kasnijim godinama do kumulisanja dugova i duboke dužničke krize sa potpunim kolapsom sistema eksternog finansiranja? Da li je na pomolu kriza u odnosima sa svetskim kreditorima? Sve su to pitanja koja se nužno nameću u godinama koje dolaze.

Da pogledamo godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda, obaveze iz postojećih dugova koje dospevaju i slobodna sredstva za razvoj.

Prirast bruto domaćeg proizvoda već godinama nije dovoljan da se uredno servisiraju obaveze iz dospelih spoljnih dugova. Pritisak obaveza je sve veći, a mogućnosti otplata dugova i finansiranja razvoja sve manje.

Dinamika ekonomskog rasta i rasta duga ukazuju da dolazi do kumulisanja duga i sasvim prisutne duboke dužničke krize - posebno ako se nastavi ovakva politika uvoza-izvoza, politika zaduživanja i slabog (tromog) razvoja. Ovo je posebno došlo do izražaja u 2009. godini, ali i u 2010., a posebno u 2012. i 2014. godini, kada je ekonomski rast u stvari implozija (slab ili negativan rast). U 2010. godini imali smo stagnantan rast, kao i u 2014. godini. U 2012. i 2014. se desila implozija razvoja. Stoga makroindikator odnosa duga i bruto domaćeg proizvoda ne pokazuje stvarno stanje i teret dugova.

Servisiranje duga u sledećim godinama biće moguće samo preko novog zaduživanja (ili reprogramiranja), što znači autonoman rast duga, ali i snažnog pritiska na ograničavanje domaće potrošnje, odnosno „topljenja" deviznih rezervi. Štednja se neće moći „istisnuti" iz niskog bruto domaćeg proizvoda, čime će biti ugrožene investicije i proizvodnja. Sledi snažan pritisak na uvoz i naglo širenje deficita spoljne trgovine (uz novi rast duga koji sve to finansira). Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u poslednje vreme, pritisak cena, ogroman budžetski i spoljnotrgovinski deficit uz nekontrolisano širenje (i upotrebu) inostranih dugova su procesi koji su na sceni u našoj privredi.

Samo tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država "bankrotirati" objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove. U sledeće dve godine, ako se nastavi politika zaduživanja dug će se povećati na preko 28 milijardi, što će postati "nepremostiv problem", jer će spoljni dug biti gotovo jednak bruto domaćem proizvodu (iznosiće oko 94%, posebno ukoliko kurs evra ode na 125 dinara). Realna je opasnost ulaska u fazu dužničkog ropstva.

Domaća potrošnja zbog pritiska obaveza i odliva kapitala u inostranstvo u sledećoj deceniji može doživeti sledeći scenario: opadanje životnog standarda, izvoz i investicije malaksavaju, nezaposlenost se povećava, pritisak javne potrošnje postaje sve veći, uz narastanje inflatorne i strukturne neravnoteže. Deficit platnog i trgovačkog bilansa se proširuje, uz sve slabiju snabdevenost tržišta. Pad kvalitetnih faktora rasta ne može biti kompenzovan drugim faktorima rasta. Ekonomski rast se usporava. Privreda kreće u dugoročnu i kompleksnu krizu. Pokušaji održavanja kursa dinara i stabilnost cena restriktivnom monetarnom politikom pogađa proizvodnju i izvoz i izaziva pandemiju nelikvidnosti privrede i banaka. To je otvoren put u finansijski slom privrede i društva. Da li je na pomolu repriza grčke dužničke krize? Dovedeni smo u krizno i kritično stanje već permanentne i duboke (kompleksne) krize - država i privreda uvode se u opšti slom. Da li je na sceni i u stvarnosti bankrotirana ekonomija?

Naivno je bilo verovanje da se usred recesije država obaveže da javni dug drži ispod 45% bruto domaćeg proizvoda. dok države evrozone imaju 60% limit. Time je osuđena na ovu duboku recesiju. Ograničavanjem javnog duga na vrlo niskom nivou bruto domaćeg proizvoda ugrožava se delatnost vitalnih delova javnog sektora (sudstvo, školstvo, zdravstvo, armija, policija, socijalni sistem i dr).

Treba se u novoj fazi čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To bi tada bio otvoreni put u čisti kolonijalni status, dužničko ropstvo, potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost. Državni organi sada stoje nemoćni i gotovo paralizovani, a „rešenja" koja nude su samo poneke parcijalne mere - najčešće pogrešne i sterilne. Privredni sistem i svi delovi makroekonomske politike moraju se iz temelja menjati. Inače, ovo su samo pokušaji „veštačkog disanja" i na kraju „šminkanje mrtvaca" - kako se to izrazio jedan autor. Ne vidimo pravu strategiju i politiku smanjivanja javnog i spoljnog duga i osposobljavanje privrede za dinamičniji ekonomski rast.

Šta je ponuđeno u ekonomskom programu nove Vlade? Videli smo šta je ponuđeno, a šta je ostvareno od ponuđenog. To mora biti osnova za novi program nove - stare vlade

Na kraju da navedemo i "otrežnjenje" jednog od glavnih protagonista neoliberalne dogme - Džefri Saksa, koji doslovno kaže:

"...Fiskalna konsolidacija je važna, ali nije dovoljna da se reši problem ekonomske stagnacije. Vlada za to mora da ima strategiju rasta, a to i dalje Srbiji nedostaje. Mnogi sektori ne mogu da se razvijaju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije - infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, privlačenje novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već traži ozbiljnu državnu strategiju. Neoliberalni pristup finansijskom tržištu nema smisla, ako su finansijska tržišta neregulisana napraviće krizu. Bankarskom sektoru potreban je ozbiljan regulatorni okvir, država koja će da ga kontroliše. Vlada mora da nauči da regulišete tu oblast. Traži se više supervizije, nadgledanja". I sam MMF sada preporučuje državama da se od štednje fokus prenese na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Istovremeno, zaokret je učinjen od ranijeg zahteva za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. To je, zaista, jedino ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.