Natrag

NESTAJANJE

Knjiga Banislava Gulana, ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (19)

U vinu je spas

Branislav Gulan, je član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije, novinar, književnik i publicisa, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće Društva novinara Vojvodine u 2019. godini! U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' autora Branislava Gulana dobitnik je ovogodišnje ,,DARODAVNICE'' - NAJVIŠEG PRIZNANJA Društva za narodno prosvećivanje SVETIONIK iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Srbija, nekad bila zemlja vina

Stručnjaci tvrde da mi imamo mnogo bolje uslove za proizvodnju vina od Francuske, gde je zemljište loše, a ni klima ne odgovara vinovoj lozi kao ovde. Italijani i Francuzi se čude i ne veruju da je u našem grožđu oko 22 do 24 odsto šećera, jer je u njihovom jedva 17 odsto. Srbija je bila nekad i zemlja vina. Ono se iz nje izvozilo u ceo svet. Bilo je vremena kada se to vino plaćalo i dukatima... Danas uglavnom pijemo vino iz uvoza, lošeg kvaliteta.

Bilo je vreme je berbe grožđa. Poznajem dosta ljudi koji su uložili ljubav u održavanje vinograda i proizvodnju vina. Imam dve traume u vezi sa vinogradom, obe povezane sa ocem, jer sam sa njim išao da održavamo vinograd u Ćićevcu, da se ne zapusti.

Jednom sam srpom sebi odsekao parče mesa na prstu maliću, a drugi put je umro Tito, pa smo oba puta žurili iz vinograda, prvi put u bolnicu, a drugi put da uz radio London i Moskvu otac isprati pokrete susednih armija uz našu granicu. Sada se radujem mogućem, trećem, odlasku u Hilandar sa Miljanom Vukomanovićem i još par ljudi, u oktobru kada su radovi u vinogradu i oko vina u punom jeku. Ako Bog da, a uprava manastira dozvoli, priča analitičar dr Miroslav Zdravković, dok prirpema analizu o svetskoj trgovini vinom.

Svetska trgovina vinom povećana je sa 20,3 na 31,7 milijardi evra u prethodnih 11 godina, što je rast za 55,7 odsto. Pošto je dolar ojačao u odnosu na evro, svetska trgovina u dolarima je sporije rasla, sa 30 na 37,4 milijardi dolara.

Polovinu svetskog izvoza drže Francuska i Italija, pa iza njih slede Španija, Australija, Čile i SAD. Srbija je na 44 mestu a ispred nje su, od susednih zemalja, Mađarska, S.Makedonija, Bugarska i Rumunija. U prethodnom periodu srpski vinari su pretekli hrvatske i crnogorske, zbog sporijeg rasta prvih i usled pada drugih. Izvoz vina iz Srbije povećan je sa 9 na 17,1 miliona evra, što je rast za 91,3 odsto i brži je od svetskog proseka.

Kod vina je jako važna cena koja se može postići prilikom prodaje. Francuska se prodaju po prosečnoj ceni od 6,4 evra po litru, italijanska po 3,1, a španska po 1,4 evra, pa je vrednost izvoza inverzna u odnosu na plasiranu količinu: Španija ima izvoz 2.059 hiljada tona, Italija 1.994 hiljada, a Francuska 1.466 hiljada tona. Još drastičniji primer predstavljaju Moldavija i Švajcarska: imaju sličnu vrednost izvoza, ali Moldavija izvozi 100 puta veću količinu (138.682 tone prema 1.238 tona) po 100 puta nižoj ceni (0,8 prema 90 evra po litru). Pa onda, kao, u Švajcarskoj se više radi nego u Moldaviji, pa su zato bogatiji.

Srbija je povećala prosečnu izvoznu cenu sa 0,97 evra po litru u 2008 na 1,48 evra u 2018. To je slično prosečnoj ceni rumunskih vina (1,7 evra po litru), više nego makedonskih (0,7) i bugarskih (1,2), ali niže od hrvatskih (2,9) i crnogorskih (2,2).

U periodu od 2007. do 2018. ukupna vrednost izvoza vina iz Srbije iznosila je 151,7 miliona evra, uvoza 308,3 miliona, te je ostvaren deficit u iznosu od 156,6 miliona evra. U tom periodu deficit je prepolovljen (sa 19 na 9,6 miliona evra) a pokrivenost uvoza izvozom duplirana (sa 31,5 odsto na 64,1 odsto).

