Natrag

Esej

Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (4)

U paklu srpske budućnosti

Povod za ovaj esej je poema Danila Kiša, koju sam kao antologičar uvrstio u „Čitanku srpske političke poezije", koju sam objavio zajedno sa Marinkom Arsićem Ivkovom 1999. godine. Razlog je što se oko Kiša već četvrt veka vode polemike, rasprave, svađe... koje nikako da se završe. Taman pomislimo da je gotovo, a pojavi se neka nova knjiga dokumenata, faksimila, prepiski, beležaka. Stoga je očigledno da pravi razlog tolikih turbulencija oko ovog pisca nije u njegovom pozajmljivanju tuđih tekstova, zbog čega je bio optužen za plagijat, nego u odnosu snaga na srpskoj književnoj i političkoj sceni.Tako je Kišov književni postupak, za koji se većina učesnika polemika izjasnilo da je legitiman, bio neka vrsta lakmusa urušavanja titoizma, što će dovesti do raspada države za koju su mnogi mislili da je uzorna i da može bude putokaz transformacije dogmatskog u demokratski socijalizam. Kišov slučaj pokazuje da je „mnogo toga bilo trulo u državi Jugoslaviji", što je dovelo do njenog kraja. Ja sam u eseju pokušao da ovaj problem sublimiram u analizi jedne pesme. Esej ima 4 (četiri) nastavka.

Ivan Ivanović

Mirko Kovač ne dozvoljava da se Dobrica Ćosić poredi sa Havelom. „Tada sam u zagrebačkom Novom Danasu (6. srpnja 1992.) napisao: "Uspoređivati Ćosića s Havelom znači rugati se demokraciji. Havel nikada ne bi mogao izustiti da su mirovnjaci izdajice, dok je Ćosić, koliko lanjske godine, s visoka i bez ikakvih dvojbi, to učinio. Ćosića opsjedaju 'konačna rješenja', dok Havel smatra da su to 'tipični snovi bezličnog uma koji transformiraju realnost u noćnu moru.'

Havel se gadi totalitarnih vođa, dok je Ćosić hvalio diktatore, štoviše i one smiješne poput Miloševića. Ćosić je na svom 'disidentstvu' zaradio vilu, a Havel tamnicu. Ćosić, kao neka stara seoska narikača kuka samo nad srpskom patnjom, dok Havel ne dijeli patnju po nacijama i na jednom mjestu kaže da je 'nesreća koja se dešava ovdje priprema za patnju negdje drugdje.'

Havel kaže da se 'moral stavlja iznad politike, a odgovornost iznad naših želja', dok je kod Ćosića obratno: politika je iznad morala, a želje su izvan svake odgovornosti. Sa susjednim državama Havel razmjenjuje iskustva i kapital, a Ćosić stanovništvo.

Havel vjeruje u duhovno čišćenje, a Ćosić u etničko. Havelova država ne ratuje, dok je Ćosićeva ogrezla u zločinstvima. Havelovu državu primaju u međunarodne banke i institucije, dok Ćosićevu izbacuju čak i iz UNESKO-a. Uvredljiva je usporedba Ćosića s Havelom, uz to je i opasna, jer hoće nivelirati različite stvari. Havel u jednom svom eseju razmišlja o politici koja će 'ignorirati državne granice, političke sustave i blokove sila' i koja će napraviti realnost 'od fenomena ljudske savjesti'.

Ćosić je opsjednut granicama i pripajanjem teritorija, srpstvom kao ideološkom kategorijom, blokovima sila kao zavjerom, a fenomen ljudske savjesti ne zna što je. 'Eksperti za zamagljivanje' nastoje nam podmetnuti da su Havel i Ćosić isto, da je demokracija i nacizam isto. Ali da završim Havelovom porukom koja glasi: naša je obaveza oduprijeti se toj bezličnoj moći!"

Tako se nalazimo u začaranom krugu: Danilo Kiš napada Dobricu Ćosića zbog putovanja na Galebu, a sam je uživao titoističke privilegije kao što su stipendije, nagrade, karijera; Mirko Kovač se izruguje Dobrici Ćosiću u vreme kad ovaj piše pamflet protiv Tita u „Vremenu vlasti". (Ćosiću se pridružio Antonije Isaković u romanu „Gospodari i sluge".); Kiš u svojoj poemi ruži Dobricu Ćosića za ono što će ovaj učiniti posle njegove smrti - voditi ratove. (U redu, Kiš je anticipirao potonje vreme, to je odlika velikih stvaralaca.) Da li to Mirko Kovač iskustveno dopunjava Kišovu anticipaciju? I ko je tu antifašista, antikomunista, udbaš, rankovićevac, titoista, demokrata, emigrant, vlastoljubac,žrtva istorije?

9.

Pošto nisam uspeo da razrešim ovaj Gordijev čvor, a nemam snagu Aleksandra makedonskog da ga presečem, pozvao sam u pomoć jednog neutralnog tumača nove srpske književnosti, Marinka Arsića Ivkova, koji se u svojoj knjizi „Zapisi književnog patologa" iz 2012. godine, bavio ovim fenomenom.

FENOMEN ĆOSIĆ

Više no književni, pisac Dobrica Ćosić je sociološki i, u krajnjoj liniji, psihološki fenomen Srbije druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka.

Kad je reč o fenomenu, suštinsko pitanje za mene je kako je otac nacije, najumniji Srbin, intelektualac ... itd. mogao da postane neko ko je: institucionalno neobrazovan (čak i bez srednje škole, što znači da se prema savremenim kriterijuma opasno približio kategoriji nepismenog stanovništva), neupadljiv i neharizmatičan (gotovo neprimetan i ni po čemu karakterističan, loš govornik, neviolentan, neobrazovan, skromnog porekla), savitljiv i spreman da služi svakoj sili i svakom silniku (Titu, Rankoviću, Miloševiću, Koštunici, Tadiću...). Njegova senka i danas lebdi nad Demokratskom strankom, koja vlada Srbijom. On je njena nevidljiva maskota.

Ovladao je svim ključnim institucijama kulturne moći - SANU, Beogradski univerzitet, SPC (iako je ateista i bivši komesar!), Srpska književna zadruga...

On i njemu potčinjeni krug prijatelja i danas su središte apsolutne političke, kulturne i književne moći u Srbiji.

Ćosić je harizmatična ličnost za sve generacije (od svoje, ratne, partizanske generacije, pa do podmlatka Demokratske stranke). Njegov kult je i danas u usponu. Urednik i izdavač jedne njegove knjige, inače visoki funkcioner DS, omađijan Ćosićevim kultom, načinio je ispad dostojan najmračnijih vremena: zatražio je da jedan novinar koji je kritikovao Ćosića napusti salu u kojoj je promovisana njegova najnovija knjiga.

Bio je istovremeno i režimlija i disident, tolerisan od strane vlasti, poštovan od strane opozicije. Jednako je štampan i favorizovan kao pisac i dok je bio komunistički funkcioner i kad se deklarisao kao disident. Komunističke vođe su ga lansirale najpre kao Maksima Gorkog, potom kao Šolohova, a opozicija kao Solženjicina i Tomasa Mana. Čak i u vreme najžešćih političkih, uvek samo verbalnih, napada na njega, nije, za razliku od ostalih političkih protivnika, izbačen iz školskih programa i školske lektire.

Ćosićeva karijera bila je zaista blistava: od gotovo polupismenog seljačeta (koga je, prema vlastitom svedočenju, otac nameravao da oženi u 17. godini i tako veže za imanje) postao je favorit Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao budućeg srpskog Maksima Gorkog, i Rankovića, za koga je obavljao i „delikatne" poslove iz domena bezbednosti (Goli otok, mađarska Revolucija 1956.).

