Natrag
Sasvim lično
Kome služi Papa Francisko-Bergoljo, ili: kratka istorija najvećeg gubitnika na američkim izborima
Tužni kraj mondijalističkog pape
Srđan Novaković (Rim)
Prvi jezuita na čelu Vatikana u istoriji, kao i prvi ''papa umesto živog pape'' nakon skoro šest vekova (ne računajući trovanja, poslednji slučaj takvog dolaska na papski tron tiče se abdikacije Grgura Dvanaestog još davne 1415. godine), Horhe Mario Bergoljo, germanofil i argentinski jezuita, dospeva na čelo rimske Kurije nakon kontroverznog i dramatičnog glasanja tokom čuvene Konklave marta meseca 2013. godine.
Rezultat i ishod ove Konklave, tokom koje će se (prema skrupuloznim istraživanjima autora Antonija Soćija)pojaviti brojne i grube nepravilnosti koje bi još onda zahtevale poništenje izbora novog pape Franje Prvog (Frensisa-Franciska), odmah je bio oduševljeno i burno pozdravljen od strane belosvetske štampe, argentinskog i italijanskog masonstva, kao i svetski najmoćnije Bnaj Brit lože. A nekadašnji arhiepiskop Čilea, kardinal Hoze Marija Karo Rodrigez svojevremeno je ovako okarakterisao Veliku Ložu Buenos Airesa (''ova loža je najpokvarenija i najizopačenija na kugli zemaljskoj'').
Ali šta je prethodilo ovako brutalnom svrgavanju zakonito izabranog pape Benedikta Šesnaestog i, istovremeno, brzopletom ustoličenju argentinskog kardinala kao novog episkopa Rima?
Za razliku od Bergolja, svojevremeni izbor konzervativca i navodnog protivnika framasonstva pape Benedikta Šesnaestog, bio je dočekan na nož od strane međunarodne štampe i većine mondijalističkih struktura angloameričke oligarhije. Tadašnji papa Jozef Racinger, sa čitavom armijom konzervativnih kardinala, uz moćnu diplomatiju, sopstveni bankarski sistem (potpuno van ikakve kontrole), uz zastrašujuću planetarnu mrežu univerzitetskih, medijskih i poslovnih ustanova, najrespektabilnije tajne službe, odmah se našao na udaru novog predsednika SAD, Baraka Huseina Obame.
Sveži nobelovac, planetarni zaštitnik sodomskih izopačenjaka, rusofob i, sa Hilari Klinton, "kum" Islamske države (prema tvrdnji samog Donalda Trampa)-Barak Husein, već 2009. godine (uz odlučujuću asistenciju starih Klintonovih i Soroševih kadrova), kreće u frontalni obračun sa papstvom, institucijom koju svetski liberalni i finansijski krugovi odavno smatraju zrelom za novi (treći) vatikanski koncil, za reforme odnosa prema homoseksualcima, abortusu i kontracepciji kao i za novo ''Katoličko Proleće'', koje bi konačno zbacilo ''srednjevekovnu diktaturu Crkve''.
Sudeći prema sajtu Wikiliks i ''curenju'' e-mejlova između dvojice, Džon Podesta (šef izbornog štaba Hilari Klinton i ''drugar'' Marine Abramović) i Sendi Njuman (moćni igrač iz senke i osnivač mnogih progresivnih udruženja, kao i mentor B. Obame) jesu neposredni inicijatori i nalogodavci propagandnog rata koji će se orkanskom žestinom obrušiti na Vatikan i Racingera u periodu 2009., pa sve do februara 2013. godine, kada će dovesti do abdikacije, to jest bezuslovne predaje dotadašnjeg pape Benedikta Šesnaestog...
Do iznuđene kapitulacije, koju će sam Racinger nazvati ''dobrovoljnom'', doći će nakon godina pilotiranih istraga (čiju verodostojnost ovde ne analiziramo) o povezanosti vatikanske banke(IOR-a) sa mafijom i delom tajnih službi. Posebni akcenat će biti stavljen na Ahilovu petu katoličke crkve-problem razgranate unutrašnje pederastije i pedofilije, koji će liberalna oligarhija obilato koristiti u periodu 2010-2011. godine kako bi zadala što razornije udarce već poljuljanom ugledu katoličkog klera!
