Do koske

Šta Srbiju čeka nakon epidemije

Potpuno uništenje zemlje i naroda

Svi ozbiljni političari spremaju se za „dan posle epidemije", jedino Aleksandar Vučić na to ne sme ni da pomisli, jer mu je ova kriza dobro došla, da pod izgovorom borbe protiv epidemije ukrade još neku desetinu miliona evra. Sve što se u ovom trenutku čini za takozvanu privrednu obnovu, u stvari je završni udarac našoj umirućoj privredi. Realno se ne radi ništa drugo do priprema teren da stranci za sitne pare preuzmu još ono malo nacionalnih reursa koji su nam ostali.

Igor Milanović

Mere koje vlada Srbije, u stvari njen neformalni gospodar Aleksandar Vučić, preduzima imaju samo jedan efekat - potpuno unštenje ove zemlje i naroda. „Magazin Tabloid" je već pisao o tome da Vučić, svestan bliskog životnog kraja, želi da u propast povuče celu zemlju, isto kao što je u poslednjem stadijumu svog ludila tome težio Adolf Hitler spremajući se za samoubistvo u svom berlinskom bunkeru.

Nemačka televizija N-TV je u prilogu od 1. aprila (pod naslovom „Velika šansa za autokrate") opisala sve užase koje srpski predsednik priređuje svom narodu, navodeći kako Srbija u svetu ima najstrože mere vanrednog stanja i policijskog časa koje nemaju nikakvog efekta na zaustavljanje epidemije, ali imaju pogubno dejstvo na stanovništvo i privredu.

Od tog priloga do danas su se pomenute mere još pooštrile.

Veliki procenat stanovnika uopšte ne sme da izlazi izvan domova, osim u kratkotrajnu kupovinu koja se odvija pre zore. Stariji građani su tako lišeni sunca koje blagotvorno deluje na zdravlje i pomaže u borbi protiv virusa. Vlasnici pasa su po prvobitnoj uredbi svoje ljubimce smeli da šetaju samo u ponoć, takođe kako ne bi videli sunce.

Svojevremeno se Milovan Đilas poverio svom advokatu kako je prvobitni projekat zgrade CZ-a predviđao drugačiju orijentaciju zatvora, ali da ga je on tako izmenio da osuđenici nikada sunce ne vide Posle je sedam godina proveo u jednoj od takvih mračnih ćelija. Na žalost, Vučić neće toliko dugo poživeti da oseti svu blagodat života u mraku.

Ono što ne pobije virus sigurno će dokrajčiti siromaštvo i glad. I pre izbijanja epidemije skoro četvrtina stanovnika Srbije je bila ugrožena siromaštvom, a svako peto dete nije imalo dovoljno hrane. To je ono što je predsednik Vučić nazivao „Zlatnim dobom". Po proračunima same vlade, Srbiju će epidemija koštati skoro 10 odsto BDP-a, odnosno oko 5,5 milijardi dolara, ili kako država tvrdi skoro 14 milijardi dolara.

Ova razlika nastaje tako što se, uobičajeno, posmatra nominalni bruto domaći proizvod, ali naši zvaničnici radije ističu po njih povoljniji, ali virtuelni „paritet kupovne moći", koji se dobija izračunavanjem koja je kupovna moć jednog američkog dolara u pojedinim zemljama.

U svakom slučaju, vlast za suzbijanje ove ekonomske pošasti priprema paket mera od 5,1 milijarde evra, ali takođe virtuelnih para. Ova suma je, inače, polovina ovogodišnjeg republičkog budžeta.

U suštini, ma koliko to izgledalo čudno, uopšte neće biti teško dobiti kredite u ovolikom iznosu, jer postoji ogromna količina neangažovanog kapitala u svetu. Jedino što će on pohrliti u unosnije i stabilnije države od Srbije čim prođe epidemija, pa ćemo shodno tome i mi za isti plaćati višu cenu.

Američke Federalne rezerve (FED) pripremaju paket od 2.000 milijardi dolara, koliko je Kongres zatražio, a nemački Bundestag završava predlog o dodatnom zaduživanju Nemačke od 1,5 bilijardi evra. Ovo su samo prvi koraci u pravcu gašenja ekonomskog požara koji je zahvatio svet zbog epidemije. Srpskih 5,1 milijarda evra je kao kap u okeanu.

Pare, međutim, niko ne daje za džabe. U poslednje vreme sve se češće pominje nekakav „Novi Maršalov plan" (i sam Aleksandar Vučić je pre početka krize fantazirao o „Maršalovom planu za Zapadni Balkan"), pa ne bi bilo loše da se podsetimo šta je to, zapravo bilo.

„Maršalov plan" (ili „Plan evropske obnove", kako se zvanično nazivao) naziv je dobio po tadašnjem ministru spoljnih poslova SAD Džordžu Maršalu i predstavlja ekonomski deo takozvane „Trumanove doktrine" (suzbijanje širenja komunizma u svetu).

Od početka primene 1948. godine SAD su iz svojih sredstava kroz projekte ovog plana isplatile ukupno 12 milijardi dolara (oko 128 milijardi dolara računato u današnjoj vrednosti) za razne kredite i bespovratna davanja. Oko pet odsto sredstava dobila je novoosnovana Centralna obaveštajna služba (CIA) za svoje aktivnosti u borbi protiv komunizma (ukupno 685 miliona dolara za pet godina).

Nakviše para dobilo je Ujedinjeno Kraljevstvo - preko 3,4 milijardi dolara, ili 24,65 odsto. Francuska je bila na drugom mestu sa dobijenih 2,8 milijardi dolara (ukupno 20,44 odsto svih sredstava). Tadašnja Jugoslavija je kao članica komunističkog lagera prvo odbila da učestvuje (SSSR je spremao sopstveni program pomoći nazvan „Molotovljev plan"), ali je posle razlaza sa Staljinom ipak podnela zahtev, tako da je dobila neka sredstva od 1950. do 1953. u ukupnoj vrednosti od 159 miliona tadašnjih američkih dolara.

Potpuno je pogrešno mišljenje kako je „Maršalov plan" predstavljao značajnu finansijsku injekciju Evropi razorenoj krvavim ratom. Sva dobijena sredstva su predstavljala tek 3 odsto vrednosti zajedničkog BDP-a svih zemalja korisnika, odnosno učestvovala su sa 0,3 odsto ukupnog rasta svih BDP-a zajedno.

Uspeh ovog projekta leži u tome što je pravovremeno došao i doveo do promene politike i razmišljanja. Ono što je najvažnije: pored zajedničkog učešća u Drugom svetskom ratu dodela sredstava iz „Maršalovog plana" evropskim saveznicima učinili su preokret u pogledima prosečnog Amerikanca na svet, tako da se odustalo od predratne izolacionističke politike SAD-a.

Najvažniji dometi „Maršalovog plana" su u stvaranju zajedničkih tržišta: u Evropi je formirana „Montana unija" koja je preteča današnje Evropske Unije. Počele su da padaju carinske barijere i došlo je do procvata svetske trgovine. To je bio pravi zamajac privrede koji je Zapadnoj Evropi omogućio do tada neviđeni rast BDP-a od preko 30 odsto godišnje.

Neki „Novi Maršalov plan" će takođe predstavljati kombinaciju finansijskih davanja i zahteva političkih i ekonomskih ustupaka. Dok politički ustupci mogu da budu i korisni za narod (sigurno je da se sredstva neće davati nekom totalitarnom režimu kao što je Vučićev u Srbiji), dotle ekonomski ustupci sa sobom kriju jednu opasnost o kojoj malo ko danas razmišlja.

Stari „Maršalov plan" je pokrenuo evro-integracije koje su u poslednjih sedamdeset godina dosta uznapredovale. Od Srbije će se tražiti da u potpunosti svoju privredu upodobi zajedničkom tržištu, a to bi značilo, između ostalog i dozvolu za proizvodnju i prodaju genetski modifikovane hrane, na čemu posebno insistiraju Amerikanci.

Šta bi, međutim, značio odustanak od učešća u „Novom Maršalovom planu"?

Nije Zapad jedini koji razmišlja o obnovi svetske privrede posle epidemije. I Kinezi imaju slične planove i, takođe, velika sredstva koja bi da ulože. Kineski apetiti da se pošast koja je nastala u toj zemlji, a proširila po svetu iskoristi na najbolji i najprofotabilniji mogući način doveli su dotle da je najtiražniji dnevni list u Evropskoj Uniji, nemački „Bild", krajem marta pokrenuo akciju da Bundestag donese zakone kojima bi se ograničila kineska ulaganja u nemačku privredu.

Kako smatraju evropski ekonomisti, Kinezi se spremaju da sa milijardama dolara (delimično zarađenih od prodaje neispravnih maski i drugih medicinskih pomagala zemljama zahvaćenim epidemijom) počnu da kupuju učešća u evropskim kompanijama čija je vrednost dramatično pala. Ovom riziku će posebno biti izložena Srbija čije celo tržište ne vredi ni pet odsto sveukupnih kineskih deviznih rezervi pripremljenih za projekat „Velike kupovine". Naša ponizna vlast orijentisana samo na sopstvenu zaradu već je u bescenje kineskim kompanijama dala jedno od najvećih nalazišta zlata na svetu.

Srpska privreda ni pre krize nije mnogo vredela, ali će sada stanovništvo lakše da proguta gorku pilulu kineske ekspanzije, ako se dovoljno zaplaši totalnom privrednom katastrofom koja vreba u suprotnom slučaju. Već pomenuti prilog N-TV-a detaljno opisuje kako totalitarniu režimi, od kojih se izdvaja ovaj u Srbiji, koriste masovnu psihozu nastalu od straha od smrti u epidemiji da narod ubede kako je jedini izlaz u čvrstoj ruci, a u privrednom smislu - u rasprodaji resursa onome ko najviše para da u džep vlastodržaca.

Kada se ovo zna, mnogo je lakše razumeti zašto aktuelni režim u Beogradu vuče poteze koji dodatno uništavaju srpsku privredu. Hrvatska je upravo donela zakon po kome će država svima koji su usled krize ostali bez posla omogućiti minimalni lični dohodak kako bi mogli da prežive. Isplata počinje odmah.

Vučićeva vlast najavljuje moguću finansijsku pomoć (u još nepoznatom iznosu), ali tek od kraja epidemije, što može biti za nekolio meseci. Od čega će ljudi dotle živeti? Što se vlasti tiče - oni ne treba da žive.

Odlaganje plaćanja obaveza privrede prema državi je samo odlaganje problema. Većina preduzeća jedva uspeva da opstane i ne privređuje nikakve viškove koji bi opravdali plaćanje poreza i dažbina za zaposlene.

Umesto da u potpunosti oslobodi sve privrednike obaveze plaćanjam makar poreza na lične dohotke radnika, a da im omogući kasnije beskamatno plaćanje doprinosa, država samo pomera termine za naplatu.

U domenu naučne fantastike je očekivanje kursiste na čelu Privredne komore Srbije, Marka Čadeža, da će se srpska privreda potpuno oporaviti do kraja godine, pa da će još i nadoknaditi stravičan gubitak akumuliran u drugom tromesečju.

Posebno je težak položaj poljoprivrednika kojima je prvo uveden policijski čas, pa je on onda za njih olabavljen (jer ni stoka ni usevi ne znaju šta je zabrana kretanja), ali je istovremeno prvo ukinut prevoz koji su oni koristili kako bi stigli do pijaca u velikim gradovima, a sada su ukinute i pijace. O njima, već po običaju, apsolutno niko ne misli.

Jedan od najvažniji trgovvinskih partnera Srbije do ove krize bila je Italija, koja je u potpunoj privrednoj komi. Gubitak ovog, za mnoge naše privrednike tržišta od životnog značaja, vlast uopšte nije uračunala u svoje kalkulacije.

Pod velikim pitanjem je i tempo obnove ruske privrede, još jednog značajnog tržišta za srpska preduzeća, koja je dodatno oslabljena cenovnim ratom sa Saudijskom Arabijom oko nafte - značajne sirovine za održavanje ruskog BDP-a.

Kako agencija Bloomberg smatra, nafta ne samo da može da bude još jeftinija (u danu kada nastaje ovaj tekst ona je dosegla najnižu cenu od početka veka), već može da postane i besplatna, jer su kapaciteti njenog lagerovanja već popunjeni, a potražnje gotovo da nema. Jedna manje poznata sorta iz Vajominga je već dosegla negativnu cenu od 19 centi po barelu, koliko proizvođači plaćaju kupcima samo da preuzmu nekadašnje „crno zlato".

Ništa od ovoga srpska vlast ne uzima u obzir prilikom izrade svojih planova za navodni privredni oporavak posle epidemije. U najboljem slučlaju sve se svodi na „drži vodu dok majstori odu", odnosno na umirivanje stanovništva za još neko vreme, koliko je umirućem diktatoru i njegovim saučesnicima potrebno da opljačkaju još neku desetinu miliona evra.

Hitlerova uzdanica, ministar Šper, odbio je da izvrši firerovo sumanuto naređenje da se potpuno uništi Nemačka i sav život u njoj pre dolaska Saveznika. Pitanje je da li Srbija ima svog Špera, ili će Vučićevi seizi ćutke izvršiti poslednju volju svog umirućeg vođe pomračenog uma?

A1

Kako će preživeti ratari

Aleksandar Vučić u svom maniru objavio je kako Srbija može da preživi ako ovogodišnji rod pšenice omane zbog mera suzbijanja epidemije, jer su zalihe dovoljne. Od čega će ratari da prežive nije nam objasnio. Oni nemaju zalihe.