Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (132)

Kad tužiocu nalog stiže odozgo

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Više javno tužilaštvo u Beogradu, odeljenje za visokotehnološki kriminal uputilo je poziv za saslušanje u svojstvu osumnjičenog novinaru Ivanu Maksimoviću iz Kosovske Mitrovice, zbog, kako se navodi' ''osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti (kvalifikovani oblik) koje je izvršio na štetu Aleksandra Vučića, još uvek predsednika Republike Srbije. Osumnjičeni je pozvan da svoj iskaz da 25. juna ove godine, pred zamenikom tužioca Aleksandrom Momčilovićem.

U odeljenju za visokotehnološki kriminal Višeg javnog tužilaštva rade trojica tužila, sva trojica su iz gey zajednice. Vučićeva Velika propaganda laži, u standardnom sastavu ( TV Pink, TV Hepy, TV Studio B, TV Prva, Politika, Novosti, Informer, Srpski Telegraf, Blic...), koja napada čoporativno, povela je 9. maja ove godine kampanju protiv dopisnika Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice Ivana Maksimovića

Pod naslovom ''Ovaj čovek preti Vučiću metkom'' i podnaslovom - Otkrivamo ko stoji iza monstruoznih pretnji šefu srpske države, list navodi: ''...Ivan Maksimović (41), dopisnik sa Kosova opskurnog magazina 'Tabloid', autor je teksta na fantomskom portalu 'KM novine' u kojem se predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću otvoreno preti smrću, ekskluzivno saznaje Informer! Prema našim informacijama, Maksimović je dugogodišnji saradnik ovog portala kao i Magazina Tabloid Milovana Brkića, koji godinama piše gadosti i laži na račun šefa države i njegove porodice. Maksimović radi i za sajt 'Novinar.de', koji takođe žestoko pljuje aktuelnu vlast. Slučajno ili ne, baš je 'Tabloid', u kojem je Maksimović angažovan, svojevremeno objavio vodič 'Kako smaknuti Vučića?', u kojem je predsedniku, takođe, prećeno snajperom!''

U tekstu istražnog organa zvanog ''Informer'' se još navodi: ''...Maksimović je na fantomskom portalu 'KM novine' objavio tekst pod naslovom 'Postoji li za Vučića drugo rešenje osim metka?'..." U tekstu, kako je Informer juče objavio, direktno se poziva na likvidaciju predsednika Srbije zbog navodne 'izdajničke politike prema Kosovu'...Prema rečima našeg izvora, navedeno je dalje u tekstu, upućenog u istragu ovih pretnji, Maksimović je više puta hapšen zbog različitih nemira u južnoj srpskoj pokrajini.Tužilac za tehnološki kriminal proverava slučaj. Kako saznajemo, ovaj slučaj predat je tužiocu za visokotehnološki kriminal, koji je ocenio da u njemu ima elemenata krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti. - Tužilac je naveo da su svi navodi u tekstu, osim poslednje rečenice, uvreda. Prema njegovom mišljenju, upravo ta poslednja rečenica daje prostor za osnov sumnje za krivično delo ugrožavanje sigurnosti i nameće obavezu da se utvrdi da li postoji ozbiljnija namera - ističe naš izvor.."

Citirana je i izjava izvesnog Dalibora Jevtića, predstavnika Srpske liste (čiju kriminalnu aktivnost je kolega Maksimović raskrinkao i na stranicama ovog lista). ''Pretnje predsedniku Vučiću upućene preko nekih kosovskih portala pokazuju da ima onih kojima smeta to što se zalaže za mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu. Na ovoj adresi možete pročitati sporni tekst koji je objavljen na portalu KM novine - .

Takođe, možete pročitati i na ovoj adresi http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=415&cl=12 tekst Ivana Maksimovića u Magazinu Tabloid kojim je raskrinkao lažnu kampanju protiv njega koju je povela Velika propaganda laži.

Više od sto puta Vučićeva Velika propaganda laži videla je njegovu smrt i optužila nevine ljude da žele da ga smaknu.

Podsećamo da je po nalogu tužioca za viskotehnološki kriminal Ratka Markovića 18. avgusta 2016. godine slobode lišen i zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Milan Malenović, "zbog 'osnovane sumnje da je na Fejsbuk profilu pretio ubistvom Aleksandru Vučiću''.

Velika propagnada laži je u istom sastavu tada vodila zastrašujuću propagandu protiv urednika Malenovića, koji je proveo u pritvoru i kućnom pritvoru šest meseci! Iako teško bolestan, Malenović je bio uskraćen za lečenje. Viši sud u Beogradu oslobodio je potom Malenovića od krivične odgovornosti, presudu je potvrdio i Apelacioni sud u Beogradu. Malenovićevu tužbu za naknadu štete sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu odbila je da uzme u rad dok Malenović ne plati sudsku taksu!

Zbog navodne pretnje Vučiću, na zahtev tužilaštva, za našim saradnikom Đorđem Višekrunom, koji se na vreme sklonio u Holandiju, raspisana je i potraga.

Desetine građana uhapšeno je zbog navodne pretnje Vučiću, a nakon šest meseci u zatvoru je umro i mladić iz Crvenke, pod optužbom da je ugrozio, rečima, Vučićevu bezbednost.

Ima li kraja nasilju ovog bolesnog čoveka i njegovih tužilaca, policije i sudija?

Ovih dana ista Velika propaganda laži povela je kampanju protiv novinara-istraživača Magazina Tabloid Stefana Cvetkovića, uz optužbu da je režirao svoju otmicu. Tim povodom ''istragu'' o njegovom nestanku vodio je Vučić, ministar Stefanović (koji je pokušao da se distancira) i Bratislav Gašić, umirući direktor BIA. Tužilac iz Vršca nije bio ni o čemu obavešten.

Tim povodom citiramo izjava Poverenika za samostalnost javnog tužilaštva, dr Gorana Ilića, povodom slučaja novinara Stefana Cvetkovića (18. jun 2018.)

Naime, Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva dr Goran Ilić izjavio je da konferencije za novinare i izjave najviših državnih zvaničnika o tome do kakvih informacija se došlo u predistražnom postupku u slučaju nestanka novinara Stefana Cvetkovića, predstavljaju pravi primer nedopustive prakse koja je oprečna zakonu:

"...Veoma je čudno da o preduzetim radnjama u postupku kojim rukovodi, javnost ne obaveštava javni tužilac, već funkcioneri koji po logici stvari i zakonu ne bi trebalo da imaju puna saznanja o radnjama preduzetim u predistražnom postupku. Kada se uporede brojne informacije koje su izneli državni funkcioneri na konferenciji za novinare sa izjavom nadležnog javnog tužioca, stiče se utisak da nadležni javni tužilac ima veoma skromna saznanja o postupku kojim rukovodi", rekao je Ilić agenciji Beta.

Prema njegovim rečima takva praksa je ne samo suprotna zakonu, već ugrožava poverenje javnosti u rad javnog tužilaštva i stvara utisak da se predistražni postupak ne sprovodi po Zakoniku o krivičnom postupku.

Podsetio je da, prema Zakoniku o krivičnom postupku javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, što znači da svi učesnici tog postupka postupaju po nalozima javnog tužioca i bez odlaganja ga obaveštavaju o tome šta su preduzeli.

Zakonik ne poznaje mogućnost da bilo ko drugi, sem javnog tužioca, izdaje naloge organima sa policijskim ovlašćenjima, da vrši uvid u podatke i obaveštenja, prikuplja i analizira dobijene dokaze, objasnio je Ilić.

Dodao je da u Srbiji, već dugo, više od deset godina, postoji praksa da izjave o toku predistražnog postupka daju visoki državni funkcioneri koji objašnjavaju šta je urađeno, odnosno iznose ideje, informacije ili mišljenja o tome kakav će ishod predistražnog postupka biti.

Na konferenciji za novinare, u petak, detalje iz predistražnog postupka u slučaju nestanka novinara iz Bele Crkve Stefana Cvetkovića iznosili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i direktor Bezbednosno-informativne agencije Bratislav Gašić, dok tužilac iz Osnovnog javnog tužilaštva iz Vršca Tihomir Knežević nije prisustvovao tom obraćanju javnosti.

Evo i primera iz Prokuplja koji ukazuje da su tužioci slepi poslušnici režima, kao i da su dobro plaćeni. Pismo koje smo dobili iz Prokuplja to potvrđuje...

"...Tužilaštvo u Prokuplju godinama ne funkcioniše jer je vladao nepotizama, pa tako imate da bivšeg tužioca Miroslava Nikolića čija je ćerka Marija Nikolić sada takođe tužilac, sin sudije Viškova sudski dostavljač a snaja računovođa upetaljana u mnoge finansijske malverzacije koje se mogu lako proveriti uvidom u poslovanje suda. Ćerka tužioca Maja Petrović sa poljoprivrednom školom radi takođe u tužilaštvu.

Interesantno je da niko od adminstrativnog osoblja zaduženig za finansije, pa i zapisničari, vozači i ostali nisu primljeni putem konkursa ili zaposleni preko Nacionalne službe za zapošljavanje.

Na mesto tužioca u Prokuplju došlo je i jedno bivše vojno lice koje ubrzo pronalazi interes sa nekadašnjim predsednikom opštine demokratom Vesom Koprivicom i počinje stavljanje krivičnih prijava u fioku i zataškavanja istraga.

Još gore se dogodilo kada je na njegovo mesto došla izvesna Bojana Mitić iz Vranja, koja svoj položaj koristi isključivo u službu svog interesa. Najpre je vršio pritisak na nekadašnju prokupačku vlast kako bi se povezala sa ljudima koji su iz Prokuplja uticajni kako bi zaposlila članove svoje porodice. Sada takođe pokušava da dođe do jednog prokupačkog poslanika kako bi manipulisala njime navodnim informacijama i brigom o Prokuplju i Toplici koja je ne interesuje već samo trgovina uticajem u njenom interesu

Vešto skriva više malverzacija i slučajeva sa tadašnjim iskompromitovanim načelnikom prokupačke policije Šošketom, a u Vranju vrši uticaj na policiju u slučajevima, gde joj sin pravi tuče po diskotekama i udara pešaka motorom, a nakon toga u Nišu uznemirava pijan i go građane sa terase stana koji plaća država.

Mitićeva prvo živi u Prokuplju gde joj država plaća stan po troduplo većoj ceni nego što su u gradu jer se ona ugrađuje, pa pod okriljem da joj prete kao navodni kriminalci iseljava se u Niš, gde joj država plaća jedan, pa onda i drugi stan, takođe po većim cenama nego što se kreću stanarine u Nišu. Uzgred, ona prima i duple troškove po raznim osnovama.

U Nišu je pod zaštitom jednog advokata koji je joj kum (kamere u vinariji u selo Malci pokazuju o kakvoj se interesnoj grupi radi, kako pljačkaju ljude i ko učestvuje u ranim nameštanjima slučajeva. Mitićeva je čak i korekciju grudi je naplatila od države preko privatnog osiguranja! Veliki državni novac je potrošila na putovanja i duple račune.

Neko vreme je obavljala i dužnost Višeg tužioca u Nišu gde je odmah bila akter afere oko umešanosti žandarmerije u ubistvo vlasnika menjačnica, a takođe je bila i akter niza kriminalnih afera u Nišu koje su povezane sa žandarmerijom, gde je gledala da se u ime svog interesa približi određenim moćnicima.

I pored svega ona postaje disciplinski tužilac i koristi svoju poziciju da bude u blizini Državnog veća tužilaca. Pojedinim pripadnicima službi bezbednosti se vešto približava kako bi maskirala svoje koristoljublje.

U tužilaštvu zapošljava neke ljude uz novčanu naknadnu, a neke iz drugih interesa.

Zapošljava sina Gordane Arsić, šefice pisarnice (mada i on uskoro odlazi zbog male plate), ali i ćerku šefice pisarnice Anđelke iz suda kako bi joj javljali važne informacije u vezi predmeta. Zapošljava sina tužioca Apelacionog suda u Nišu, Tasića, sa privatnim fakultetom, ranije je zaposlila i visokog člana Demokratske stranke Kaličanina, sada advokata, jer su tada demokrate bile na vlasti, zaposlila je i Nenu Poštić (koja zbog svog nemoralnog ponašanja i zaduživanja ima često nasilje u porodici od stane supruga gde se to prikriva iz razloga što je u intimnoj vezi sa jednim od tužilaca, inače je rođaka sekretarice bivšeg načelnika policije Prokuplja Sosketa, preko koga je Poštićeva zaposlena i sa kojim Mitićeva ima više afera.

Zaposlila je i Slađanu Bradić i Maju Stojković koje špijuniraju i učestvuju zataškavanju predmeta i dostavljanju informacija za kao i za potrebe pojedinih advokata, gde informacije iz i slučajeva i istrage dostavljaju, a za koje navodno vrše daktilografske usluge.

Niko od ovih lica nije primljen po konkursu već samo iz ličnog interesa. Ova lica su u većini slučajeva polupismena bez adekvatnog obrazovanja primljena, tako reći, preko noći.

Više lica je imalo pritužbe na rad Bojane Mitić, ali njenim nezakonitim radnjama nema kraja i izgleda kao da joj baš niko ništa ne može. Na sceni je svakodnevno čitav repertoar: od bahatog ponašanja, vređanja i psovanje saobraćajnog policajca u Prokuplju, vređanja zaposlenih tužilaca, sudija i drugog osoblja, čistačica, policajca...Tu je i trgovina uticajem zbog ličnog interesa.

U stalnim je kontaktima sa "višim" političarima, pripadnicima bezbednosnih službi, često je prisutna na njihovim proslavama, a vešt je manipulator i sebe predstavlja kao borca za pravdu i zakon (ali njena silikonska usta jedno kažu a drugo misle i rade!) naravno na štetu građana i države Srbije.

Mitićeva sada obavlja dužnost disciplinskog tužioca i zamenika tužioca u Prokuplju, o kojem javno priča da je ne interesuje, jer tu i ne živi, već samo dođe na par sati kako bi uzela visoku platu koju je dopunila duplim dodacima i naknadama.

A 1. Čovek koji je promašio narod

Vojin Vučković, koji je rođen 1962. u Srbiji i u njoj oduvek imao stalni boravak, predstavlja izuzetak od zakona. Krajem devedesetih on se nakratko odjavio iz Srbije, čiji je državljanin već tada bio, i prijavio u Republici Srpskoj. Pri pokušaju da se ponovo prijavi u Srbiji, počinju njegove muke sa administracijom. Razlog ovome je njegova ratnička prošlost na strani - Srba.

Aprila 1992. Vojin je bio u obezbeđenju poslanika iz redova SRS Miroslava Bogdanovića. Njih dvojica su u pratnji Vojinovog brata Dušana i Milorada Semića, kako se tada zvao, poznatijeg kao Milorad Ulemek Legija, otputovali u Zvornik na jedan sastanak. Tu su ih zarobili pripadnici muslimanske vojske.

Sa noževima pod grlom ova četvorica odvedena su u policijsku stanicu u Zvorniku, gde su zverski pretučeni. Ondašnji načelnik krim-službe u Zvorniku, a kasnije zaštićeni svedok na suđenju Vojislavu Šešelju, sklonio ih je u svoju kancelariju kako bi ih sačuvao za razmenu zarobljenika sa srpskom stranom.

Konačno ih je iz Zvornika izvezao Mustafa Jahić i predao pripadnicima JNA. Iz zahvalnosti za ovaj čin, Vojin je Jahićevu porodicu izvukao iz Zvornika koji su zauzele srpske snage.

Posle ovog iskustva Vojin odlučuje da se prijavi kao dobrovoljac. Kasnije postaje poznat kao komandant specijalnog odreda Žute ose. Vojin je, međutim, od početka pokazivao da u rat nije krenuo iz ličnih ili materijalnih razloga, već da bi odbranio srpsku nejač.

Kada mu je od strane tadašnjeg DB-a ponuđeno da sa sedmoricom svojih najboljih diverzanata učestvuje u izvlačenju navodnih dokumenata iz Hrvatske, on je to odbio. Razlog je bio što su diverzanti radili na procenat od 10 odsto, pa je Vojin odmah shvatio da se ne radi o dokumentaciji već o nečemu drugom. "Mi smo vojnici, a ne lopovi", odbrusio je tadašnjem komandantu Centra za bezbednost Jovi Ostojiću.

Pošto je kao komandant Žutih osa osujetio šverc automobila iz BiH za Srbiju i saradnju bandi koje su pripadale različitim zaraćenim stranama, Vojin je definitivno postao neupotrebljiv za tadašnje gospodare rata i 1992. vratio se u Srbiju. Već sledeće godine kreće prvi veliki talas čistki svedoka kriminalnog delovanja struktura vlasti, koji nisu bili spremni za saradnju.

Vojin je bio na samom vrhu, jer nikako nije želeo da postane saučesnik u kriminalu tadašnje vlasti i vrha SDB-a. Nuđeno mu je jednom prilikom da za potrebe službe likvidira i jednog svog rođaka, visokog funkcionera policije, koji je takođe radio na sprečavanju šverca u Srbiju. U jednoj noćnoj akciji pomenuti rođak, inače general policije, zaplenio je robu i novac u vrednosti od pet miliona tadašnjih maraka i sve to predao na depozit, umesto da podeli sa policijskim i kriminalnim vrhom tadašnje Srbije.

Vojin je, dosledan sebi, odbio da preuzme ovaj zadatak, iako je zauzvrat trebalo da dobije i visok čin u SDB-u i finansijski isplative poslove. Radije je ostao da živi u nedovršenoj porodičnoj kući u Umci, na kojoj su vrata morala gredom da se podupiru. Siromašan, ali pošten.

Godine 1993. srpska policija hapsi i Vojina i njegovog brata Dušana pod optužnicom da su počinili ratne zločine. Sud Vojina oslobađa, a Dušan postaje prvi Srbin osuđen u Srbiji za ratni zločin i u zatvoru provodi celu kaznu od deset godina, bez i dana skraćenja. Dušan 2005. po nalogu Haškog tribunala ponovo biva priveden za isto krivično delo za koje je već odslužio kaznu. Istražni sudija u ovom procesu bez presedana u svetskoj sudskoj praksi bio je Dušan Alimpić, a glavni postupak vodila je Tatjana Vuković. Postupak je obustavljen pošto je Dušan na misteriozan način umro u pritvoru. Izveštaj o autopsiji još uvek predstavlja službenu tajnu i do dana današnjeg nije dostavljen porodici.

U to vreme Vojin je dao veoma detaljnu izjavu na osnovu koje je Haško tužilaštvo moralo da povuče 12 od 14 tačaka optužnice protiv Vojislava Šešelja. To je, verovatno, i bila kap koja je prelila čašu strpljenja nove kolaboracionističke vlasti u Srbiji. Da je Vojin teretio Šešelja ili bilo kog drugog srpskog optuženika u Hagu, danas bi imao i državnu penziju i sve neophodne dokumente.

Umesto toga on već više od 110 meseci čekao na izdavanje ličnih dokumenata na opštini Čukarica u Beogradu. Kada god pita kada će administrativni postupak biti okončan, Vojin dobija odgovor kako se na predmetu još radi. Istina je drugačija: po nalogu "odozgo" kompletan predmet sakrila je izvesna službenica Milijana Kasalica Lončar, koja je odmah posle toga unapređena u načelnicu Uprave za upravne i opšte poslove MUP-a Srbije

Vojinova supruga i deca su bez problema dobili sva dokumenta koja im pripadaju. Oni su i zvanično državljani Srbije. Vojin nije, jer nije hteo da postane lopov i plaćeni ubica. Diskretno mu je pre nekoliko meseci rečeno da se u kompjuteru MUP-a vodi da je u knjige državljanstva upisan u MZ Leštani u Kaluđerici, gde nikada nije boravio, i to na strani 70. U pomenutoj knjizi, međutim, još do kraja nije ispisana ni strana 69, dok na strani 70. nema ni jednog jedinog upisa.

Bez dokumenata, bez posla, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, Vojin živi u kući koja prokišnjava i spava na improvizovanom krevetu bez nogara. Kao nagradu što je svedočio u korist Srba osumnjičenih za ratne zločine Vojin je dobio samo pretnje, pritiske i zastrašivanje.

Kada je 2011. konačno dobio državljanstvo, koje mu po rođenju pripada, Vojin je presavio tabak i tužio Republiku Srbiju Višem sudu u Beogradu, sa odštetnim zahtevom od 145 miliona dinara. Bez dokumenata nije mogao da se prijavi na biro rada, da dobije stalni posao, nije imao socijalno osiguranje. Bio je apartid u zemlju u kojoj se rodio i neprestano živeo.

Viši sud u Beogradu odbio je Vojinovu tužbu kao neosnovanu, uz obrazloženje da nije bio državljanin Srbije!Ovu presudu potvrdio je 26. maja prošle godine i Apelacioni sud u Beogradu. Nijedan sud nije obrazložio kako državljanin Srbije, koga se nije odrekao, nije mogao da dobije uverenje o državljanstvu više od 12 godina, niti je utvrđivao ko ga je prijavljivao na adrese u Banja Koviljači i Kaluđerici. Kriminalnu aktivnost službenice MUP-a Milijane Kasalice Lončar, državljanke Crne Gore, koja je manipulisala Vojinovim podnetim zahtevom za izdavanjem uverenja o državljanstvu, takođe niko, pa ni sud, nije raspravljao.

Godine koje su pojeli skakavci iz MUP-a Srbije ne podležu sudskoj zaštiti. A država Srbije snosi odgovornost za nenadoknadivu štetu koja je naneta Vojinu Vučkoviću.

Srbija ima sudove koji su zaštitnici vladajuće klike i njenih odluka. Građani nemaju šansu da od suda dobiju zaštitu.