Bio je glavni akter u nekoliko veoma kompromitujućih političkih i istorijskih događaja, koji bi srušili svakog, osim njega. Ti događaji su: poseta Golom otoku, gde je, prema izjavama zatočenica, o6avljao isledničke zadatke; mađarska Revolucija 1956. (kada je po zadatku Rankovića i Tita obavljao i obaveštajnu misiju); podrška Rankoviću u njegovom sukobu s Titom i otkazivanje poslušnosti Titu; Memorandum SANU (čiji je bio glavni inspirator i mentor); predsesednik SR Jugoslavije 1992. i 1993. godine.

Posle sloma Miloševićevog režima i kraha politike zasnovane na Memorandumu, postao je još moćniji. Premijer Srbije Zoran Đinđić nazvao ga je „srpskim Tomasom Manom", predsednik Srbije Boris Tadić ne krije da se „često konsultuje" sa Ćosićem. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu izjavio da je Ćosić „najveći živi srpski pisac".

Vojislav Koštunica je u hvalama i idolopoklonstvu otišao najdalje: „Zbog toga je za mene uvek bilo važno da pratim i čujem kako Ćosić razmišlja o najvažnijim iskušenjima sa kojima se Srbija suočava... Ćosićev rad, književni i javni, uvek je pokazivao i potvrđivao da su mu opstanak i napredak Srbije prva briga, a o ostalom svetu će već imati ko da brine... Ćosić suviše poštuje i voli Srbiju da 6i mogle da ga zanesu moć i sila novih imperija. I kada je reč o idolpokloničkom odnosu prema EU i kada je reč o sili NATO, Dobrica Ćosić se jasno suprotstavio razumnom mišlju da nam Srbija mora biti preča, da mi kao stari narod ne moramo odmah da se podređujemo velikim stranim šarenim lažama i da potrčimo da ratujemo za strane interese.

On zna i oseća da nas, ako kao narod izgubimo samopoštovanje i dostojanstvo, u tom slučaju očekuju ne samo teška vremena, već i neizvesna sudbina. Ako ko zaslužuje poštovanje od svoje države i svog naroda za ono što je za života radio, to je danas svakako Dobrica Ćosić."

Dok se Đilas otrgnuo od svoje prošlosti i zabluda, Ćosić je i kao disident i politički oponent Titu i Komunističkoj partiji rekao svom biografu: kad bih ponovo bio rođen, opet bih bio skojevac i komunista...

Izuzetno radan, napisao je gomile romana i političkih knjiga (zaokružio je svoje delo), koje verovatno niko, osim „književnih moljaca", neće čitati posle njegove smrti.

Čime je jedan neobrazovan čovek pribavio harizmu i moć da upravlja i političkom i intelektualnom elitom Srbije? Hoće li to ostati još jedna nerešena zagonetka iz vremena komunizma?

10.

Ispada ovako. Danilo Kiš se „obračunao" sa Ćosićem u vreme kad Ćosić nije bio na vlasti, kad nije bio „miljenik Partije", nego otpadnik od vlasti. Taj obračun ne može biti moralan, jer napadati u to vreme Ćosića je moglo da bude samo profitabilno. Uostalom, taj isti Ćosić je omogućio Kišu da 1988. godine ekspresno uđe u Akademiju, koju ćosićevci kontrolišu. Ruku na srce, nije bila ni neka hrabrost pisati o sovjetskom Arhipelagu Gulag u vreme kad je antisovjetizam službena jugoslovenska politika. Postavlja se pitanje zašto Danilo Kiš piše svoju poemu u potaji, odnosno zašto sa njom nije izašao u javnost kad je napisao, nego će poema čekati dvadeset tri godine da je Mirko Kovač potvrdi?

Isto tako, evidentno je da Oskar Davičo, ma koliko to ćosićevci priželjkivali, ne može biti Kišov junak. Davičo je pomogao tek svršenom, prvom u istoriji, srpskom studentu Svetske književnosti da objavi svoje studentske romane i o njima je napisao panegirik. Ta Davičova pohvala donela je Kišu državnu stipendiju za studijski boravak u Strazburu.

