Francuska

Kako Pariz srlja u susret Olimpi(jadi) i ko je Francuskoj smestio ovaj globalistički rulet

Igrama do prosjačkog štapa

Koja frka, koja radost, koje busanje u prsa! Francuska je dobila Olimpijadu zahvaljujući jednoj Španjolki. Ženi koju automobilisti zovu "Veštica 30 km na sat". Snob dama se žali da je Parižani ne vole, jer je Španjolka i plus toga žena na vlasti. Zaboravlja svoje ponašanje kojim navlači mržnju onih koji ne vole snobove i krvne neprijatelje automobilista. Projekat Olimpijada u Parizu je providna politička propaganda i kampanja za naredne izbore. Uz sve to milijarde koje se vrte podmazuju mnoge ambicije od građevinskih magnata do svih ogranaka sportske mafije koja je amaterizam pretvorila u big biznis

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Pariska velika Jebada 2024

Olimpijske igrarije za mlađe i starije i u gradu svetlosti i to onako kako mafija iz mraka im svira. A, narodu nije ni do igranja jer gledaju od čega se živi, a živi se sve lošije od kad su na vlasti neki novi klinci kojima je bitno da se uzimaju kredite i da se žive nemilice dok ne pukne tikva i ponovo ih neki novi izbori ne zbace sa vlasti. U Parizu ne vlada euforija, radost i veselje zbog istorijskog povratka Olimpijade nakon sto godina.

U Parizu vlada osećaj nesigurnosti, zakon o permamentom ratnom stanju, hronična besparica, paranemija i tradicionalni štrajkovi uz zakrčenja saobraćaja, policijske i vojne patrole koje špartaju avenijama i bulevarima. Očigledno da osim gradonačelnice i predsednika nikome nije do ovakve haos - manifestacije koja pada u loš momenat ekonomske recesije i migrantske krize. Od studentarije preko radnika i službenika sve do penzionera svi se pitaju kome je to palo na pamet da se u njihovo ime kandiduju za za jedan ovako skup sport kao što je svetski šampionat u svim mogućim i nemogućim sportovima? Ko je jednoj gradonačelnici dao za pravo da stuca milijarde koje nema, za doživljaj koji uglavnom služi za njenu ličnu promociju i nezajažljive ambicije podrepaša i ostalih političara koji ne žive na istoj planeti kao francuski narod?

Iako su sledeći izbori tek za pet godina, verovali ili ne kampanja je već u toku, i to od kraja leta budući kandidati se guraju na sve medije kako bi dokazali da su baš oni svojom umešnošću, trudom i radom doneli olimpijadu u grad svetlosti, mašala.

Pariska majka i gradonačelnica Ana Hidalgo i veliki faraon Makron veliki su u prvom planu dok se iz kante za otpatke čuje i glas išutiranog bivšeg stanara Jelisejske palate Olanda. Kako kukumavče i traži medalju za svoje zasluge oko ovog sportskog ustoličenja Pariza. Lično ne znam kakva je bila Staljinova propaganda ali ovo hvalisanje i busanje u prsa oko jednog događaja koji je uvaljen raji protiv njihove volje, podseća na ono što se u istoriji pominje kao velika propaganda malog narodnog oca iz pedesetih godina SSSR-a. Uz svu ovu propagandu, nadovezuje se i komedija koja je zasmejala sve one koji su gledali direktan prenos izvlačenja kandidata u glavnom gradu Perua. Neizvesnost je bila na svom vrhuncu kada se videlo da u dobošu ima samo jedna jedina cedulja.

Jedan kandidat i baš on da pobedi, na veliko iznenađenje gradonačelnice koja je skoro pala u fras kada su izvukli ime njenog ličnog i skoro privatnog grada, koji trijumfuje, pogotovo ako se zna da su Rim, Boston i Budimpešta molili organizatore da se njihove kandidature povuku i da sve ide dođavola, jer to zadovoljstvo košta đavo i po i samo donosi đavolske probleme. Čak ni grad Anđela, nije hteo taj termin jer im treba vremena da nakupe malo para za takvu de lux sportijadu.

Gospođa je inače došla na formalno proglašenje iznajmljenim Erbasom sa još 300 svojih profitera što je koštalo Francusku milion i po evra!

Sportska mafija je fakat a olimpijade su dokaz. Nijedna zemlja ispod 30 miliona ljudi više nije u stanju da ih organizuje jedino ako joj petrol ne izvire iz peska. Milijarde i milijarde su potrebne da se za mesec dana upropasti budućnost jednog grada pa i cele države?

