Podsetnik

Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992 - 1995 (3)

Zlo i zločince ne treba zaboraviti

Knjiga Milivoja Ivaniševića, "Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992 - 1995" ("Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku", Beograd) je istinito svedočenje o sudbini građana Sarajeva srpske nacionalnosti, koji su u periodu 1992-1995 u 123 koncentraciona logora smrti u Sarajevu, na najsuroviji način mučeni samo zato što su Srbi. U tom periodu, ubijeno je ukupno 7.019 građana srpske nacionalnosti (u celoj BiH, ubijeno je preko 65 hiljada Srba), a te zločine počinile su paravojne muslimanske formacije Alije Izetbegovića. Srpske žene su silovane, mučene i ubijane u specijalnim javnim kućama, gde su držane kao etničke robinje. Ni za to do današnjeg dana niko nije odgovarao. Da ne bi bilo zaboravljeno, Magazin Tabloid u ovom broju objavljuje deo autentičnih svedočanstava o ovom strašnom pogromu.

Milivoje Ivanišević

Svedočenje Mirka Vlaškog, radnika FAMOS-a

Dolazi 10. septembar 1994. Toga jutra kreću dva autobusa sa 118 nesretnih putnika. Ponijeli smo po dva kofera od sve imovine. Kupujemo karte koje koštaju 20 DEM. Krećemo, sa nadom da ćemo uspjeti. Ha Igmanu, u 5.30, hapsi nas policija. Formira se kolona, dva po dva, i pravac zatvor u Hrasnici. Gledam divnu djevojčicu koja se obavija oko oca i pita: "Tata, šta će biti sa nama?" Otac, očiju punim suza odgovara: "Ne znam kćeri." Uhapšeni smo. Prolazimo Hrasnicom punom svijeta. Mnogi nas pljuju, mnogi govore da smo pošli da pucamo na njih, a mnogi psujući nam srpske majke. Prolazimo pored džamije u Hrasnici. Tu ima česma. Djevojčica ispred mene kaže ocu: "Tata, žedna sam", otac, bijel kao kreč u licu, odgovara joj: "Sine, shvati da smo uhapšeni". Izraz njegovog lica nikada neću zaboraviti. Koliko je taj čovjek zla podnio, to samo on zna. Ginu mu najdraži, on nas sve tješi. Taj čovjek ne zna da mrzi i poslije svega. Dolazimo pred zatvor, slikanje kamerom, onako sve u stroju, poslije pojedinačno. Uvode nas u zatvor na ispitivanje - pojedinačno. Ulaz u samice u zatvoru, čuju se strašni krici. Poslije ulaze žene sa djecom. Izlaze sa ispitivanja blijede i isprepadane. Iz zatvorskog podruma izlaze majka i njena kćerka Suzana, blijede, očima traže muža, odnosno oca. On blijed, klima im glavom. Bože, kako je tome čovjeku u tom trenutku. Sada ulaze ljudi čije su porodice pošle sa njima na taj put. U zatvoru smjena stražara. Dolaze odmorni stažari. Ulaze drugovi, čuju se jauci. Dolazi red na mene. Odmah na ulazu, udarac u slabine. Ulazim na glavno ispitivanje. Šestorica sa palicama sjede. Ustaje jedan, udara me u predjel srca. Gubim dah. Skaču svi na noge, udarci pljušte po tijelu. Padam tri puta, dižu me i ponovo tuku. Ne znam gdje se nalazim. Odvode me u ćeliju krvavog, jedva idem. Ćelija mračna. Noć pada. Oko ponoći strašna vriska. Gase se svjetla u hodniku. Ponovo krici mojih drugova, tuku nas šipkama, lancima, čizmama i bog zna sa čime još. Poslije se pale svjetla. Dolazi neki ljekar. Mi krvavi i isprepadani. Pita nas doktor šta je bilo, mi ćutimo. Ne smijemo progovoriti. Tako prolaze ljudi koji su vjerovali svojim komšijama muslimanima.

Svedočenje B. M. N. 70, pekara

Imao sam veliku kuću, sa tri trosobna stana u Vrbovskoj br.7, i to punu sa svom potrebnom opremom za tri domaćinstva. Uz kuću smo imali i privatnu pekaru „Vajmoks". Blizu mi je sedamdeseta, star sam za ratovanje, a sa komšijama muslimanima sam 30 godina živio kao sa braćom i vjerovao sam da će me zaštititi, ako to bude trebalo, kao što bih ja njih spašavao u nevolji...Počeli su da me tuku krvnički - kundacima, šakama, nogama, a jedan je našao sjekiru u podrumu i onako pljoštemice me udario u prsa, da sam osjetio kao da me čitavog rasjekao. Koža mi je na licu i glavi sva ispucala i krv je lila iz mene na sve strane. Nisam više od bola i krvi ništa razaznavao. Izveli su me u avliju pred mojom garažom gdje su mi naredili da legnem na leđa. Govorio sam da kuću zaključam, ali mi je Aljović Salko oteo ključ i rekao: Nećeš se ti više ovdje vratiti. Opet su me počeli udarati. Valjam se onako krvav, a komšije muslimani se nadnose nadamnom i tako izubijanim i niko ni da kaže bar jednu riječ, da me više ne tuku... Uveče dolazi do borbe između srpske i muslimanske pešadije. Muslimanska vojska se povlači u paničnom begu, ostavljajući poginule i ranjene.

Nas su doveli na neku čistinu i naredili da tu kopamo. Iznad naših glava proleću svetleći, upozoravajući meci. Oko nas padaju granate. Muslimanska vojska iza nas puca na srpske položaje. Ne dozvoljavaju nam da se povučemo. Koriste nas kao "živi štit". Dugo smo bili na toj livadi, jedna granata pada u "živi štit" i ranjava trojicu kopača. Tad nam naređuju da pređemo u podrum obližnje kuće. Držali su nas na toj čistini sve dok nisu uspostavili odbrambenu liniju. Trojica ranjenih kopača ostali su na livadi, kakva je njihova sudbina ne znam. Mi se držimo zajedno, jer smo svesni da ako se nekome nešto desi, niko mu drugi neće pomoći. Tu smo ja, Ranko Manjak, Zlatko Pavlović, Dragiša Mandrapa, Novica Vidaković. To veče je s nama na kopanje rovova pošao i student musliman Safet Suljević iz Bijelog Polja. Čim su muslimani uklonili "živi štit" ponovo dolazi do borbi. Muslimanska vojska ponovo beži. Tranšeama se ne može kretati, pune su napuštenih, ostavljenih ranjenika i poginulih.

U podrumu te kuće, gde smo se sklonili, ima nas oko pedeset. Mi smo u jednom ćošku i molimo se Bogu da dođu srpski vojnici da nas oslobode. Naređuju nam da pređemo u drugu kuću. Tad pred kuću pada granata i kroz garažna vrata ranjava studenta Safeta Suljevića. Nemamo čim da mu previjemo ranu, jer su i medicinari pobegli. Bucamo svoje potkošulje da mu previjemo ranu. Od ove granate lakše je ranjen i Novica Vidaković.

Srpski vojnici su već zauzeli kuću u kojoj smo bili. Nameravamo da u ovoj kući ostanemo i sačekamo slobodu. Birajući između naše slobode i svega što ona donosi, od ljudskijeg života do lakšeg disanja s jedne strane, i života studenta Safeta Suljević, muslimana Sandžaklije iz Bijelog Polja, s druge strane, odlučujemo da pomognemo Safetu. Drukčije nismo ni mogli odlučiti. Safet je dosta krvario i već je pao u nesvest. Nama je ostala nada da ćemo u budućem vremenu dočekati slobodu. Uzeli smo Safeta i stavili na neki mali tepih i kroz kišu granata i metaka poneli ga prema ambulanti.

Pred zgradom PKB u kojoj je bila muslimanska komanda, stajao je kombi u koji su utovarani ranjenici. Kombi je već skoro bio pun. Ja sam ušao u kombi da prihvatim Safeta. Ranko Manjak i Dragiša Mandrapa su ga utovarili, a Zlatko Pavlović je pomogao Novici Vidakoviću da uđe u kombi. Tad sam osetio samo jak blesak i bol u ušima od eksplozije. Pokušavam da registrujem neki bol, ne osećam ništa. Ispred kombija čujem jauke: "Joj moje noge, joj ostao sam bez noge!". Prilaze neki ljudi, utovaruju ranjene. Ja prihvatam Dragišu M. uvlačim ga u kombi, vidim da utovaraju Zlatka, posle još neke. Granate i dalje padaju oko nas.

Deremo se vozaču da je gotovo, da vozi: "Sklanjaj nas odavde!". Međutim vozača nema, pobegao je. Pa, ljudi, ima li iko da zna voziti. Čekamo. U kombi najzad ulazi neki mladić i krećemo prema ambulanti. Jedan kopač po kombiju skuplja creva i vraća ih u trbušnu duplju. Neki ranjenik legao na Dragišinu nogu. Moli me da ga sklonim s noge. Pomažem mu da izvuče nogu. Nosio je gojzerice, stopalo mu je rascvetano od granate. Govori mi: "Joj, ne osjećam nogu". Tad Ranko Manjak, mrtav hladan, govori: "E, moj jarane, ja ne osjećam ni jednu". Tek tad vidim da je i on u kombiju i da je teško ranjen. Prebijene su mu obadvije noge (potkolenice), jedan otvoren lom. Rukama drži potkolenice u vazduhu da ih ne bi ko povredio. Zlatko ćuti, ne govori ništa. Pitaju mene: "Kako si ti prošao?". "Ne znam, malo me boli noga".

Usput nas dva puta zaustavlja muslimanska policija. Čujemo, traže od vozača dokumenta. Deremo se: "Vozi, čovječe! Ljudi krvare, svaki minut je dragocjen!"

Proveravaju da li su unutra stvarno ranjenici. Zaustavljamo se pred ambulantom Hrvatskog vijeća odbrane. Molim doktore da prvo prime Ranka, jer mi je izgledao najkritičniji. Puno je ranjenika, čeka se na red za previjanje. Tek tad vidim da mi je noga krvava i da me boli. Pored mene leži Zlatko i čeka da ga previju. Nije ni "a" rekao. Prosto je neverovatno kako se taj momak hrabro držao, čudo jedno. Nije se moglo ni naslutiti kako je teško ranjen. Izvadio je novčanik i dao mi ga. " Neka ga, nek bude kod tebe, šta znaš, ja ću se zadržati u bolnici". Posle je izgubio svest, pa su mu davali infuziju.

Ranko, Zlatko, Dragiša, Safet, Novica su previjeni i odbačeni kombijem u bolnicu. Uzeo sam zavoj i sam sebi previo nogu koja me je sve više bolela. Doktor nam je rekao da nemaju više auta za prevoz, već da čekamo dok se ne vrate onaj auta iz bolnice. Ako ko može, nek se snalazi. Naišao je neki auto sa električarima i zamolili su ih da me odvuku do bolnice. Ha kontrolnom punktu muslimanske policije u Halilovićima, zaustavili su auto i tražili nam dokumente.

Zapazili su moje mesto rođenja, Prača, opština Pale. Naređuju mi da izađem iz auta. Vozač se buni: "Čovječe, zar ne vidiš da je momak ranjen, kopo je rovove". "Ne znam ja, možda je ranjeni ćetnik, pa hoće da se spasi". Naređuju vozaču da prolazi. Ja, ranjen, ostajem na ispitivanju. Psuju mi mater srpsku, što nisam poginuo od svojih. Ha kraju mi kažu: "Gubi se!"

A 1. Progon 130 hiljada Srba iz Sarajeva

Posle Dejtona nastupa masovan egzodus Srba iz Sarajeva, preko 130.000 građana srpske nacionalnosti bilo je prisiljeno da napusti imanja svojih predaka, svoje domove, preduzeća i ustanove, škole i fakultete...Mnogi su sa sobom u neizvesnost poneli i posmrtne ostatke svojih pokojnika.

Sarajevo, grad u sred Evrope, uz izdašnu pomoć SAD i NATO saveza pripao je muslimanima, predvođenim islamskim fundamentalistima. Izuzetak su dve periferne opštine: Pale i Trnovo. Sve izjave koje objavljujemo date su dobrovoljno, veoma često na lični zahtev, a njihova autentičnost i verodostojnost nijednom nije dovedena u pitanje ili osporena. U većini svedočenja, logoraši iznose i patnje ostalih zatvorenika. Svedočenja nisu mogla biti uslov za svejedno koju vrstu privilegija.

Smatramo da iznete objektivne činjenice i svedočenja zatočenih Srba u Sarajevu omogućavaju da se shvate sve strahote i razmere genocida koji su muslimani izvršili nad građanima Sarajeva, srpske nacionalnosti, tokom rata 1992-1995. godine u BiH.