Rast izvoza vina dogodio se najviše zahvaljujući izvozu u Rusku Federaciju, jer je on povećan sa 26.000 evra u 2007 na 6.111.000 evra u 2018. Po odbitku Rusije izvoz vina je povećan za 29,9 odsto, što je daleko ispod zemalja izvnonika i svetskog proseka.

Uvoz vina iz S.Makedonije (152,4 miliona evra) vredeo je više od ukupnog izvoza iz Srbije u ceo svet. Ako tome dodamo i nabavku grožđa iz nje, da bi se proizvodila vina i da bi se jelo sveže grožđe dolazimo do mnogo većeg značaja Srbije za ovu novoformiranu državu od masovnog izvoza jevtinog vina.

Kod izvoza prosečna cena za rusko tržište je 1,2 evra po litru i niža je samo kod izvoza u Hrvatsku - evro po litru. Najviša cena postiže se kod izvoza u Švajcarsku (7,9 evra po litru), SAD (4,1) i Australiju (3,2).

U Srbiju dolaze vina iz S. Makedonije po ceni od nepunih 0,8 evra po litru, a ima i iz Moldavije po 0,9 evra po litru. Najskuplja su iz Francuske (9,4) i Hrvatske (5,7 evra po litru). Za hrvatska je to logično jer poseduju značajan deo srpskog tržišta maloprodaje, a za francuska govori o ogromnoj marži u odnosu na prosečnu francusku izvoznu cenu (6,4 evra). I tako, septembar je od prirode najplodniji mesec u godini, kada se između ostalih proizvoda bere i grožđe kako bi se kada zahladi proizvodila vina berbe 2019. godine.

Samo šansa...

U Srbiji je 1971. godine bilo 114.000 hektara pod vinogradima, 1998. godine te površine su smanjene na 81.000 hektara, a godinu dana kasnije na 75.000 hektara. Danas se grožđe proizvodi na 22.000 pa do 26.000 hektara.

U 2004. godini iz Srbije je izvezeno vina za osam miliona dolara, a nekada je to bilo i više od 30 miliona dolara. Nekada se izvozilo u tridesetak zemalja sveta, a sada su jedina strana tržišta našim vinogradarima bosanskohercegovačko i rusko.

U 2003. godini je iz Makedonije uvezeno vino u rinfuzi za 15 miliona dolara čime je stvoren veliki devizni debalans na štetu domaćih vinogradara.

Poroteklih godina mi smo uvozili značajne količine vina iz Makedonije, a ono prema poznavaocima prilika u vinarstvu, ne poseduje visok kvalitet.

Procene su da sad u zemlji ima najviše 26.000 hektara vinograda (iako statistika prikazuje čak 70.000 hektara), a od toga u Vojvodini je oko 7.000 hektara. Stručnjaci tvrde da mi imamo mnogo bolje uslove za proizvodnju vina od Francuske, gde je zemljište loše, a ni klima ne odgovara vinovoj lozi kao ovde. Italijani i Francuzi se čude i ne veruju da je u našem grožđu oko 22 do 24 odsto šećera, jer je u njihovom jedva 17 odsto.

Stroga kontrola

Svetlana Nol iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije isticala je da je Zakon o vinu rađen u duhu propisa koji su važeći u Evropskoj uniji, i da je kod nas on pripreman po uzoru na slične propise u Sloveniji i Hrvatskoj, uz primenu domaćih specifičnosti.

Proizvođači vina su posebno insistirali da se u Zakon unese stav da se zabranjuje proizvodnja vina od grožđa prve i druge generacije. Jer, kako je ukazano, EU, je odlučna da zadrži pod strogom kontrolom svaki novi zasad ili proizvodnju grožđa. Naša zemlja, iako još nije članica EU, ukoliko želi to da postane, mora svoju zakonsku regaulativu prilagoditi propisima koji vladaju u njoj. Između ostalog zato je potrebno da se obavi i registracija gazdinstava, a od 570.000 gazdinstava u Srbiji do sada je registrovano sad oko 370.000 njih. Država će kroz kredite da podstiče zasade vinograda, a novac za te namene mogu da dobiju samo registrovana gazdinstva.

RAJNO POLJE KOD LESKOVCA

Iz Rajnog polja niko ne odlazi

Udaljeno samo deset kilometara od Leskovca, a opet ni nalik moravskim selima. Jednim pogledom sa brda Ramna može se obuhvatiti celo Rajno polje. U dolini šćućureno 170 kuća, a u njima 720 žitelja. Tako je od 1948. godine. "Selo ima puno dece. Lepo se družimo. Imam puno drugova i drugarica", kaže Katarina Jovanović, učenica 4. razreda. U četvororazrednoj školi kao u košnici. Svi odlikaši i dobri fudbaleri.

Ponos sela i učitelja Nebojše Mladenovića. Ko pusti korene kao on u Rajnom polju ne traži priliku za drugačiji život. "Imamo uspešne inženjere, studente, profesore. Niko ne razmišlja za sada da napusti selo" kaže učitelj Nebojša Mladenović. Pod istim krovom tri generacije Mladenovića.

Najmlađi Konstantin na svet je došao pre nekoliko godina. Braća Ivan i Stefan su se i oženili, a postali su i arhitekte. I sa fakultetskim diplomama selo je njihovo opredeljenje. "Nadamo se poslu u Leskovcu i da ostanemo ovde. Grad nam nije daleko, a bolje kada smo ovako zajedno, svi na okupu", priča Ivan Mladenović. "Pomažemo roditeljima u poljoprivrednim poslovima. Radimo malo građevinu. Ja pomažem supruzi u poslastičarstvu", kaže Stefan Mladenović. Jovana je iz Rajnog polja, a Ivana je sa severa došla na jug zemlje. "Ja sam iz Vršca. Odlično sam se snašla. Ovde mi je mnogo lepo", kaže Ivana, Ivanova supruga.

U skoro svakom domaćinstvu staje i obori su puni. Niču i novi zasadi voća, ali meštanima Rajnog polja poljoprivreda nije jedini izvor prihoda. "Sve ove kuće, hale i objekte što vidite sve je to odradila građevina", kaže Ljubiša Pavlović, meštanin.

Uzorni stočari i dobri majstori pa otuda i ove lepe kuće u selu i vikendice na okolnim brdima. Još kada bi rešili problem sa vodom, signalom za mobilnu telefoniju i kada bi konačno predškolci dobili svoj prostor, ovde bi se živelo baš kao što i samo ime sela nagoveštava, kao u raju.

JADNA LI SI SRBIJO

Spomenik selu i seljaku!

Da srpska sela nestaju, najbolja potvrda je i činjenica da je u seoskom groblju u kuršumlijskom planinskom selu Tačevac krajem 2013. godine podignut nesvakidašnji spomenik, spomen selu koje više ne postoji! Meštani su selo napustili zbog nebezbednosti, zbog čestih upada naoružanih kosovskih Albanaca.

Kuće su spaljene u podmetnutim požarima, a od nekada 200 stanovnika u 35 domaćinstava i jedne škole, sada je ostalo svega nekoliko oronulih kuća.

Zbog ovakvog stanja u srpskom selu većina nosilaca gazdinstava smatra da trenutno poljoprivedna politika - poslednjih godinu, pet i jedne i tri decenije, ide u pogrešnom pravcu. Inače, prosečan poljoprivednik u Srbiji je star, ima 63 godine, slabo informisan i nepoverljiv prema udruženjima i državnoj politici.

Sredinom 2017. godine spomenik su podigli meštani u znak zahvalnosti selu starijim generacijama, a u cilju očuvanja tradicije i sećanja na nekadašnji način obrađivanja njiva. Zbog toga seljak u jednoj ruci nosi motiku, a u drugoj testiju za vodu, dok seljanka, koja ide iza njega, nosi korpu sa hranom i motiku. Spomenik je podignut povodom obeležavanja 280 godina postojanja sela.

Srpska Burgundija - blago koje nestaje!

Ponovo se vraćamo u istočnu Srbiju. Autor ovih redova za vreme svog radnog veka na desetine puta je bio u ovom regionu, pimnicama gde stanuje vino. Svaki put kada je dolazio bilo je sve manje ljudi, sve više loših puteva. Da bi se podsetio nekih poznanika s kojima se družio u pimnicama obilazio je njihove grobove. Sad je to zapostavljeni region.

Ali, zbog njega su Francuzi suvim zlatom pozlatili Istočnu Srbiju, još u rimsko doba znali su koliko vredi, u njega su i danas zaljubljeni putnici namernici, a nalazi se pred izumiranjem - Rajačko vinogorje - presahli izvor Negotinske krajine. Tuga i seta dočekali su nas na brdima oko Negotina... i neviđena, nestvarna lepota. Kao i drugde po Srbiji, putevi išarani "zakrpama", sedi starci sa kojima se gase i sela, njihovi vapaji za pomoć. Sa druge strane - "nepodnošljiv kontrast" - zeleni proplanci, žubor reka, i čudo zvano PIMNICE. Kada dođu gosti, najveća uvreda je ako neki gost pita koliko napraviš vina? Domaćin, odmah odgovora, ja nepravim, ja proizvodim vino. Takav gost nije baš više ni omiljen...

Pivnice ili pimnice?

Stariji meštani kažu Pimnice, i pretpostavlja se da je naziv nastao od rečenice koja se tu često izgovarala: "Pijmo ga do zore". Sama reč pivnica je nastala od "pij vino" i nema veze sa pivom, kao što mnogi misle. Ispravno je i jedno i drugo, kažu meštani.

Sela Rajac i Rogljevo, istorijski su i kulturni raritet Srbije po mnogo čemu...U njima se nalazi oko 500 od kamena u XIX veku sagrađenih kuća u kojima su vinski podrumi, arheološki biser su i groblja sa spomenicima koji su za domaće stručnjake i dalje misterija, a najveće blago ovog kraja je priroda sama po sebi...

Uslovi za proizvodnju vina u ovom delu istočne Srbije jednaki su onim kakve ima francuska Burgundija - u pitanju je jedinstven spoj kvaliteta zemljišta, vetrova koji tu duvaju, ali i Sunca koje sija 265 od 365 dana godišnje. "Postoje tri elementa da bi vino bilo dobro - da mu je otac zemljište, majka vinova lozica, a klima sudbina, sve se to ovde spojilo... Klimatski uslovi, struktura zemljišta, nadmorska visina - sve nam je bogom dano", kaže nam naš vodič kroz Rajačke pimnice, inženjer saobraćaja i vlasnik lokalnog restorana Miroslav Karamančić.

Ali, ima tu nečeg što ga tišti...

Dok su nekada sela oko Negotina vrvela od života, dece koja su uz vredne roditelje trčala po vinogradima, devojačke vriske dok su bosonoge i zadignutih sukanja gazile tek ubrane grozdove, sada kamenim kućama iznad Rajca odjekuje avetinjska tišina koju prekine samo po neki svetski avanturista...

I u susednom Rogljevu, i tamošnjim pimnicama, nema vriske i cike. Kažem pimnicama jer ih tako zovu meštani, ljubazni domaćini. Ipak, oseća se "dašak života"... Unose ga dve žene iz tog kraja koje su odlučile da više ne čekaju bilo čiju pomoć i hrabro krenu u posao - da od uspavanog kamena i zaboravljenog sela naprave mesto u koje ljudi dolaze.

"Samo to nemojte da me pitate: Gde su mladi? Ovo je selo izumrlo, mladi su pobegli iz ovog kraja. Ovo selo 1970. godine imalo je 1.500 stanovnika, a sad ih je oko 150. Na spavanju još manje. Od toga, 100 ih ima blizu 70 godina. E, sad vi možete da zamislite zbog čega i kako je ovaj istočni deo Srbije totalno odsečen. Tu niko ne zalazi.

I političari kad dođu, napiju se u pimnici, obećaju, i čim odu do Negotina oni sve zaborave i više ne dolaze", kaže nam meštanin Čeda Cvetković, kog zatičemo dok od ostataka grožđa ispred jedne od pimnica u Rajcu završava pečenje rakije.

Već 40 godina, od kada ga je posao na Železnici iz rodnog Pirota naneo u Rajac da upozna ženu svog života, ovaj rajački zet burad u podrumu puni tonama belog i crnog grožđa, pa ih pretače u, tvrdi, najbolje vino na svetu. "Velike je razlika u vinu koje pijemo mi i vi iz flaša u Beogradu i drugim delovima Srbije.

Procenat šećera u našem vinu je mnogo veći - do 28 odsto, dosta je sunčanih dana u ovom kraju od Kladova do Zaječara, podneblje jednostavno odgovara grožđu", objašnjava Cvetković, koji i sada proizvede od 6.000 do 8.000 litara vina godišnje.

"Ja najviše proizvodim game i šardone, rizling, za dve godine prodam pet do šest hiljada litara godišnje. Kada bih povećao proizvodnju, ne bih mogao da prodam. A, ispečem i rakije 400 - 500 litara komovice i lozovače", objašnjava nam Čeda dok nas sa čašom u ruci nudi svojim proizvodima.

Cene vina su, kaže od 200 dinara litar, osim tamjanike koja je 300 dinara, a nje se i najviše proda pošto je autohtona sorta, mirisna i slatka, baš iz ovog podneblja. Čeda vino i rakiju prodaje isključivo turistima, koji malo, malo pa naiđu. Uglavnom su to stranci, a ostatak "ode" na ličnu upotrebu. Pije, kaže do tri litra dnevno i nikad se ne opije. "Ovde ljudi dugo žive jer svakog dana piju vino. Deda moje žene u 85. godini je terao frezu i okopavao vinograd, a dva puta dnevno izlazio je na pimnicu da natoči vino - po dva litra dva puta dnevno. A išao je da ne bio pio vino iz flaše, nego sveže - iz bureta", objašnjava nam Čeda.

Tajna je, kaže, u tome da vino ima dosta šećera i ne može da prevri, pa ne stavljaju nikakve konzervanse, osim vinobrana. "Garantujem da ovde ljudi piju prirodno, čisto vino, bez ikakvih hemikalija", izričit je Čeda. Pitam ga da li uz vino, kao na Mediteranu, ide i zdrava hrana... "Da - roštilj, jer ima masnoću i alkohol ne može pravo da ide u glavu iz želuca, masnoća ga zadržava", kao iz topa će Čeda...

Mi na priču o vinu i hrani, a Čeda malo - malo pa opet o problemima..."Zašto neko ne vidi da je ovo stvarno srpski brend i uradi nešto za ove pimnice? Zapostavljena je istočna Srbija, ovo je stvarno srpski dragulj, a napravili su od njega ruglo. Seljak nema pare...

Odakle nam pare da popravimo sve ovo?", pita nas Čeda i insistira da obećamo da ćemo preneti šta je rekao, da više nema vremena za čekanje i da selo i ceo regiona kao takvi nestaju. "Svi političari su bili ovde od reda, sem Slobodana Miloševića, s svašta obećavali, ali od tih obećanja ništa", jada se rajački zet Čeda. "Ma dolazilo mnogo poznatih ljudi, kroz moj restoran su mnogi prošli. I filmovi i serije ovde su snimani - "Timočka buna", "Čarslrton za Ognjenku", "Enklava", serija "Vuk Karadžić"... I sada će se isto snimati još jedan film. I brojni stranci su dolazili, engleski nobelovac, brojni ambasadori", kaže nam Miroslav Karamančić sa početka priče.

Prepričava nam i anegdotu sa snimanja "Timočke bune" iz davne 1983. godine kada je snimanje filma moralo da bude produženo zbog problema sa poznatim glumcem. "Snimanje je produženo pošto se Dragomir Bojanić Gidra napio. Oni ga popnu na konja, on padne s konja... I tako tri dana...Odlagali su ga za sutra, pa za prekosutra, dok nisu završili snimanje", kroz smeh priča Karamančić.

Stranci počeli da kupuju

Koliko vredi ovaj kraj pokazuje veliko interesovanje stranaca. U Rogljevu godinama radi vinarija koju drži Francuz i iz nje izveze svo vino koje proizvede. U Rajcu su četiri stranca nedavno kupila pimnice, Englez, Rus, Slovenka i Bugarka i planiraju da pokrenu svoju proizvodnju.

Mnogo je i etno filmova tu snimljeno jer ovde ne treba posebnu scenografiju praviti. Ali, postoji ozbiljna opasnost da sve ostane samo puka scenografija. "Ovi kameni zidovi ništa ne vrede ako nema vinogorja", ne krije crne slutnje Karamančić i ovako objašnjava celu situaciju: "Istočna Srbija je crna tačka, mrlja na mapi, a pivnice su pred izumiranjem".

Prepreka za dolazak stranih investiticija su stroga pravila koja važe za restauraciju pošto su pimnice pod zaštitom države i za sve mora da se dobije dozvola Zavoda za zaštitu kulture. To je i sreća u nesreći, jer objekti nikada neće biti naruženi i uništeni... Od 1982. godine pimnice su proglašene za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju. Pored toga, lokalno groblje i same pimnice su od avgusta 2010. godine kandidati za ulazak na listu UNESCO. Ali nikako da na nju uđu.

Problem je infrastruktura - neuređeni putevi, mali kapaciteti vodovoda, nedostatak kanalizacije... O samoj istoriji mesta Karamančić kaže da je duga i bogata... U ovaj kraj su 1690. godine stigli Srbi iz takođe vinarskog kraja - Metohije, iz Orahovca i Velike Hoče. Oni su se tu doselili za vreme velike seobe Srba pod Čarnojevićem, otkrili su podneblje pogodno za gajenje vinove loze. A, pre njih - smatra da je još u drugom veku Marko Aurelije, rimski imerator, doneo prvu lozu na ovo podneblje, a od tada su ljudi dolazili odlazili.

Srbi koji su se tu doselili počeli su da se bave vinogradarstvom i prvo su pravili selo u kom će živeti, a u sklopu domaćinstva i podrume. Onda su shvatili koje je blago na brdu iznad sela i odlučili da tu naprave posebno naselje za proizvodnju vina. I u tom kamenom selu stanuje i živi vino!

Arheološki biser, još nepoznanica

Groblje u Rajcu je pravo arheološko blago pošto se na njemu nalaze spomenici iz XVII. veka. Na njima nema slova već su uklesani simboli, među kojima i kukasti krstovi. Tim Zavoda, u kom su i istoričari umetnosti deset godina pokušava da odgonetne šta simboli znače. Pretpostavlja se da 1.540 spomenika podignuto vinarima koji su tu sa raznih strana sveta dolazili. Svastike su dokaz da je tu i u drugom i trećem veku bilo vinsko naselje. "Oni su se iselili na brdašce prvo zbog higijenskih razloga, a drugo zbog toga što su manipulativni troškovi bili mnogo manji", kaže Karamančić.

Svaka kuća u selu dobila je svoj podrum u Rajcu (300 kuća - 300 podruma). "U selima žive ljudi, a ovde samo živi vino, ovde nikad čovek nije živeo", ističe naš vodič Miroslav.

I tako je nastalo čuveno rajačko vinogorje koje zahvata tri sela - Rajac, Rogljevo i Smedovac. To je plato, visoravan na nekih 200 - 220 metara nadmorske visine i zahvata 1.000 hektara. Nekada je tu svaki pedalj bio pod čokotom vinove loze. Nažalost, u ovom trenutku, ostalo je samo 10 odsto zasada, a 90 odsto je uništeno.

Vino se plaćalo Napoleonovim dukatima

Davne 1864. godine bolest vinove loze filoksera napada i totalno uništava francuska vinogorja, pa Francuzi svojim emisarima dolaze i otkrivaju ovo vinogorje. Najsličnija vina onim u Burgundiji u to vreme bila su ova vina. Zbog toga su Francuzi počeli da ga plaćaju u suvom zlatu - jedan čabar zapremine 50 litara plaćan je jednim zlatnikom sa likom Napoleona.

To je trajalo sve do 1900. godine kada filoksera stiže u Srbiju i uništava i naša vinogorja. U zlatno doba Rajačkih pimnica počinju da se grade palate, kuće varoškog tipa u selu i niču novi ogromni podrumi namenski za čuvanje vina. Pimnice imaju atribute naseljenog mesta, trgove, ulice, čak su imale mesare i pekare. U vreme berbe uvek je tri meseca radila pekara da bi nahranili taj svet. Svakog dana trebalo je nahraniti od 800 do 1.000 ljudi", priseća se Karamančić. To je bila prva era blagostanja do 1900. godine, pa onda ponovo do procvata mesta dolazi između dva svetska rata.

"Posle Drugog svetskog rata, sve je bilo bledunjavo. Zabranjivano je da se proizvode viškovi, vino se proizvodilo samo za ličnu upotrebu, a ostaci su davani lokalnim vinarskim kućama. Od 1970. godine opet počinje liberalizacija", kaže nam Miroslav.

Ipak, vinogorje se najgore srozalo 1992. i 1993. godine. Najveće tržište za ovo vinogorje bili su Slovenija i Hrvatska, a raspadom zemlje, to tržište je nestalo."Pored toga, 1993. godine, u vreme inflacije, za pet tona grožđa dobijala se gajba soka. To povredi sujetu vinara i tih godina su 95 odsto uništeni vinogradi, a kad nešto uništite teško je ponovo stvoriti. Paralelno stare sela, mladi odlaze", objašnjava Karamančić.

Nekad bilo selo

Od 360 kuća sada stotinak ima po dva člana i to starce, ostalo je sve prazno. Mladih ljudi nema više, po 20-tak 30, u svakom selu. Da je Karamančićeva priča tačna potvrđuje nam jedan od retkih mlađih ljudi koji se još bavi proizvodnjom vina u Rajačkim pimnicama - Željko Tomić (40). Željko je šesta generacija u porodici koja se bavi ovim poslom, a svemu ga je naučio deda, koji je bio mornar i vinar, i po kom će uskoro promeniti i prezime u Perić. "Proizvodim desetak vrsta vina. Nekada smo imali 20.000 čokota, a sada imam nešto manje od hektara. Težak je to posao - nema "sutra ću". On traži slugu, a ne ko će ovde da uživa. Sadimo vinograd, stavljamo kočeve, prskamo, kopamo, a on rodi posle treće godine. Vinograd traje od 25 - 30 godina, pa onda opet iznova", objašnjava nam Tomić.

Ovaj mladi čovek trenutno je na prekretnici i razmišlja da li da odustane od svega, pošto je sve teže opstati u poslu. Zna da vozi kamion i razmišlja o odlasku u inostrantvo da to radi. Ako prevagne ljubav prema poslu predaka, i ostane u vinarstvu, plan mu je da vrati stare autohtone sorte grožđa - bagrinu, tamjaniku belu i crnu, začinjak, prokupac. "Kaberne i game uvezli su 60-tih godina i ljudi su masovno počeli to da sade a zapostavljane naše sorte.

Ove strane bile su otpornije na bolesti i isplatljivije. Cilj mi je da vratim naše grožđe. Imam i bazu tih sorti, samo mora da se kalemi", u zanosu priča Željko, ali se onda opet vraća u realnost. "Teško je, jedini sam što je opstao ovde, moji drugari su svi otišli..."

Mnogo više životnog elana i nade u bolje sutra zatiče nas čim smo stigli u susedne Rogljevačke pivnice. Vidi se tu trud ljudskih ruku na svakom koraku, sve je šarenije, vedrije...Za to su zaslužne dve žene - Barbara Radoslavljević i Gorica Jovanović koje su u samim pivnicama pokrenule posao - seoski turizam.

Već nekoliko godina one dočekuju goste, uglavnom strance sa svih strana sveta i nude im smeštaj u pimnicama, domaću hranu, dobro domaće vino i rakiju. I one su ponosne na nasleđe svog kraja..

"Još 1833. knjaz Miloš Obrenović, je pošto smo jako blizu Bugarske, došao u naš kraj jer je jedan od komandira bio iz Rogljeva. Probao je vino i toliko se u njega zaljubio da je zakupio vinograde i proizvodio vino koje se moglo piti na njegovom dvoru", otkriva nam mlada žena Barbara Radosavljević, koja živi u Negotinu, a preci su joj iz Rogljeva.

U Rogljevu su i Slobodanka i Risto Đordan. Slobodanka je nekada bila ministarka za životnu sredinu u Jugoslaviji,a a suprug Risto, direktor Luke u Beogradu.

I dok su radili proizvdodili su vino, a po odlasku u mirovinu ponajviše vremena provode u Rogljevu. "I dan danas, u selu imamo francusku vinariju...", kažu nam domaćice u pimnicama i objašnjavaju da je Francuz u taj kraj došao još 2008. godine, da mu je žena iz Burgundije i da se i njeni roditelji bave vinogradarstvom.

Francuz, koji je zakupio podrum Krajina vina u Rajcu, je stručnjak za kvalitet zemljišta za vinograde, a supruga je enolog, pa su se tako našli u poslu. Sada celokupnu proizvodnju izvoze za Francusku. Oni i od porodice Jovanović otkupljuju deo grožđa, koje ima sertifikat ekološkog proizvoda.

Ipak, Jovanovići i Radosavljevići odlučili su da prošire ponudu i ne zaustave se na vinu... Velike nade polažu u seoski turizam, a do sada su im gosti bili Belgijanci, Islanđani, Kinezi, Bugari...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane