Polemika

Zabrana duža od života: kako je "Istorija, crvena i plava" ostala pred vratima izdavačkih kuća

Državni zamak

Neverovatna sudbina književnih dela Ivana Ivanovića, pratila je i njegove eseje sociološke rasprave i publicističko stvaralaštvo. Ivanović je poslednji srpski pisac-disident, koji nije bio po volji nijednom režimu, kako onom jednostranačkom, komunističkom, tako ni svim režimima u poslednjih četvrt veka takozvane nove, parlamentarne demokratije u Srbiji. Da je to zaista tako, govori i njegov zapis o još jednom neuspelom pokušaju da uđe u dobro čuvani "zamak" državnih izdavačkih kuća, poput "Službenog glasnika", o kome je ovde reč.

Ivan Ivanović

Događaj koji ću ovde da ispričam star je desetak dana (maj 2017.) ali i desetak godina (2008), a ustvari traje čitav moj život...

To je priča o tome kako nisam uspeo da uđem u Zamak zvani Službeni glasnik, koji se bavi izdavačkom delatnošću i štampa državne pisce. Jasno je da Država preko svojih zamkova proglašava pisce; oni pisci koji ne uđu u državne zamkove po pravilu dobijaju etiketu slabih pisaca. Ta fama se pusti u javnost tajnim kanalima, kruži po medijima i kuloarima, postaje karakteristika kao dosije Udbe. Odbijeni pisci budu proglašeni antidržavnima, uđu na nekakav Indeks librorum prohibitorum (spisak zabranjenih knjiga), koji se javno ne objavljuje ali tajno kruži po redakcijama i drugim forumima. Dospevaju na crnu listu i uđu u belu knjigu. Meni se to desilo u Službenom glasniku.

Zašto Zamak? Veliki pisac Dvadesetog veka, Franc Kafka, čitavog svog života bio je zabranjen pisac, gotovo ništa nije uspeo da objavi, a na samrti je zaveštao prijatelju Maksu Brodu da njegovo delo spali. (Na sreću, Brod to nije učinio.)

O svom progonu, Kafka je napisao nekoliko knjiga, dva romana su najpoznatija: „Proces", u kojem Kafka opisuje kako su mu neprestano sudili a da nije znao ni gde, ni zašto, ni kako; i „Zamak", u kojem govori kako nije uspeo da uđe u Zamak u kojem se odvija javni život. Termin Zamak sam, dakle, pozajmio od Kafke.

Država u kojoj sam proveo čitav život bila je organizovana kao totalitarna država, kao kod Kafke. Tom državom su rukovodili komunisti i oni su određivali ko je ko i ko je šta u njoj. U svojim zamkovima izgradila je stražarske kule, citedele (rekli su: institucije sistema), preko kojih je upravljala književnim životom. Generacija kojoj pripadam suočila se u državi Srbiji na početku svog puta bar sa dva takva zamka: bila su to izdavačka preduzeća Nolit i Prosveta. Ko uđe u njih postaje pisac.

Nolit je važio za komunističku tvrđavu, u njemu je stolovao glavni književni ideolog titoizma, Oskar Davičo. Nisam se ni usudio da pokušam da uđem u Nolit. Prosveta se tretirala kao narodski Zamak, tu su mogli da uđu i nekomunisti, pod uslovom da su poslušni. Meni su bile zatvorene kapije oba Zamka.

Malo koji pisac je mogao da se prošvercuje kroz kontrolisani ulaz u državne zamkove, a ako se to desilo (ako komunisti nisu bili budni), čekali su ga organi sile, Partija, Udba, Tužilaštvo, Sud.

Ipak, sedamdesetih godina prošlog veka, kad sam ja upao u srpsku književnost s „nevinih daljina" (Dis), postojao je jedan tajni prolaz, mali otvor kroz koji je čovek jedva mogao da se provuče, da nekako uđe u Državu: privatni izdavač arhitekta Slobodan Mašić. Sad, da li je Mašić bio izuzetak ili pravilo sistema, teško je reći, ali je bio činjenica. Mene je Mašić (mog „Crvenog kralja") uveo u Državu kroz taj tajni prolaz, ali su stražari sa zidina Zamka to primetili i aktivirali organe gonjenja: sledila je zabrana romana, progon i osuda pisca, zabrana ulaza u književnost.

Bio sam trajno udaljen sa mosta koji preko jarka vodi pred kapiju Zamka kroz koju se ulazi u Državu.

Dva pisma

Da napustim teoriju i okrenem se praksi, da ispričam kako sam propao u pokušaju da uđem u Službeni glasnik. Reč je o dva pisma, mojem, kojim sam im ponudio svoje proizvode, i njihovom, kojim su ih oni odbili.

prvo pismo

Ivan Ivanović - Petar Arbutina

Poštovani gospodine Petre,

„Krivac" za ovo pismo je Vaš prijatelj i saradnik Stanko Živković. Stanko i ja živimo u Sremčici i povremeno se viđamo na šetalištu u Lipovačkoj šumi. Znao sam ga kad je bio major, znao sam ga kad je radio na železnici, tad smo sarađivali. Nisam znao da je u Službenom glasniku.

Reč po reč, pitao me je zašto ne ponudim nešto Glasniku. Ne znam da li znate, Vi ste tad dolazili u Glasnik, ali jedna moja knjiga je trebalo da bude tu objavljena.

Direktor Glasnika je bio Slobodan Gavrilović, a knjigu je protežirao Jovo Vukelić. Knjiga je imala naslov „Istorija, crvena i plava", u njoj je kroz literaturu obrađen građanski rat u Srbiji. Pre toga mi je Jovo u Politici objavio „Crvenog kralja" i „Arizane". Ali Politika je propala, tako smo se preselili u Službeni glasnik.

Nažalost, ta moja knjiga nije objavljena. Objavljivanje je sprečio urednik Gojko Tešić, kome se nije svidelo što se ja kritički osvrćem na Ćosićevu literaturu o ratu. Tad se na tome svršilo.

E sad, da se vratim Stankovoj priči. Napisao mi je da je razgovarao sa Vama i da ste mu Vi rekli da biste me rado videli u Glasniku. Kako sam ja odavno bez izdavača, razume se da me je ovo ohrabrilo. Odlučio sam da Vam napišem ovo pismo.

U Politici AD je Jovo nameravao da objavi moj roman „Jugovac" kad je došlo do gašenja izdavačke delatnosti. Od svih mojih knjiga ova je danas najauktuelnija. U njoj se govori o propasti komunističke ideje, o porazu marksizma, o estradizaciji našeg javnog života. Komunisti nisu uspeli da izgrade socijalizam. To je srpska komedija, smešna priča o malograđanskom socijalizmu. Ja bih mogao da Vam ponudim ovaj roman.

Od mojih neobjavljenih rukopisa, najveći broj je na političku temu, kao i onaj koji je Gavrilović odbio. Međutim, ja sam od politike umoran. Stoga bih Vam ponudio rukopis iz istorije Južne Srbije, „Tri pisca". Reč je o Stevanu Sremcu, Radoju Domanoviću i Borisavu Stankoviću. Knjiga predstavlja romansirani esej o njima.

Ja ću biti odsutan iz Beograda narednih deset dana. Kad se vratim, biću slobodan da Vam se ponovo obratim. Naravno, ako se ne umeša u priču Gojko Tešić!

Rukopisi su digitalizovani i mogu da Vam ih pošaljem elektronski.

Uz srdačan pozdrav

Ivan Ivanović

Drugo pismo

Petar Arbutina - Ivan Ivanović

Poštovani Ivane,

Oprostite što tek sada odgovaram na Vaš mejl ali sam veoma zauzet ovih dana pa ne stižem. Nisam Stanku rekao da bih vas "rado video u Glasniku", kao da je u poslu bitno šta bi ja rado video ili radio? Već, da ste pisac od svakog respekta i da ako imate nešto da ponudite Glasniku ja bi rado to pogledao. Dužan sam Vam malo pojašnjenje; u vreme Istorije, crvene i plave ja sam u Glasniku bio Vukeliću šef u Redakciji časopisa. Tačno je da je on protežirao Vaš rukopis ali od svih sam ga jedino ja pročitao jer drugi nisu ni mogli ni hteli. Nije odbijen što je antikomunistički već zato što je, bar po meni, bio ispod Vašeg književnog nivoa, opširan i raspričan pre svega, stilski rasplinut i ideološki maliciozan (što, priznaćete, šteti romanu). Niko me nije ni pitao za mišljenje ali sam ga, ovako kako ga predočavam i Vama, rekao Gavriloviću kada me je pitao za mišljenje. Ali, istini za volju, mislim da je to bilo posle "odbijanja" za koje ste, potpuno neosnovano u Vašim napisima, optužili Tešića, mislim da ste negde i mene spomenuli ali se toga više ni ja ne sećam. Eto, važno je da se zna kako je bilo, iako je sada to potpuno nebitno.

Dakle pošaljite rukopise da pogledam a sve ostalo je stvar moje profesionalne procene a ne ličnih afiniteta ili ideoloških razlika kojih, bar što se Vas i mene tiče, uopšte i nema. Na istoj smo strani, ali dobra književnost traži druge kriterijume.

Takođe, moram da Vam napomenem da bi objavljivanje bilo moguće tek sledeće godine jer za ovu teško možemo da stignemo, nezavisno od potencijalnih dobrih recenzija. Nadam se da razumete.

Ako želite da dođete do mene možete sledeće nedelje, posle utorka, pošto sam od sutra do utorka na putu.

S poštovanjem,

Petar V. Arbutina

Direktor sektora za izdavanje knjiga

Politika AD

Priča nalaže da se vratimo u 2008. godinu, kad je demokratska vlast (predsednik države Boris Tadić, predsednik Vlade Vojislav Koštunica) dozvolila da se most na jarku spusti za disidente. Pošto su stare izdavačke kuće (Nolit i Prosveta) propale, stvorene su nove, Večernje novosti i Politika AD. Na most prvog Zamka se nisam usudio da dođem, jer to je bila kuća za nacionaliste, a ja sam bio i ostao demokrata. Most Politike AD je bio spušten i ja sam njime prešao preko jarka i kroz otvorenu kapiju ušao u taj Zamak.

Te 2008. godine na vlasti je bila koalicija između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, a Politiku ad su preuzeli Koštuničini ljudi, dr Zoran Vacić (stomatolog) kao direktor i Jovo Vukelić kao glavni urednik. (Jovo Vukelić je bio studentski disident, suđeno mu je kad i Zoranu Đinđiću, bio je prvi sekretar Demokratske stranke, otud sam ga znao.) Oni su se setili da postoji jedan disidentski pisac koji uzaludno čeka na rehabilitaciju, pa su rešili da mi objave dve knjige, „Crvenog kralja" i „Arizane". Činilo se da sam ušao u Zamak!

No moje knjige jedva da su ugledale svetlost dana, kad su moji izdavači pali. Novi izbori su se završili loše po Koštunicu, pobednik DS je ušao u koaliciju sa Socijalistima i G 17 +, stvoreni su uslovi za povratak komunizma u vidu neokomunizma. (Lider Demokratske stranke Boris Tadić je sestrimio svoju stranku sa Socijalističkom partijom Srbije!)

Nova koalicija je odlučila da likvidira Politiku AD. Njena crveno-žuta Vlada, sa udarnom iglom G-17+, rešila je da posao ubijanja srpskih medija dovrši. (Čelnik te stranke Mlađan Dinkić se u ubijanju nacionalnih instutucija već bio izveštio, likvidirao je nacionalne banke i doveo strane.) Stoga je odlučeno da se izdavačka delatnost Politike pusti niz vodu. Ostalo je bilo stvar tehnike, a stradali su moji izdavači.

Po već isprobanom scenariju, Politika AD je dodeljena feudu Mlađana Dinkića. Feudalac je promenio Upravni odbor, za predsednicu doveo dvanaestostruku udarnicu sa radnih akcija Sonju Liht, Soroševu poverenicu za Srbiju.

Prvi posao novog UO je bio otpuštanje s posla Vacića i Vukelića i dovođenje na njihova mesta stranačkih ljudi.

Ne znam šta je uradio Zoran Vacić, da li je otvorio stomatološku ordinaciju, ali Jovo Vukelić se našao na ulici. Ipak, nije mu se desilo što i meni, nije trajno ostao bez posla; njegove sekretarske veze su nešto značile, pa kad je po partijskom ključu za direktora i glavnog urednika Službenog glasnika došao sociolog Slobodan Gavrilović, bivši potpredsednik Demokratske stranke, setio se da je za sekretara imao filozofa Jovu Vukelića, i doveo ga za operativnog urednika jednog časopisa.

Sa Jovom je prispeo na redakcijski sto glavnog urednika Službenog glasnika Slobodana Gavrilovića i moj rukopis „Istorija, crvena i plava". Kako je do toga došlo?

U Politici AD je na redu bilo štampanje mog romana „Jugovac ili Kako ući u istoriju". Padom Redakcije to je propalo, što je inače bila moja stalna sudbina. Kad su padali moji urednici, tonuo sam i ja sa njima.

Jovo Vukelić mi se javio iz Službenog glasnika, gde se zaposlio. Vest je bila da je Sloba Gavrilović prihvatio da štampa neki moj rukopis, ali neće roman. Imam li nešto iz sociologije?

