Dežurna

Srpska intelektuala je uglavnom anacionalna, amoralna, podanička

Vučićevi dupeuvlakači

Intelektualce, umetnike, sportiste i javne ličnosti koje podržavaju Aleksandra Vučića najpreciznije je opisao Meša Selimović. „Ulizice, to su najgori ljudi na svetu, najštetniji, najpokvareniji. Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni seju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi verni svakoj državi, kao kurve neverni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi". Vučićevi poltroni svojim likom i delom dokazuju tačnost dijagnoze koju je postavio Selimović. A kada Vučić ode iz života i politike, potražiće drugu guzicu novog gospodara, koju će lizati isto kao i Aleksandru. Srpska intelektuala je kroz istoriju bila za žaljenje - anacionalna, amoralna, udvorička ...

P. Popović

Kada je prigrabio vlast, Vučić je na najviše državne i stranačke funkcije postavio kumove i proverene kadrove. Nije birao ljude od integriteta, nego od poverenja. A, poverenje se zasnivalo na mogućnosti ucenjivanja. Ko je imao više krivičnih dela, dobijao je značajnije mesto u naprednjačkoj nomenklaturi. U normalnim državama,mentalno poremećene osobe umišljaju da su predsednici, ministri, direktori...U Vučićevoj Srbiji oni to zaista jesu.

Za izgradnju kulta ličnosti nisu dovoljni stranački aparatčici, neophodno je medijskom hipnozom izazvati i kanalisati emocije običnog sveta i obezbediti podršku javnih ličnosti. Primitivni radikalski populizam, koji je vešto zloupotrebljavao 15 godina, Vučić je 2012. podigao na nivo političke patologije.

Svoj prvi vladarski rođendan je ukrasio imitiranjem Josipa Broza. Organizovao je nagradni konkurs za najlepšu rođendansku čestitku, pa čak i „štafetu mladosti", koju su mladi naprednjaci nosili od zgrade Vlade do novobeogradskog sedišta SNS-a. Uvlakači iz stranke, predvođene Gašićem, u Kruševcu su organizovale slet, da mu pokažu da ga vole više nego što je Jovanka volela druga Tita.

Režimski mediji su odradili solidan posao, pa je Istraživačko-izdavački centar „Demostat" 2016. godine objavio rezultate ankete, prema kojima građani Srbije najboljim predsednikom smatraju Broza (32 odsto), dok je tik iza njega Vučić, sa samo jednim procentom manje!

Opet, džabe mu. Svi prethodni vladari uživali su veću slavu i poštovanje. Ode kralju Aleksandru Karađorđeviću pisao je, između ostalih, i Tin Ujević. Tito je opevan čak i u guslama, ali i u nezaboravnim hitovima Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića. I Slobodan Milošević je našao mesto u pesmama, u šta se Vučić uverio još 1994, neposredno po dobijanju prvog poslaničkog mandata.

Posle nastupa u jednoj emisiji na TV Novi Sad, Vučić je s Branom Crnčevićem otišao na večeru u kultni restoran Bate Pežoa. Dok su oni uživali u jagnjetini, za susednim stolom Živko Šoklovački, lokalni slobista od karijere, veselio se s muzičarima. Pet puta zaredom naručio je „Ko to sinoć kroz Topolu prođe, nije Đorđe, nije Đorđe mogao da dođe, pa je Slobu poslao narodu".

Kad je Crnčeviću dosadilo, doviknuo je Šoklovačkom: „Možeš još deset puta da to otpevaš, neću reći Slobi". Tada je Vučić shvatio kako funkcioniše ulizivanje vođi. Potrebno je da ga hvališ gde god stigneš, naročito u prisustvu nekoga ko može da mu to prepriča.

Zato Vučić kasnije nije propuštao priliku da radikalske proslave ulepša pesmama Baje Malog Knindže, posebno onom „Oj, Šešelju, oj, Šešelju, srpski spasitelju, božija je volja, vodiće nas vojvoda iz Popovog Polja".

I na vrhuncu moći, Vučić nije privukao pažnju čak ni umetnika poput Knindže. Po onoj staroj istini „prema svecu i tropar", njemu je zapala Marija Maksima. „On nam daje mir i odgovornost, on se ne kaje, naša snaga, naša prevashodnost, naš spas, glas do Evrope i sveta, neka čuje cela planeta, Vučić Aleksandar." Čega se pametan stidi, time se Vučić ponosi. Kao nesrećnom Maksimom, ponosi se Acom Lukasom, kome je objavio predizborni CD sa stranačkom himnom „Prestonica nade" i proročanskim hitom „Alo, budalo". Na tom intelektualnom nivou hvalio ga je i Zoran Babić, koji je u Skupštini priznao da mu se „divi do imbecilnosti, moralno i fizički", jer devet sati može da izdrži, a da ne ide u toalet. Imbecilno naivan, Babić nije znao da Vučić nosi pelene, mislio je da ima jaku bešiku. Isto tako, kad „Informer" preko cele naslovne strane objavi da „ima muda", Vučić pohvali Dragana J. Vučićevića da je „pošten i častan čovek".

Svaki put kad bi Vučić izmislio da mu neko preti likvidacijom, Aleksandar Vulin se junački nudio da ubiju njega, manja je šteta. U tom rangu su izjave i Milenka Jovanova i ostalih naprednjačkih parazita, čije poltronske mentalne izlučevine svakodnevno pune istoriju beščašća.

Da bi bruka bila dokumentovana, Aleksandar Vučić je u kampanji pred redsedničke izbore napravio spisak od 650, a nedavno, uoči beogradskih izbora, 1.158 javnih ličnosti koje podržavaju njega i njegov kartel.

Na stubu srama dobrovoljno se našlo nekoliko akademika, poput Bele Balinta, Jovana Hadži Đokića, Vladimira Konjuha, Ljubiše Rakića, Vlade Strugara, kao i mnogi univerzitetski profesori. Koliko je bolest uzela maha, svojim potpisima proglasa „Za bolju Srbiju" ilustrovali su bivši i aktuelni dekan Pravnog fakulteta Mirko Vasiljević i Sima Avramović.

Umesto da pravo i pravdu brane od plagijatora, lažnih doktora Siniše Malog i drugih naprednjačkih funkcionera, autolimara i konobara koji su preko noći postali vlasnici fakultetskih diploma, oni ih podržavaju. Pored moralnog posrnuća, dokazanog izjavom da je „Vučić najuspešniji student Pravnog fakulteta", kojom je ponizio sve profesore i studente od Slobodana Jovanovića do danas, Sima Avramović se istakao i kršenjem Zakona o visokom obrazovanju. U Miloševićevo vreme govorilo se o „uhapšenomUniverzitetu", ali ni tada SPS nije mogao da organizuje stranačke tribine na Pravnom fakultetu. Sada može, Vučiću u slavu, Avramoviću na sramotu.

Na isti način ponizili su se rektor niškog Univerziteta Dragan Antić, dekan beogradskog Građevinskog fakulteta Branko Božić, dekan Filozofskog fakulteta Vojislav Jelić i drugi.

Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Jadranka Jovanović, Jug Radivojević i njima slični podržali su vlast u kojoj ministarske funkcije vrše ljudi poput Vanje Udovičića, koji je uveren da je Pančićeva omorika dobila naziv po Pančevu.

Pojedinci s blistavim naučnim, umetničkim i sportskim karijerama stali su rame uz rame, odnosno potpis uz potpis, sa Svetlanom Cecom Ražnatović, koja je priznala krivično delo utaje poreza. U tom društvu je i Dragan Džajić, za koga je i sam Vučić tvrdio da je najprimitivniji lopov u savremenoj istoriji Srbije.

- Smatram da nije trebalo objaviti snimak hapšenja Džajića, ipak je on legenda srpskog fudbala. Međutim, video sam optužnicu i dokaze protiv njega. Pa, on je falsifikovao potpise prodatih fudbalera i uzimao novac s njihovih računa, nije se ni potrudio da smisli neki kvalitetniji način za prevaru - govorio je Vučić.

Na to je zaboravio čim mu je Džajić bio potreban da preuzme kontrolu nad Crvenom zvezdom. Takođe, zaboravio je sve gadosti kojima je vređao Milana Gurovića, Miroslava Nikolića, Nebojšu Ilića, Gorana Bunjevčevića i slične nesrećnike, koji ga danas podržavaju.

Stvaranjem nove, vlastite elite, Aleksandar Vučić se narugao svim naučnicima i umetnicima čija dela su formirala sistem vrlina i vrednosti Srba i Srbije. S patološkom potrebom da ponizi sve što vredi, Vučić reprezentima srpske kulture nesmatra Vuka Karadžića ili Đuru Daničića, nego Aju Jung i Buleta Goncić

Od Dositeja Obradovića važniji mu je teniser Bogdan Obradović. Romani Ljiljane Habjanović-Đurović na njega imaju veći uticaj nego dela Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, a Neda Ukraden i Merima Njegomir su mu značajnije od Mokranjca.

Sve supstrate srpske istorije, kulture i nauke Vučić je proglasio za mitove iz prošlosti, koju valja što pre zatrti i zaboraviti. Vreme počinje tek s njim, sve što je ranije bilo mora da nestane.

Da bi uspostavio svoj kult, mora da uništi i sećanje na istinske simbole naroda kojim vlada. Zato je odbacio radikalsku ideologiju srpskog nacionalizma i raskomotio se u fanatičnom autošovinizmu. Napustio je trag Laze M. Kostića i krenuo je stopama Dimitrija Tucovića. Prvi srpski socijalista ostao je upamćen po optužbama protiv Srba, koji su 1912. godine, kako je tvrdio, „ušli na Kosovo, na tuđu zemlju, izvršili pokolj nad albanskim stanovništvom, pokušavajući da s predumišljajem ubiju jednu celu naciju i zbog tog zločinačkog dela moraće da ispaštaju". Tucović je srpske vojnike opisivao kao „besne pse koji jure od kuće do kuće, tražeći šta će opljačkati".

Sa sličnim gađenjem, danas Vučić opisuje dešavanja na Kosovu i Metohiji, pa i ubistvo šestorice srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda".

Na Kosovu, kojim vladaju naprednjački koalicioni partneri Tači i Haradinaj, poštuje se samo jedan Srbin - Tucović, čije ime nosi jedna ulica u Prizrenu. Ako Vučić obavi posao i zaokruži albansku državnost na Kosovu, možda će se po njemu nazvati neki sokak u Klečki, Đakovici ili nekom drugom srpskom stratištu. Bez obzira na naopake političke stavove, Dimitriju Tucoviću mora da se oda počast, poginuo je u Kolubarskoj bici, kao kapetan srpske vojske.

Vučić neće biti te sreće. Ako poživi i preživi opaku bolest, uvenuće u zatvorskoj ćeliji, sam i napušten od ulizica kojemu sada zalivaju sujetu.

A kada Vučić ode iz života i politike, dupeuvlakači će potražiti nečiju drugu guzicu, onog ko se ustoliči na vlasti.