Dežurna

Porobljavanje i eksploatacija već kolonizovanih država

Ološ ekonomija je genocidna

Organizovanim i spolja dirigovanim (obilato pomognutim) napadom na Jugoslaviju, stvoren je veći broj patuljastih država. Sve su brzo prihvatile (ili im je nametnut) tada dominantni u svetu neoliberalni model. Po brzom postupku je izvršena nekontrolisana privatizacija i rasprodaja najvažnijih i vitalnih delova (sistema) privrede i bankarski sektor.Tome je usledila u duhu neoliberalne dogme liberalizacija svih tržišta i odnosa, uz osvajački prodor stranog spekulativnog kapitala.Usledio je koncept defiskalizacije i i poništavanje državnog ekonomskog intervencionizma.Usledili su pravi stihijski procesi i na njima nabujali pljačkaški „novokapitalistički" odnosi.

Prof. dr Slobodan Komazec

Spekulativni kapital je zadominirao, a veliko socijalno raslojavanje dovodi do „ubijanja" socijalne države. Usledio je pravi socijalni slom država. Ekonomije i društva su okovani lancima kriminala i korupcije, a proizvodnja „ološ ekonomija" odvela ih je na put permanentnih kriza.

Društveno tkivo je razoreno preko otuđenosti, individualizma i nestankom zajedništva. Pojedinac je osuđen, odvojen od kapitala i rezultata reprodukcije, često na ivici egzistencije u prekarnim odnosima. Njime se lako upravlja (kao i masama).

Sve države su provele „zakon o radu" koji radnicima oduzima višedecenijska prava pretvarajući zaposlene u „dodatak kapitalu", bez sigurnosti radnog odnosa. Spekulativni kapital je zadominirao, a nekontrolisani tokovi novca i kapitala vode nestanku nacionalne štednje i dohotka.

Oslonac na stvarni kapital i investicije i nekontrolisano zaduživanje je izabrani model „razvoja". Strani kapital nije u funkciji razvoja i osamostaljivanja privreda, već u isisavanju nacionalnih resursa i porobljavanja. Strategija stvaranja visoko zaduženih privreda odvodi ih u pravo dužničko ropstvo i ucene od strane stranog kapitala.

Uz sve to dovođenje i nametanje poslušničke upravljačke državne strukture - vodi nestanku nacionalne razvojne strategije i interesa.

Nosioci izvoza zajmovnog kapitala i „demokratije, sloboda i prosperiteta podržavaju partiokratske i kriminogene strukture na vlasti u ovim državama, one im omogućavaju da „bezbolno" provode kolonizaciju i pljačkanje ovih država. „Vi se slobodno igrajte demokratije, ali mi vam dajemo kredite, u našim rukama je moć da vas uništimo - kada to poželimo".

MMF kao instrument interesa krupnog zapadnog finansijskog kapitala (poverilaca) i Svetske banke u funkciji „razvojne pomoći", u osnovi podržavaju ovaj proces stvaranja dužničkih privreda i pravog dužničkog ropstva. Finansijska kolonizacija , visoka kreditna zavisnost i potčinjavanje hirovima i interesima internacionalnog kapitala je proces koji već dugi niz godina traje. Države uvučene u spiralu dugova i obaveza teško se izvlače iz nametnute dužničke omče.

*Za 2020.realna procena

Dužnički rast spoljne zaduženosti u ovom periodu je evidentiran. U ovom periodu spoljni dug je porastao za tri miljarde evra. Međutim, veći je problem visina tereta ovog duga u toku godine u pogledu plaćene kamate i visine refinansiranja dospelog duga.

Teret kamata i otplata na strane dugove dajem na primeru Srbije, mada je ista situacija i u drugim državama u okruženju.

Otplata kamata toliko opterećuje nacionalnu ekonomiju da dovodi do odliva celokupne akumulacije (a često i ukupnog prirasta bruto proizvoda) u toku godine. Dakle, ne samo da se celokupan prirast bruto proizvoda i akumulacija (štednja) i odliva preko dospelih kamata, već se i deo novih kredita koristi za plaćanje kamata.

Preko kamatnog tereta se najveći deo bruto proizvoda i štednje (akumulacije) odliva u inostranstvo, umesto da se u procesu razvoja povećava fond raspoložive nacionalne akumulacije za finansiranje investicija.

Godišnje povećanje spoljnog duga rezultat je velikih dospelih otplata, kamata i novog korišćenja dugova. Čak i kada ne dolazi do povećanja novog duga unutar njegove strukture se događaju promene - „oplodnja" kamatama i dospele refinansirane otplate dospelog duga.

Uzećemo samo ponašanje javnog sektora jer je do potrebnih adekvatnih podataka za preduzeća i poslovne banke teško doći.

Uzimanje novih dugova uglavnom odlazi na otplate već dospelih, dok se u nizu godina dugovima pokrivaju i kamate. Neto efekat korišćenih je negativan u nizu godina. Za 2020. godinu u programu je zaduživanje za oko 5 milijardi evra. Kako dolazi do usporavanja rasta i brojnih ograničenja u svetskim odnosima ovo će se povećat, na preko 6 milijardi evra.

Tako imamo u bankarskom sektoru u periodu 2007-2016. godina korišćenje dugoročnih kredita u visini od 36,5 milijardi evra, dok u otplate ovih kredita u istom periodu 30 milijardi. Neto priliv je iznosio 6,7 milijardi, ali je plaćena kamata u tom periodu oko 5 milijardi evra. Gde su otišla sredstva korišćenih dugoročnih kredita banaka? Jasno se vidi da je „kredit našao samo put do naše privrede" da bi se oplođen kamatom vratio u zemlje davalaca (poverilaca). Mali su stvarni pozitivni efekti u neto konšćenim kreditima.

Potvrđuju se brojna istraživanja o ulozi stranih investicija u razvoju gde ekonomije beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansiraju sopstvenom štednjom, dok je ekonomski rast sporiji ili ograničen kod privreda koje svoje investicije finansiraju iz inostranih kredita.

Pri tome treba videti koje su to investicije, iz kojih sredstava, po nosiocima, kakvi su

tehnoloških karakteristika, efekte investicija i dr. što je do sada potpuno izostalo. Javnost bi to trebala da zna, kao i organi nosioci odluka o makroekonomskoj politici, ali i naučna javnost Srbije Odluke se donose ad hok, od slučaja do slučaja, bez vizije i dugoročne strategije razvoja izbora koncepcije rasta, strukturnog razvoja, restrukturiranja privrede, izabranih prioriteta u razvoju (i tome podešene razvojne makroekonomske politike).

Privatni kapital malo investira i nije u funkciji razvoja i investiranja u realne investicije Kapital se usmerava u trgovinu i promet, a isto i u spekulativne transakcije. Omogućena je velika koncentracija kapitala u rukama pojedinaca, ali ni ovaj kapital nije u funkciji razvoja. Industrijska proizvodnja godinama stagnira, ili opada u nekim godinama, a pod pritiskom nekontrolisanog jevtinog uvoza, nema šansu da se oporavi i postane konkurentna bez potrebne podrške monetarno - kreditne i fiskalne, ali i spoljnotrgovinske politike.

U sektoru investicija postoji gotovo stihija , bez plana i praćenja efekata, ali i ciljeva investiranja.Nema dugoročne strategije ni vizije razvoja. Kako to učiniti kad je sve individualizovano i privatizovano, a država izgubila sve poluge razvoja , koordinacije i usmeravanja razvoja (u izboru prioriteta i nema takve politike). Od neoliberala stalno slušamo o „pozitivnim efektima investiranja na privredni rast".Da li i koliko inostrane investicije podstiču ekonomski rast?

Kao zastupnik interesa stvarnog krupnog poverilačkog kapitala MMF se pretvorio u kontrolora,nadglednika i savetnika visoko zaduženim državama, a u slučaju pojave nesolventnosti i mogućeg bankrota i u davaoca kredita za „spas privrede i države". Države stalno povećavaju dužnički teret, da bi na kraju radile samo za obaveze iz dospelih dugova (često i za same kamate). Da pogledamo samo nekoliko podataka o zaduženosti.

Slovenija i Hrvatska su visoko zadužene , ali im se to toleriše jer su članice EU u kojoj mogu da računaju na interventnu pomoć kada uđu u teškoće sa otplatom duga (kao u slučaju Grčke, Portugalije, Irske, Kipra, Španije), ali se dug i dalje kumulira. Bilo bi interesantno videti koliko su ove države od 1990. do danas platile kamate na dugove , kolike su otplate i refinansiranje, a koliki im je prirast BDP u tom periodu.

Uz često finansijski kapital proces eksploatacijese odvija i preko robnog (trgovačkog) kapitala kroz otvaranje brojnih trgovačkih lanaca, robnih kuća, fri šopova i sl. U kojima se prodaje strana roba. Sada dolazi ne samo do odliva nacionalne štednje preko kamata, već i velikog dela nacionalnog dohotka (preko potrošnje i kupovine strane robe). Proces proširene reprodukcije se ne može odvijati bez oslonca na nove kredite i obaveze. Države su postale samo prošireno strano tzržište. Krug dugova, obaveza i zavisnosti se stalno širi. U poslednjoj fazi se „isisava" i stručna i osposobljena radna snaga, gotovo besplatna u razvijene države zapada. Proces odliva ovog dugoročnog kapitala je nezadrživ i stvara proces postepenog nestajanja malih nacija.

Dakle, na sceni su tri istovremena procesa: prva, rasprodat i otućen bankarski sektor (novčani kapital) sa centralnom bankom pod kontrolom MMF-a, ali i veliki sistemi iz realne sfere. Drugo, ostvarene ekonomije i odliv nacionalnog dohotka preko trgovine i robnog (uvezenog) kapitala i treće, odliv pameti i ljudskog kapitala. S kojim faktorima razvoja ove države mogu da ostvaruju dinamičan rast i olabave terete spoljnih dugova - koji dodatno guše nacionalne države?

Male države, privrede i društva bez potpunog zaokreta od dominacije spekulativnog i eksploatarskog kapitala i njegovih institucija ka aktiviranju sopstvenih faktora razvoja, teško će se osloboditi ovog sistema otuđenja i eksploatacije. U ovim procesima destrukcije i ograničenja. U ovim procesima destrukcije i ograničenja mogu samo da životare u stalnoj krizi-koja samo menja svoj pojavni oblik. Dakle, na sceni je „ugrađeni mehanizam" i sistem koji „uzgajaju" i podržavaju moderni kolonizatori i pljačkaši nacionalnih resursa.