Kako je došlo do tog poziva?

Godine 1989., kad komunizam puca po svim šavovima, Slobodan Gavrilović postaje glavni urednik užičkog časopisa Međaj, gde priređuje tematski broj o zabranjenim piscima. U tom broju sam bio zastupljen i ja, koliko se sećam prilog mi je uzeo Ilija Moljković. Otuda je novi direktor i glavni urednik SG znao za moje postojanje, a moguće je i da je pročitao neki moj roman ili novelu.

Posle toga poslao sam Službenom glasniku književno-sociološku raspravu „Istorija, crvena i plava". U njoj sam kroz literaturu prikazao građanski rat u Srbiji, što sam prethodno učinio u romanima „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Posle nekog vremena Jovo Vukelić se ponovo javio i napisao mi da je Sloba pročitao „Istoriju..." i da je odlučio da je objavi.

Jovo mi je pokazao belešku iz koje se vidi da Službeni glasnik prihvata "Istoriju..." ali u kooperaciji sa Čigoja štampom ili Filipom Višnjićem. Meni je tu bilo nešto sumnjivo. Žarko Čigoja je štampar i izdavač SPS, štamparija mu je u Gradskom komitetu Beograda. Jagoš Đuretić iz Filipa Višnjića, koji mi je štampao roman „Živi pesak, Živo blato", takođe je komunista. Bilo mi je jasno da kod ovih kooperanata ne mogu da prođem, zašto me onda direktor Službenog glasnika poverava njima?

Uskoro mi je Jovo poslao novu belešku iz koje se vidi da je u Čigoja štampi održan sastanak na kojem je načelno dogovorena kooperacija. Pošto sam ja bio sumnjičav, sekretar Službenog glasnika mi je zatražio lične podatke za ugovor. Da bi me Slobodan Gavrilović uverio da je rešen da objavi „Istoriju..." poslao mi je po Jovi svoje četiri knjige o Živojinu Pavloviću (komunisti, ne reditelju) i knjigu političkih tekstova „Prilog odbrani demokratije". Budući da je ova državna firma bila poslednji bastion izdavaštva, dakle kuća koja može autora uredno da štampa i plati, bio sam zadovoljan što sam se još jednom udomio.

Još mi je Jovo rekao da mu je direktor dao nalog da pripremi "Istoriju..." za štampu. Posle toga smo Jovo i ja mesec dana radili na opremanju rukopisa po standardima Službenog glasnika. On je napravio poglavlja i registar imena, ja sam napisao tumačenja. Spremamo ražanj, a zec u šumi, ali ja to nisam znao. Da bude još gore, nije znao ni Jovo Vukelić. I on je verovao da je ta stvar gotova. Ipak, on je znao još nešto, ali to nije hteo da mi kaže: da se u Službenom glasniku lobira protiv mog rukopisa!

Sledeće obaveštenje je bilo da su u Čigoja štampi odustali od saradnje sa Službenim glasnikom, jer su nezadovoljni što sam ja kritikovao Ćosićeve partizanske knjige u kojima se naružuju četnici. Socijalistička partija Srbije je naslednica Saveza komunista, a Ćosić je njena ikona.

Tu je bio kraj. Slobodan Gavrilović se preumio, odlučio je da ne štampa moju knjigu. Moja Istorija je završila u njegovom Košu.

Komentar mog pisma direktoru "Glasnika"

Kako je došlo do toga da ja napišem pismo Petru Arbutini, koga praktično ne poznajem? Negde sam video da se predstavlja kao književni kritičar, ali ja o njemu ne znam ništa, o meni nije pisao svakako. Posle lošeg iskustva u SG, bilo je neprimereno da ponovo pokušam da uđem u taj Zamak.

Priča počinje na šetalištu u Lipovačkoj šumi, koje je u blizini moje kuće u Sremčici. Šetam tom stazom kad god mogu.

Pre kratkog vremena, sretnem na stazi dva čoveka koje ne zapazim. Bio sam već prošao pored njih, kad mi se jedan obrati. Ivane, jesi to ti? Iako me pamćenje sve manje služi i ljude zaboravljam, ovoga sam se setio: major Stanko.

Otkud znam tog čoveka? Jedne godine mi je njegov otac Vlada, prebeg sa Kosova, krečio kuću, pa je Stanko svake večeri dolazio po njega. Tad je bio, recimo, kapetan JNA, i oni su sagradili kuću u Sremčici. Ponovo sam ga sreo negde u vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, pričao je u nekom društvu u Sremčici u kojem sam bio i ja, o ratištima koja obilazi. Koliko sam zapamtio, bio je u informativnom štabu vojske, radio je na propagandi srpske strane u novim balkanskim ratovima; vodio je strane novinare na ratišta, najviše ruske (kao što je Predrag Marković vodio ruskog pisca Eduarda Limonova).

Pošto su ga oslovljavali sa majore, značilo je da je dobio viši čin. Tad se na tome svršilo, zaboravio sam.

Desetak godina kasnije, kad sam postao pomoćnik ministra kulture, jednoga dana pojavio se u mojoj kancelariji Stanko. Ispričao mi je da je napustio vojsku (kao Ljubodrag Stojadinović i Vuk Obradović) i da se zaposlio na železnici. Šef propagandnog odeljenja. Došao je da me zamoli da otvorim izložbu fotografija o stradanju Srba, koju je on upriličio u železničkom Muzeju. Prihvatio sam, otišao sam u Muzej. Ponovo se na tome svršilo.

Kad smo se sreli na stazi u Lipovačkoj šumi, ispričao mi je da je napustio železnicu, da sad radi u Službenom glasniku. Šef prodaje. Reč po reč, upitao me je zašto nešto ne ponudim SG? Bio sam zatečen, tako šta mi nije ni padalo na pamet, pogotovo što sam se razišao sa Jovom Vukelićem. U stvari, Jovo je prekinuo odnose sa mnom, verovatno zbog toga što se na mom rukopisu posekao, Gavrilović ga nije uzeo u redakciju Glasnika. Rekao sam Stanku da imam loše iskustvo sa Glasnikom, da ne bih dvaput da se spotaknem o isti kamen. On mi je ispričao da je to bilo u vreme Gavrilovića (koji je ostavio velike dugove u preduzeću), da je SG sad nešto drugo, da ga vode Jelena Trivan i Petar Arbutina sa velikim uspehom. Kako stojiš sa Perom Arbutinom, on je direktor izdavačkog sektora? Uopšte ne stojim, ne poznajem čoveka, nisam se nigde sa njim sreo. Stanko se ponudio da razgovara sa Perom pa da mi javi kako stoji ta stvar. Dogovorili smo se da se za nekoliko dana vidimo na stazi.

Kad sam otišao kući, otvorio sam kompjuter i video da se u Glasniku ništa nije promenilo. Za direktorku je došla Jelena Trivan, prebeg iz demokrata u naprednjake. Ne cenim konvertite, prevrtljivost je stvar lošeg karaktera. Rekao sam da o Petru Arbutini ne znam ništa. Redakcija je ostala Gavrilovićeva, pojačana je sa nekim postmodernistima, koji o meni verovatno imaju isto tako loše mišljenje kao ja o njima. Video sam da u novoj redakciji ponovo nema Jove Vukelića. A nema ni Jovice Trkulje koji je napisao knjigu o meni.

Na tome bi se svršilo, da se Stanko nije javio mejlom. „...Dragi Ivane, Direktor izdavaštva, Petar Arbutina, izrazio je nedvosmislenu spremnost i zadovoljstvo da se sretnete i razgovarate o modelima buduće saradnje. On je čak i potencirao da se lično vidite, komentrarišući da Ivan Ivanović nije bilo ko, već jedno od najuglednijih imena savremene srpske književnosti".

E, to je već nešto! Moguće je da je Arbutina čitao moje romane, da zna za „Crvenog kralja" i „Arizane", koje je Jovo objavio u Politici AD? Tako sam se još jednom sreo sa Stankom, dao mu „Disidentsko pismo", u kojem sam opisao sve što mi se događalo u Službenom glasniku. Pa ako Petar Arbutina i dalje misli da sam ja respektabilno ime, neka me pozove.

Iako sam znao da posle čitanja „Disidentskog pisma" do susreta sa Arbutinom neće doći, napisao sam mu pismo ponude, ponudio sam mu svoju robu. Najbolju koju imam! Uz rezignaciju što posle pedeset knjiga, poluvekovnog prisustva u srpskoj književnosti, opet moram pred Zamak da mi se otvori. Kad su Zoran Vacić i Jovo Vukelić bili u prilici u kojoj je Petar Arbutina, nisam ja njih zvao, nego oni mene. Znali su za moje romane, čitali su ih kad je trebalo, tražili su samo moj pristanak.

(Nastavak u sledećem broju)