Koliko košta sportski turizam

Dokazi su jasni i matematički dokazani. Jer, Olimpijada nije ni slaninijada ni gej parade već jedna ozbiljna i mnogobrojna jebada. Doduše, baš je taj isti Los Anđeles imao čast da pre 33 godine organizuje poslednju Olimpijadu koja je zaradila lovu. Svi ostali odveli su ekonomiju u drugu ligu, a neki su čak i bankrotirali prekardašivši budžet i doveli ekonomiju na ivicu ponora. Braća Grci su na primer zaradili jadnih 5 a potrošili cigla 11 milijardi! To je ono što se zna i priznaje, i tako su lansirali novu verziju stare srednjevekovne izreke: propao ko Grčka posle zadnje Olimpijade. Peking je 2008. predvideo dve i po a platio 3 i po tih istih milijardi i to u US dolarima. Seul je sa 4 predviđene završio bilans dupliranjem cifre dok je Barcelona obećala svom narodu samo 4, a zadužila ga za 10 milijardi, mada su oni sada turistička sila koja bi da se otcepi od Španije i tako otpiše i taj dug. Čuveni engleski humor je dugo uzimao za temu zajebancije 5 obećanih milijardi koje se pretvaraju u 13 baksuznih milijardi funti i to u sterlinzima, a da ne pominjemo Putinovih 50. 000. 000. 000 dolara koji su od Sočija napravili grad fantom sa bezbroj napuštenih lokacija.

Rio de Žaneiro je za dlaku izbegao građanski rat kada je iz državnog budžeta zavrnuo 16 milijardi za sportski karneval neviđenih razmera. I sad, kako da se veruje jednoj histeričnoj i uobraženoj gospođi da će pariska olimpijada biti skoro besplatna i da će sa samo 6 I po milijardi da odradi posao. Kao da su i tih 6 milijardi sića dok narodu smanji penzije i plate, ukidaju radna mesta i povećavaju porez pod izgovorom da se nema para. Naravno da ih neće ni biti dok ministri imaju po tri plate, dok se vode ratovi na tri fronta i dok se organizuju razne parade jebade i ostale olimpijade. Rasprodaju očevinu i dedovinu, a najveće i najrentabilnije firme su takođe na "dobošu", što Italijanima kao brodogradilište, što Nemcima kao Alstom locomotive a ostalo ide Kinezima ili Amerima. Ima se može se, dok narodu ne pukne film il' Francuska ne ostane bez industrije i svoje baštine. Mondijalizam je čudo.

Tragična istina

Filosofija organizatora je prosta Pariz ima sve samo mu treba još jedan bazen i Olimpijada može da počne sutra, u suštini je to malo sutra jer se zaboravljaju glavni problem ovakve avanture izabranih.

Transport je dupla nula i već preopterećen bez turista. Stadioni i ostali tereni su više nego polovni i treba im dobra šminka Sena po kojoj plivaju govna treba da bude pitka voda za sedam godina i da se tu održi maraton. Za sigurnost od atentata treba bar 100. 000 policajaca i vojnika i puno sreće da se ništa ne desi zemlji koja je u ratnom stanju. Faraonske ili Faraonove investicije se ne nikada neće povratiti kao i svuda gde je prošla olimpijska baklja ispod pet kolutova duginih boja. To je istina ili možda samo bolne pretpostavke onih koji ne žele Olimpijadu u gradu ljubavi i mode. Jer Francuska nije sportska nacija.

Od svih sportova Francuzi najviše upražnjavaju sobni sport, gađanje na strunjači. Nedavno je portparol vlade apelovao na školske glavaše da pod hitno i u olimpijskom duhu pojačaju časove fizičkog jer je Francuska na nezavidnom poslednjem mestu velikih nacija po vremenu posvećenom sportskim aktivnostima. Glavni sportisti koji se profesionalno bave sportom mahom su stranci ili deca stranaca zbog čega su i poznati u svetu kao nacija koja je posle Amerike sa najvećim brojem tamnoputih takmičara od fudbalera do atletičara.

Poseban strah vlada od bojazni da se navijači huligani pivopije i slična bagra ne upuste u njihov omiljeni sport dizanju i prevrtanju automobila, kik boks protiv izloga butika i trke sa policijskim preponama duž obala Sene. Zbog svega ovoga većina Parižana ne želi da im pamet soli žena koja im zabranjuje brzu vožnju i uvodi vrtoglavih 30 km na sat kao maksimalnu brzinu u celom gradu i tera ljude da voze bicikle a da automobile ostave u garaži. Nasilan fešta koju plaćaju poreski obveznici je privilegija prošlosti a sport je sve više zamena za religiju, opijum za raju, što bi rekao Mao Ce Tung. Povratak novih gladijatora koji pretvaraju mondijalizam u antičku Rimsku imperiju. Dajte im hleba i igre i ostaće miri rekao bi Cezar da je živ. A, izgleda de jeste i da se povampirio u ove nove imperatore mondijalizma koji bi mogao da se zove i možesvilizam jer im se sve može.

I neka niko ne zameri na zajebantskom stilu ovog dopisa jer je zaista nemoguće pisati ozbiljno o ovakvoj jednoj zajebanciji širokih narodnih masa za malo časti velike manguparije pariskih snobova i ostalih koji od nekada amaterskog nadmetanje napravili big biznis jedne mafije i političke propadne njihovih saučesnika.