Natrag

Esej

Fizičari ili metafizičari (3)

Spor oko ''crnih rupa'' i ''velikog praska''

Prisećam se jednog razgovora na Hisaru u Prokuplju sa pesnicima učesnicima Drainčevih pesničkih susreta. Jedan od njih (sve mi se čini da je to bio Mariokov?) je tad rekao da bi „Ivan Ivanović bio veliki pisac da je u svoju literaturu uneo pored fizike i metafiziku". Slikao si ono što vidiš, kao tvoj Boža Ilić! Nisi slikao ono što ne vidiš, kao Pikaso! Ovaj razgovor sam vodio u „zrelosti", u vreme „Arizana" i „Jugovca", i nisam mu pridao značaj. I Stevan Sremac, i Radoje Domanović, i Bora Stanković (pisci koje sam u „starosti" obradio u romanu „Tri pisca") su bili „fizičari", odnosno opisivali su svet koji su videli, pa spadaju u najveće srpske pisce. Zašto bi za mene važio drugačiji argument? Ali, kad se sad toga prisećam, u poznoj dobi kad više nisam sposoban da pišem „Arizane"... sve mi se čini da nije da pesnik nije bio u pravu. Valjda sam zato prešao na esej, jer lakše je svet sagledavati kroz druge nego kroz sebe. Ali nisam našao argument za tvrdnju pesnika da je Pikaso veći slikar od Bože Ilića „jer je slikao ono što se ne vidi". Jer, da je Boža Ilić slikao kao Pikaso, ne bi bio Boža Ilić!Dakle, pošto više ne mogu da pišem romane - čitam filozofske spise. U tekstu koji sledi predočavam čitaocu tri „metafizičara" (Špengler, Fukujama, Hoking), koje teorijski pokušavam da pojmim, umesto tri „fizičara" (Sremac, Domanović, Stanković), kojima sam se romaneskno bavio.

Ivan Ivanović

7.

Stiven Hoking (1942 - 2018) bio je britanski teoretski fizičar, kosmolog, direktor istraživanja u Centru za teorijsku kosmologiju na Univerzitetu u Kembridžu. U promišljanju svemira, Hoking je povezao teorije o opštoj relativnosti i kvantnoj mehanici. Njegovo je otkriće da svemir drže crne rupe koje zaustavljaju težnju nebeskih tela za nestajanje u beskraju.

Pročitao sam dve Hokingove knjige, „Kratka istorija vremena" iz 1988. godine i „Kraća istorija vrenmena" iz 2005. godine. U njima je ovaj jedinstveni čovek i naučnik izložio, na sreću čitaoca, precizno i jasno svoj pogled na „nejasnu" i „tajanstvenu" istoriju vremena.Po njemu, sve je u vremenu koje teče kao Heraklitova reka.

Njegova biografija kaže da je diplomirao fiziku na Oksfordu gde je nastavio svoju akademsku karijeru. Postao je član Kraljevskog društva 1974, profesor matematike 1979. Kao student dobio je veoma progresivnu neuromotoričku bolest koja veoma onesposobljuje i ograničava kretanje i govor. Svoj matematički rad je nastavio mentalno i saopštavao ga tek u završnom obliku. Njegov životni rad predstavlja izvanrednu pobedu nad teškom fizičkom onesposobljenošću.

Hoking je započeo proučavanje opšte teorije relativnosti, primećujući da „Ajnštajnova teorija ne objašnjava kvantnomehaničku prirodu fizike i nije u stanju da adekvatno opiše gravitacione singularitete poput „crnih rupa" ili „velikog praska".

Hoking je veoma unapredio naše znanje o crnim rupama. Godine 1974. došao je do izvanrednog rezultata da crne rupe mogu emitovati toplotno zračenje. Na primer, ako je par čestica-antičestica nastao u blizini horizonta događaja, a samo jedna je unutar njega, tada crna rupa efektivno emituje toplotno zračenje. Konačna se temperatura otuda mora povezati s crnom rupom, a analogija između mehanike crne rupe i termodinamike je stvarna. Indirektan dokaz za postojanje crnih rupa u centru aktivnih galaksija je sada zadobijen: postoji izvestan dokaz da je u centru naše galaksije, Mlečnog puta, crna rupa. Ako sam dobro razumeo, crne rupe drže kosmos.

