Ekonomija

Grčka dužnička "vatra" i pljačkaško potapanje Srbije (3)

Krojenje bankrota

Da li je grčka drama završena? Da li je „kriza prošla" - kako se to često u dnevnoj štampi ističe? Konačno, da li je Grčka dobila slobodu da samostalno upravlja svojim ekonomskim, društvenim i razvojnim pitanjima? Kakvo je „zdravstveno finansijsko" stanje grčkog društva i privrede posle devet godina iscrpljujuće bitke za opstanak, u evrozoni"? Postvlajjući ova pitanja, naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec u svom istraživanju upozorava da je iskustvo Grčke veoma poučno za sve države (poput Srbije) koje krenu „putem bez povratka" u dugove i ucene svetskih kreditora, i što više gase (dugovima) „grčku vatru" ona se sve više razbuktava.

Prof. dr Slobodan Komazec

Poznati su stavovi iz programa Sirize da ponovo uvede drahmu, ili valutu paralelnu sa evrom, preuzme kontrolu nad centralnom bankom Grčke, povrati bankarski sistem u nacionalno bankarstvo, delimično bankrotira (selektivno bankrotstvo), otpiše največi deo duga , drugi deo reprogramira na 15-20 godina. Cipras nije imao hrabrosti da uvede ovakav program , zbog čega je ministar finansija Varufakis podno ostavku.

Naravno, tu su bile i mere protiv privatizacije resursa i pretvaranje Grčke u koloniju Evropske unije . Interesantno je navesti da je pri tome postojao svima neočekivani stav da Grčka zatraži plaćanje ratne odštete od Nemačke u iznosu od 160 milijardi evra. Sve je to imalo za osnovu pregovore i dogovore o rešavanju dužničke krize , pri čemu će se Grcima vratiti dostojanstvo i veća socijalna pravda , a kreditne obaveze će se izvršavati uredno u zavisnosti od ekonomskog oporavka i rasta bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti. Dakle, u zavisnosti od finansijske snage i sposobnosti države , bez da se ugroze svi njeni temelji i budućnost nacije. Nije bilo ni jednog momenta isticanja da će Grčka napustiti evrozonu, ali i da neće objaviti bankrot(uz sve ovo što bankrot nosi sa sobom).

Reakcija EU i Evropske komisije su bile čista politička fraza:"Mi poštujemo volju grčkog naroda, ali Grčka mora da nastavi da ispunjava preuzete obaveze da bi dobila narednu tranšu pomoći". „Dugovi se moraju vratiti". Ali je politika pritisaka i ucena pri tome ostala, dok su privreda i društvo tonuli u sve dublju krizu i nemoć. Cipras je pozvan na „ribanje" i kako reče jedan autor na pravo mučenje u Nemačkoj na Evrosamitu. Nemačka je (Merkel, Šojble, ministar finansija) bila glavni nosilac pritiska , jer su upravo nemačke banke bile glavni „finansijeri" preko otkupa hartija od vrednosti grčkih dugova. Ciprasa je trebalo zbog poruke sličnima , dobro poniziti i poniziti Grčku. Cipras je morao da sam sebe demantuje za sve što je kritički govorio o Trojki (MMF, Evropska komisija i ECB), mada je u kritici potpuno bio u pravu.

Da se samo podsetimo društvene klime u tim mesecima. Banke su bile zatvorene , pritisak štediša za dizanje štednje je ogroman, uz velike redove i gotovo paniku, uz ograničenje iznosa za podizanje na 60 evra dnevno. Redovi, nezadovoljstvo, štrajkovi, odliv i begstvo kapitala u inostranstvo, nelikvidnost i brojne banke pred stečajem, neplaćanje poreza, prazan budžet i teškoće isplata penzija i plata u javnom sektoru, begstvo investitora, izostanak priliva kapitala, privredni procesi i plaćanja u zastoju, krediti obustavljeni,nezaposlenost ogromna (stopa nezaposlenosti (oko 28 posto), masovan odliv stanovništva u inostranstvo idr. , a pri tome dospeva za plaćanje spoljnih dugova nekoliko milijardi evra mesečno. Namerno je dinamiziran po mesecima. Kako rešiti ovakav privredni , društveni i finansijski čvor?Sve je bilo zrelo za bankrot.