Kad je krenula na Kiša koterijska hajka (koteriju sačinjavaju dva prozna pisca, jedan kritičar i jedan novinar), Davičo je stao u njegovu zaštitu, što će postati zvaničan stav Partije. Nisam našao da je tadašnji disident Dobrica Ćosić bio protiv Kiša i da je podržao hajku na njega.

Takođe mi je nejasno zašto Danilo Kiš nije udario na tvorca hajke protivu sebe, Miodraga Bulatovića? U „Času anatomije" Kiš se obračunao sa drugim proznim piscem u toj hajci Branimirom Šćepanovićem, inače scenaristom „Sutjeske", epopeje u čast Tita, i praktično ga izbacio iz srpske književnosti.

Izašao je na crtu i Draganu Jeremiću i izvrgao ruglu njegove „misli", koje i nisu bile neke naročite misli, jer su bile uglavnom banalne i konvencionalne, ali se nije upustio u teorijski diskurs protiv ovog estetičara i književnog kritičara, jer je Jeremić tu bio u prednosti. Čak je „srubio" i minorne pisce kakvi su bili Božidar Milidragović i Radomir Glušac (čiji je jedan tekst takođe prepisao), ali se nije usudio da udari na Bulatovića, koji mu je bio jedini pravi konkurent u novoj srpskoj prozi, jer se afirmisao u svetu. Zašto?

Te 1986. godine u Srbiji se „nešto valja". Sprema se srpski nacionalni udar, prekomponovanje Jugoslavije.

Neki činioci o tome otvoreno govore, traže da srpski faktor postane dominantan u Jugoslaviji bez Tita, među njima je najglasniji Miodrag Bulatović. Imao sam prilike da sa Bulatovićem gostujem u Crnoj Gori u organizaciji BIGZ-a (kao dobitnik BIGZ-ove nagrade), učestvovao sam na nekoliko književnih susreta na Crnogorskom primorju i - smučilo mi se. Bulatović uopšte nije nastupao kao pisac, a nije to dozvolio ni drugima.

Odmah je uzimao reč i govorio o aktuelnom slučaju Martinović, tražeći od Crnogoraca (Srba, jer nije priznavao crnogorsku naciju) da preuzmu vlast u državi, sruše legalne organe i od „Jugoslavije načine Srboslaviju". Bilo je jasno da će Slobodan Milošević da postane novi srpski vožd, a Bulatović se kandidovao da bude uz njega.

Kreće „antibirokratska revolucija", postaje očigledno da zajednička država odlazi u prošlost i da se Jugoslavija rastura na republike koje postaju države. Nema sumnje da je Kiš to morao da zna, kao što smo znali svi mi. Ako je Miodrag Bulatović „čovek srpske Udbe", ako ta Udba postaje glavni faktor srpske države, onda proizlazi da nije dobro kačiti se s njim. Dobrice Ćosića još nema na srpskoj političkoj sceni, pogodniji je da bude žigosan kao „dvorski pisac" nego Miodrag Bulatović kao „Udbin pisac".

A ja sam uveren da je „slučaj Kiš" pokrenut posle Miloševićevog puča, u dekadi „novog Tita", njegov politički ishod bi bio sasvim drugačiji, ne bi bilo za Kiša AVNOJ-eve nagrade. Je li to Kiš bio oprezan kad je udario na Titovog a ne na Miloševićevog „dvorskog pisca"? Kao što je bio proračunat kad je sebe proglasio „antistaljinistom" a ne „antikomunistom" i bio protiv „antititoističkog" crnog talasa.