Hoking se nije samo bavio teorijskom fizikom, nego i filozofijom života na Zemlji. 2006. godine postavio je otvoreno pitanje na internetu, koje glasi: "U svetu koji je u haosu politički, socijalno i ekološki, kako ljudska vrsta može da se održi još 100 godina?", kasnije pojašnjavajući: "Ja ne znam odgovor. Zato sam i postavio pitanje, da ljudi o tome razmišljaju i da budu svesni opasnosti sa kojima se sada suočavamo."

Hoking je izjavio da, s obzirom na prostranost svemira, vanzemaljci verovatno postoje, ali da kontakt sa njima treba izbeći. On je upozorio da bi vanzemaljci mogli opljačkati Zemlju zbog resursa. Tako je 2010. godine rekao: "Ako nas posete vanzemaljci, ishod bi bio kao kada je Kolumbo došao u Ameriku, što se nije pokazalo kao dobro za Indijance." Nedavno je NASA objavila da je gotovo izvesno da u našoj galaksiji Mlečnog puta postoji još sedam planeta sa sličnim geo-fizičkim uslovima na kojima je mogla da se razvije neka civilizacija.

Zanimljivo je šta je o njemu rekao bivši američki predsednik Barak Obama: "Iz njegovih kolica, poveo nas je na putovanje u najudaljenije kutke svemira. U tom poduhvatu, on je pokrenuo našu maštu i pokazao nam snagu ljudskog duha".

Inače, Stiven Hoking je bio od onih naučnika koji su „ubili Boga". Poglavar rimokatoličke crkve Papa Jovan Pavle II (Vojtila) nije se slagao sa njegovim radom i tvrdnjama na temu o postanku sveta, pošto je opšte poznata Hokingova tvrdnja da Bog ne postoji. Na jednoj konferenciji na temu kosmosa i njegovog proučavanju u Vatikanu, Papa je poručio da je kosmos stvorio Bog i da tu nema šta da se istražuje. Hoking, koji se naravno nije složio sa tom tvrdnjom, u šali je prokomentarisao da mu se nije svidela ideja da bi mogao proći kao Galileo Galilej, koji je predat inkviziciji.

Stiven Hoking je izneo novo apokaliptično predviđanje za Zemlju, upozoravajući da će planeta za manje od 600 godina postati "užarena vatrena lopta". Ovu sumornu projekciju Hoking je najavio tokom video-samita u Pekingu, tokom kojeg je rekao da će ljudi odlučno morati da idu "tamo gde niko do sada nije išao", ukoliko žele da ljudska vrsta preživi narednih milion godina.

Kako je rekao, planeta će biti prenaseljena do 2600. godine, a povećana potrošnja energije će Zemlju da pretvori u užarenu loptu.

FOTHoking je ipak ostavio malo mesta za nadu uz pomoć svog projekta Zvezdani proboj. Ovaj njegov projekat, vredan 100 miliona dolara, podržali su ruski internet milijarder Jurij Milner i osnivač Fejsbuka Mark Zakerberg, a plan je da se dosegne do najbliže zvezde izvan solarnog sistema, u nadi da će se tamo naći planeta na kojoj bi život bio moguć.

Namera je da se pošalju mali svemirski brodovi na svetlosni pogon do Alfa Kentaura, jednog od najbližih sistema našem, koji je udaljen 4,3 svetlosnih godina.

„Tim pogonom mogli bismo da stignemo na Mars za manje od jednog sata, a do Plutona za dan. Pored Vojadžera bismo prošli za nedelju dana i stigli bismo do Alfa Kentaura za 20 godina", rekao je Hoking.

To je što se tiče Svemira. Pošto će svet, u narednih pedeset godina, da potroši resurse Zemlje, ništa mu drugo neće preostati do da pokuša da ih „doturi" sa druge planete ili da se „iseli" sa Zemlje. Nema sumnje da je Hokingova vizija budućnosti života ljudi na Zemlji apokaliptična, postavljam pitanje da li je realistična. Naravno da na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali i Hoking je priznao da on može samo da postavlja pitanja.

Stiven Hoking je verovao da će napredak u genetskom inženjeringu stvoriti buduće generacije „superljudi" koje će konačno uništiti ostatak čovečanstva. U tek objavljenim pisanim radovima, Hoking je predvideo da će se elitna klasa fizički i intelektualno snažnih ljudi razviti iz bogatog sloja građana koji su odlučili da poprave svoju DNK i da izvrše neophodne izmene genetskog materijala svoje dece. „Siguran sam da će tokom ovog veka ljudi otkriti kako da izmene inteligenciju i instinkte, kako što je agresija", napisao je. „Verovatno će biti doneti zakoni kojim će se zabraniti izvršavanje procedura genetskog inženjerstva na ljudima. Ipak, neki neće moći da odole iskušenju da poboljšaju svoje ljudske osobine, kao što su pamćenje, otpornost na bolesti i životni vek."

Oni koji ne budu imali dovoljno sredstava da se podvrgnu takvoj proceduri, pripadaće nižoj klasi „neunapređenih ljudi", kako je istaknuto u njegovoj knjizi. "Kratki odgovori na velika pitanja". Bogati koji imaju moć i sredstva mogli bi da se poigraju svojim genetskim materijalom i unaprede snagu, pamćenje i otpornost prema bolestima.

Takav dvoslojni društveni sistem, kako je predvideo Stiven Hoking, mogao bi da ima pogubne društvene posledice. „Kad se pojave takvi „superljudi", pojaviće se i značajni politički problemi sa „neunapređenim ljudima" koji neće moći da se takmiče sa njima", napisao je. „Pretpostavljam da će izumreti ili jednostavno postati nevažni. Umesto toga, postojaće rasa ljudi koji će se stalno i sve brže i više usavršavati."

„Ako ljudska rasa uspe da se na taj način promeni, verovatno će se proširiti i kolonizovati druge planete i zvezde." Iako se „superljudi" neće pojaviti u našem vremenu, nova tehnologija promene gena je već prouzrokovala zabrinutost zbog mogućeg stvaranja dece „po narudžbini".

Hokingu ide u prilog jedan izveštaj o genetskom inženjringu, povodom rada jednog švedskog naučnika, koji koristi tehnike da bi izmenio ljudski embrion. Ovaj izvešaj je iz 2016. godine. „Treba da strepimo od mogućnosti da se takve tehnike mogu iskoristiti da bi se, na neki način, stvorili genetski modifikovani ljudi. Kad roditelji naruče kakvo će im dete biti, izaberu kakve će osobine imati, izaberu da bude više, snažnije, pametnije, ili nešto slično tome". To će biti kraj čovečanstva.

Stiven Hoking je dobro poznat po razjašnjavanju mnogih zbunjujućih ideja u nauci, kao što su priroda crnih rupa i mogućnost postojanja multiverzuma. Međutim, pred kraj života, sve je više isticao probleme s kojima bi se svet mogao suočiti u budućnosti.

Nekoliko godina pred smrt, Hoking je upozoravao na potencijalnu opasnost koja nam preti od veštačke inteligencije. „Napredak super inteligentne veštačke inteligencije biće nešto najbolje ili najgore što se do sada desilo ljudskoj vrsti", napisao je. „Prava opasnost ne dolazi od njene zlonamernosti već od sposobnosti. Super inteligenta veštačka inteligencija biće izuzetno uspešna u ostvarivanju svojih ciljeva, a ako ti ciljevi ne budu..."

Čuveni fizičar je istakao da je najstrašnije to što još ne znamo da li je veštačka inteligencija korisna ili pogubna za čovečanstvo. „Ne možemo da znamo da li će nam veštačka inteligencija neograničeno pružati pomoć ili će nas ignorisati, sklanjati na stranu i konačno uništiti", rekao je.

I dok veštačka inteligencija može da bude neizmerno korisna u suzbijanju siromaštva, bolesti i obnavljanja prirodnog okruženja, nemoguće je predvideti šta bismo mogli da dostignemo kad naš um bude ojačan veštačkom inteligencijom.

„Ona bi mogla da bude najgori izum u istoriji civilizacije koji sa sobom donosi opasnosti kao što je autonomno naoružanje ili nove metode koje bi se koristile da bi manjina ugnjetavala većinu."

„Mogla bi da razvije sopstvenu volju koja bi bila u sukobu sa našom i koja bi mogla da nas uništi." Hoking je upozoravao na to da bi naučnici i vlade na globalnom nivou trebalo da se usredsrede na povećanje njene dobrobiti za društvo, a ne na njenu sposobnost. „Trebalo bi da angažujemo delotvorni upravljački mehanizam na svim poljima razvoja veštačke inteligencije", rekao je. „Stojimo na pragu vrlog novog sveta koji je uzbudljiv, ali i opasan, a mi smo u njemu tek pioniri", reči su ovog fizičara.

Prisećam se dileme koje su u pogledu atomske energije imali njeni pronalazači i teoretičari, Albert Ajnštajn i Robert Openhajmer. I sad mi je u sećanju izvanredna drama „Slučaj Openhajmer" o progonu čoveka za koga se može reći da je otac atomske bombe.

Openhajmer je tokom Drugog svetskog rata bio na čelu istraživačkog rada za proizvodnju atomske bombe.

Kao što je poznato, dve „njegove" bombe bačene su na Japan 6. i 9. avgusta 1945. godine, na gradove Hirišimu i Nagasaki, što je dovelo do kapitulacije Japana i okončanja Drugog svetskog rata 15. avugusta 1945. godine.

Posle rata Openhajmer se negativno odnosio prema projektu izradeoptužen zbog simpatija prema komunizmu u vreme „lova na veštice" koji je pokrenuo senator Makarti. Iako su policijska ispitivanja dokazala njegovu lojalnost SAD, ipak mu je zabranjen pristup poverljivim dokumentima o nuklearnom istraživanjima. Iako je ostao bez političkog uticaja, Openhajmer je nastavio da predaje, piše i radi u oblasti fizike. Deceniju kasnije, predsednik Džon F. Kenedi, što je bio gest političke rehabilitacije.

Drama „Slučaj Openhajmer" je drama savesti u kojoj je suprotstavljen čovekov um i osećanje odgovornosti. Openhajmer je etiku stavio ispred nauke.

Sa zadovoljstvom pišem da je o životu Stivena Hokinga snimljen film „Teorija svega" po memoarima njegove supruge Džejn. Scenario za film je napisao Entoni Makarten a režirao je Džejms Marš. Glavne uloge su igrali Edi Redmejn i Felisiti Džouns. Film je dobio pet Oskara, jedan je Edi Redmejnu za ulogu Stivena Hokinga.

8.

Pošto sam čitaocu predstavio tri svetska „metafizičara", ostalo mi je da ih sagledam iz ugla trojice srpskih „fizičara", iz prostog razloga što lakše poimam Boru Stankovića nego Stivena Hokinga. A još više Stevana (Stivena!) Sremca, koji je genijalno ismejao svet u kojem je živeo a da nije postavio pitanje njegovog postojanja. Da „metafizičarima" postavim pitanja „fizičara", odnosno da realizam Srbijanca „suprotstavim" filozofiji građanina sveta.

Ako nije prepotentno da jedan „provincijalac", kako me je Mariokov detektovao na Hisaru u Prokuplju, koji je čitav život proživeo u izgnanstvu, koje palanačkih gradića Aleksandrovca i Kuršumlije, koje srbijanskih palanki Prokuplja i Leskovca, koje južnog beogradskog predgrađa Sremčice - iz te „palanačke filozofije" raspravlja o pitanjima „fizike" i „metafizike" sa najvećim svetskim umovima.

Ali, pošto je svet postao „globalno selo", kako ga je definisao kanadski filozof Maršal Makluan, eto i to je moguće, da „sediš na maleckoj stolici ali da gledaš u golemo nebo" - čuveni aforizam Leskovčanina Radeta Jovića - i postavljaš faustovska pitanja iz opanaka Sande Arizana iz Doljevca, kroz čiji se život prelomio svetski komunizam Karla Marksa.

Koja su moja pitanja? Odnosno u čemu se ne slažem sa „metafizičarima".

Držim da je najlakše „oboriti" sistem koji je stvorio Osvald Špengler. Ne zato što Nemac nije razumeo Zapadni svet, kojem je i sam pripadao, ma koliko mu ne povlađivao, nego što je idealizovao Istočni svet.

Špengler je umro 1936. godine iste godine kad sam se ja rodio. Kao osamdesetočetvorogodišnjak imao sam gotovo ceo jedan vek, ili bar čovekov život, da sagledam ono što po prirodi stvari filozof nije mogao da vidi. Dozvoljavam da moj um zaostaje za Špenglerovim, ali vreme je na mojoj strani. Ono što je on participirao ja sam gledao, moja slika je realnija.

Dakle, Špengler nije mogao da vidi novi veliki rat, Svetski rat, koji je promenio iz osnova sliku sveta. Istina, intuitivno je shvatio da Hitler nije taj koji menja svet na bolje, distancirao se od nemačkog nacionalizma. Ali nije sagledao ulogu Lenjina i Staljina u svetskoj revoluciji, mada je imao osamnaest godina da je gleda. Prosto je neverovatno kako jedan tako veliki um nije anticipirao degeneraciju svetske istorije koju je doneo komunizam. Njegova idealizacija „humanističkog socijalizma", u suštini preuzeta od Marksa, nije overena u komunističkoj praksi. Drugim rečima, ako Zapad po prirodi istorijskog razvoja mora da siđe sa scene, to nije značilo da će Istok automatski da preuzme njegovu ulogu. Kao i toliki komunisti sveta, i Špengler je bio u zabludi.

Ono što Špengler nije mogao da sagleda ja sam video. Istok jeste izašao kao pobednik u Svetskom ratu (Staljin je od Zapadnih saveznika oteo pola Evrope!), ali nije mogao da pobedi sebe. Lenjin i Staljin nisu bili vođi svetske revolucije nego njeni uzurpatori, novi ruski carevi namesto ubijenih Romanova. Socijalizam se nije mogao graditi na diktaturi, zato je doživeo neslavan kraj. Nije Zapad pobedio Istok, nego je Istok porazio sebe. I za to mu nije bio potreban jedan milenijum, nego jedan ljudski vek, koliko moj.

Sa raspadom komunizma raspao se i moj svet. Ne što sam ga voleo, nego što drugi nisam imao. Ma koliko svet idealizovao vođu Jugoslavije Josipa Broza Tita, jasno je da je ovaj „miljenik Zapada" bio varalica, kao Feliks Krul. Jugoslovenski put u socijalizam jednostavno nije postojao, bila je to još jedna laž svetske istorije. A ja sam bio slepi putnik na tom brodu, kao i Mariokov.

Stoga bih mogao Osvaldu Špengleru da „referišem" na onom svetu da njegova teorija o koncentričnim krugovima istorije koji se neminovno rasturaju, nije izdržala probu vremena. Čak ni Zapad nije propao, iako je stalno bio u opasnosti da mu se to desi.

Komunistički Istok nije postao „nova civilizacija" koja će da smeni Zapadnu, desilo se obrnuto, Zapad je preživeo Istok. A, pošto je svet postao „globalno selo", ma koliko nacionalisti bili protiv njega, prosto je nezamislivo da će se, recimo, u Amazoniji, ili negde drugde, stvoriti nova civilizacija koja će da zameni Zapadnu. A da to istorija ne zna. Svaka čast Špengleru i Marksu za kritiku kapitalističkog Zapada, ali oni nisu bili dobri proroci. Njihov projekat je bio isto što i Utopija Tomasa Mora.

Iako je prošla samo trideset jedna godina od Fukujaminog „Kraja istorije", već sad je jasno da je njegova teorija da se istorija završava liberalnim kapitalizmom takođe promašaj. Možda je problem i u tome što je Fukujama više filozof Amerike nego Evrope. On ne reprezentuje autentično Zapad. Njegovo umovanje je u službi SAD-a kao vodeće svetske sile (posle propasti komunizma), ali nema svet kao istorijski aegument. Čak u samoj Americi, Fukujama nije predvideo Donalda Trampa kao populističkog predsednika, koji će da promoviše američki nacionalizam i da se distancia od svega što je njegov prethodnik Barak Obama, u saradnji sa Evropom, postigao. A svet ne samo da se ne kreće smerom koji je predvideo Fukujama nego ide suprotnim. SAD ne samo da nisu više svetski argument, nego poništavaju tekovine Zapada.

Fukujama je tvrdio da je ono što radi SAD toliko dobro i istorijski utemeljeno da ostatku sveta preostaje samo da to prihvati. Nema ništa od toga. SAD pod Donaldom Trampom ne samo da nisu svetski lider, nego su izgubile i Evropu. Ne samo da svet nije prihvatio američki liberalni kapitalizam, nego to nije učinila ni Evropa. A Evropa je više Zapad nego Amerika, novi kontinent je skorojević.

Da ne ulazimo u dublju analizu Fukujamine doktrine o kraju istorije, dovoljno je da pogledamo kuda idu dve rivalske super sile Americi, Rusija i Kina. Ne samo da najprostranija i resursima najbogatija zemlja sveta Rusija nije prihvatila Zapadni model društva, nego ga je u potpunosti odbacila. Rusija koju zastupa Vladimir Putin je autokratska država, sa jednim liderom kao jedinim centrom odlučivanja, timokratska a ne demokratska republika. Nažalost, Putin je poništio dostignuća sovjetskog komunizma, koji je pod Gorbačovom bio na putu ka demokratiji.

Ne znam da li je Putin bliži Petru Velikom ili Ivanu Groznom, ali je izvesno da je novi car, doživotni predsednik, što mu je Duma ovih dana potvrdila.

Kina, najmnogoljudnija zemlja sveta, sa „čistim" komunizmom koji se zvao maoizam, takođe je odbacila komunizam. Istina, njome vlada Komunistička partija Kine kao u vreme Maoa, ali je u osnovi kapitalistička država taman koliko Amerika. Ne samo da se Kina po rušenju maoizma nije demokratizovala, kako je očekivao Zapadni prorok Fukujama, nego je na Tjenanmenu tenkovima pogazila svoju demokratsku omladinu.

Danas je to hibridna država, sa komunističkom upravom i kapitalističkom ekonomijom, istorijski teško održiva, jer nijedan hibrid se nije održao. I Kina je dobila svog doživotnog predsednika u ličnosti Sija Đinpinga.

Oba ova primera demantuju Fukujamino očekivanje da će svet prihvatiti Zapadni model demokratije i usavršavati ga narednih pola milenijuma. U stvari, dešava se obrnuto, Zapad se sve više svodi na Evropsku Uniju, a ova na savez dve države, koje su u istoriji stalno bile u sukobu, na Nemačku i Francusku. Model teško održiv.

U stvari, da anticipiram Špenglera i Fukujamu, Evropska Unija je poslednja šansa Zapada da ostane na istorijskoj sceni.

Ako su dvojica navedenih proroka još i dozvoljavala nekakav optimizam u pogledu budućnosti čovečanstva, Hoking nudi pesimizam. Svet ovakav kakav je teško da je održiv još 100 godina! Čovek sve radi da uništi planetu koja ga je stvorila.

Resurse kojima raspolaže potrošiće u narednih pola veka, a onda će svi biti siromašni. Hoking, koji je pre svega fizičar, ne potencira toliko socijalni faktor u borbi za opstanak sveta, više ga zanima materijalni problem energije koja nestaje. Ali uviđa da je isto tako bitan problem prenaseljenosti planete koja neće moći da podnese nekontrolisani natalitet. Ili problem klimatskih promena koje su prouzrokovane zagađenjem zemlje od strane čoveka.

Sa trenutnom inteligencijom kojom raspolaže čovek nije u stanju da reši ove probleme. A veštačka inteligencija koju čovek može da stvori vratiće čovečanstvo u robovlasnički sistem.

Naravno, da su mogući incidenti koji će da ubrzaju Hokongovu prognozu. Recimo, nuklearni rat koji će uništiti čovečanstvo. Ili, neki novi virus (kao što je sad Korona) kome čovek neće moći da se odupre.

Da se vratim na početak teksta, razgovoru sa Mariokovim na Hisaru u Prokuplju. Ivan Ivanović je slikao svet koji vidi, kao slikar Boža Ilić, jer je to znao da radi. Da je slikao svet Pabla Pikasa, ne bi bio Ivan Ivanović.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane