Natrag
(P)likovi
Zašto Vučić sluti da će ga mrtvog silovati kao libijskog vođu
Gadafi je napravio bogatu državu, Vučić je od Srbije pustinju
Aleksandar Vučić voli da se poredi s Milošem Obrenovićem, Milanom Stojadinovićem i drugom Titom. Kad mu proradi morbidna podsvest, pa poželi da se predstavi kao žrtva, identifikuje se sa Džonom Kenedijem i Zoranom Đinđićem. Sad je, u patološkom zanosu, najavio mogućnost da skonča kao Moamer Gadafi. O sličnostima i razlikama između pokojnog libijskog i još živahnog srpskog vođe piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad Vučićev bliski saradnik i prijatelj.
Predrag Popović
Na internetu još mogu da se nađu snimci iz oktobra 2011, na kojima je zabeležen tragičan kraj Gadafija. Na nekima se vidi kako ga pobunjenici izvlače iz kanalizacione cevi u predgrađu njegovog rodnog Sirta. Ranjen u desnu ruku, krvavog lica, ubačen je u prikolicu kamiona. Na sledećem snimku vidi se njegovo mrtvo telo, s kobnom ranom na glavi. Zvanična istraga je utvrdila da je pogođen u unakrsnoj vatri, ali nema objašnjenja ko ga je silovao štapom i polomio mu ruke i rebra.
Dok tim psihologa i psihijatara ne analizira Vučićevu potrebu da sluti kako će ga snaći Gadafijeva sudbina, može samo da se nagađa šta kod njega izaziva toliki strah.
Dobro, postoje određene sličnosti. Obojica su zaveli diktaturu, enormno su se obogatili, iz marketinških razloga angažovali su žene za telohranitelje. Po svemu drugom se razlikuju.
Za 42 godine vladavine, Gadafi je od pustinje napravio modernu i bogatu državu. Vučić je, za ovih sedam godina, od Srbije napravio pustinju. Oteo je sve što je mogao, opljačkao je firme i ljude, umesto demokratije uveo je robovlasnički sistem, sam sebe je proglasio za vlasnika države i svih podanika.
Naprednjačka vlast je u značajnoj meri doprinela egzodusu mladih i obrazovanih, koji su otišli da se ne vrate. Ko nije uspeo da pobegne, osuđen je na siromaštvo i očaj.
Upravo takvi rezultati Vučićeve vladavine objašnjavaju razloge za njegov strah od gadafijevske sudbine. Bolje od svih, on zna za šta je kriv, kome je i koliko dužan. Opravdano se plaši svakog tajkuna kome je gurnuo ruku u džep; svakog penzionera koji je prinuđen da, opljačkan, razmišlja da li da za preostalu crkavicu kupi lekove ili hranu; svakog proletera koji na posao odlazi u pelenama; svake porodice koja strepi od javnih izvršitelja i ostalih režimskih haračlija. Kad pukne trpilo, Vučić će morati da nađe neku širu i dužu kanalizacionu cev ako želi da izbegne ono čega se plaši.
Da se to ne bi desilo, srpski diktator je počeo na vreme da se pripema za odbranu i poslednje dane. U temelje svoje vlasti ugradio je prevaru i laž, a to, kad prigusti, može da se brani samo nasiljem.
Vučić nema moralnih dilema oko upotrebe sile nad političkim protivnicima. Naprotiv, vrlo marljivo gradi represivni aparat u kome su izbrisane granice između državnih organa i privatnih eskadrona smrti. Vojsku Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova koristi na isti način kao i svoje stranačke batinaške odrede.
Kako to izgleda u praksi, videlo se nedavno, kad je „Kobrama" naredio da tuku građane na protestu pred Predsedništvom. Potpuno nepotrebno, postavljena je ograda oko zgrade. S obezbeđenjem je dogovoreno da predstavnik protesta „Jedan od pet miliona" pred ulazom u Predsedništvo ostavi papir sa spiskom 42 zahteva.
Međutim, čim je student Srđan Marković preskočio ogradu, na njega je nasrnulo tridesetak „Kobri" u civilu. Junaci su brutalno pretukli momka, a pretili su i udarali i ostale protestante. Iako nisu potezali oružje, bolje su prošli nego kad su, pre nekoliko godina, postupajući po naređenju mlađeg bate Vučića, napali žandare i dobili što su tražili.
Osim braće, divljaštvo „Kobri" podržao je i Vojni sindikat Srbije, koji je optužio građane da na društvenim mrežama „omalovažavaju, vređaju i najpogrdnije psuju" fine i pitome ćelave momke, koji su „samo primenili fizičku silu, zadavanje udaraca u određene delove tela, primenu borilačkih veština i poluge na delovima tela", ali nisu, iako su to mogli, „upotrebili gumene palice, lisice, hemijske sprejeve i oružje" prema „licu koje je pokušalo da nasilno savlada barijere i obračuna se s pripadnicima obezbeđenja".
Ni ministar Vulin ne bi više i gluplje lagao. Ni on ne bi mogao da hvali „Kobre" jer nisu pucali u studenta koji ih je „napao" listom papira. Zato ovo saopštenje treba čitati kao pristanak pripadnika Vojske Srbije da, ako im Vučić naredi, ubijaju građane koji nisu podobni.
Trulež se proširio od vrha do dna, od drogiranog ministra, ratnog dezertera punog kompleksa, preko načelnika Generalštaba koji se javno ulizuje psihopati na vlasti, pa ga naziva vrhovnim komandantom, iako obojica znaju da ta funkcija ne postoji u srpskom pravnom sistemu, pa do poslednjeg intendanta.
U istom stanju nalazi se i MUP Srbije. Kao kad su maskirani razbojnici rušili Savamalu i hapsili građane, policija nije reagovala ni sad kad su divljaci tukli narod pred Predsedništvom.
Siledžije u civilu, u farmericama i majicama, bez ikakvih vojnih oznaka, za građane su bili upravo to - siledžije, a ne vojnici. Policija je trebalo da interveniše i spreči nasilje. Da je to uradila, verovatno bi otkrila da su mnogi od njih zapravo kriminogeni navijači, huligani i naprednjački kadrovi koji su nedavno primljeni u "Kobre", kako bi dobili službene legitimacije, kao vid zaštite od zakona. Uostalom, dva dana posle incidenta u centru Beograda, Generalštab je raspisao novi interni konkurs za "prioritetnu popunu" bataljona vojne policije za specijalne namene. Diktatoru treba brojnija jedinica kerbera.
I policija je uništena. Na rukovodećim funkcijama u MUP-u nalaze se opskurni likovi, koji bi, da je pravde, trebalo da budu predmet policijske obrade. Zahvaljujući njima, MUP je potpuno stavljen u službu naprednjačkog kartela. Po Vučićevom naređenju, linijom subordinacije svi u policiji pristaju na takvu instrumentalizaciju. Kad je nasilno smenjivana vlast u opštini Alibunar, pančevačka Policijska uprava poslala je jedinicu s dugim cevima, pod punom opremom, da štiti kriminalce koji su oteli odbornike. Policija je nezakonito asistirala javnim izvršiteljima kad su, po nalogu svemoćnog kuma Nikole Petrovića upali u redakciju Magazina Tabloid, da otmu imovinu preduzeća protiv koga ne postoji izvršna presuda. Policajce nisu zanimali zakon, istina, pravda i ostale trice i kučine.
To i ne čudi, s obzirom da je MUP pretvoren u deponiju naprednjačkih kriminalaca. O stanju u policiji mnogo govori i zahtev pokreta Beogradski front, koji od Unutrašnje kontrole MUP-a traži zaštitu od pripadnika Odeljenja policije za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. U zahtevu se ističe uloga Dijane Hrkalović, koja je za načelnika tog Odeljenja postavila Darka Lukovića, kako bi preko njega komandovala i privatizovala taj sektor.
- U tom Odeljenju u Požarevcu nalaze se četiri inspektora: Dragan Kozar, Ivan Vukmirović, Dijana Cvijović i izvesni Stojković. Oni rade samo određene predmete ili, bolje reči, ljude. Ako su određeni ljudi umešani, prijave i predmeti se stavljaju u fioku, ne rade. Hapse ljude za prevare koje ne prelaze 5-6 hiljada evra. Možda vam nije poznato, a možda i jeste, da su svi primljeni u to Odeljenje od strane Dijane Hrkalović i da im je direktno ona ili preko Lukovića davala nalog šta i koga da rade. Sve predmete u Požarevcu kontrolisao je njen tata Dane Hrkalović, koji je koordinisao radom tog Odeljenja. Tako je tada po ceo dan sedeo u kafani "Merak" i sa Draganom Krstićem i Miodragom Stepanovićem smišljao kome će da šalju policiju, a kome neće. Opšte je poznato da je sadašnjeg načelnika Policijske uprave Požarevac, Srđana Lazića, postavila Dijana Hrkalović i on se svakog dana javljao tati Danetu Hrkaloviću, što može da se proveri uvidom u njegov mobilni telefon. Oni su se konsultovali i sastavljali spisak potencijalnih kriminalaca u Požarevcu tako da su se spisku našli samo oni koji su u zavadi sa Krstićem i Stepanovićem jer nisu hteli da im plate zaštitu - navodi se u zahtevu Beogradskog fronta.
Sektor unutrašnje kontrole MUP-a Republike Srbije još nije postupio po ovoj prijavi, a i ne zna se kada će. Verovatno tek kad istekne upotrebna vrednost požarevačkih policajaca, kao što se već desilo s njihovom mentorkom Dijanom Hrkalović.
upotrebi kriminalaca za potrebe Srpske napredne stranke javno govori i Vladimir Đukanović, narodni poslanik i advokat. Đukanović tvrdi da u SNS ima uticajnih bogatih kriminalaca i priznaje: "Shvatio sam da bez njih suštinski ne može da se pobedi na izborima, oni znaju gde đavo spava". U pravu je. Kad dođe na sednicu predsedništva naprednjačkog ganga, gde god se okrene videće okorele kriminalce, lopove i prevarante.
Videće i Milosava Miličkovića, državnog sekretara MUP-a Srbije, zaduženog za zloupotrebu policije u partijske svrhe. Pored toga što obavlja prljave zadatke u tajnim pregovorima s odmetnutim naprednjacima, Miličković je angažovan u predizbornoj trgovini ljudskim dušama. To ilustruje primer jednog starog lazarevačkog radikala, koji je opisao kako to famozni kosovar Miličko radi. Kad je čuo da radikal pokušava da sina zaposli u Komunalnu miliciju, državnom sekretaru nije bilo teško da sedne u službeni auto i ode u Lazarevac, da poseti bivšeg stranačkog kolegu iz radikalskih dana.
- Može, zaposliću ti sina, a ti popuni ovaj spisak - rekao je Miličković i radikalu predao formular sa 20 sigurnih glasova za SNS.
Ko obezbedi glasače za naprednjački kartel, biće nagrađen državnim poslom, kao da je cela Srbija privatna firma braće Vučić. Glasače kupuju njihovim i novcem ostalih građana, zapošljavaju ih u MUP, da sprovode torturu nad normalnim svetom i omogućuju Miličku i ostalim kosovskim kriminogenim izbeglicama da vladaju državom.
Kao što je divljaštvo "Kobri" pokazalo da nema razlike između Vojske Srbije i naprednjačkih batinaških bandi, tako se i policija spojila s Vučićevim eskadronima smrti. Poslednji primer ilustrovan je fotografijom na kojoj grupa naoružanih ćelavih i tetoviranih kriminalaca pozira sa sertifikatima i značkama poput onih koje imaju pripadnici MUP-a. Vođa te ekipe je Nemanja Ristić, koji je već odslužio zatvorsku kaznu zbog ubistva, a trenutno se nalazi na međunarodnoj Interpolovoj poternici. Umesto da postupi po zahtevu s poternice, uhapsi i izruči Ristića Crnoj Gori, u kojoj je osuđen zbog učestvovanja u pripremi državnog udara, MUP štiti Ristića. Ovaj Vučićev SS odred ima direktnu podršku policije, čiji službenici tvrde da je u pitanju "samo jedna od mnogih nevladinih organizacija". Za razliku od ostalih NVO, u ovoj osuđivane ubice nose duge cevi i otvoreno prete.
I pored svega, bez obzira na nivo kriminalizacije MUP-a, Vučić nije zadovoljan radom resornog ministra. Nebojša Stefanović, valjda, nije dovoljno radikalan i agresivan. Stefanović je nekoliko puta odbio da izvrši zločine, koje mu je naredio firer Alek, zbog čega je izgubio poverenje. Zato Vučić javno, na konferencijama za medije, sve češće ističe kako se o akcijama MUP-a ne dogovara sa Stefnovićem, nego s direktorom policije Vladimirom Rebićem. To je javno. Tajno se, sigurno, dogovara s "nevladinim aktivistom" Ristićem, koji može da mu dobro posluži kad dođe vreme za ubistva po ulicama.
Nema zla na koje Vučić nije spreman, samo da opstane na vlasti. I mnogi drugi političari, jednako iz vlasti kao i oni iz opozicije, dokazali su da bez moralnih dilema i straha od zakona mogu da uništavaju živote političkih konkurenata i običnih građana. Međutim, samo Vučić može da ide do kraja. Zasad, još nije direktno naredio nečije ubistvo, bar se ne zna za to, ali nedavno je organizovao otmicu Saše Mirkovića, predsednika pokreta Čuvari Srbije.
Mirković je presudno uticao na izbornu pobedu Tomislava Nikolića, posle čega je SNS došla na vlast. U znak zahvalnosti, dugogodišnji politički i poslovni partner Aleksandar Vučić nagradio ga je poslaničkim mandatom, funkcijom pomoćnika ministra građevinarstva i predsednika Skupštine opštine Zaječar.
Pred izbore 2014, Mirković je Vučiću pozajmio 600.000 evra, navodno za troškove kampanje. U dve rate, Vučić mu je vratio ukupno 68.000 evra. Posle godinu dana, Mirković je počeo da podseća šefa da vrati i ostatak pozajmice. Naravno, Vučiću je bilo lakše i jeftinije da se odvoji od Mirkovića, nego od novca. Iscenirao je svađu i počeo da vrši pritisak na poverioca.
Idila je završena Mirkovićevim odlaskom iz naprednjačkog kartela. Za kaznu, izložen je policijskom, pravosudnom i medijskom progonu. Pod optužbom da je zloupotrebio službeni položaj i oštetio budžet grada Zaječara za 14 miliona dinara, Mirković je 2017. osuđen na godinu dana zatvora jer je od firme Gorana Boškovića, brata Danice Drašković, kupio paketiće za novogodišnji poklon zaječarskoj deci.
Od tada, Mirković vodi oštru opozicionu borbu protiv Vučića. U okviru svoje produkcijske kuće "Rikošet Specijal" prošle godine je organizovao medijsku istragu ubistva Olivera Ivanovića. U medijima i na društvenim mrežama objavljivao je saznanja do kojih je došao uvidom u dokumente iz zvanične istrage kosovske policije i tužilaštva i iz razgovora sa svedocima iz Kosovske Mitrovice. Mnogo pre kosovskih organa, Mirković je ukazivao na odgovornost Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića, kao i predstavnika Vučićeve medijske mašinerije, Dragana J. Vučićevića i Željka Mitrovića, koji su predvodili smrtonosni linč Ivanovića.
Teško je proceniti da li je Vučić u osvetu krenuo zbog duga ili optužbi za likvidaciju Ivanovića. U svakom slučaju, 9. avgusta ove godine odlučio je da kidnapuje Mirkovića. Akcija je počela u Budvi, gde je nepodobni opozicionar letovao s porodicom. Crnogorski policajci su ga uhapsili pred decom, navodno zbog toga što nema uredno prijavljeno boravište. S objašnjenjem da će ga odvesti u prekršajni sud, gde će platiti novčanu kaznu, strpali su ga u službeno vozilo. Umesto u sud, odvezli su ga do granice, tobože samo da pređe u Srbiju, pa može da se vrati. Međutim, predali su ga srpskoj policiji, koja nije znala šta da radi s njim.
Na granici, policija je Mirkovića držala do 22.15, kad je iz Beograda stiglo rešenje o raspisivanju međunarodne poternice. Ipak, da bi postupili po tome i transportovali ga u Beograd, morali su da čekaju skoro do jutra, dok poternica ne prođe kroz sistem. Na kraju, kao što je najavljeno u sudskom veću sastavljenom od predstavnika SNS-a, Pinka i Informera, Mirković je smešten u beogradski Okružni zatvor.
- Beogradski Prvi osnovni sud je izdao nalog za izvršenje kazne u predmetu IK 471/19, koje je određeno za 21. oktobar. Dakle, nije bilo osnova za izdavanje poternice za Mirkovićem. Poternica se pojavila u petak, 9. avgusta, popodne. Da je uhapšen po njoj, Mirkovića bi trebalo da crnogorska policija smesti u ekstradicioni pritvor, pa da postupi po proceduri koja se primenjuje u takvim slučajevima. To se nije desilo. Mirković je smešten u istražno odeljenje beogradskog Centralnog zatvora, a nije obavešten ni da li se vodi neka druga istraga protiv njega. Trenutno, o Saši Mirkoviću nema nikakvih podataka u Centralnom zatvoru, nije dobio ni matični broj. Iako već godinama ima zdravstvenih problema sa srcem i pritiskom, Mirković je počeo štrajk glađu i odbija lekove. Pregledan je na VMA, ali odmah je vraćen u pritvor. Upravnik Centralnog zatvora nije odgovorio na zahtev da mu se omogući lečenje u nekoj medicinskoj ustanovi - rekla je advokatica Nataša Tošić, pravna zastupnica Saše Mirkovića.
Kao u kafkijanskom procesu, Vučić je, u saradnji s drugarima iz Crne Gore, organizovao otmicu političkog protivnika i strpao ga iza rešetaka. Iz lične osvete, zloupotrebio je kompletno pravosuđe, uključujući i upravu Centralnog zatvora, koja nije ni evidentirala pritvorenika. Motivi za osvetu su poznati, a Vučić je svojim saradnicima priznao da će "obrisati" Mirkovića.
- Nek se ubije u zatvoru, ionako će dugo, dugo ostati u njemu - rekao je Vučić, najavljujući montažu još nekoliko sudskih procesa protiv Mirkovića.
Istovremeno, diktator vodi medijsku, a priprema i pravosudnu, kampanju protiv svog kuma Zorana Bašanovića. Sredinom jula, makedonska policija je uhapsila Bojana Jovanovskog, poznatog pod estradnim nadimkom Boki 13, koga je srpska javnost upamtila po nastupi u Pinkovom rijalitiju "Farma". Pod optužbom da je reketirao makedonske političare i bogataše, Jovanovskom je određen pritvor od 30 dana. Na svojoj televiziji 1TV, Boki 13 je zaposlio sina jednog funkcionera ministarstva pravde, koji mu je dostavljao snimke tajnih razgovora raznih javnih ličnosti. Snimljeni nesrećnici su plaćali reket i kupovali mir.
Preko svojih medija, Vučić je u taj skandal ubacio i kuma Bašanovića, optužujući ga da je i on saučesnik u reketiranju. Podjaren vlastitom pokvarenom maštom i prljavim strastima, Vučić tvrdi da će objaviti i snimak seksi bahanalija Bašanovića i Jovanovskog, kako bi totalno kompromitovao čoveka kome je krstio ćerku.
Vučić, verovatno, preti praznom puškom. Ako to ipak uradi, pokrenuće lavinu, koja će ga odneti na deponiju, gde mu je i mesto. Možda zaista postoje snimci Bašanovićevih i Bokijevih nestašluka, ali sigurno ima milion zanimljivih audio i video dokaza Vučićevih vrelih akcija u Bašanovićevoj beogradskoj vili, u kojoj je diktator živeo četiri godine.
Američki mediji nedavno su objavili portret "Raščlanjeni Bil", na kojoj je naslikan Bil Klinton sa crvenim štiklama i u plavoj haljini, kakvu je nosila Monika Levinski kad je Ovalni kabinet postao oralni. Slika je pronađena u kući Džerfija Epstajna, milijardera koji se ubio posle optužbi za pedofiliju. Kad počne raščlanjivanje Aleka, neće biti potrebne umetničke slike, za koje može samo da se nagađa da li je model dobrovoljno pozirao. Za Vučića ima dovoljno realnih snimaka u svim mogućim pozama. Ako se upusti u degutantnu kompromitaciju kuma, Vučiću će se mnogo prljavog veša vratiti iz Bašanovićeve arhive.
Upravo preturanje po arhivama sa osetljivim saznanjima srpski vladar sada koristi za medijsku kampanju protiv političkih protivnika. Da bi se predstavio kao žrtva međunarodne zavere, Vučić svakodnevno u svojim biltenima plasira priče o udaru koji mu pripremaju CIA, MI6, BND, KGB, ko sve ne. Iz fioka izvlači Božu Spasića, Ljubana Karana i slične estradizovane i politizovane obaveštajce, koji raskrinkavaju nepostojeće pritiske zlih stranaca na gospodara Srbije. U tu manipulaciju uključio je i generala Momčila Perišića, koji se u sudskom postupku brani od optužbi za špijunažu.
I tu se igra s vatrom. Dok on pravi multimedijalne predstave, koje se zasnivaju na trtljanju bivših obaveštajaca, u javnosti se pojavljuju strogo poverljive vojne tajne o sastancima srpskih političara i agenata CIA. Jedan od takvih dokumenata, koji poseduje redakcija Magazina Tabloid, predstavlja i Zabeleška o sastanku koji je 12. decembra 1997. godine održan u vili u beogradskom naselju Senjak, u Ulici Andre Nikolića 21. Ispred CIA, u razgovoru su učestvovali Dejvid Rouzmen, šef delegacije, Šon Ficpatrik i pukovnik Ernest Fišer, tadašnji vojni ataše u američkoj ambasadi. Ko je, sa srpske strane, tada pregovarao s njim i o čemu su diskutovali, objavićemo u nekom od sledećih brojeva. Neki od bivših i aktuelnih srpskih funkcionera, svesni onoga što su radili i za šta mogu da budu optuženi, već su počeli da u medijima iznose odbranu. Pametniji ćute, s nadom da njihov slučaj neće biti otvoren.
Vučić je otvorio sto frontova. Ratuje protiv sebi sličnih kriminogenih državnih i stranačkih funkcionera, s opozicionim liderima, domaćim i stranim obaveštajnim službama i, što je najopasnije, protiv naroda kojim vlada.
Koliko god da je poremećen, makar rudimentarnim instinktom sluti mogućnost da ga zadesi sudbina Moamera Gadafija. Pored zvaničnih izveštaja o ubistvu libijskog diktatora, pojedini mediji i danas objavljuju informacije o tome da mu je britanska služba MI6 pomogla da živ pobegne u Južnoafričku Republiku. Alžirski mediji su tvrdili da nije ubijen pravi Gadafi, nego njegov dvojnik Majin Ali al Andalus. Vučić nema šanse da se izvuče takvim trikom, na njega niko ne liči. Dobro, liči Fahri Musliu, ali to je druga priča.
Koja verzija je tačna, nije ni bitno građanima Srbije. Za sve bi bilo dobro da Vučić ne strada i da ne pobegne, već da sedne na optuženičku klupu i odgovara za sve zločine koje je izvršio u poslednjih sedam godina.
Šinavatra na vatri
Pravni tim Narodnog slobodarskog pokreta je danas podneo krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu protiv Jingluk Šinavatre, koja je odlukom Vlade Srbije primljena u spisak državljana. Kako se navodi u podnetoj krivičnoj prijavi njoj se na teret stavljaju dela ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije ili okupacije i ugrožavanje teritorijalne celine (članovi 305, 306 i 307 Krivičnog zakonika).
Naime, kako su Slobodari pre nekoliko dana objavili, dok je obavljala funkciju premijera i ministra odbrane u Vladi Tajlanda, gospođa Jingluk Šinavatra je u septembru mesecu 2013. priznala nezavisnost tzv. Republike Kosovo i to za novac koji je dobila od albanskih lobista. Inače, gospođa Šinavatra je dokazano bila sklona koruptivnim radnjama, o čemu svedoči presuda kojom je na pet godina osuđena u Tajlandu.
Prilikom predaje krivične prijave Miroslav Parović je rekao kako je Šinavatra prvi i nada se jedini državljanin Srbije koji je u nekom dokumentu potpisao nezavisnost Kosova i Metohije i kako sada kada je nažalost primljena u spisak državljana Srbije pred našim organima mora da odgovara za teška krivična dela protiv države. „Mi ovim činom šaljemo poruku kako ćemo kao ljudi i kao politička stranka učiniti sve što je u našoj moći da sprečimo da bilo ko ruši ustavni poredak Srbije. U tom smislu smatramo da je građanska obaveza da svako učini sve institucionalno i vaninstitucionalno kako bi Srbija očuvala svoje legitimno pravo na celoj teritoriji Kosova i Metohije.", zaključio je Parović.
Taksin Šinavatra je rođeni brat Jingluk Šinavatre.
Vojnim pučem 2006. godine, Taksin je svrgnut s vlasti Osuđen je zbog korupcije, ali nagodio se s novim vlastima. Umesto u zatvor, otišao je u dobrovoljno izgnanstvo. Dve godine je proveo u Velikoj Britaniji. Kupio je fudbalski klub Mančester Siti. Pod pritiskom javnosti, prodao je klub šeiku Mansuru bin Zajedu, bratu Vučićevog Muhameda bin Zajeda. Uz pomoć arapskih veza, 2009. dobio je državljanstvo Crne Gore.
Inače, vladajuća porodica UAE posredovala je i u slučaju Muhameda Dahlana, koji je u decembru 2013. dobio srpski pasoš, kao i njegova supruga i četvoro dece. Bin Zajed je srpsko državljanstvo sredio i Nohi Enbadavi, koji je poslovni partner Tonija Blera, još uvek savetnika Aleksandra Vučića.
Pre Jingluk Šinavatra, Toni Bler je Vučiću uvalio još nekoliko svojih optuženih ili osuđenih saradnika, među kojima je Viktor Ponta, bivši rumunski premijer. Pontin savetnik je bio Bler. Dok mu je trajalo suđenje u Rumuniji, Ponta je 2016. dobio srpsko državljanstvo i status Vučićevog "počasnog savetnika".
I Sebastijan Gica je angažovao Blera. Samo za jedan nastup na mitingu Socijaldemokratske partije, Gica mu je platio 220.000 evra. I Gica je 2017. pobegao u Srbiju, koja odbija da ga izruči Rumu
Rasipnik
Crvena zvezda je u utorak, 13. avgusta, igrala utakmicu u Danskoj.
S navijačima, avionom, putovali su poslanik SNS-a Vladimir Đukanović, predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević, sudija Tomić, član Visokog saveta sudstva. Sve o trošku kluba, koji državi duguje desetine miliona evra poreza.