Veterani

Kome treba režimski praznik 4. decembar i zašto je zabranjena ideja da bivši borci kao svoj praznik slave Vidovdan

Stara rana, ratnih veterana

Ratni veterani u Srbiji postali su ozbiljan "trn u oku" vladajućem režimu, tim pre što i sadašnji i svi raniji režimi, nikada zvanično nisu priznali činjenicu da je reč o masi od 300 hiljada ljudi, koji imaju svoje porodice, prijatelje i istomišljenike, koji su ogorčeni zbog maćehinskog odnosa države prema njima i prema svemu što se dešavalo tokom ratova iz devedesetih i raspada bivše države. Uvredljivo je kako Vučićev režim gleda na postojanje srpskih ratnih veterana koji su se borili braneći svoj narod i svoju postojdbinu, a sa druge strane, sve čini da moralno i materijalno pomogne pojedine visoke vojne starešine i političare iz devedesetih godina, koji su bili osuđeni u Hagu i "odležali svoje", i koji su danas slobodni ljudi. Zar to ne govori da se radi o jednoj političkoj sekti koja je zloupotrebila i narod i naciju i državu i prošlost i sadašnjost, kako bi samo njoj bilo dobro? O tome i drugim problemima veterana, piše Željko Vasiljević, predsednik udruženje Pokret veterana Srbije

Željko Vasiljević

Kako živimo u Srbiji vođenoj ovakvim političkim i stručnim "gromadama" svakodnevno osećamo na svojoj koži. Odluke onih koji tvrde da su od srpskog naroda dobili mandat da njime upravljaju su uvek ili sa vrlo retkim izuzecima, inspirisani isključivo ličnim koristima ili pukim opstankom na vlasti. Sadašnja vlast mnogo više duguje i ima obavezu prema stranim ambasadorima, pre svega starom, prepredenom američkom Kajlu Skotu, koji je (ne treba zaboraviti!) proglasio izborne rezultate danima pre Republičke izborne komisije, nego prema svojim građanima.

Jedna od najznačajnijih obaveza je promena svesti srpskog naroda i iz njegove svesti brisati sve što bi asociralo na one vrednosti koje su bile ključne za opstanak ovog naroda na ovim prostorima milenijumima unazad. U skladu sa ovom obavezom je i insistiranje čoveka, koji je zadužen za najprljavije poslove izdaje srpskih interesa, ministra odbrane Aleksandra Vulina da se Dan veterana obeležava 4. decembra i obavezno izbegne ono što svi veterani u Srbiji žele, a to je da njihov dan bude 28. juna, dakle, na Vidovdan! Svakom ratnom veteranu je izuzetno važno da Vidovdan kao dan koji se vekovima slavi kao dan velike srpske pobede nad zlom, dan pobede nad ropstvom i dan pobede nad nestajanjem, bude istovremeno i Dan veterana. To ima i duboku simbolički i emotivni smisao, a, istovremeno, ratni veterani bi na taj način dobili i onaj važan okvir u državotvornom mozaiku, kako i dolikuje onima koji su bili spremni da polože i svoj život u odbranu svoga naroda i svoje otadžbine.

Srpski veterani se identifikuju sa junacima sa Kosova polja, njihovim vrlinama i vrednostima za koje su se oni borili i žrtvovali a to danas ne samo da nije poželjno već je izričito zabranjeno i našim "vođama" je sa Zapada naređeno da se te srpske vrline moraju saseći u korenu i da se te vrednosti moraju trajno brisati iz narodne svesti ali i iz srca i duše celog naroda. Kada se ovi procesi završe, ako se završe, manipulacija srpskim narodom i njegovom sudbinom će biti laka.

Odakle pravo jednom "liku" kao što je Aleksandar Vulin, da bez konsultacija sa srpskim borcima predloži jedan tako beznačajan dan u istoriji srpskog roda za dan veterana. U Formalnom smislu to pripada ministru koji je nadležan za pitanje veterana a to je Zoran Đorđević koji se ovom pitanju nije izjašnjavao ili možda i jeste ali vrlo tiho da ga niko nije čuo što govori o samom ministru i njegovom odnosu prema poslu za koji ga je neko izabrao, jer narod to sigurno nije a ponajmanje srpski ratnici.

Da je sreće, da nam je Srbija svima u srcu, da je svi volimo koliko je vole srpski ratnici i da su za njenu bolju budućnost svi spremni da se žrtvuju, ovo pitanje se ne bi ni postavljalo na ovaj način već bi se o tome ratnici izjasnili u jednoj transparentnoj i demokratskoj proceduri i jasno je šta bismo mi izabrali. Upravo je to ono što se ne sme dozvoliti jer je ishod izvestan i jasan a to je Dan srpskih ratnika je Vidovdan.

Gospodine ministre Đorđeviću, nije Vulin kriv što se kao zadušna baba meša u sve, već vi koji mu to dozvoljavate a pošto mu dozvoljavate izvodi se zaključak da i vi podržavate i sprovodite zadatu politiku rušenja srpske istorijske vertikale i promene svesti naroda koji je uz tu svest opstao uprkos tuđinskoj vekovnoj težnji da nestane. Nadaju li se možda da ćemo posle njihovog političkog eksperimenta nad ovim narodom, promene svesti, materijalnim propadanjem, teritorijalnim urušavanjem i ostalim propastima koje ste nam nametnuli zaista nestati a vi ćete se svojim gospodarima pohvaliti da ste zadatak uspešno izvršili.

U teškoj ste zabludi jer ćemo se protiv nestanka boriti kao i do sada i pobediti kao i u većini bitaka koje smo vodili ali vas u tim bitkama neće biti na našem čelu i pitanje je trenutka kada ćemo i vas doživeti kao naše neprijatelje i prema vama se ophoditi na zasluženi način. Vaše ćutanje ne doživljavamo kao znak pameti i inteligencije već kao znak slabosti i nespremnosti da se čuje i drugačije mišljenje a takvo nojevsko ponašenje dovodi uvek do istog ishoda, haosa i propasti.

Predlažemo vam da ponovo pogledate pisma i pozive za razgovor sa relevantnim i od članstva uvaženim organizacijama, da te razgovore organizujete i kordinirate a zaključke izdefinišemo i pretvorimo u realnu politiku ministarstva, Vlade i države, inače ćete u moru problema koje imate imati još jedan koji će vam najviše muke zadati i koji će vam život obeležiti trajno.

Ministar Đorđević mora da zna: mi smo ratnici, ne plašimo se sukoba i žrtava i ne odustajemo od zacrtanih ciljeva a naš cilj je da Dan srpskih ratnika bude Vidovdan i predlažemo vam da to prihvatite i podržite i manite se Vulina i njegovih stavova jer je on dokazao da mu je samo nestajanje srpskih veterana cilj i za ostvarenje tog cilja bira najgore među veteranima jer su samo takvi spremni da mu se poklone, jedu iz ruke i prodaju se za mrvice.

Na Vulinovoj proslavi 4. decembra 2017. u Beogradu, videla se sva beda i propast ovakvih suludih ideja, nažalost i suludih ljudi. Jad i čemer a svakako i potcenjivanje svih ratnika, naročito onih koji nisu bili profesionalni vojnici već rezervisti i dobrovoljci, se videlo i prilikom obeležavanja ovog dana i polaganja venac na spomenik na Savskom trgu, za koji i ovom prilikom mora da se iskaže duboka zahvalnost Draganu Đilasu i Zoranu Alimpiću, kada su jedan general, dva pukovnika i tri vojnika uz prisustvo nekoliko penzionisanih oficira položili vence i pokušali da nametnu svoju ideju tog dana i pokušali da nam kažu da mi nemamo ništa sa srpskim herojima sa Kosova polja. Verovatno je u glavama vlastodržaca strah od bilo kakvog povezivanja današnjih ratnih veterana sa slavnim datumima i slavnom oslobodilačkom prošlošću. Za njih bi najbolje bilo da ništa nemamo ni sa Kosovom i Metohijom i da istorija srpskih ratnika počinje 04.12.1913. godine, kad su i ustanovili svoj Dan veterana, po meri današnjeg režima i uz blagoslov samozvanog Vođe. Opšti je utisak, posmatrajući mizernu režimsku farsu 4. decembra ove 2017. godine, kod spomenika na Savskom trgu, da je na sceni jad i čemer i potpuna propast čvrste veze između vojske i naroda, a to je siguran znak da se srpski narod polako odriče prava na odbranu a čini nam se i prava na budućnost.

Ministre Đorđeviću, pozivamo vas još jednom, verovatno poslednji put, da počnete da radite svoj posao i da razgovarete sa srpskim ratnicima jer oni imaju mnogo toga pametnog i korisnog da vam kažu, naročito u ovom, kako ste ga nazvali, "unutrašnjem dijalogu" o Kosovu i Metohiji, i bez obzira što ste svesni da vam se to neće svideti, ipak smo mi ti koji na ovu temu imamo najveće pravo da iznesemo svoje stavove a i vi imate posebnu obavezu da te stavove saslušate i uvažite.

Od prvog dana podržavamo ideju o unutrašnjem dijalogu, bez obzira što smo svesni kakva se prevara iza nje krije i iskazali želju da u dijalogu učestvujemo, ali vi nemate hrabrosti ni želje ni da nas saslušate. Ako vam je strani gazda i razgovor sa nama zabranio, da nas i na taj način ponizite i kaznite za hrabrost da se srpskom neprijatelju suprotstavimo, koji je, gle čuda i srpske tragedije, tada bio i vaš neprijatelj, a sada se predstavlja kao prijatelj, onda to javno kažite. Sreća prati hrabre. Možda, ako bi ste samo malo te hrabrosti pokazali, uvideli da je pedalj slobode vredniji od svog blaga ovog sveta, koji vam se lažno nudi.