Pogled iz Moskve

Još 10 ovakvih godina, i možemo da ostanemo bez svog prirodnog bogatstva koje je najveće na svetu

Smrt ruske šume

U Rusiju je stigla nevolja. Tačnije - vratila se. U surovim intervalima vraća se svake godine: u Sibiru, Jakutiji, Zabajkalskom kraju, opet gore šume. Vanredno stanje uvedeno je na celoj teritoriji Irkutske oblasti, Krasnojarskom kraju, delimično u Burjatiji i Republici Saha (Jakutija). Za sada samo tamo... O tome piše Valerij Panov, ruski istraživač

Piše: Valerij Panov

Krajem juna to su bili pojedinačni požari, početkom avgusta požarima je bilo obuhvaćeno više od 3 miliona hektara šume. Uglavnom u oblastima koje su teško dostupne, do kojih se može „samo avionom doleteti". Ili, helikopterom.

Kao i uvek u trenucima teškim za zemlju, u pomoć je pozvana vojska (da je ranije!). Predsednik Vladimir Putin je naredio da se borbi protiv vatre priključe snage Ministarstva odbrane. Sada je u gašenje požara uključeno 390 jedinica kopnene tehnike, 28 aviona i nekoliko hiljada ljudi. Za prva tri dana vojna avijacija je ugasila više od 450 hiljada hektara od milion i 100.000 hektara tzv. područja nekontrolisanog širenja vatre. U Krasnojarskom kraju i Irkutskoj oblasti jedinice Ministarstva odbrane ugasile su 116 velikih šumskih požara. Prema podacima Ministarstva za vanredne situacije Rusije, 5. avgusta površina šumskih požara u Sibiru i na Dalekom Istoku smanjena je na 2,4 miliona hektara.

Ranije, na sastanku u Krasnojarsku, predsednik ruske vlade, Dmitrij Medvedev je naložio gubernatorima da lično preuzmu kontrolu nad situacijom sa požarima, istakavši: „Još jednom ponavljam, glavni zadatak je da se ne dozvoli širenje vatre na naseljena mesta." Nekoliko sati kasnije, specijalisti Službe za zaštitu šuma iz vazduha počeli su veštački da izazivaju kiše u Krasnojarskom kraju i Irkutskoj oblasti. To je, naravno, samo kaplja u moru vatre i dima, ali i to malo daje nadu...

Maglovita je ta nada, u svakom pogledu. Dim je prekrio ogromu teritoriju. Miris gareži oseća se i iza Urala, u Tatarstanu, ali i na Aljasci i u Kanadi. Smogom su pokriveni Krasnojarsk, Novosibirsk, Omsk, Tomsk, Čeljabinsk... Oblak čađi natkrio je oko 900 većih i manjih gradova. Teško je u njima disati, oči peku do suza, a zamislite samo kako je onim ljudima pored kojih plamti požar, a vatrena stihija preti da uskoro zahvati i njih?

A tamo, kažem vam, situacija „lezi i umri". Božjoj milosti samo se i možeš nadati. Ko je jednom u životu osetio na svojoj koži bes požara iz tajge, taj kako kaže poznata pesma o ratu, nikada neće zaboraviti. Prođu decenije, ali ne bledi sećanje na tajgu u plamenu, na zvuk požara, na „dimljene" ptice koje padaju na travu, na kuće koje guta plamen... I - samrtni krik zapaljenih krava koje se poput baklji bacaju u vatru. A miris paleži se tako uvuče u mozak, da i posle mnogo godina, kada vidiš neki drugi požar, makar i na televiziji, osetiš njen otrovni ukus...

Stručnjaci predviđaju: još 10 onakvih leta kao što je prošlogodišnje i Rusija može da ostane bez šuma za indsutrijsku eksploataciju. Ali, glavna stvar je da gori jedinstvena flora i fauna. Poslednje šume na planeti zemlji koje još mogu da se nazovu devičanskim, čistim i netaknutim - to su ruske šume.

U RF raste oko dve trećine takvih šuma na svetu (od njih je 78% u Sibiru, a ostale su u evropskom delu zemlje). Samo 30% takvih šuma raste u SAD, Kanadi, na Aljasci i u Skandinaviji. Po rezervama nafte naša zemlja je osma u svetu, a po površini šuma - prva. U Rusiji ima oko 25% svih svetskih rezervi šume, tri puta više nego u SAD i Kanadi zajedno, više od 50% svetskih rezervi dragocenih četinara. Šumom je pokriveno skoro dve trećine teritorije naše zemlje. Pitanje glasi: šta predstavlja nacionalno blago Rusije? Nafta, gas, kako se kod nas obično smatra?

U međuvremenu, ruske vlasti pokušavaju da utvrde uzroke šumskih požara. Zašto ih tražiti? Oni su odavno i dobro poznati. Glavni je odredio zamenik šefa centra Antistihija (Centar za praćenje i prognozu vanrednih situacija Ministarstva za vanredne situacije) Sergej Abanjin kada je rekao da se „površina zahvaćena požarima proširila na račun dugačkog perioda suvog vremena i odsustva aktivnih mera za gašenje većine požara, pa i onih na udaljenim teritorijama". A Dmitrij Medvedev je poručio Državnom tužilaštvu i Istražnom komitetu da provere drugu verziju: prema njegovom mišljenju, uzrok požara su mogle biti podmetnute paljevine, organizovane za prikrivanje nelegalne seče drveća.