Ne kažem da je napad napred citiranih pisaca na Dobricu Ćosića bio neosnovan, kao što to tvrde ćosićevci. Ali kažem da su Dragan Jeremić, pogotovo Nebojša Vasović, ozbiljno uzdrmali mit o Kišu kao „evropskoj žrtvi srpskog nacionalizma" i „novom Borhesu".

11.

Na kraju, zašto ja ovo pišem, što se guram tamo gde mi nije mesto? Znam da će kišobrani da kažu „šta hoće ovaj seljak iz Južne Srbije, šta ako je kao i Kiš studirao Svetsku književnost, šta se trpa sa svojim četničkim genocidom, šta je to prema holokaustu".

Na pamet mi ne pada da umanjim jevrejsko stradanje u nacističkim logorima, niti da osporim Kišu da mu to bude glavna književna tema. Samo pozdravljam Kišovu dopunu holokausta u staljinističkom arhipelagu Gulag.

Ne stavljam uveličavajuće staklo nad nekim njegovim „pozajmicama", najznačajniji teoretičari književnosti su stali na stanovište da to nije plagijat, odnosno krađa, da je takav metod legalizovan u svetskoj književnosti. Pošto sam samo srednjoškolski profesor književnosti, nije na meni da određujem šta je dozvoljeno a šta zabranjeno u književnom postupku. Dakle, ne osporavam Kiša, iako ne mogu biti slep pred osporavanjem ovog pisca od strane Dragana Jeremića i Nebojše Vasovića.

Ali, zar nije normalno postaviti pitanje: šta je sa srpskim stradanjem, genocidom, kako pod Turcima, tako i u dva svetska rata? Kao što je Kiš opisao pogrom Jevreja u fašističkim i komunističkim logorima, tako je Ćosić opisao albansku golgotu, Goli otok, obračun među komunistima u Titovoj Jugoslaviji... Zašto se to pravo osporava Dobrici Ćosiću? Ne može prvo biti legitimno a drugo nelegitimno.

Istina, Dobrica Ćosić nije opisao Zelengoru, ali to nije učinio ni Danilo Kiš. Valjda su četničku tragediju ostavili za druge pisce, odnosno za mene?! S tim što sam se ja samoinicijativno, nepozvan, bez dozvole komunističkih vlasti, drznuo da napišem i srpsku komediju, odnosno da ismejem Ćosićevo delo. Za razliku od pomenutih pisaca, platio sam punu cenu toj južnjačkoj drskosti. Ne verujem da mi iko može osporiti da sam bio pravi disident i da je cena toga bio život na književnoj margini.

Bio sam daleko od dvora, ali i od zamka u kojem žive pisci. Komunisti meni nisu spustili most da pređem preko jarka i uđem u taj književni zamak. To je razlog što se neprekidno borim za ono što je drugim piscima dato, za svoju krvavu istinu i čovekovo pravo. Moj je usud da pišući o drugima pišem o sebi.

Da pokušam da smestim sebe u kontekst ova dva pisca, kao što sam uradio u romanu „Suvišni pisci u Srbiji" (Bora Stanković, Rade Drainac, Dragiša Vasić, Branko Miljković, Ivan Ivanović). Šta je između ova dva pisca i mene slično, a šta različito?

Sa Dobricom Ćosićem imam isto etničko poreklo. Naime, i njegovi i moji preci su autohtoni Srbijanci (neki bi rekli Moravci), na tlu Srbije su otkad pamte za sebe. Ćosić ih vidi u „Korenima", zatim u partizanima, u novoj državi, ja ih pratim od leskovačkog „Vojvode..." do „Arizana" i dalje.

Sve do komunističke revolucije išli su zajedno (Ćosićev vojvoda Mišić, moj vojvoda Kosta Vojinović), a onda su se nepovratno razišli, jedni otišli u Užice a drugi u Požegu. Ćosić je opisao put svojih predaka kroz Katiće i Dačiće, ja sam to udradio kroz Arizanoviće i Jugoviće. Ne znam baš Ćosićev rodoslov, svi moji preci su dali život za Srbiju: ded po ocu u Topličkom ustanku, ded po majci u Prvom svetskom ratu, moj otac u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, odnosno u četničkom pokretu generala Draže Mihailovića. Sa komunističkom revolucijom Srbija je doživela svoj istorijski poraz. Sa pobedom komunista prestala je da postoji, više nije mogla da se oporavi. To je shvatio i Dobrica Ćosić kad se razočarao u ideale svoje mladosti. M.A. Ivkov u napred citiranom eseju kaže da nije mogao da pređe Rubikon, kad je izjavio da bi da se opet rodi bio skojevac i komunista.

Ćosić je u „Deobama" uzeo na sebe da „uništi" četnički pokret, da ga „razobliči" iznutra, kao što je to uradio Eshil u „Persijancima", odnosno Filip Višnjić u „Početku bune protiv dahija". Ja sam u „Braći Jugovićima" uzeo na sebe da ga kroz sudbinu potomaka poražene strane u građanskom ratu „odbranim". Ćosić je za taj svoj rad nagrađen putovanjem na Galebu (tu je Mirko Kovač besumnje u pravu), a ja osudom na zatvor. To je taj Marinkov Rubikon.

Za Dobricu Ćosića me, dakle, „ne veže nikakva veza jača". Čak bi se moglo reći da smo antipodi. Kad ga je filozof Miladin Životić (napisao pogovor za „Jugovac") ubeđivao da me sa svojim klanom uzme u zaštitu, jer nevin stradam, Ćosić je to odbio sa motivacijom sličnom onom koju je izrekao Vladimir Dedijer: „Neću o četnicima jer nosim njihov geler u kolenu!"

Stvar je u tome što su se skojevac Dobrica Ćosić i kapetan Boža Ivanović u jednom vremenu našli na istom terenu Puste Reke: Ćosić je doleteo u Kosančić da uređuje Mladi borac, u kojem će promovisati četnike kao koljače (priča Carstvo kame) pre nego u romanu „Daleko je sunce", a kapetan Boža je pokušavao da spreči nalet Pekovih i Kočinih brigada iz Crne Gore, koje su preko Jablanice i Toplice žurile u Beograd da preuzmu vlast, potpomognute savezničkim bombardovanjem srbijanskih gradova (dokumentarna knjiga Momčila Pavlovića i Veroljuba Trajkovića „Bombardovanje Leskovca").

U daljem razvoju događaja kapetan Boža, u sastavu Keserovićeve grupe korpusa oslobađa Kruševac, da bi Sovjeti ušli u grad bez borbe, a omladinac Ćosić ulazi u Beograd „prvi put u životu, na jednom kamionu" da se useli u „kuću Vukašina Katića" (izvanredna romansijerska dosetka!) i zaposli se u AGITPROPU u kojem se satanizuju četnici, razume se i kapetan Boža Ivanović.

Imam, dakle više razloga za otklon od Ćosića nego Danilo Kiš i ini. Prihvatam tvrdnju da u estetskom smislu Ćosiću dosta toga škripi. Ali ne mogu da prihvatim da je Ćosić beznačajan pisac i da ga „niko osim „književnih moljaca" neće čitati posle njegove smrti". Hteli to ili ne negatori Ćosića da priznaju, ali ovaj pisac je stvorio „svoje delo", oživeo „srbijanski svet", animirao „veliki broj likova", reprezentovao „celu jednu državu".

Možda neko zna bolje napisan lik u srpskoj književnosti od Vukašina Katića? A Srbi će se uvek baviti vojvodom Živojinom Mišićem, makar on u Ćosićevom romanu samo jeo jabuke! Pamflet Mirka Kovača mi je odvratan isto toliko koliko i Ćosićevo putovanje na Galebu.