Kreditori stvarno bez imalo osećaja za tragediju Grčke i narod imaju nameru da „potpuno unište ekonomiju Grčke". Nametniti dogovor (2015) samo je produbio recesiju, a stanje duga učinio još nepodnošljivijim? Tada su Merkelova i Šojble dobili ucenom i pretnjom bankrotom i uništenjem svega obećanog na izborima od Ciprasa. Grčka je primorana da rasproda najvažnije „ str.posle 22 i 23 (luke, aerodrome,banke, velike sisteme,saobraćajnice, državnu imovinu).

Istovremeno je Grčka morala podići stopu PDV (mada su Grci glasali protov toga), a novo smanjenje penzija za 30 odsto, smanjenje plata i rashoda budžeta ,privatizuje nacionalnu elektrodistribuciju, provodi dalju liberalizaciju tržišta, masovno otpuštanje zaposlenih, smanjenje državne administracije, ali i da menja sve zakone koji su doneti u međuvremenu koji nisu bili po volji kreditorima i neoliberalnom modelu.

Grčkoj je nakon toga odobren treći paket „pomoći" od 86 milijardi evra, od čega je 54 otišlo na isplatu duga , 32,7 milijardi bankama (uz odliv), a narodu ništa nije ostalo. O osposobljavanju privrede i kreditnoj podršci razvoju ni govora.

Pritisak nosilaca kapitala (poverilaca i njihovih finansijskih institucija) slomio je vladu Grčke. To je u osnovi do sada bio javni otpoer i odbacivanje neoliberalnog modela koji je uništio privredu, a život ogromnog dela stanovništva učinio teškim i punim odricanjima, da će ikada biti bolje. Pred svetskom javnošću izvršen je smišljeni zločin prema Grčkoj, a „pristojan svet je mogao da oseti samo gađenje i ogroman starh od spodoba kojima je pripala dužnost da vode Evropsku uniju i Evropu u celini" (Momir Bulatović: Nevidljivi lanci, str.279). Dakle, grčki greh je pobuna protiv sistema koji privrede gura u dužničko ropstvo, a ne samo visina diga. Siriza je u svom programu udarila u tu pljačkašku ideologiju.

Verufakis je, da se podsetimo, kao ministar finansija obišao sve relevantne institucije i vodeće svetske ličnosti i ni kod jednog nije naišao na razumevanje, a podršku još manje. Uz sve to grčka vlada nije bila spremna na kapitulaciju. Bio je to trenutak za proglašenje bankrota i otpisa najvećeg dela dugova i prolongiranje ostatka na duži rok, uz uvođenje nove drahme i napuštanje evrozone. No, za takav strateški potez nije bilo hrabrosti zbog velike neizvesnosti od budućih brojnih komplikovanih procesa. Put je vodio u pregovore sa poveriocima i prihvatanje njihovih još oštrijih ucena i ultimatuma. A poznato je da od svakog evra „pomoći" Grčkoj odlazi samo simboličnih osam centi, dok se kreditorima odliva 92 centa. Dakle, spasavanje Grčke ustvari se svodi na spasavanje nemačkih, francuskih, američkih, engleskih i sl. banaka koje drže grčle državne obveznice. Odobreni kredit im se vraća , ali Grčka plaća na njega kamatu. Kreditima se samo dodatno kamatama isisavaju poslednji životni sokovi Grčke privrede i stanovništva.

Osnovna poruka ovakvog iživljavanja Grčkom je odvraćanje drugih članica da pokušaju nešto slično (npr. Podemos, Pet zvezdica i sl.). Postoje autori koji evrozonu nazivaju „demokratskom sramotom", kojom dominira Nemačka, a i njeni interesi. Mnogi su očekivali da Grčka napustiti evrozonu i evro i vrati se nacionalnoj valuti - drahmi, ali je strah od budućih događaja, statusa zemlje, finansijskih blokada i sl. unapred ih „prikovao" za ovu deflatornu sisaljku.

MMF je jednom prilikom u razgovorima konstatovao, sasvim realno , da je grčki dug neodrživ i treba izvršiti otpis grčkih dugova , uz dodatne transfere novog novca u budžet Grčke iz kojeg bi se novac vraćao kreditorima - pod kontrolom . Istovremeno je postojao predlog MMF-a da se odloži vraćanje duga Evropskoj centralnoj banci na 30 godina. Tome se soprostavila Nemačka kao glavni kreditor. Istina, bila bi spremna za to, ali pod uslovom da Grčka napusti evrozonu (protiv čega su iz geostrateških razloga SAD i Francuska). Preko teškog položaja Grčke lomili su se i geostrateški interesi velikih zapadnih država (SAD, Nemačka, Francuska, V.Britanija).

Dvadeset odsto grčke radne snage je do tada već emigriralo, uz dalji plan emigracije do 40 odsto. Treba da država bude „ispražnjena" , a glavni resursi rasprodani stranom, uglavnom fiktivnom i spekulativnom (pljačkaškom) kapitalu. Uz to je izgubljeno zbog sloma ekonomije i depresije gotovo milion radnih mesta, a kroz novu „reformu" radnog zakonodavstva dodatno se masovno otpuštaju do tada zaposleni, uz gašenje stečenih radnih poslova i dalju eksploataciju zaposlenih.

Taj scenario nam je veoma poznat i kod nas, ništa novo, scenario se doslovno ponavlja (U tom pravcu preporučujem vrlo kvalitetnu studiju Momira Bulatovića - Nevidljivi lanci, Beograd, 2018.).

Katastrofalni su dakle rezultati grčke krize u poslednjim godinama pad industrijske proizvodnje za 40%, pad penzija i plata 30%, 500.000 prodavnica je zatvoreno, 439.000 dece živi u siromaštvu, dok je nezaposlenost povećana sa 12% na 27%. „Strukturne reforme uništavaju prava radnika. Narasta sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Gotovo 50% potrošača izjavljuje da ostaje bez novca čim pokrije osnovne potrebe. Masovno je bekstvo siromašnih u gradove , a iz Grčke u inostranstvo nastalo je masovno iseljavanje.

Uz sve navedeno Grčka je u razvoju slabija za 25-30 posto u odnosu na nivo kada je kriza počela. Mada Cipras i Cakalotos nisu prihvatili takve preporuke kojim bi se „i za jedan evro povećala restriktivna politika, a naročito posle okončanja programa finansijske pomoći - takva politika ucena je ostala. Naravno, položaj Grčke i preko ovih ucena postojao je sve teži. Mnogi postavljaju pitanje šta zapravo ovakvim žestokim pritiskom i ucenama hoće MMF i EU od Grčke?

Grčkoj u 2017. je dospelo za otpaltu dugova 11,3 milijardi evra , a prirasta BDP nema. Odakle da to plati? Takva ucena se morala prihvatiti, jer su posledice ekonomsko - finansijske blokade zaista teško sagledive, a „evro je Grcima sada potrebniji nego ikada" i narod po anketama i ne želi da ga se odrekne.

Povećanim porezima se dodatno izvlačio dohodak kojim se otplaćivao dug. On je služio i kao osnova za novo zaduživanje. Poreski teret privrede i krizi i zastoju se povećava do neizdrživosti (što je dovelo do masovne erozije poreza). Takva politika je nezamisliva i u udžbenicima za studente finansija, a ne u realnoj ekonomiji.

Novi krediti i „pomoći" preko dugova nisu služili za pokretanje privrednog rasta, industriju, infrastrukturu, izgradnju i druga realna ulaganja i programe, već za vraćanje ranije datih kredita Grčkoj.Krug je time zatvoren - novi kredit za stari, a kamatni teret se stalno povećava, jer u recesiji i pravoj depresiji prirasta bruto proizvoda nema. Kreditom i dugom se plaća i kamata. Izvlači su i supstanca privrede , jer se kreće u masovnu rasprodaju nacionalnih resursa. Put u potpunu zavisnost o stranom kapitalu i njegovoj volji je otvoren,a to je put u kolonijalno porobljavanje fiktivnim (a ne stvarnim) kapitalom. To su ti finansijski izmišljeni derivati („bankarski proizvodi") i enormna emisija novca bez pokrića kao oružje za masovno uništenje i neviđenu pljačku resursa „naciljanih" država. O tome smo dali širu analizu u prošlom broju Tabloida.

Kraj krize - štednja i dugovi ostaju

Da li je kraj grčke krize na vidiku? Mnoga sredstva informisanja sada objavljuju velike naslove , kao: „Kriza u Grčkoj prošla, štednja i dugovi ostaju", ili „Kraj grčke krize", „Kraj grčke dužničke odiseje na Itaci", ili i nešto realnije „Grčka izlazi iz programa za finansijsku pomoć". Da li je stvarno Grčka izlaskom iz programa za finansijsku pomoć izašla iz krize i da li je dug postao podnošljiv? Šta je to novo kada predsednik Evrogrupe Mario Senteno kaže „moramo da priznamo da je Grčka zaista završila posao - oni su ispunili svoje obaveze" i da Grčka staje na svoje noge, može voditi svoju samostalnu ekonomsku politiku i da se od 20. avgusta 2018. posle trećeg završnog programa finansijske pomoći, ponovo može da se normalno pojavljuje na finansijskim tržištima". Uz injekciju od 15-20 milijardi evra i odlaganje otplata dospelog duga od nekoliko milijardi evra na deset godina, da li je prestalo gušenje ekonomije i društva u Grčkoj?

Grčka je, da se podsetimo u periodu od osam godina krize dobila „finansijsku pomoć" od oko 280 milijardi evra, kada se dva puta našla na ivici da je pod pritiskom Nemačke i nekoliko razvijenijih država „severa" isključi iz evrozone, a dva puta pred bankrotom (koje EU nije želela, mada bi Grčkoj dobro došao).

Evropska unija je konstantno ucenjivala Grčku i gotovo ultimativno stavljala u položaj „uzmi ili ostavi". Evrogrupa kao operativna „batina" naterala je Grčku i na stalni proces štednje i posle 2018. godine. Bez tog prihvatanja i ucene nema daljih pregovora , ocena, restrukturisanja duga, nema više novih kredita (a stari se obavezno moraju vraćati). Poznati „treći paket" pomoći bez svega iz ucena ne dolazi u obzir. Uz to sledio je o dodatni paket mera:

Smanjenje penzija, snižavanje granice oprezivanju prihoda na svega 5.000 evra, povećanje PDV, prihvatanje promena u radnom zakonodavstvu ili famoznog zakona o radu, privatizacija u energosistemu i drugim velikim sistemima u privredi.

Privreda u krizi, BDP pada, a Grčka mora da stvori 4,5 milijardi evra kroz štednju i ostvari primarni suficit budžeta od 3,5 odsto. Nije to koncept uravnotežavanja budžeta, već osiguranje sredstava za otplate dospelih kredita. To je već poznati proces „ubijanja štednjom".

Da li Grci sada mogu da zaborave na tutorstvo EU i posebne finansijske programe „pomoći", čak i dužničku krizu koja im je stezala kaiš do vrata. Dug Grčke i dalje iznosi 327 milijardi evra i oko 180 odsto bruto proizvoda. Po nekim izvorima to danas iznosi i 345 milijardi evra. Da bi se što bezbednije izašlo iz dužničke krize i vrati poverenje drugih učesnika na finansijskim tržištima , predloženo je da se za oko 130 milijardi evra iz različitih programa pomoći Grčkoj (najvećim delom Evropski stabilizacioni fond) produži rok otpplate na 15 godina da bi grčka privreda mogla da prodiše, uz to bi se dodatno „pomoglo" sa novih 20 milijardi evra. Interesantan je predlog da se ostvareni profit od emisije grčkih obveznica javnog duga kupljenih od ECB uplati u budžet Grčke.

Uz sve navedeno Grčka bi bila po jakim nadzorom EU koja bi svaka tri meseca proveravala da li Grčka ispunjava preuzete obaveze.

Da li se nešto krupno promenilo posle izlaska Grčke iz programa finansijske pomoći, kako se to preterano optimistički naglašava od starne predstavnika EU?

Koliko cinizma i zluradosti ima u izjavi komesara EU za ekonomska pitanja Pjera Moskovisija , novog nemačkog ministra finansija Olafa Šolca da je „u Grčkoj ostvaren veoma dobar napredak i da su Vlada i narod Grčke uradili sjajan posao". Kakvu je visoku cenu platila Grčka i kakav su socijalni sunovrat i ogromna odricanja narod Grčke i privreda doživeli oni i ne spominju. To su tipični stavovi komesara i činovnika u EU. Na šta nas podseća izraz komesar?

Evropski komesar Moskovici tvrdi da su se „kompleksnim reformama stvorile osnove za održiv opravak", no ne vidi se kakve su to komleksne reforme, osim ograničavanja, prinudne štednje, privatizacije i rasprodaja ključnih resursa Grčke, masovne nezaposlenosti i ogromnog odlaska Grka u druge zemlje (400-500.000). Grci najvećim delom (po anketama) ne veruju da će uskoro doći do poboljšanja. Jer, politika štednje i dalje ostaje kao jedan od uslova za pojavu na finansijskim tržištima.Prema uslovima za izlazak iz „trećeg paketa pomoći" penzije bi prema dogovoru od 2019. trebale da se smanje za 18 odsto (a već sada sa 400 evra izdržavaju čitave porodice), a to je ni manje ni više već 22 put u poslednjih osam godina, uz to se uvode novi porezi, insistira se na bržoj i sveopštoj privatizaciji i modernizaciji državnog aparata, smanjenju fiskalnih rashoda, dodatnim porezima i efikasnijoj naplati, ali i budžetskom sistemu.

Ne olakšava situaciju priznanje predstavnika i komesara EU da su prema Grčkoj učinjene velike greške u pokušaju da se Grčkoj naglo smanji javni dug, što je najteže platio grčki narod.

Dakle, zvanično, Grčka od 20. avgusta 2018. nije u programu pomoći, a to znači da neće biti više ni novih uslova poverilaca, nema „trojke", izaslanika i tutora iz MMF i ECB. Grčka se oslobađa takvog tutorstva i sama će ubuduće definisati i provoditi (?) svoju makroekonomsku politiku. Međutim, ustvari se u sledeće dve godine ništa ne menja. Ostaje i dalje dtroga šestomesečna kontrola i sve dok se ne ispuni sve dogovoreno i ne vrate dve trećine duga oko 290 milijardi evra. Sve je to vezano do 2060. godine , dok se ne isplati i poslednji korišćeni kredit. Tu se nalazi i ona „pomoć" od 20-24 milijarde evra koje su kako se smatra dovoljne da se pokriju 22 meseca finansijske potrebe i nešto ublaženi uslovi otplate kredita.

Grci su posle svega preživljenog potpuno nepoverljivi i razočarani u Vladu Ciprasa, mada, kada se sve analizira Cipras je morao da poklekne i prihvati sve ucene i oslovljavanja. No, bomba socijalnog nezadovoljstva je i dalje ostala sa upaljenim fitiljom, a socijalni bunt i eksplozija su mogući. Plate i penzije su bile ranije (pre izbijanja krize) za 50 odsto veće nego danas , a inflacija i ---str.35 na drugim delovima aktivnosti dodatno su ih oborile.

Privreda Grčke se vrlo sporo opravlja. Grčka je u razvoju slabija za 25 posto u odnosu kada je kriza počela. „Mere štednje mogu biti ukinute tek onda kada politika rasta dođe na nivo koji će omogućiti procvat investiranja i kada su u pitanju direktne investicije i posao uopšte, a to se još uvek nije dogodilo u dovoljnoj meri" (Kostas Megir).

Grčka je okončala program za hitne interventne „spasavajuće" zajmove u evrozoni od oko 62 milijarde evra. Taj deo je osigurao poznati Evropski mehanizam za stabilizaciju. To je deo najveće „pomoći" u finansijskoj istoriji sa ukupnim iznosom od 290 milijardi evra . Državi bi trebalo nekoliko decenija da isplati taj dug, ako bi ga uopšte ikada i mogla vratiti. U ovakvim odnosima razvoja to je sigurno nikada. Grčka može sada da dobije kredite po tržišnim kamatama (koje su oborene) i koje ne uključuju finansijski, politički i druge rizike, koje se ugrađuju u kamatu.

Dakle, štednja i odricanjua i dalje ostaju, a Grčkoj je omogućeno samo preživljavanje i sprečavanje bankrota - koji poverioci ne žele, jer bi im on odneo najveći deo plasiranog kapitala u Grčkoj.

Ponuđeni i pokušani program Sirize je vrlo kompleksan i dubinski zahvat i promena privredno - finansijskog sistema i odnosa sa svetskim kapitalom, bilo bi dobro da je uspešno proveden. Od njega su bila i velika očekivanja velikog broja država - dužnika u otporu ovom neoliberalnom pljačkaškom i destruktivnom kapitalizmu.