Čak će tadašnji tužilac Međunarodnog krivičnog suda, Argentinac (!) Luis Moreno Okampo (inače bivši savetnik Svetske banke)otvoreno razmatrati mogućnost podizanja optužnice protiv Racingera zbog navodnih zločina protiv čovečnosti, stavljajući mu na teret ''orkestrirane delikte počinjene protiv miliona dece u rukama katoličkih fratara i časnih sestara.''
Menja se i geopolitički milje, zahuktava se priprema budućeg ratnog pohoda na socijalističke režime Libije i Sirije. Jastrebovi iz Obama-Klinton kabineta su sve glasniji i glavni refren im postaje ono čuveno ''Gadafi mora umreti, Asad mora da ode, bombardujemo Iran!'', a polako se pripremaju i kolači za buduće ''mirne demonstrante'' ukrajinskog Majdana.
Svima je već kristalno jasna neprikladnost samog postojanja jedne anahrone institucije poput Vatikana, neprilagođenog zahtevima novog,''modernog'' i ''progresivnog'' atlantističkog poretka.
Iako je neupitna tvrdnja Milorada Ekmečića o stapanju jezuita sa američkim judeomasonstvom, ipak se možemo zapitati: kako je uopšte dosada opstajala takva državica-enklava unutar NATO teritorije, kako je uopšte bilo moguće da je takva državica (i pored svega čime je Vojtila zadužio SAD), imala određenu autonomiju, vlastite finansije, tajne službe i diplomatiju?
Naravno, nikako ne želimo da nas optuže kako tobože preuveličavamo ulogu Racingerovog pontifikata u odnosu na ono što je on realno bio, posebno nakon duge i preduge vladavine Vojtile-Regana. Svojim istraživanjima, Olga Četverikova (''Zavera papizma protiv hrišćanstva'') je više nego ubedljivo dokazala potpuno i nedvosmisleno odstupništvo Rima u odnosu na čak i najosnovnije hrišćanske dogmate (u totalitarno liberalnom geopolitičkom kontekstu nije dozvoljeno očuvanje čak ni spoljašnje hrišćanske ljušture kao ni najosnovniji minimum opšteprihvaćenih moralnih normi o abortusu, sodomiji ili rodoskrvnjenju).
Samo u tom smislu, Jozef Racinger je bio '''onaj koji zadržava'' i zato je morao biti uklonjen najbezobzirnijom medijskom kampanjom (takozvanim Vatiliksom) koja je dejstvovala na više frontova: vatikanska banka, seksualni skandali, intrige i pronevere novca.
Čak i papin sobar, Paolo Gabriele, završava u pritvoru, dok je predsednik IOR-a Tedeski prinuđen da podnese neopozivu ostavku. Kao vrhunac svega, liberalni novinari De Gregorio i Ingrao počinju objavljivanje izvoda iz navodno tajnog dosijea "o uticaju homoseksualnog lobija u Vatikanu'', dok finansijska policija Italije blokira sve bankomate na, formalno suverenoj teritoriji papske države. Brutalno sateran uza zid, 86-godišnji Racinger ističe belu zastavu i 11.02.2013. godine se na latinskom jeziku i zvanično odriče papskog trona usled tobožnje ''nemoći''. Za utehu,ostaje mu titula '''počasnog pape''(pontifeks emeritus), dosad nezabeleženi novitet u vekovnoj istoriji papstva.
Time su stvoreni svi uslovi za rađanje kontroverznog i ''paralelnog'' pontifikata "Obaminog dvojnika u Vatikanu''-Horhe Marija Bergolja.
Bergoljo (budući papa Frensis Prvi) će istovremeno postati i prvi ''crni papa'' ("crni" u ovom slučaju znači da je u pitanju jezuita koji je istovremeno i "beli" papa, prim. aut.) u istoriji Vatikana i time otelotvorenje poznatog Nostradamusovog proročanstva o ''crnom papi koji će širom otvoriti vrata Apokalipse''.
