Razaranje

Kako je muzejska struka pretvorena u otvoreno psihijatrijsko odeljenje

Obdanište slobodne ljubavi

Šta je pedofilija i kakve veze ona ima sa muzeologijom? Da li nam predstoji pretvaranje muzeologije u lečilište s uma sišavših? Ko je rodonačelnik novih trendova u muzejskoj pedagogiji? Ko je i kako započeo uvođenje pedofilije u muzeje, na šta se svela kapitalna manifestacija "Ja u muzej idem" i ko je to organizovao? Da li se muzeji pretvaraju u svojevrsnu varijantu Slobodne dece Samerhila? Ko su sve nastavljači ove kapitalne manifestacije i šta su sve oni propustili da izlože i ko je i zbog čega osnovao sekciju u Muzejskom društvu i na šta sve to podseća? Na sva ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Pedofilija (grč. paidos - dječak + fileo - volim) predstavlja polnu nastranost, vrstu seksualne perverzije, sklonost prema deci istog ili suprotnog pola, oblik polnog zlostavljanja i nasilja, koje se očituje putem zadovoljavanja pohote i seksualnog nagona odraslih osoba na deci. Medicina svrstava ovo oboljenje u parafilije, kategoriju srodnih duševnih poremećaja u grupi poremećaja spolne sklonosti. Na žalost prema onome šta se naveliko dešava u našim muzejima, čini se da gomiletina raznoraznih muzejskih pedofila neometano hara uokolo a sve pod izgovorom privlačenja muzejske publike!

U svakom iole normalnom muzeju najnormalnije je postojanje muzejskih vodiča po stalnoj postavci, odnosno ljudi koji su obučeni i plaćeni za to da posetioce vode unaokolo i daju potrebna objašnjenja, pogotovu ako su u pitanju stranci pa je potrebno vođenje na stranom jeziku. Međutim, po sistemu što gore to bolje i pritom što odvratnije i stupidnije, već duže vremena na sve strane po muzejima sve je više prisutna svojevrsna duševna bolest nekvalifikovana u psihijatriji, muzejska pedofilija, odnosno nasilno dovlačenje buljuka dece koja se po diktatu vaspitača iz obdaništa ili učitelja prvih razreda po svaku cenu moraju obići u muzeje kako bi se tamo kulturno uzdizali. Naravno od svega ovoga najčešće imaju direktne koristi kojekakvi bizarni likovi poput raznih frustriranih babuskera sociološkinja, etnološkinja i politikološkinja koje izigravajući kultur-tregerke, svoje privatne gluposti i mišljenja natiču svima na nos, pretvarajući tako muzeje i samu muzejsku struku u circus!

Naravno, deca kao deca jedva čekaju da pobegnu iz zatvora, pardon, vrtića, odnosno škole, a pošto je deci tih uzrasta sve to neizrecivo dosadno jer nisu u stanju da shvate šta zapravo gledaju (uostalom koga normalnog uopšte mogu da zanimaju nekrofilne izložbe koščurina i amorfnih čapara keramike, ili izložba o ovom ili onom genocide, nebuloze o nematerijalnoj baštini) pa su se, kako bi se deca navukla na makaršta naprasno pojavile sumanute ideje o pravljenu muzejskih radionica, gde deca škrabaju ili se igraju prasića u svinjcu te prave pizdarije u svim mogućim tehnikama, da bi čak kasnije tokom nastave po sećanju moraju da naškrabaju ono što su prethodno videla!

Naravno, kako bi se sve ovo realizovalo, po muzejima su počele da niču i ljuljaške, aparati sa kokicama, desetine stolova sa raznoraznim vodenim i drugim bojama, gitom, glinamolom, izdeljanim krompirom, cirkuske šatre, lažne grobnice, lažni slon, veštački mamut, itd, a zbog svega toga svi iole normalni kustosi su primorani da, umesto da obrađuju predmete iz svojih zbirki, pišu naučne članke ili pripremaju izložbe; drežde po ceo dan na izvol'te kako bi izigravali lepe lude i zabavljali žgadiju dok vaspitaljke i učiteljke, umesto da se pripreme za posetu muzeju i prilagode temu izložbe dečjem uzrastu i objasne im šta će videti, uglavnom vode čapraz-divan uz bezbroj kafa u muzejskom kafiću ili se naprosto pojave i traže od kustosa: "pričajte nam nešto". Naravno, u skladu sa poslovicom "kud svi Turci tu i mali Mujo", odnosno, sa pomodnim trabunjanjima kojekakvih društveno odgovornih spodoba, momentalno se nađe dovoljan broj zazjavala koji će iz čiste pomodnosti srozati i sebe i muzeologiju. O tome da je stvar poprimila krajnje zabrinjavajuće razmere i da su pri tome ovakve budalaštine postale zarazna bolest, najbolje govori činjenica da je rodonačelnik ovakvih gluposti, izvesna Tijana Čolak Antić iz Etnografskog muzeja svoje muzejsko-pedofilno čedo ubrzo izvezla u blizinu Beograda, konkretno u Narodni Muzej Pančevo gde je svojevremeno priređena idiotska manifestacija pod imenom "Ja u muzej idem" koja se sastojala iz toga što je iz obližnje škole u muzej na silu dovučeno nekoliko odeljenja dece iz prvih razreda osnovne škole zajedno sa učiteljkama gde su muzejsko dvorište u rekordnom roku pretvorili u razbojište pri čemu su se arlaukanje i cika čuli na 500 metara udaljenosti dok su učiteljke i lažna naučna saradnica antropološkinja Mesicki BMW Svetlana laprdale i trtljale preko pola sata držeći monumentalan čapraz-divan posvećen novim muzeološkim tendencijama, koje su očito poznate samo bizarnim likovima i neradnicima poput Tijane Čolak Antić i njene lokalne BMW obožavateljke koja je za 22 godina baktanja muzeologijom jedva uspela na objavi dva i po teksta ukupnog obima 30 strana, a najmanje četiri puta je do sada najavila konkurisanje za zvanje višeg kustosa ali sa četiri različite teme i kod četiri različita mentora.

Naravno, kako bi se ovakva kapitalnost poput nepostojećeg projekta pedofilizacije muzejskog dvorišta pod nazivom "Ja u muzej idem" prikazala kao kapitalno dostignuće, te da bi čitav slučaj dobio kakav takav značaj, organizovana je i tribina na kojoj su učestvovali sve sami kapitalni muzeolozi skupljeni s konca i konopca: Tijana Čolak Antić i njen BMW antropološki epigon, a pored ove dve kapitalke tu su osvanuli izvesni slikar -svaštar, lokalni vajar najpoznatiji po izložbi grafika sa predstavama penisa svih veličina boja i oblika, zatim izvikano zadriglo bosansko piskaralo sa pivskom stomačinom i njegova žena u široj javnosti daleko poznatija po psihijatrijskoj hospitalizaciji nakon razvoda od prvog muža, predstavnici nekakvog Centra za talente, dve nastavnice i izvesna psihoterapeutkinja koja je očito došla po službenoj dužnosti da leči duševne i telesne boli prisutne kod učesnika ovako kapitalne manifestacije, što je sve zajedno nedvosmisleno pokazalo da kod nas ima više duševnih bolesnika van psihijatarskih ustanova, nego u njima.

Posebna su priča lupetanja na toj tribini gde se čak ustvrdilo kako nepostojeći projekat "Ja u muzej idem" predstavlja upravo tu slobodnu misao dece, koja su kroz posete muzeju stekla određen kodeks ponašanja, i imala priliku da pišu i slikaju o svojim utiscima što je sve zapravo veoma dobrodošao izgovor svim lenčugama namnoženim po školama da svoje nastavne obaveze uvaljuju drugima. Naravno, samo kako bi što manje radile jer im je očito daleko lakše da nedoraslu dečurliju dovlače po muzejima nego da drže nastavu a kao kapitalnu tekovinu učiteljke su čak navele da je poseta muzeju kod učenika izradila "ljubav i potrebu prema umetnosti" što je tek ordinarna budalaština, jer su učitelji zapravo svaštari koji u prva četiri razreda osnovne škole tek pripremaju učenike za početak pravog obrazovanja koje počinje tek uvođenjem predmetnih nastavnika koji po prvi put učenicima na stručan način tumače nastavno gradivo. Takođe se pokazalo da je sve ovo, zapravo, bio jedan stupidan antropološki eksperiment, pošto se BMW antropološkinja tim povodom po ko zna koji put nalupetala i pokazala da je jedino u stanju da prodaje maglu i priča o stvarima o kojima uglavnom pojma nema. Tako se proslavila kapitalnom izjavom: "...ovom tribinom je pokušano da dobijemo odgovore na pitanja koje je projekat pokrenuo" (!?). A, prava pitanja bi bila: koji je značaj i uloga muzeja kao riznice za stvaranje kulturne potrebe, kakva treba da bude saradnja između škola i ovakvih institucija, kakva je njihova pismenost - istorijska, umetnička ili tradicijska, i kakva je njihova percepcija ove izložba kojom mi treba da stvaramo strategiju kojom će postojati ustanove koje su riznice znanja?

Ali, tu treba imati i svoju publiku, jer bez toga njihovo postojanje nema smisla, što sve zajedno u najmanju ruku podseća na najnoviju varijantu budalaštine poznate kao Slobodna deca Samerhila. Naime, reč je o nekonvencionalnoj (eksperimentalnoj) školi osnovanoj davne 1921. godine, u kojoj deca nisu bila obavezna da dolaze na nastavu te su sama odlučivala da li će raditi u školskim radionicama, igrati se, čitati, ili lenčariti uz korišćenje nekonvencionalnih metoda kao što su nagrađivanje deteta kad bi ovo nešto ukralo, dopuštanje uništavanja školske imovine, dopuštanje da dete godinama uopšte ne prisustvuje nijednom času, iz čega proizilazi da bi po mišljenju naših muzeologa-pedofila čitava muzeologija trebala da bude podređena deci!

Iz svega proizilazi zaključak da su muzejski pedagozi, pored učitelja postali svojevrsni sadisti i pedofili koji maltretiraju decu samo kako bi po svaku cenu ispali moderni. Možda bi za buduće generacije učenika posebno interesantna bila izložba voskom preparirane Tijane Čolak Antić zajedno sa BMW Mesicki Svetlanom potopljenom u džinovski balon sa rakijom koje bi učenicima pokazale kako završavaju prodavci magle! E sada se postavlja pitanje do koje mere su poželjne muzejske radionice i šta treba uraditi u slučaju hipotetične posete dece predškolskog uzrasta na primer idiotskoj izložbi "Plastične devedesete" autora Marka Stojanovića i Miloša Matića na kojoj su trebali biti izloženi vibrator, dildo i plastična lutka na naduvavanje, dakle erotska pomagala.

Da li je deci na radionici trebalo praktično pokazati čemu šta služi, ili je trebalo organizovati crtanje izloženih eksponata pa potom žirirati ovako prikupljene radove i prirediti izložbu umetnina po kvalitetu svakako dostojnu Stare Pinakoteke u Minhenu? Naravno u međuvremenu je po muzejima pedofilija izmetastazirala do neslućenih razmera o čemu najbolje govore poslednje pedofilne svetkovine poput idotizma priređenoga u Muzeju Vojvodine, a reč je o remek nedelu ekipice u sastavu Lidija Balj muzejski savetnik-arheolog, Tatjana Bugarski viši kustos-etnolog, Slađana Velendečić kustos-pedagog i Aleksandra Stefanov, kustos-istoričar umetnosti, dakle redom sve sam štihovi! Elem ovo društvance je napravilo svojevrsnu cirkusku postavku u vidu recikliranih restlova od raznoraznih izložbi od koje su kapitalni autori napravili svojevrsan tunel sa nazovi kućicama u psihodeličnim bojama i raznim badžama i rupama u koj esu zagurane raznorazne dečije igračke a sve to bi trebalo da predstavlja navodni muzej za decu koji je kao osmišljen je da najmlađim posetiocima približi kulturno nasleđe i muzej kao ustanovu, ali i kao mesto učenja kroz igru. U posebno kreiranom prostoru izložene su igračke iz različitih perioda od praistorije do danas. Izložene igračke svedoče o tome kako su se deca igrala u prošlosti, od kojih materijala su pravljene i po čemu se razlikuju od savremenih. Putem njih u „malom muzeju" predstavljene su različite oblasti pomoću kojih deca upoznaju svet oko sebe: priroda, svakodnevni život i razne društvene pojave.

U ovom muzeju deca se na interaktivan i zabavan način upoznaju sa izložbom i razvijaju svest o čuvanju predmeta što se sve zapravo svodi na pretvaranje enterijera nekog muzeja u najobičniju majmunaru u kojuj balavurdija poput majmuna gmiže, puzi, njuška, prčka na veliku radost svih onih koji su dovukli žgadiju u muzej koji je pretvoren u dilkarnicu!

Ali, posebno bi bilo zanimljivo kada bi se našao neko da pojasni kakvo je ovde vođenje posetiovca uopšte potrebno jerboa recimo u Pančevu vlada fama da su posetioci nepismeni pa su kustosi tu da im sve detaljno objasne. Doduše stvar postaju daleko jasnije ako s e zna da je do nedavno muzejski pedagog bila izvesna Olivija Sladojević koja nije govorila ni jedan jezik a njena kapitalna muzeološka dostignuća bila su recimo kuvanje kompota od jabuka u hodniku pored klozeta ili "radionica" sa ciljem brisanja prašine sa sveže prelakiranog parketa što je izvedeno tako što je dečurilja pozvana u Muzej da dođu sa peškirom, potom da prostru peškir na parket i ležećki slušaju Oljku kako im pripoveda šta sve ne smeju da rade dok se kao sunčaju u sumračnom muzejskom enterijeru bez kvarcne lampe i solarijuma!

Naravno, svoj kreativni doprinos temi dala je i ekipa iz Narodnog muzeja Zrenjanin i to Izložbom Etnološkog odeljenja pod imbecilnim nazivom Blago nama decama što smo taki mali - Detinjstvo u tradicionalnoj porodici. Dakako, reč je opet o zbirci igračaka zrenjaninskog muzeja, ali pošto je po autorkama izložbe to isuviše prozaičnom dotične dame, tj. Branka Babić, kustos-etnolog i mr Rajka Grubić, muzejski savetnik, su od dobre teme napravile pravi tematski i muzeološki paštroć, odnosno udrobljeno od svega po malo kako bi se tema detinjstva proširila na pitanje produžetka čovekove loze, odnosno podizanje deteta a navodno je posebno važno što su u pitanju saznanja o detinjstvu i kulturnom obrascu kakav je bio poznat tradicionalnoj patrijarhalnoj vojvođanskoj porodici s kraja 19. do druge polovine 20. Veka!

Pošto su, prema mišljenju autorki prioritetan cilj braka bila deca a ne ljubav supružnika, što je samo po sebi suluda ideja, one su pokušale da prikažu kakve su se sve vradžbine i magijsko-religijske radnje praktikovale za dobijanje zdravog potomstva, koji je broj dece bio poželjan na ovim prostorima ali i kojim je sve opasnostima dete bilo izloženo prvih dana po rođenju. Izložene su i raznorazne kolevke, dubak koji datira iz 1910. godine te su prikazana i najstarija kolica za bebe, zatim jastuci, kreveti, posteljina, prekrivač za kolevku, garderoba za bebu raznorazne kapice, košulje, dvodelna odeća itd., a naravno, tu su i dečije igračke kategorisane po polu deteta i drugim parafernalijama! Jedan deo izložbe posvećen je igračkama i dečijim igrama. E, sada se postavlja pitanje kako se autorkama izložbe dogodilo da naprave kapitalan propust u koncepciji i sadržaju izložbe, pošto je ipak reč o izložbi posvećenoj braku i produžetku čovekove loze? Naime, ako se zna šta je brak, zašto nisu izloženi eksponati koji bi recimo prikazali konzumaciju braka, dakle spavaćice, primitivnu kontracepciju, sam seksualni čin, koji je trebalo ilustrovati recimo sa uvećanim fotografijama iz knjige slavnog dr Marjana Košičeka "Spol, ljubav i brak", iz kojih bi se pokazala raznolikost seksualnog života, raznorazne poze, na pr. misionarski položaj, zatim 69, a posebno i drugi oblici seksualnog zadovoljenja, recimo felacija i kunilingus kako bi se na multimedijalan način pokazao najsvetiji čin bračnog života i nastanka deteta.

E, pošto su autorke naglasile da je izložba nastala kao plod saradnje sa drugim muzejima, možda je posebno za sve druge vrste seksualnom opštenja trebalo u radni tim uključiti i smenjenu drugaricu direktorku pančevačkog muzeja Mesicki BMW Svetlanu koja je komotno mogla da prenese svoja brojna iskustva iz ove oblasti, tim pre pošto su bračna i vanbračna zajednica po zakonu kod nas izjednačene, a kada bi se redom navela sva njena bivša prezimena i doveli svi kavaljeri, oni ne bi stali u beogradsku arenu! Naravno na otvaranju izložbe u Pančevu pojavila se i drugarica direktorka i to sva podbula i raskokana, sa faltama kožure oko vrata i još nataknuta na štikle od 15 cm sve u stilu oblačenja šefice ciganskog kupleraja a pored nje su viđene i Vesna Hurem Dušković, sada već sa pivskim stomakom te same autorke od kojih je Branka Babić izgledala kao nekakva čaplja štakara takođe nasađena na štikle! Samo su još u ovoj koncepciji nedostajali Marko Stojanović i Miloš Matić sa sve vibratorom, dildom i erotskom lutkom na naduvavanje pa da ugođaj bude kompletan!

Naravno, pošto je muzejska pedofilija, pardon pedagogija postala jako zanimljiva i pomodna svoj kreativni doprinos dao je i Dragan Kjurski, kustos Narodnog Muzeja Kikinda (http://www.muzejkikinda.com), pa je tako u okviru Muzejskog društva Srbije, a na njegovu inicijativu, osnovana Sekcija za muzejsku edukaciju a sekcija je zamišljena kao mreža muzejskih edukatora u kojoj bi delili iskustva i ideje jedni sa drugima, smišljali i realizovali zajedničke projekte, i da bi se povezivali sa kolegama iz okruženja, dakle sve sasvim u skladu sa organizovanjem mreže pedofila! Kjurski se inače svojevremeno proslavio kada je za potrebe skaradne muzejske manifestacije pod još skaradnijim imenom Zimski kamp -Raspust je smor, muzej nije koji se za tu prigodu obukao kao trećerazredni makro, verovatno želeći da kompletira ansambl ove skaradne manifestacije gde je etnolog Slavica Gajić bila vrlo skladan partner Kjurskom pošto je tako uprepodobljena izgledala kao neka madam! Inače ova cirkuska manifestacija obuhvatala je kojekakve nebuloze ali očito je da su sastavljači muzeološkog programa ove antismorne manifestacije zapravo želeli da u najvećoj mogućoj meri olakšaju rad muzejskim čistačicama tako da su ulogu krpa za patos preuzela deca iz škola koja su naveliko bauljala po parketu kako bi se na taj način očistilo što veća površina!

Kiurski je inače postao svojevrsni zaštitni znak kikindskog Muzeja pošto je u više navrata davao oduška svojim kostimografskim sposobnostima tako da se jednom ranijom prigodom, zamišljajući da je stari rimljanin, zapravo svukao a oko struka zavio u nekakve dronje koje su trebale da predstavljaju leopardovu kožu pri čemu je čitavim kostimografskim remek nedelom dominirala pozamašna pivska stomačina stečena tokom redovnih poseta skaradnom Exit festivalu!

Doduše, ovo nije prvi put kada su se bizarne kostimografske kreacije pojavljivale u sklopu pseudomuzeoloških manifestacija ostataka kikindskog muzeja. Naime, svojedobno je u okviru jednog od redovnih mamut fest cirkusa organizovana i parada životinjskog carstva pri čemu su dve spodobe bile obučene u kostim slona koji je za surlu po muzejskom dvorištu vukao nepoznati adorant direktorke Lidije Milašinović sa močugom u drugoj ruci, koji se takođe razgolitio ostavši pri tome samo u nekakvim dimijama roza boje, verovatno se nadajući da će trbušnim plesom šarmirati Lidiju Milašinović!

to se gorepomenute sekcije Muzejskog društva tiče, navedeno je da će jedna od prvih aktivnosti ove sekcije biti ispitivanje stanja pedagoških službi u Srbiji. Samo se postavlja pitanje da li su za ovaj posao angažovani psihijatri i kriminolozi te da li je obezbeđen dovoljna broj postelja u ludnicama kao i dovoljan broj ludačkih košulja. Na žalost, čini se da nije!