Preduzetnici i ekolozi govore da zaista ima i takvih slučajeva. Ali, moguće je da je češća druga praksa: nesavesne drvoseče pale šumu oko puteva pa čak i gradova. Zatim je brzo gase, kako ne bi ozbiljno izgorela, a onda takvu šumu svakako moraju da iseku. Na taj način beskrupulozni biznismeni dobijaju mogućnost da iseku šumu sa minimalnim troškovima. „Pale ono što je profitabilno seći. Jedna je stvar kada sečeš šumu koja se nalazi na udaljenim, čak 150-200 km, mestima, a sasvim druga kada sečeš šumu koja se nalazi na 10-20 km od glavnog puta", smatra Andrej Fartunjin iz Udruženja šumarske industrije Baškortostana (Baškirije). On je vodio nekoliko kompanija iz oblasti šumarske industrije, mnogo vremena je proveo učestvujući u gašenju požara u Sibiru. Prema njegovim rečima, podmetanje požara češće je povezano sa željom nepoštenih biznismena da dobiju tendere za seču šuma u dostupnim oblastima, nego sa pokušajima prikrivanja nezakonite seče.

Za poslednjih pet godina, broj nelegalne seče šume porastao je za 70%!

Praktično, to rusko bogatstvo, postavši predmetom izvoza, odlazi u obliku drvne građe u Kinu, Južnu Koreju, Japan.

Uzgred, Dmitrij Medvedev je predložio reviziju postojeće regulative, koja se tiče „zone kontrole požara". To je, prema njegovim rečima, neophodno kako bi se delovanje takvih dokumenata raširilo ne samo na ona mesta gde se pojavi plamen, već i na zone sa dimom. Medvedev je takođe naredio da se opredele sredstva iz rezervnog fonda vlade za gašenje požara.

„U našoj industriji postoji sistemska kriza koja je u vezi sa decentralizacijom sistema gazdovanja šumama", objašnjava predsednik komisije za ekološku bezbednost Moskovskog regionalnog udruženja Ruskog geografskog društva, Anton Hlinov. „Kod nas je glavni deo ovlašćenja za gazdovanje šumama predat regionima. Šumska industrija kod nas je nedovoljno finansirana. Ipak, država mora da bude glavni vlasnik šume i da u dovoljnoj meri obezbedi kontrolu".

Očigledno, stepen štete od požara kao i njihovo trajanje, mogli bi biti mnogo manji, kada šume ne bi bile faktički bez vlasnika. Još u januaru ove godine u Savetu Federacije (gornji dom ruskog parlamenta) vođena je burna debata o lošem položaju šumske industrije u zemlji. Senatori su priznali da upravo loše zakonodavstvo omogućava „seču drveća veću od utvrđenih količina, kao i povećanje stope rasta eksploatisanih šuma". Takođe zahvaljući tom zakonodavstvu, broj radnika službe za zaštitu šuma je dva puta manji od standarda Ministarstva prirodnih resursa i ekologije i pet puta niži u poređenju sa 2007. godinom. Predsednica Saveta federacije Valentina Matvijenko predložila je da se zajedno sa Državnom dumom (donji dom parlamenta) oformi radna grupa za izmenu Zakona o šumama, kako bi se sprečila nelegalna seča.

Većinsko je mišljenje da to znači priznavanje činjenice da se šume nemilosrdno seku, a da nema nikoga da zaštiti i neguju šume. Među uzrocima ovako lošeg stanja je i loš položaj stanovnika u šumskim područjima, koja se nazivaju „depresivnima". Zašto padaju u depresiju oblasti u kojima se nalazi ogromno šumsko bogatstvo, niko nije objasnio. Nejasno je i to kako ranije naši deputati i državni službenici nisu videli nikakve „prepreke" u šumskom zakonodavstvu?

Proces uništavanja ruske šume nije od juče. Započeo je sa željom bogate elite da živi u prirodi, na koju je zatim udarila. A, pre svega, po zaštićenim šumama, tzv. šumama 1. kategorije - oko velikih gradova. Promena njihovog statusa zaštite, njihova predaja na privatno korišćenje, ranije je bila moguća samo na osnovu rešenja ruske vlade. Ali, to nije smetalo masnovnoj seči šuma zbog izgradnje stambenih zgrada ili industrijsko-komercijalnih objekata. Postepeno je formiran stav prema šumi kao prema robi. Lišen normalnog finansiranja i državne podrške, propao je efikasan sistem zaštite i gajenja šuma. Šuma je pljačkana, počela je nelegalna seča. Javila se teza: ako država nije u stanju da obezbedi održavanje šuma, treba ih predati privatnicima. Stručnjaci za gazdovanje šumama i ekolozi su se protivili ovome, tvrdeći da će to dovesti do ograničavanja korišćenja šuma, do njihove degradacije, atrofije njihove osnovne funkcije - formiranja prirode. Ali, Zakon o šumama (Šumski kodeks) samo je prepisivan.

Novi Zakon o šumama koji je izazvao haos stupio je na snagu još 2007. godine, a već nakon godinu dana broj šumskih požara je porastao 40 puta! Najveća površina požara u savremenoj istoriji Rusije zabeležena je 2018.godine.

Prema podacima Službe za zaštitu šuma iz vazduha, tada je vatra zahvatila 8 miliona 674 hiljade hektara (2,5 puta više nego 2017.), bilo je više od 12 hiljada žarišta. Oko 90% svih požara dogodio se u Amurskoj oblasti, u Habarovskom, Krasnojarskom i Zabajkalskom kraju, Jevrejskoj autonomnoj oblasti. Ako se pogleda karta šumskih požara u Rusiji, onda se vidi da iz godine u godinu šume gore praktično u jednim te istim oblastima, te da su i uzroci požara skoro isti. Naravno, kako kažu, sa prirodom se ne možete raspravljati, ali istovremeno se ne može pobeći od pitanja: zar odgovarajućim ministarstvima nije jasno gde i kakve napore treba da usmere da bi, ako ne sprečili još jednu katastrofu, onda bar značajno smanjili njene strašne posledice? Uzgred, 2018. godine 90% šumskih požara buknulo je upravo u „zonama kontrole", odnosno jednostavnije govoreći, njih niko nije gasio. Ne videti tako očigledne stvari može ili slep čovek, ili onaj koji ne želi da ih vidi. U stvari, niko nije nadzirao šume i bavio se zaštitom od požara, da ne govorimo o otkrivanju i gašenju požara još u početnoj fazi.

Donošenje Zakona o šumama 2006. godine povezano je sa likvidacijom zaštite šuma. Nakon velikih požara 2010. godine, ponovo su počeli da ga sastavljaju. Ali, od tada je prošlo devet godina, a Državni nadzor nad šumama danas je deset puta slabiji nego što je potrebeno.

Mi imamo i satelite, sistem za praćenje iz svemira. Čini se da varnica ne bi mogla da zapali plamen. Ali Rusija plamti. Pritom, većinu požara ne gase na zakonskim osnovama. Saglasno naredbi „O utvrđivanju pravila gašenja šumskih požara" koju je 2015. godine potpisao ministar za prirodne resurse i ekologiju Rusije S. Donski (nije ušao u sastav nove vlade 2018. godine), regionalne vlasti ne moraju da gase šumske požare ako oni ne ugrožavaju naselja i ako „procenjeni troškovi gašenja nadmašuju procenjenu štetu".

U tom dokumentu prvi put je upotrebljen termin „zona kontrole". Bilo je predviđeno da se takvim zonama smatraju teško dostupne, udaljene oblasti. Pritom su upravo na saveznom nivou ustanovljene teritorije na kojima je moguće ne gasiti požare. To je npr. trećina Irkutske oblasti i veliki deo Krasnojarskog kraja. Kako je nedavno izvestila Služba za zaštitu šuma iz vazduha, šumski požari u Sibiru su se razgorevali na teško dostupnim teritorijama u 95 od 100 slučajeva.

Tokom „šumske reforme" ukinuta je Jedinstvena federalna vatrogasna služba koja je bila odgovorna za zaštitu šuma. A nekad moćna Služba za zaštitu šuma iz vazduha „rasula" se na pojedinačne subjekte što ju je učinilo potpuno nefunkcionalnom. Novo zakonodavstvo o šumama ostavilo je bez posla 170 hiljada ljudi, samo broj šumara je smanjen za oko 70.000. Tipičan primer: u Šaturskom rejonu Moskovske oblasti gde su posebno veliki požari bili 2004. godine, u šumskom gazdinstvu rejona je radilo 796 ljudi, ali ih je do leta 2010. ostalo 62, uključujući čistačicu, domara i stražara. Ukupno je osoblje svih odeljenja koja se bave zaštitom šuma smanjeno četiri puta.

I, ako su ranije upravo upravitelji šuma sa šumarima pravili požarne (vatrogasne) puteve, rezervoare vode za gašenje požara, čistili šumu od đubreta i viška drvnog materijala, pratili stanje na teritoriji koju su pokrivali, sada nema nikoga da vrši tu funkciju.

Ono što nije uništila vatra, uništavaju oni koji nelegalno seku šumu. Po celoj zemlji, uključujući i Sibir, Habarovski i Primorski kraj, severozapad Rusije, stvorena je poražavajuća situacija sa šumskim bogatstvom.

Kao što je poznato, u severozapad Rusije ulaze Arhangelska, Vologodska, Kalinjingradska, Lenjingradska, Murmanska, Novgorodska, Pskovska oblast i Karelija. I tu je zaštita šume na istom nivou, a šuma se faktički seče bez ikakvih ograničenja, dok izvozu drveta pogoduje blizina Švedske, Finske, pa i cele Evrope sa njenom dobro razvijenom mrežom puteva.

Prema rečima Aleksandra Onučina, direktora krasnojarskog Instituta za šume (nazvanog po imenu njenog osnivača Sukačeva), sibirskog ogranka Ruske akademije nauka (SO RAN) - požar je stihijska pojava, uslovljena prirodnim faktorima kao što su nenormalne vrućine, grmljavinske oluje, a ređe - ljudskim faktorom. Ali, problem je u nečem drugom. Zakoni koje je donela vlada RF, posebno Zakon o šumama iz 2007. godine, uništili su sistem (izgrađen u sovjetsko vreme) praćenja šuma sa ciljem sprečavanja požara.

U sovjetsko vreme šumarstvo je bilo dobro razvijeno. Šumska gazdinstva su imala svoju bazu. Osim što su gasili požare, šumari su i sadili drveće, čuvali šumu, pravili odvode. Ranije nije semla da se seče šuma mlađa od 100-120 godina. Sada se seče osamdesetogodišnja šuma. Postojale su radionice za otkup i preradu drveta. Od novca koji je zaradilo šumsko gazdinstvo kupovana je tehnika: specijalni Krazovi kamioni za prevoz drveta, traktori, mreže za vučenje stabala.

Nedavno je deputat Državne dume, član Komiteta za ekologiju i zaštitu životne sredine Anatolij Grešnjevikov predložio da se unesu ispravke u Zakon o šumama. Novi projekt treba da zaštiti ruske šume od nesavesnog korišćenja. Pre svega, Grešnjevikov predlaže da se strancima zabrani zakup delova ruskih šuma. Oni neće moći da uništavaju šumu za svoje potrebe i korist. Šumari će striktno da se pridržavaju novih pravila, oni će imati nova ovlašćenja za zaštitu šuma, što će ne samo obezbediti ekološku zaštitu regiona, već i povećati prestiž ove profesije. To je, izvinite, utopija.

Danas je norma za patroliranje za jedno službeno lice 9,7 hiljada hektara, a u Burjatiji npr. jedan radnik mora da patrolira površinom od 180,1 hiljadu hektara i to uz manjak specijalne tehnike. O kakvoj kontroli i upravljanju šumama tu uopšte može biti reči?

Aleksandar Onučin, direktor krajsnojarskog Instituta za šume SO RAN, doktor bioloških nauka, smatra da „nacionalna pripadnost" za zakupce šumskog zemljišta ovde nema nikakvu ulogu. „Problem je u odsustvu kontrole. Ako smo ranije imali brojnu armiju šumara, onda su sada promene u šumskom zakonodavstvu dovele do toga da je njihov broj naglo opao", kaže on. „Jedna od posledica takvih promena je porast nelegalne seče."

Kako je kod nas, u poslednje vreme, uobičajeno da se stranci okrivljuju za sve grehe, u medijima su se pojavili članci koji upućuju strelice na naše kineske prijatelje. Kao, svoje šume čuvaju, a drvnu građu krijumčare iz Rusije. Čak i ako pretpostavimo da je Kinezima dato u zakup milion hektara šume (upavo ovi podaci se najčešće mogu naći na internetu), to je opet samo hiljaditi deo od površine ruskih šuma. Zašto se onda ipak pojoavljuju „pusti pejzaži, poput Mesečevih" na mestu gde su nekad bile sibirske šume, i od koga ih zaista treba čuvati?

Kao i u drugim slučajevima, nije reč o strancima, već o lošem ruskom upravljanju, korpuciji, lošim zakonima i njihovom ignorisanju - eto šta su naši glavni problemi.

Andrej Sirin, direktor Šumarskog instituta RAN, objasnio je da problem nije u biznisu. „Mnogo veću opasnost predstavlja loše upravljanje, neoprezno rukovanje vatrom, zato što se požari javljaju u 90% naseljenih rejona - to je rezultat delovanja čoveka", smatra on. Prema njegovim rečima, za „zapaljenu" šumu se održavaju aukcije po istim pravilima kao i za zdravu šumu. U Moskovskoj oblasti do danas je opstala šuma koja je izgorela još 2010: biznismeni ne žele da je seku zbog složene aukcijske procedure i nespremnosti da se „bave" kontrolnim organima, objašnjava on. A teritorija koja nije očišćena od mrtve šume, prema njegovim rečima, predstavlja dodatnu opasnost za požar.

Aleksej Jarošenko, rukovodilac šumskog odeljka ruskog Grinpisa takođe smatra da glavni problem šumarstva u Rusiji danas nisu strani preduzetnici, već „suludi" ruski zakoni. „Bila bi velika greška za sve kriviti Kinu. Ona kupuje oko polovine proizvodnje. Pre svega, drvnu građu kupuju ruske kompanije, a drugo, one upravljaju šumom onako kako im dozvoljavaju ruski zakoni. Naše zakonodavstvo dozvoljava da se šuma koristi kao resurs za jednokratnu upotrebu. Tome treba dodati ogromne požare. Izgori oko 3-4 puta više šume nego što se iseče", objašnjava Jarošenko. On misli da je jedini put očuvanja šume - prelazak od seče drveća u divljim šumama na potpuno gazdovanje šumama pri kojem će se šume obnavljati. Pretpostavljam da je, u suštini, on u pravu.

Jasno je da šume gore u celom svetu. Info centar UN obaveštava da, na primer, svake godine u svetu požari unište više od 350 miliona hektara šuma. Oko polovine tih površina pod šumama gori u Africi. U 95 od 100 slučajeva za izazivanje požara krivi su ljudi. Osim u Africi, požara ima i u Americi, u Evropi - na Mediteranu. Ali, tamo gore žbunje, maslinjaci. Da, i večno zelene tropske šume (šume u ekvatorijalnoj zoni) koliko kiseonika proizvedu, toliko i apsorbuju. One nisu izvori onoga što je čoveku potrebno za život. U Rusiji gore „pluća Zemlje", zato što sibirske šume, severne šume, danas realno predstavljaju jednu od najvažnijih komponenti obnavljanja svežeg vazduha na planeti. Tako da šumski požari u Rusiji predstavljaju globalni problem.

Ali, na pomoć iz sveta ne možete računati. Svi zajedno treba da shvatimo: uništenje ruskih šuma predstavlja uništenje same Rusije.

Upravo sa te pozicije i treba ocenjivati sve probleme u vezi sa šumama. Mislim da bi trebalo početi od toga da se na zakonodavnom nivou, pre svega ustavnom, šume priznaju za nacionalno blago Rusije. Sve šume, bez izuzetka, od „slavujevih gajeva" (malih listopadnih šuma) do „zelenog mora tajge".

Krajem juna to su bili pojedinačni požari, početkom avgusta požarima je bilo obuhvaćeno više od 3 miliona hektara šume. Uglavnom u oblastima koje su teško dostupne, do kojih se može „samo avionom doleteti". Ili, helikopterom.

Kao i uvek u trenucima teškim za zemlju, u pomoć je pozvana vojska (da je ranije!). Predsednik Vladimir Putin je naredio da se borbi protiv vatre priključe snage Ministarstva odbrane. Sada je u gašenje požara uključeno 390 jedinica kopnene tehnike, 28 aviona i nekoliko hiljada ljudi. Za prva tri dana vojna avijacija je ugasila više od 450 hiljada hektara od milion i 100.000 hektara tzv. područja nekontrolisanog širenja vatre. U Krasnojarskom kraju i Irkutskoj oblasti jedinice Ministarstva odbrane ugasile su 116 velikih šumskih požara. Prema podacima Ministarstva za vanredne situacije Rusije, 5. avgusta površina šumskih požara u Sibiru i na Dalekom Istoku smanjena je na 2,4 miliona hektara.

Ranije, na sastanku u Krasnojarsku, predsednik ruske vlade, Dmitrij Medvedev je naložio gubernatorima da lično preuzmu kontrolu nad situacijom sa požarima, istakavši: „Još jednom ponavljam, glavni zadatak je da se ne dozvoli širenje vatre na naseljena mesta." Nekoliko sati kasnije, specijalisti Službe za zaštitu šuma iz vazduha počeli su veštački da izazivaju kiše u Krasnojarskom kraju i Irkutskoj oblasti. To je, naravno, samo kaplja u moru vatre i dima, ali i to malo daje nadu...

Maglovita je ta nada, u svakom pogledu. Dim je prekrio ogromu teritoriju. Miris gareži oseća se i iza Urala, u Tatarstanu, ali i na Aljasci i u Kanadi. Smogom su pokriveni Krasnojarsk, Novosibirsk, Omsk, Tomsk, Čeljabinsk... Oblak čađi natkrio je oko 900 većih i manjih gradova. Teško je u njima disati, oči peku do suza, a zamislite samo kako je onim ljudima pored kojih plamti požar, a vatrena stihija preti da uskoro zahvati i njih?

A tamo, kažem vam, situacija „lezi i umri". Božjoj milosti samo se i možeš nadati. Ko je jednom u životu osetio na svojoj koži bes požara iz tajge, taj kako kaže poznata pesma o ratu, nikada neće zaboraviti. Prođu decenije, ali ne bledi sećanje na tajgu u plamenu, na zvuk požara, na „dimljene" ptice koje padaju na travu, na kuće koje guta plamen... I - samrtni krik zapaljenih krava koje se poput baklji bacaju u vatru. A miris paleži se tako uvuče u mozak, da i posle mnogo godina, kada vidiš neki drugi požar, makar i na televiziji, osetiš njen otrovni ukus...

Stručnjaci predviđaju: još 10 onakvih leta kao što je prošlogodišnje i Rusija može da ostane bez šuma za indsutrijsku eksploataciju. Ali, glavna stvar je da gori jedinstvena flora i fauna. Poslednje šume na planeti zemlji koje još mogu da se nazovu devičanskim, čistim i netaknutim - to su ruske šume.

U RF raste oko dve trećine takvih šuma na svetu (od njih je 78% u Sibiru, a ostale su u evropskom delu zemlje). Samo 30% takvih šuma raste u SAD, Kanadi, na Aljasci i u Skandinaviji. Po rezervama nafte naša zemlja je osma u svetu, a po površini šuma - prva. U Rusiji ima oko 25% svih svetskih rezervi šume, tri puta više nego u SAD i Kanadi zajedno, više od 50% svetskih rezervi dragocenih četinara. Šumom je pokriveno skoro dve trećine teritorije naše zemlje. Pitanje glasi: šta predstavlja nacionalno blago Rusije? Nafta, gas, kako se kod nas obično smatra?

U međuvremenu, ruske vlasti pokušavaju da utvrde uzroke šumskih požara. Zašto ih tražiti? Oni su odavno i dobro poznati. Glavni je odredio zamenik šefa centra Antistihija (Centar za praćenje i prognozu vanrednih situacija Ministarstva za vanredne situacije) Sergej Abanjin kada je rekao da se „površina zahvaćena požarima proširila na račun dugačkog perioda suvog vremena i odsustva aktivnih mera za gašenje većine požara, pa i onih na udaljenim teritorijama". A Dmitrij Medvedev je poručio Državnom tužilaštvu i Istražnom komitetu da provere drugu verziju: prema njegovom mišljenju, uzrok požara su mogle biti podmetnute paljevine, organizovane za prikrivanje nelegalne seče drveća.

Preduzetnici i ekolozi govore da zaista ima i takvih slučajeva. Ali, moguće je da je češća druga praksa: nesavesne drvoseče pale šumu oko puteva pa čak i gradova. Zatim je brzo gase, kako ne bi ozbiljno izgorela, a onda takvu šumu svakako moraju da iseku. Na taj način beskrupulozni biznismeni dobijaju mogućnost da iseku šumu sa minimalnim troškovima. „Pale ono što je profitabilno seći. Jedna je stvar kada sečeš šumu koja se nalazi na udaljenim, čak 150-200 km, mestima, a sasvim druga kada sečeš šumu koja se nalazi na 10-20 km od glavnog puta", smatra Andrej Fartunjin iz Udruženja šumarske industrije Baškortostana (Baškirije). On je vodio nekoliko kompanija iz oblasti šumarske industrije, mnogo vremena je proveo učestvujući u gašenju požara u Sibiru. Prema njegovim rečima, podmetanje požara češće je povezano sa željom nepoštenih biznismena da dobiju tendere za seču šuma u dostupnim oblastima, nego sa pokušajima prikrivanja nezakonite seče.

Za poslednjih pet godina, broj nelegalne seče šume porastao je za 70%!

Praktično, to rusko bogatstvo, postavši predmetom izvoza, odlazi u obliku drvne građe u Kinu, Južnu Koreju, Japan.

Uzgred, Dmitrij Medvedev je predložio reviziju postojeće regulative, koja se tiče „zone kontrole požara". To je, prema njegovim rečima, neophodno kako bi se delovanje takvih dokumenata raširilo ne samo na ona mesta gde se pojavi plamen, već i na zone sa dimom. Medvedev je takođe naredio da se opredele sredstva iz rezervnog fonda vlade za gašenje požara.

„U našoj industriji postoji sistemska kriza koja je u vezi sa decentralizacijom sistema gazdovanja šumama", objašnjava predsednik komisije za ekološku bezbednost Moskovskog regionalnog udruženja Ruskog geografskog društva, Anton Hlinov. „Kod nas je glavni deo ovlašćenja za gazdovanje šumama predat regionima. Šumska industrija kod nas je nedovoljno finansirana. Ipak, država mora da bude glavni vlasnik šume i da u dovoljnoj meri obezbedi kontrolu".

Očigledno, stepen štete od požara kao i njihovo trajanje, mogli bi biti mnogo manji, kada šume ne bi bile faktički bez vlasnika. Još u januaru ove godine u Savetu Federacije (gornji dom ruskog parlamenta) vođena je burna debata o lošem položaju šumske industrije u zemlji. Senatori su priznali da upravo loše zakonodavstvo omogućava „seču drveća veću od utvrđenih količina, kao i povećanje stope rasta eksploatisanih šuma". Takođe zahvaljući tom zakonodavstvu, broj radnika službe za zaštitu šuma je dva puta manji od standarda Ministarstva prirodnih resursa i ekologije i pet puta niži u poređenju sa 2007. godinom. Predsednica Saveta federacije Valentina Matvijenko predložila je da se zajedno sa Državnom dumom (donji dom parlamenta) oformi radna grupa za izmenu Zakona o šumama, kako bi se sprečila nelegalna seča.

Većinsko je mišljenje da to znači priznavanje činjenice da se šume nemilosrdno seku, a da nema nikoga da zaštiti i neguju šume. Među uzrocima ovako lošeg stanja je i loš položaj stanovnika u šumskim područjima, koja se nazivaju „depresivnima". Zašto padaju u depresiju oblasti u kojima se nalazi ogromno šumsko bogatstvo, niko nije objasnio. Nejasno je i to kako ranije naši deputati i državni službenici nisu videli nikakve „prepreke" u šumskom zakonodavstvu?

Proces uništavanja ruske šume nije od juče. Započeo je sa željom bogate elite da živi u prirodi, na koju je zatim udarila. A, pre svega, po zaštićenim šumama, tzv. šumama 1. kategorije - oko velikih gradova. Promena njihovog statusa zaštite, njihova predaja na privatno korišćenje, ranije je bila moguća samo na osnovu rešenja ruske vlade. Ali, to nije smetalo masnovnoj seči šuma zbog izgradnje stambenih zgrada ili industrijsko-komercijalnih objekata. Postepeno je formiran stav prema šumi kao prema robi. Lišen normalnog finansiranja i državne podrške, propao je efikasan sistem zaštite i gajenja šuma. Šuma je pljačkana, počela je nelegalna seča. Javila se teza: ako država nije u stanju da obezbedi održavanje šuma, treba ih predati privatnicima. Stručnjaci za gazdovanje šumama i ekolozi su se protivili ovome, tvrdeći da će to dovesti do ograničavanja korišćenja šuma, do njihove degradacije, atrofije njihove osnovne funkcije - formiranja prirode. Ali, Zakon o šumama (Šumski kodeks) samo je prepisivan.

Novi Zakon o šumama koji je izazvao haos stupio je na snagu još 2007. godine, a već nakon godinu dana broj šumskih požara je porastao 40 puta! Najveća površina požara u savremenoj istoriji Rusije zabeležena je 2018.godine.

Prema podacima Službe za zaštitu šuma iz vazduha, tada je vatra zahvatila 8 miliona 674 hiljade hektara (2,5 puta više nego 2017.), bilo je više od 12 hiljada žarišta. Oko 90% svih požara dogodio se u Amurskoj oblasti, u Habarovskom, Krasnojarskom i Zabajkalskom kraju, Jevrejskoj autonomnoj oblasti. Ako se pogleda karta šumskih požara u Rusiji, onda se vidi da iz godine u godinu šume gore praktično u jednim te istim oblastima, te da su i uzroci požara skoro isti. Naravno, kako kažu, sa prirodom se ne možete raspravljati, ali istovremeno se ne može pobeći od pitanja: zar odgovarajućim ministarstvima nije jasno gde i kakve napore treba da usmere da bi, ako ne sprečili još jednu katastrofu, onda bar značajno smanjili njene strašne posledice? Uzgred, 2018. godine 90% šumskih požara buknulo je upravo u „zonama kontrole", odnosno jednostavnije govoreći, njih niko nije gasio. Ne videti tako očigledne stvari može ili slep čovek, ili onaj koji ne želi da ih vidi. U stvari, niko nije nadzirao šume i bavio se zaštitom od požara, da ne govorimo o otkrivanju i gašenju požara još u početnoj fazi.

Donošenje Zakona o šumama 2006. godine povezano je sa likvidacijom zaštite šuma. Nakon velikih požara 2010. godine, ponovo su počeli da ga sastavljaju. Ali, od tada je prošlo devet godina, a Državni nadzor nad šumama danas je deset puta slabiji nego što je potrebeno.

Mi imamo i satelite, sistem za praćenje iz svemira. Čini se da varnica ne bi mogla da zapali plamen. Ali Rusija plamti. Pritom, većinu požara ne gase na zakonskim osnovama. Saglasno naredbi „O utvrđivanju pravila gašenja šumskih požara" koju je 2015. godine potpisao ministar za prirodne resurse i ekologiju Rusije S. Donski (nije ušao u sastav nove vlade 2018. godine), regionalne vlasti ne moraju da gase šumske požare ako oni ne ugrožavaju naselja i ako „procenjeni troškovi gašenja nadmašuju procenjenu štetu".

U tom dokumentu prvi put je upotrebljen termin „zona kontrole". Bilo je predviđeno da se takvim zonama smatraju teško dostupne, udaljene oblasti. Pritom su upravo na saveznom nivou ustanovljene teritorije na kojima je moguće ne gasiti požare. To je npr. trećina Irkutske oblasti i veliki deo Krasnojarskog kraja. Kako je nedavno izvestila Služba za zaštitu šuma iz vazduha, šumski požari u Sibiru su se razgorevali na teško dostupnim teritorijama u 95 od 100 slučajeva.

Tokom „šumske reforme" ukinuta je Jedinstvena federalna vatrogasna služba koja je bila odgovorna za zaštitu šuma. A nekad moćna Služba za zaštitu šuma iz vazduha „rasula" se na pojedinačne subjekte što ju je učinilo potpuno nefunkcionalnom. Novo zakonodavstvo o šumama ostavilo je bez posla 170 hiljada ljudi, samo broj šumara je smanjen za oko 70.000. Tipičan primer: u Šaturskom rejonu Moskovske oblasti gde su posebno veliki požari bili 2004. godine, u šumskom gazdinstvu rejona je radilo 796 ljudi, ali ih je do leta 2010. ostalo 62, uključujući čistačicu, domara i stražara. Ukupno je osoblje svih odeljenja koja se bave zaštitom šuma smanjeno četiri puta.

I, ako su ranije upravo upravitelji šuma sa šumarima pravili požarne (vatrogasne) puteve, rezervoare vode za gašenje požara, čistili šumu od đubreta i viška drvnog materijala, pratili stanje na teritoriji koju su pokrivali, sada nema nikoga da vrši tu funkciju.

Ono što nije uništila vatra, uništavaju oni koji nelegalno seku šumu. Po celoj zemlji, uključujući i Sibir, Habarovski i Primorski kraj, severozapad Rusije, stvorena je poražavajuća situacija sa šumskim bogatstvom.

Kao što je poznato, u severozapad Rusije ulaze Arhangelska, Vologodska, Kalinjingradska, Lenjingradska, Murmanska, Novgorodska, Pskovska oblast i Karelija. I tu je zaštita šume na istom nivou, a šuma se faktički seče bez ikakvih ograničenja, dok izvozu drveta pogoduje blizina Švedske, Finske, pa i cele Evrope sa njenom dobro razvijenom mrežom puteva.

Prema rečima Aleksandra Onučina, direktora krasnojarskog Instituta za šume (nazvanog po imenu njenog osnivača Sukačeva), sibirskog ogranka Ruske akademije nauka (SO RAN) - požar je stihijska pojava, uslovljena prirodnim faktorima kao što su nenormalne vrućine, grmljavinske oluje, a ređe - ljudskim faktorom. Ali, problem je u nečem drugom. Zakoni koje je donela vlada RF, posebno Zakon o šumama iz 2007. godine, uništili su sistem (izgrađen u sovjetsko vreme) praćenja šuma sa ciljem sprečavanja požara.

U sovjetsko vreme šumarstvo je bilo dobro razvijeno. Šumska gazdinstva su imala svoju bazu. Osim što su gasili požare, šumari su i sadili drveće, čuvali šumu, pravili odvode. Ranije nije semla da se seče šuma mlađa od 100-120 godina. Sada se seče osamdesetogodišnja šuma. Postojale su radionice za otkup i preradu drveta. Od novca koji je zaradilo šumsko gazdinstvo kupovana je tehnika: specijalni Krazovi kamioni za prevoz drveta, traktori, mreže za vučenje stabala.

Nedavno je deputat Državne dume, član Komiteta za ekologiju i zaštitu životne sredine Anatolij Grešnjevikov predložio da se unesu ispravke u Zakon o šumama. Novi projekt treba da zaštiti ruske šume od nesavesnog korišćenja. Pre svega, Grešnjevikov predlaže da se strancima zabrani zakup delova ruskih šuma. Oni neće moći da uništavaju šumu za svoje potrebe i korist. Šumari će striktno da se pridržavaju novih pravila, oni će imati nova ovlašćenja za zaštitu šuma, što će ne samo obezbediti ekološku zaštitu regiona, već i povećati prestiž ove profesije. To je, izvinite, utopija.

Danas je norma za patroliranje za jedno službeno lice 9,7 hiljada hektara, a u Burjatiji npr. jedan radnik mora da patrolira površinom od 180,1 hiljadu hektara i to uz manjak specijalne tehnike. O kakvoj kontroli i upravljanju šumama tu uopšte može biti reči?

Aleksandar Onučin, direktor krajsnojarskog Instituta za šume SO RAN, doktor bioloških nauka, smatra da „nacionalna pripadnost" za zakupce šumskog zemljišta ovde nema nikakvu ulogu. „Problem je u odsustvu kontrole. Ako smo ranije imali brojnu armiju šumara, onda su sada promene u šumskom zakonodavstvu dovele do toga da je njihov broj naglo opao", kaže on. „Jedna od posledica takvih promena je porast nelegalne seče."

Kako je kod nas, u poslednje vreme, uobičajeno da se stranci okrivljuju za sve grehe, u medijima su se pojavili članci koji upućuju strelice na naše kineske prijatelje. Kao, svoje šume čuvaju, a drvnu građu krijumčare iz Rusije. Čak i ako pretpostavimo da je Kinezima dato u zakup milion hektara šume (upavo ovi podaci se najčešće mogu naći na internetu), to je opet samo hiljaditi deo od površine ruskih šuma. Zašto se onda ipak pojoavljuju „pusti pejzaži, poput Mesečevih" na mestu gde su nekad bile sibirske šume, i od koga ih zaista treba čuvati?

Kao i u drugim slučajevima, nije reč o strancima, već o lošem ruskom upravljanju, korpuciji, lošim zakonima i njihovom ignorisanju - eto šta su naši glavni problemi.

Andrej Sirin, direktor Šumarskog instituta RAN, objasnio je da problem nije u biznisu. „Mnogo veću opasnost predstavlja loše upravljanje, neoprezno rukovanje vatrom, zato što se požari javljaju u 90% naseljenih rejona - to je rezultat delovanja čoveka", smatra on. Prema njegovim rečima, za „zapaljenu" šumu se održavaju aukcije po istim pravilima kao i za zdravu šumu. U Moskovskoj oblasti do danas je opstala šuma koja je izgorela još 2010: biznismeni ne žele da je seku zbog složene aukcijske procedure i nespremnosti da se „bave" kontrolnim organima, objašnjava on. A teritorija koja nije očišćena od mrtve šume, prema njegovim rečima, predstavlja dodatnu opasnost za požar.

Aleksej Jarošenko, rukovodilac šumskog odeljka ruskog Grinpisa takođe smatra da glavni problem šumarstva u Rusiji danas nisu strani preduzetnici, već „suludi" ruski zakoni. „Bila bi velika greška za sve kriviti Kinu. Ona kupuje oko polovine proizvodnje. Pre svega, drvnu građu kupuju ruske kompanije, a drugo, one upravljaju šumom onako kako im dozvoljavaju ruski zakoni. Naše zakonodavstvo dozvoljava da se šuma koristi kao resurs za jednokratnu upotrebu. Tome treba dodati ogromne požare. Izgori oko 3-4 puta više šume nego što se iseče", objašnjava Jarošenko. On misli da je jedini put očuvanja šume - prelazak od seče drveća u divljim šumama na potpuno gazdovanje šumama pri kojem će se šume obnavljati. Pretpostavljam da je, u suštini, on u pravu.

Jasno je da šume gore u celom svetu. Info centar UN obaveštava da, na primer, svake godine u svetu požari unište više od 350 miliona hektara šuma. Oko polovine tih površina pod šumama gori u Africi. U 95 od 100 slučajeva za izazivanje požara krivi su ljudi. Osim u Africi, požara ima i u Americi, u Evropi - na Mediteranu. Ali, tamo gore žbunje, maslinjaci. Da, i večno zelene tropske šume (šume u ekvatorijalnoj zoni) koliko kiseonika proizvedu, toliko i apsorbuju. One nisu izvori onoga što je čoveku potrebno za život. U Rusiji gore „pluća Zemlje", zato što sibirske šume, severne šume, danas realno predstavljaju jednu od najvažnijih komponenti obnavljanja svežeg vazduha na planeti. Tako da šumski požari u Rusiji predstavljaju globalni problem.

Ali, na pomoć iz sveta ne možete računati. Svi zajedno treba da shvatimo: uništenje ruskih šuma predstavlja uništenje same Rusije.

Upravo sa te pozicije i treba ocenjivati sve probleme u vezi sa šumama. Mislim da bi trebalo početi od toga da se na zakonodavnom nivou, pre svega ustavnom, šume priznaju za nacionalno blago Rusije. Sve šume, bez izuzetka, od „slavujevih gajeva" (malih listopadnih šuma) do „zelenog mora tajge".