Ali, proročanstva na stranu, novi papa Franja će od samog početka projavljivati određene mrlje u biografiji koje se tiču njegovog navodnog učešća u zaista stravičnim zločinima nekadašnje argentinske hunte(pod budnim okom CIA-e). Ovde svakako valja citirati stav mnogih autora (F. Decani i drugi) koji tvrde da atlantistička plutokratija namerno postavlja na najviše funkcije upravo ucenjene ljude(a sa podebelim dosijeima), radi lakše kontrole istih. Takođe, Argentina je upravo ona država-utočište u koju se nakon Drugog svetskog rata slila reka izbeglica-najokorelijih nacista i ustaša, igrom slučaja koristeći one čuvene ''pacovske kanale'' popa Krunoslava Draganovića. Radi se o zemlji u kojoj je Ante Pavelić pronašao sigurno pribežište i u kojoj je, dan danas, kleroustaška dijaspora izuzetno bogata i bitan faktor na političkoj sceni. Iz te i takve Argentine je nepobitno stigla i značajna pomoć građanskom ratu za ostvarenje hrvatskog sna (nezavisnosti Hrvatske), tokom kojeg je Tuđmanovo rukovodstvo otvoreno zagovaralo i sprovodilo progon pravoslavnih Srba.
Ne zaboravimo i činjenicu da u današnjoj Hrvatskoj, starom ("predziđu kršćanstva") vatikanski Kaptol ostaje i dalje daleko najuticajniji činilac političke,ekonomske i medijske scene. A da je tadašnji kardinal Bergoljo imao najprisnije odnose sa ovakvim hrvatskim lobijem u Buenos Airesu (prema svedočenju jugoslovenskog diplomate Komnena Seratlića), nije nikakva tajna: kako i ne bi kada mu je ispovednik bio Emilio (Milan) Ognjenović a zaredio ga je Berislav Ostojić
Zato, samo naivni i neupućeni u ovakav ''pedigre'', mogu da se iščuđavaju stavu Vatikana o pravoslavnima kao ''bolesnima'' ili ''šizmaticima'' ili ponižavajućem osnivanju ''mešovite komisije'' radi kanonizacije vikara ustaške soldateske-''blaženog'' Alojzija Stepinca.
Ovakvo ''izobilno milosrđe'' pape, kojim se SPC više nego očigledno podvodi izrugivanju nad moštima miliona postradalih pravoslavnih vernika, ''dobri'' papa Franja sprovodi svakako đavo nadahnut poukama vrhovnog mondijalističkog žreca današnjice, Henrija Kisindžera (Trilaterala, Bnaj Brit), koji ovakav ''tehnološki'' tretman savetuje povodom Grka (Srba, Rusa): ''...Grčkim narodom je jako teško upravljati, zato je potrebno duboko ga poraziti u njegovim kulturnim korenima. Tada će se taj narod urazumiti. Imam u vidu poražavanje jezika, religije, njihovih duhovnih i istorijskih resursa, da bi mu onemogućili svaku mogućnost razvijanja, odvojili od njegove suštine..." (arhim. Atanasije Atanasiju, u zborniku ''Grčka je protiv!'', 2013 g.).
Ova paradigma je, prema poznatim izjavama Vilija Vimera, odavno institucionalizovana i potvrđena u praksi, kao dominantan odnos prema jednako postradalom srbskom narodu. Po ovakvom modelu,uskoro će i Ruska Pravoslavna Crkva biti pozvana da uzme aktivno učešće u mešovitoj komisiji povodom buduće kanonizacije Adolfa Hitlera, Jozefata Kunceviča, Bandere ili generala Vlasova.
Pa zar nisu nacisti odobrili ponovno otvaranje pravoslavnih bogomolja na teritorijama ''oslobođenim'' od bezbožnih boljševika?
Oprostićete nam na ovoj digresiji, poslužiće nam samo da vam ukažemo na to da liberalno-ekumenistički papizam ''svetog oca'' ne poznaje nikakva dogmatska ni moralna ograničenja prema pravoslavlju, za razliku od Racingera koji je ipak imao nešto više obzira. Tako, sadašnji papa svoje konzervativne oponente unutar kurije najstrožije kažnjava, pogrdno ih nazivajući ''ortodoksnima'' i ''farisejima'', ispovedajući se skoro svake nedelje najekstremnijoj liberalnoj štampi (Euđeniju Skalfariju i njegovoj ''Republici'' koja prosto kipti rusofobijom i slobodnim zidarstvom) te šokirajući javnost izjavama kako ''ne postoji katolički Bog'' dok slatko ćaska o temi rasnog mešanja(tako dragoj masonskom deizmu).
Kao da sam želi da dokaže privrženost ambijentima koji su ga i ustoličili (oni isti koji su doveli Obamu i uložili ogromni novac u Hilari Klinton), papa Frensis često prosto fingira kao banalni eho Barakovim pohvalama ''različitosti'',''globalnog zagrevanja'' (kojem posvećuje čitavu encikliku ''Laudato si''), ''masovnoj migraciji'', homo-brakovima (uspeva da katolički sinod o porodici usmeri ka ovoj nezamislivoj temi), da i ne pominjemo još delikatniju temu smrtnog greha čedomorstva koju Bergoljo (sledeći Obamaker, reformu zdravstva koja podstiče korišćenje lekova koji izazivaju pobačaj ploda!) svodi na nivo drugorazredne parohijske indulgencije. Još šokantnije, papa prima u privatnu audijenciju radikalnu feministkinju i pobornicu abortusa, zloglasnu Emu Bonino (zagovornicu bombardovanja Srbije)!
Šlag na tortu, Sveta stolica se drznula da organizuje kongres u čast ostarelog i raskrinkanog Pola Erliha, maltuzijanca i zagovornika nasilne i masone sterilizacije čovečanstva, radi spasenja "ambijenta"!
Ali, ni po pitanju rusofobije, papa modernista nimalo ne zaostaje za Nulandovom, Obamom ili Hilari Klinton, jer pruža značajnu i neskrivenu podršku ukrajinskim unijatima i grkokatolicima u njihovoj borbi protiv ruskog naroda, jezika i istorije(prema Kisindžerovom obrascu).
Grleći unijatskog episkopa Ševčuka, papa kao da jasno daje signal fanatičnim kriptokatolicima zapadne Ukrajine da budu revnosniji u mržnji prema ''azijatskim moskaljima'', pride uz nekažnjenu rehabilitaciju najvarvarskije forme nacizma.
Ne bez razloga, 2015. godine, Saker ga proglašava za ''stvarnog vođu ukrajinskih nacionalista'', a sve je više i indicija da su otrovni kolači Majdana bili davno pripremljeni u jednoj od rimskih kuhinja, budući da još nije izbledelo sećanje na strahote nasilnog katoličenja i polonizacije maloruskog življa tridesetih godina prošlog veka.
Antiruski vektror pontifikata, potvrđuje oštru suprotstavljenost Vatikana u odnosu na južnoameričke saveznike Rusije, putem otvorene pretnje Majdanu, Sandinistima Nikaragve i predsedniku Venecuele, nasledniku Čaveza, Nikolasu Maduru.
Još drskije, papa svakako učestvuje (preko Valtera Kaspera) i podstiče propali pravoslavni sabor na Kritu (po uzoru na Drugi vatikanski koncil), sokoleći ''istočnog papu'' Vartolomeja (nerazdvojnog sa Džozefom Bajdenom, pokroviteljem gej brakova i abortusa),naravno uz značajno finansijsko pokriće zapadnih tajnih službi i grčkog masonstva.
Cilj je svega-uništenje Pravoslavlja putem radikalne modernizacije liturgije, dogmata, obreda, postova i to kršenjem i gaženjem svih kanona. Čak papin glavni igrač unutar Vaseljenske patrijaršije (sa sedištem u NATO državi), Jovan (Džon) Zizjulas pokušava da proturi u završni dokument i toleranciju prema gej ''različitosti''! Po oprobanom jezuitskom receptu, sada se odluke ovog propalog sabora nameću i prosto uteruju u glave pravoslavnog sveštenstva, pod pretnjom raščinjenja.
Nasuprot ovome, kada je trebalo zavapiti do neba zbog zlehude sudbine bliskoistočnih hrišćana pod jarmom glavoseča Islamske države, papa je neočekivano zanemeo. Glas mu se vraća samo kada treba nahvaliti Obamu i njegovu sanitarnu reformu pred kongresom SAD-a(prvi put u istoriji SAD se jedan papa obratio Kongresu!), kada je potrebno primiriti nezadovoljne katoličke birače jer reforma uvodi masovno korišćenje kontracepcije i pilula za abortus. Ili kada treba pripremiti teren za uvođenje totalitarne cenzure nad alternativnim medijima,kada papa u razgovoru za belgijski list "Tertio" otvoreno i na najpogrdniji način vređa čitalačku publiku tzv. "lažnih vesti", time izazvavši i zaprepašćenu reakciju geopolitičara kalibra Vilijama Engdala.
Ipak, najsramnije i najprovidnije (ne)delo je bilo Franjino otvoreno svrstavanje na stranu klana Obama-Klinton tokom izborne kampanje februara 2016. godine, kada je, ničim izazvan, javno žigosao budućeg predsednika SAD Donalda Trampa kao ''nehrišćanina'' i njegov politički angažman kao ''nehrišćanski''!
Ova ishitrena papska pridika će se pokazati kao autentični bumerang jer će ogromna većina američkih katolika glasati baš za Donalda Trampa, budući da im upravo Hilari Klinton (liberal na granici otvorenog veštičarenja) nije delovala nimalo ''hrišćanski''!
Ali, šta se tu može, dugovi ''ambijentu'' koji ga je porodio se izgleda moraju neizostavno otplaćivati čak i u slučaju otvorenog sukoba sa najelementarnijim postavkama zdravog razuma. Utoliko gore po taj zdravi razum!
Da bude jasnije, još pre 38 godina je u Njujorku izašao bestseler ''Hristov vikar'' Valtera Marfija (pukovnika američke vojske) čija se radnja tiče dolaska na papski tron progresivnog čoveka po imenu-Frensis Prvi, sasvim slučajna podudarnost sa imenom i ulogom sadašnjeg pape! Taj roman je ponovo pušten u prodaju 2013. godine. Papa jeste doktrinarno nepogrešiv, ali su izgleda još ''nepogrešiviji'' oni koji ga ''biraju'' u Rimu!
Opet, ozbiljni analitičari sa Harvarda (Ros Douthet u knjizi ''Hoće li papa razbiti crkvu'') skreću pažnju na dve vrste ozbiljnih problema prilikom transmisije papske vlasti i autoriteta. Prvi se tiče postojanja konzervativne opozicije u vrhu katoličkog klera i on se rešava brutalnim nametanjem papske dogme o nezabludivosti, svirepim kažnjavanjima neposlušnih kardinala i klerika kao i otvorenim ''saterivanjem u ćošak'' nepodobnih, predočavajući im nemogućnost izlaska iz hijerarhije podređenosti ''zameniku Hrista na zemlji''.
Zaista, klerici nemaju gde da odu-mogućnosti njihove aklimatizacije u luteranstvu ili svetskom pravoslavlju se čine sasvim neznatnim, te je papa upravo ovakav obrazac sprovođenja liberalne agenda obilato koristio u praksi, baš radi kompenzacije totalne doktrinarne i dogmatske praznine, neviđene još od modernističkih vremena Drugog vatikanskog koncila i ekumenizma Karola Vojtile.
Što se ovog aspekta tiče,situacija nikada nije bila gora(ili bolja,zavisi za koga) i ozbiljniji teolozi jednostavno sležu ramenima; Enriko Maria Radaeli stidljivo pokušava da uspostavi primat Božje Reči nad plotskom ljubavlju(koja je opsesija pravoslavnih ekumenista) i beskrajnim milosrđem koje ''pogađa'' i neprijatelje crkve, dok otac Kurcio Nitolja razmatrajući sve crkvenopravne opcije u slučaju da papski autoritet padne u otvorenu jeres, rezignirano govori o ''pop pontifikatu'' (misli se na pop mjuzik).
Nalazeći zaprepašćujuće sličnosti između doktrine revolucionarne prakse marksizma-lenjinizma i liberalne agende novoga pape, Mauricio Blondet ubedljivo ukazuje na podudarnost revolucionarne dinamike ''spolja-iznutra'' između Crvene i Crne Internacionale, jer obe projektuju spolja demagogiju ljubavi, praštanja, tolerancije i ekumenizma (Vatikan) ili oslobođenja potlačenih, jednakosti, socijalne pravde(SSSR), dok se iznutra sprovodi neograničeni teror prema neistomišljenicima. Postoji i radikalnija opozicija okupljena oko časopisa ''Živa Crkva'', koja optužuje Bergolja za pripadnost framasonstvu, otpadništvo i jeres.
Nego, obratimo pažnju i na drugi aspekt problema transmisije liberalnih antidogmi sa tako visokog pijedestala papske nepogrešivosti. Dakle, kako stotinama miliona katolika širom sveta na brzinu nametnuti reforme uvođenjem tolerancije na gej brakove, kontracepciju i kontrolu rađanja, abortus, eutanaziju, sodomiju, islam i džamije, i još ujedinjujući sve veroispovesti u jednu svetsku religiju?
Izgleda da baš u ovom cajtnotu i leži osnovna slabost projekta ''Katoličkog Proleća'' i ultraliberalnog pontifikata, jer, jednostavno,i pored zastrašujuće gebelsovske mašinerije proizvodnje svesti (Propaganda Fide na čelu sa "crvenim papom"), katolička javnost nije u stanju da inkorporira toliko krupne reforme u kratkom vremenskom periodu. Paradoksalno, ova situacija može da osnaži unutrašnju opoziciju četiri uticajna kardinala (Valtera Brandmilera, Rejmonda Burka, Karla Kafara i Joakima Mejsnera) koji su Franji već ''stali na crtu'' i ne žele da dopuste dalja doktrinarna rastakanja i dalji sunovrat ka nihilizmu. Na njih se odnosila i papina nedavna pridika na dan sv. Marte (12.12.2016), kada je Franja polemično prozvao određene "klerikalne intelektualce" poredeći ih sa farisejima koji nisu bili spremni da prihvate „pokajanje" Jude Iskariotskog!
Još skandaloznije i manje zamislivo, a prema čuvenom vatikanisti Tozatiju, argentinski papa je sebi dopustio pokušaj postavljanja komesara pri Suverenom Malteškom Redu i suverenom subjektu međunarodnog prava, sa kojim Vatikan ima razmenu ambasadora! Raste i političko nezadovoljstvo prema papi koji blagosilja divlju imigraciju, kleči po turskim džamijama i uvodi imame u oltar. Tako,''italijanski Tramp'', Mateo Salvini iz Severne Lige (Lega Nord) samo konstatuje ono što obični narod odavno misli- ''Ne dopada mi se favorizovanje ilegalnih migranata u odnosu na starosedeoce niti uvođenje imama u crkve'', dok je svojevremeno Tramp odbrusio Papi da ''...ilegalne migrante zbrine unutar prostranih zidina Vatikana'', kao i da će promeniti ploču kada mu Islamska država zakuca na brata Rima. U Italiji se odlično prodaju i majice sa natpisom ''Moj papa je Benedikt'', aludirajući na nelegalnost ali i na nelegitimnost aktuelnog pontifeksa.
Veliki šamar za papu stiže i iz jedne od najuglednijih pravoslavnih crkava današnjice jer je pravoslavni Tbilisi u potpunosti bojkotovao nedavnu papinu posetu Gruziji (planiranu sa velikom pompom), zabranivši pismenim naređenjem svakom svešteniku ponaosob bilo kakav kontakt sa Franjom, pod pretnjom raščinjenja.
"...Pravoslavni Istok još uvek bezrazložno zazire od katoličkog prozelitizma'', zavapili su ozlojeđeni novinari iz papine pratnje, ugledavši prazne stadione na kojima je papa Frensis Prvi trebalo da održi misu i propoved. A, nekada je dolazak pape bio obavezni uslov, prava ulaznica za prijem u Evrouniju, setimo se samo slučaja Bugarske i Rumunije. Ta epoha je arhivirana zauvek.
Čini se da je vrh Gruzijske pravoslavne crkve, baštineći romejsko nasleđe, bio sasvim svestan hiljadugodišnjeg saveza Vatikana sa islamskim varvarstvom, koje Rim oduvek koristi kao ucenjivačku i inkvizitorsku batinu prema istočnoj "šizmi". A, ko bolje od Gruzina zna da Turci odavno latinskim slovima pišu!
Konačno, najveća opasnost po papu Franju leži u aktuelnoj tevtonskoj geopolitičkoj promeni sa dolaskom Donalda Trampa na kormilo SAD.
Kako svedoči upućeni vatikanski insajder (prema pisanju Pjera Dela Porte, prenele su i dnevne novine ''La Verita''), papi Frensisu je jasno da mora doći do neizbežnog sukoba sa Trampom (i silama koje stoje iza njega) i nada se, sasvim iluzorno, da će moći da unovči navodni uticaj i kontrolu koju ima nad katoličkim javnim mnjenjem u obračunu sa Trampom. Sa druge strane, Donald Tramp dobro zna da je Vatikan (Bergoljo, Bertone i nemački biskupi) navodno ogromnim novcem finansirao izbornu kampanju Hilari Klinton, te da je i sama Kurija infiltrirana kadrovima Klintonovih i Goldman Saksa. Navodno se radi o subverzivnoj grupi malteških kardinala(Zahra i Ksuereb), tzv. ''malteškoj bandi'' (ekonomskih ubica!) koju je direktno instalirao i nametnuo Obamin (čitaj Klintonovih) kabinet.
A, sam ulog ili plen je od neprocenjive vrednosti, jer se radi o ogromnoj količini novca (trilionima dolara) koju su navodno IOR i APSA (uz svesrdnu pomoć J.P.Morgana i Goldman Saksa) raštrkali na hiljade šifrovanih računa po of šor zonama diljem planete, ne gadeći se ni Kube (nakon što je Obama ukinuo sankcije). Ova of šor ostrva se nazivaju i poreski ''rajevi'', pa neki ironično tvrde da je upravo Vatikan (kao formalno hrišćanska ustanova) kumovao ovom nazivu, želeći da ozvaniči samog sebe kao moderni Vavilon ili Laodikeju našeg doba (''...ja sam bogat i obogatio sam se i ništa mi ne treba'',Otkr.3.17) . A to je ona crkva koju je Gospod upozoravao ''izbljuvaću te iz Mojih usta...budi revnostan'' (Otkr.3.15-16), jer se Vatikan polakomio da bude carski i rimski, a ne vaseljenski i pravoverni; moćan i bogat a ne krotak i svet.
Kao vrhunac svega, ne treba nikako smetnuti s uma da Vatikan i papa zdušno propovedaju apsolutno siromaštvo i podstiču vrline nesticanja zemaljskih blaga kod svojih vernika, ritualno se zalažući za jedinstvenbu svetsku vladu i Centralnu svetsku banku, baš zarad tobožnjeg prevazilaženja "jaza između bogatih i siromašnih"!).
Evo zašto mnogi tvrde da će Donald Tramp za ove islužene glumce (ostale bez režisera i bez teksta), možda biti zemljotres razorniji od onoga koji je upravo pogodio centralnu Italiju. Jer je još Sveti Vasilije Veliki davno zapisao da su "oni što dobiše vlast, robovi onih koji im je dadoše".