Sa Danilom Kišom stvari stoje drugačije. Ista smo generacija, slična nam je sudbina, obojica smo studirali Svetsku književnost. Istina, Kiš je u Beograd došao iz kraljevskog Cetinja a ja iz „palanke u planini" (Anđelija Lazarević), ali to ne menja bitno stvar. Suština je u tome da je Kiš prispeo na Svetsku kao „žrtva fašističkog terora" a ja kao „potomak izdajnika". To je značilo za Kiša stipendiju, dom, a za mene noćenje na železničkoj stanici, ilegalisanje u Studentskom gradu.

No Svetska nas je izjednačila. Obojica smo postali „kosmopoliti" što je Svetska podrazumevala. Tako nam se pogled na svet u mnogome podudario, bez obzira što se on bavio Jevrejstvom a ja Srpstvom. Bez poređenja, ali oba ova naroda su u istoriji mnogo stradala.

I Kiš i ja smo imali bar dve identične životne katastrofe. Kiš led na Dunavu a ja Zelengoru; Kiš lažnu optužbu za plagijat a ja zabranu knjige. U prvom slučaju ishod je bio isti: teške detinje traume koje određuju potonji život. Otud u obojice tema telemahije, odnosno traganja za ocem. Kišu je ta tema priznata, meni uskraćena.

Njega su za jevrejsku telemahiju komunisti nagradili Sedmojulskom nagradom, mene su komunisti za srbijansku telemahiju osudili na robiju. U drugom slučaju, koterijski (klanovski) napad na Kiša načinio ga je svetskim piscem. Državni napad na mene označio me je zabranjenim piscem, od „sada pa do večnosti".

Kiša je Jevrejstvo uzdiglo, mene je Srpstvo unizilo. Kiša je branio Oskar Davičo, o meni je Dobrica Ćosić ćutao. (Istina, u vreme moje osude Ćosić možda nije ni mogao da govori. Ali kad se vratio na vlast, zašto me onda nije rehabilitovao, a kao predsednik države je to mogao. Draga Mašin je vratila Domanovića na posao! Zašto se Ćosić zalagao za rehabilitaciju golootočana ali ne i četnika? Marinko Arsić Ivkov je napred na to pitanje odgovorio.)

U redu, Kiš je svoje stradanje sublimirao u „partizanskom dvorskom piscu" Dobrici Ćosiću, zato mu se narugao u „Pesniku revolucije na predsedničkom brodu". Ja sam svoje stradanje video u Predsedniku koji ima brod, u Crvenom kralju. Podržavam Gojka Tešića da je bilo primerenije da je pesnik revolucije Oskar Davičo.

Kad smo došli u situaciju „samoopredeljenja", Kiša je čekala stipendija za usavršavanje u Francuskoj, posao u Ateljeu 212, širom otvorena vrata srpske književnosti. Mene je čekala provincija, tegoban posao u srednjoj školi, mukotrpno probijanje u literaturu iz provincijske zabiti.

Tako su nam se putevi u potpunosti razišli, Kiš je materijalizovao našu Svetsku književnost u Evropi, ja sam jedva dobio nekakvu moravsku školu, da bih posle rušenja liberalizma u Srbiji ostao i bez nje, jer su komunisti našli da „trujem omladinu". Kiš je dobio da bude izgnanik poput Džojsa, priznat i slavan, a ja ilegalac, poput Domanovića, prezren i odbačen od srpske vlasti. Kiš je svoje izgnanstvo naplatio odmah i sada. Meni je ostalo da čekam Domanovića negde u Paklu srpske budućnosti.

Kao što nisam prihvatio tvrdnju da je Dobrica Ćosić „mali pisac", tako ne prihvatam ni stav da je Danilo Kiš „veliki pisac". Jer da bi jedan pisac bio veliki mora da stvori svoj svet a ne da pozajmi tuđi. Ili bar da bude prorok a ne epigon.

Ne znam da li je ovo odgovor na pitanje zašto sam se toliko bavio Kišovom poemom kad sam došao u priliku da je uvrstim u „Čitanku srpske političke poezije"?

Sremčica, 2019.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane