Natrag

Polemike

Beskrajni književni rat (3)

Večna kuća im je u istoj aleji

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Postoje, međutim, i drugačija svedočenja, koja pominje Perivoje Popović u on-lajn izdanju Dana od 29. marta 2011. godine, a vezana su za eliminisanje Danila Kiša iz užeg izbora pisaca za dobijanje najveće crnogorske književne nagrade 1984. godine. „Jedna visoka politička ličnost" je u nekakvom „zelenom salonu" crnogorskog pisca Jevrema Brkovića proglasila Danila Kiša za klevetnika SSSR-a i kritičara „našeg socijalizma", Tita i Golog otoka, u čemu su ga podržali pisci Antonije Isaković, Jevrem Brković i Izet Sarajlić, opanjkavši autora Grobnice za Borisa Davidoviča da je „nikakav pisac", „osvjedočeni antikomunist i čovjek CIA", pozvavši se pri tom na izjave Mihaila Lalića u listu Politika ekspres.

Kišov prijatelj Mirko Kovač kasnije je ovako sumirao ceo rat:

„Te književne ništarije i novinarske propalice igrale su na tu kartu da ga proglase plagijatorom i lopužom, a iza toga se skrivala mračna antisemitska, šovinistička i staljinistička nakana. Razbojnici su Danila izveli na sud. A on je tu briljirao, držao je lekcije iz etike i estetike, lekcije iz književnosti. On je branio vlastiti život. Na kraju je njegovim progoniteljima uzvraćeno Božjom pravdom, Danilovim uzletom u sam vrh svjetske književnosti."

Glavni Kišov oponent, Dragan Jeremić, ostatak života je proveo pišući Narcis bez lica, utuk na Čas anatomije. On je, zapisao je Dobrilo Aranitović, platio najveći ceh zbog osporavanja Danila Kiša. „Optuživan je za monopol na književnoj sceni, za antisemitizam, i stotinu drugih grijehova. Radilo se o svemoćnom Kiš-lobiju koji i danas vlada našom književnom scenom. Jeremić, lažno optuživan za monopol, protjeran je iz svih časopisa i listova, nigdje nije mogao da objavi bilo kakav odgovor na tu bezočnu hajku, dok su sve moguće institucije, udruženja i kišolozi obasule Danila Kiša svim mogućim nagradama i priznanjima."

A ono oko čega su se dve zaraćene strane tako žestoko borile na književnoteorijskom delu ratišta, samo deceniju kasnije, pobedom postmodernizma i rastegljivih teorija citatnosti, reciklaže i kompilacije, postalo je besmisleno. Zajedno sa poslednjim pisaćim mašinama i klasičnim štamparijama, i klasično pitanje originalnosti i plagijata je otišlo u staro gvožđe.

Može biti da će i navodnici, kojima se mi toliko razbacujemo u ovom traganju, prvi biti bačeni na otpad.

Ali oni što gube moraju da se teše: vreme je sudija koji menja ćud.

Zato mi koračamo dalje.

I poput ratnih veterana, samo bez kolajni na prsima, odajemo poslednju poštu jednom po jednom učesniku polemike. Jer svi su otišli iznenada i prerano, u najboljim stvaralačkim godinama. Nije na nama da sudimo koliko su tom odlasku doprinele ratne rane i traume.

U narednih desetak godina poprište je ostalo bez glavnih aktera. Napustili su nas ovim redom: Dragan Jeremić, Danilo Kiš, Zoran Gavrilović, Miodrag Bulatović, Dragoljub Golubović, Božidar Milidragović, Zoran Sekulić, Zoran Petrović. Trojicu glavnih aktera smrt je ujedinila zauvek: Dragan Jeremić, Danilo Kiš i Miodrag Bulatović počivaju jedan pored drugog, u zajedničkoj večnoj kući, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Tako je, teška kao zavesa i crna kao tačka, na poprište pala noć.

Varljiva noć.

Kiš je i posle smrti priredio iznenađenje. Pokopan je uz opelo pravoslavnih sveštenika.

Njegov bliski prijatelj Mirko Kovač je zapisao:

„Mislim da nije bio vernik ni jednog dana. I kad nam ga je već smrt uzela, onda sam priželjkivao da se pokop obavi u intimnom krugu, među prijateljima i rodbinom, a ne uz pojanje pravoslavno i mahanje kandilima i to u vrijeme kad se u pravoslavce promeću nitkovi i već tada najavljuju svoj krvavi pohod koji evo još traje. Bilo bi mi draže da je u svojoj oporuci izrazio želju da bude pokopan u Parizu ili barem na Cetinju gdje je zasigurno teško živjeti, ali bit će da je u grobu tamo ugodno ležati, a on je odlučio da ga sahrane blizu onih i sa onima u aleji velikana koji su ga na koncu oterali u smrt.

Pomislio sam da se neki obrat duševni ili mistični zbio u zadnji čas, ali mi je Pascale rekla, a ona mu je bila najbliža i najodanija, da nije gubio prisebnost ni u jednom trenutku, niti zapao u bilo kakav vjerski ili mistični košmar.

I Stanko, koji je čitavo vrijeme bio uza nj i kojega je Kiš beskrajno volio, pokušao je blago i s oprezom, kakav je već senzibilan i odmjeren, da ga upozori kako bi se pokop po pravoslavnom obredu mogao krivo tumačiti, pa čak i zloupotrijebiti, našto je Danilo samo odmahnuo i rekao da će tako spriječiti komuniste da mu drže govore."

Kovač nikako nije mogao da se pomiri sa Kišovom „pravoslavnom sahranom".

„Mogu čak pouzdano i izbliza reći da ga je ponajmanje zanimalo pravoslavlje, čak je imao i neku odbojnost prema 'sektaštvu i raskolništvu pravoslavlja'... Na sprovodu Danilu Kišu, pored njegovih iskrenih prijatelja, sljedbenika, čitatelja i štovatelja, bila je masa svakovrsnih oportunista, netom probuđenih pravoslavaca, šovinista, umjetničkog šljama, te čitavo krdo političke stoke iz Miloševićevih štala.

Ako se Danilo Kiš pribojavao političkih govora na pogrebu, onda je takav govor imao, ali iz usta crkovnjaka, episkopa Amfilohija koji je predvodio pogrebnu paradu, a njegova besjeda vrvjela je od pogrešaka i neznanja, te općih mjesta koja se mogu svakome utrapiti ('pismonosac jovovskog kova', 'tragatelj duše', itd.). Ali ono što je najgore i što bi tanahnog pjesnika zasigurno ljutilo, jest Amfilohijeva laž u Večernjim novostima kako je on dul1e vremena 'bio Kišov duhovnik', što će reći da mu se pisac ispovijedao, a duhovnik ga pripremao za onostrane putove i vraćao pravoj vjeri, da bi nad grobom mogao uzviknuti: 'Sahranjujemo te molitvom Pravoslavne crkve koja te primila u svoja njedra...' Mislim da ga Kiš nije nikad upoznao, niti bi se takvom tipu ikad povjerio. Uostalom, da je odlazio k njemu, zasigurno bih to znao, jer sam bio upućen i u mnogo važnije Kišove tajne. Ako sam znao da je odlazio psihijatru, znao bih i za odlaske 'duhovniku'."

Poneko je možda i poverovao Kovaču.

Mnogi su, međutim, mislili da je to bila Kišova poslednja poruka protivnicima koji su osporavali njegovu pripadnost srpskoj književnosti i srpskom narodu, njegov poslednji coupe de grace. A bilo je i onih koji su njegovo pravoslavlje protumačili „prozaičnije", kao njegov ustupak Srpskoj akademiji nauka, u koju je primljen pred smrt. Njima u prilog ide i ono što je Vidosav Stevanović zabeležio u svom dnevniku, objavljenom mnogo godina kasnije. U dnevniku piše da je Dobrica Ćosić rekao Stevanoviću da je Kiš želeo da ga prime u Akademiju: „Prišao nam je. Pošto je teško bolestan, dopustili smo mu da umre kao srpski akademik". Stevanović zamera Kišu što je postao član Akademije koju je Bogdan Bogdanović upravo bio napustio.

Kišova smrt kao da je odškrinula tek zatvorena vrata polemike.

Čekana je samo varnica

Dok smo je čekali, uočili smo dva teksta, koja izgleda nisu izazvala nikakvu pažnju, još uvek desetkovanih, zaraćenih strana.

U Politici je 9. marta 1991. objavljen tekst „Granice smrtnosti" engleskog pisca i profesora, stručnjaka za modernu književnost i redovnog saradnika Tajmsovog „Književnog dodatka", Gabrijela Josipovicija. Autor se bavi Kišovim romanom Peščanik, o kojem daje veoma lošu ocenu. Josipovici smatra da je Kiš „nespretni imitator koji nije uistinu shvatio implikacije onoga što imitira".

Pisac Slobodan Milić u knjizi Eseji i kritike, objavljenoj u Podgorici 2007. godine, osporava književne vrednosti Kišovog dela oslanjajući se u velikoj meri na stavove Dragana Jeremića:

„Nezahvalno je pisati o Danilu Kišu koji još snažno egzistira u sjećanjima struktura koje su ga postavile na tron koji mu ne pripada, zarad svojih karijera - književnih i profesorskih. Nezahvalno i iz razloga što D. Kiš nije živ i što postoji mogućnost da me proglase antisemitom, ili nečim sličnim, što nijesam. Mene, prije svega, interesuju istina i književno djelo ovog pisca, pošto je poznato još od antičkih vremena da su mnogi, koji su za života slavljeni, potonuli u zaborav..."

Grobnica za Borisa Davidoviča „predstavlja papirnati iskonstruisani plod velikih Kišovih lektira i čitanja, zadatak da se ispuni određena misija, prevashodno politička, na svjetskom planu, da se steknu reputacija i ugled u trenutku kad je to bilo svrsishodno i isplativo...".

Branitelji Kiša nisu se oglašavali. Moglo se pomisliti da su, poučeni iscrpljujućim i prljavim ratom, kao i njegovim ishodom, digli ruke od polemika. I da nastavka rata neće biti.

Skoro tri decenije kasnije, kad se zemlja već slegla nad grobovima glavnih aktera ove velike afere, a prašina i zaborav prekrili veći deo tekstova i imena, rat je vaskrsnuo!

Stari polemički žar kao da je bio samo zapreten. Vremenska distanca kao da nije postojala. Kao i u Prvi, i u Drugi rat je malo ko ulazio hladne glave. I malo ko je držao do akademskog načela sine ira et studio.

U njegovom središtu opet je bio Danilo Kiš, opet su stvorena dva tabora, napadači i branitelji, na poprištu su opet zapucala sva oružja, rat se ponovo proširio i izvan Srbije i izvan srpskog jezika... Zagrmelo je i u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Mađarskoj, Ukrajini, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Kanadi... Opet je pored književnosti bilo i politike, etike, religije, istorije, psihologije... Bilo je i niskih udaraca, i pretnji, i psovki, i uvreda. Najmanje je, rečeno vojničkim jezikom, bilo viteštva i časti. Jedino su akteri polemike bili novi.

Najveća razlika između Prvog i Drugog rata bile su društvene prilike u kojima su oni vođeni.

Prvi rat je vođen u jednopartijskom sistemu, i velika većina njegovih aktera bili su članovi Saveza komunista. Otud i mišljenje koje se posle njegovog okončanja moglo čuti da je polemika u stvari bila nastavak starog obračuna između modernista i realista u okviru Komunističke partije i da su poraz i pobeda u njoj zavisili od odnosa snaga u partijskom vrhu.

Drugi rat je vođen u sasvim drugačijim društvenim prilikama. Komunizam je u međuvremenu srušen, uveden je višepartijski sistem. Većina njegovih učesnika nije pripadala nijednoj partiji, mada bi neko sitničaviji mogao da načini sistematizaciju boraca i da ih postroji prema političkoj orijentaciji i partijskim simpatijama.

Tako je za mnoge Drugi rat postao i građanski rat.

Uvreda, psovki i pretnji bilo je na pretek. Mnogi polemičari su se držali načela: što niži udarac, to jači argumenat.

Ako ih u Prvom ratu i nije bilo, na ratištima ovog drugog pojavili su se i „psi rata". Lako ih je prepoznati po oružju kojim pucaju. Jeziku.

Neposredan povod za izbijanje Drugog rata bila je knjiga Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš. Dok se na slične knjige o drugim piscima niko ni ne osvrće (knjige Stevana Kordića, Milivoja Markovića, Jasmine Ahmetagić, Milivoja Nenina o Miloradu Paviću, ogledi Predraga Čudića o Rajku Petrovu Nogu i Draganu Jovanoviću Danilovu, Boška Tomaševića o vodećim srpskim književnim kritičarima, M. A. Ivkova o romanima Dobrice Ćosića), ili polemike utihnu pre no što i počnu, Vasovićevo delo bilo je varnica koja je izazvala ogroman požar. Neki su knjigu doslovno doživeli kao pucanj atentatora.

Odmah po izlasku knjige (krajem 2004. godine, kako piše na njenoj potkorici, ili početkom 2005, kako tvrde neki učesnici polemike), mnogi pisci, publicisti, novinari, kritičari skočili su na oružje.

Književni građanski rat u Srbiji buknuo je u tren oka.

Mnogobrojni su bili branitelji Kiša, koje je protivnički tabor nazivao „kišofilima" i „kišobranima", ali ništa manje nije bilo ni njihovih protivnika, pristalica Vasovićeve knjige, od protivničke strane nazvanih „kišofobi" i „antisemiti".

Šta su to jedni napadali a drugi branili, oko čega su se lomila oštra koplja i razmenjivale psovke i uvrede?

Navodnici, na posao!

Najpre, popis poglavlja Lažnog cara: Između Davidove zvezde i slatkog pravoslavlja, Ukus pilećih bataka ili nemoć imaginacije, Bašta, pepeo, Peščanik, Kiš i književna kritika, Kiš i publika, Literatura kao dokument i problem izvora, Srpski starci i Danilo Kiš, Pisac i iskustvo, Istorijska istina i književna istina, Plagijat i večno vraćanje istog, Pisac i njegova pripadnost, Kiš kao kritičar književnosti i umetnosti, Kritičar nacionalizma, Duhovna tradicija naspram istorijske tradicije.

A onda citati:

„U Parizu zagovornik disidentske literature, Kiš se u Beogradu predstavljao kao najveći zagovornik larpurlartističke umetnosti, sledbenik H. L. Borhesa. Ubeđivao je Parižane da je u svađi sa političkim vrhom Jugoslavije, a u Jugoslaviji je od tog istog vrha (kako saznajemo iz Stambolićevih memoara) dobijao najveća moguća priznanja. U Parizu je bio mučenik, a u Beogradu bonvivan."

"Polemika sa Jeremićem i nekolicinom beogradskih pisaca imala je na Zapadu isključivo političku auru. Oni zapadni dušebrižnici i plemenite duše koji su ćutali kad je kod nas 'Goli Otok' radio punom parom, kada je šikaniran Dragoslav Mihailović jer je o dotičnom otoku progovorio, kada su u 'cvijetu međunarodne suradnje' s Jugoslavijom zabranjeni roman Predraga Čudića i pesme Gojka Đoga (o hapšenju da i ne govorimo), našli su se odjednom pozvani da se zalažu za slobodu umetničke reči na našim prostorima čim je pala prva kritika na Kišov račun."

"Kod nas se uvek ističe kako je Kišova proza na Zapadu jednoglasno prihvaćena kao značajan doprinos istočnoevropskom romanu, a i modernom romanu uopšte. Tekst koji je pred nama pokazuje nam da ni na Zapadu nisu baš svi slepi. Svoj tekst (objavljen u listu Times Literary Supplement, London, 1991, jan. 11, s. 17), Gabriel Josipovici počinje osvrtom na Faberovo izdanje Kišovog Peščanika... Pa nastavlja: 'Na žalost, Kišov roman me ni u jednom trenutku nije podsećao na nepotkupljivu stvarnost surovih činjenica, već na literarne postupke drugih pisaca: Rob Grijeove bezlične opise; Nabokovljeve igre sa vremenom, memorijom i sintaksom; Džojsov stil pitanja-i-odgovora iz pretposlednjeg poglavlja Ulisa; Ginter Grasove enciklopedijske opise hrane; Kunderina razmišljanja o ključnim trenucima evropske istorije; Penžeov nemilosrdan a ipak duhovit istražni postupak iz njegovog Inkvizitora; Beketove bicikle i njegove kljaste bicikliste; Perekov postupak."

„On sasvim iskreno veruje da ono što je 'najlepše' u Manovom romanu, nužno mora biti i jedno od najlepših mesta u njegovom delu. Ako bi tako bilo, onda literatura ne bi ni bila drugo do reciklaža, pa bi umesto delima, u književnost ulazili citatima. Tvrditi da jedan te isti odlomak, u ovom slučaju Manov dijalog, može da ima istu ulogu, pa i istu književnu vrednost u dva različita književna dela, to može samo Kiš. Pošto se dotičnom kritičaru nije svidela upotreba Manovog dijaloga u Kišovom delu, Kiš će ga najpre lišiti imena nazivajući ga 'činovnikom', da bi ga najzad ocrnio kao 'jeremićevskog kritičara'?! Pri tom, Kiš potpuno falsifikuje kritiku dotičnog kritičara, jer ovaj ne osporava vrednost Manovog dijaloga u Manovom delu, što mu Kiš podmeće, već NAČIN UPOTREBE TOG DIJALOGA U PROZI DANILA KIŠA. Drugim rečima, on kritikuje, dovodi u sumnju, Kišov književni postupak."

„Smeli borac protiv nasilja i političke represije, Kiš ne piše o staljinizmu sredine u kojoj živi (Golom otoku, političkim zatvorenicima 'nesvrstane Jugoslavije'), već se smelo, zajedno sa Titom, obara na ruski staljinizam. Kiš ne želi da sâm bude svedok svog vremena, već da od tuđih svedočanstava stvara literaturu."

Vasović ne samo da brani teorijsku valjanost glavnih teza Dragana Jeremića u Narcisu bez lica, nego i osporava argumente njegovih branitelja, pre svega Nikole Miloševića:

„Nikola Milošević želi da kaže da preuzimanja iz jednog žanra u drugi nužno dovodi do preoblikovanja preuzetog ('pozajmice'), pa tu - samim tim - ne može biti govora o plagijatu. Plagijat je, dakle, preuzimanje delova nečijeg teksta u okviru istog žanra. Nama se ovakva definicija plagijata čini neodrživom. Ako bi neki esejista, memoarista, ili romanopisac, u svoju knjigu uneo desetak pasusa ili, ne daj bože, desetak stranica iz nekog Miloševićevog teksta, mi verujemo da bi N. Milošević vrlo brzo promenio svoju definiciju plagijata."

„Konačno, ako bi sama činjenica da se pozajmljivanje obavlja iz jednog žanra u drugi bila dovoljna da se izbegne plagijat, onda bi pisanje postalo najlakša aktivnost pod kapom nebeskom. Bilo bi dovoljno samo ne prepisivati iz žanra u kojem pišemo, pa da steknemo pravo na ono što su stvorili drugi, kao na naše sopstveno. Ne podseća li sve ovo na našu današnju književnu scenu u kojoj je hiperprodukcija omogućena ne samo svakojakim pozajmicama tuđih tvorevina, već i prezirom prema imaginaciji i istinskoj kreativnosti koja hiperprodukciji može samo da smeta. I nije li upravo sa odbranom Kišovog dela počelo i srozavanje umetničkih kriterijuma u našoj književnosti? Nekada se od pisca tražila originalnost, uzlet imaginacije, a sada je dovoljno dokazati da neko nije prepisivao, pa da već postane veliki. Još malo pa ćemo onima koji nisu prepisivali, a mogli su, dizati spomenike na Kalemegdanu!"

Meta napada je i Predrag Palavestra, pisac knjige Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, koji, prema Vasoviću, u definisanju jevrejstva primenjuje rasno tumačenje:

„No, šta je to rasno obeležje, koji su njegovi kriterijumi, i da li je ono uopšte korisno u razmatranju i razumevanju kulturnih tekovina? Majka najpoznatijeg kubanskog pisca Aleha Karpentjera bila je Ruskinja, pa bi po genetskom kriterijumu Karpentjer bio ruski pisac. Puškinova majka vodi poreklo iz Abisinije, pa bi Puškin - po logici genetike - bio etiopski pisac! A ako nam neko kaže da je sve ovo suludo, mi se uvek možemo pozvati na kriterijume dvojne pripadnosti, možemo čak i zaplakati nad raspolućenošću ovih umetnika koji - kako bi to srceparateljski rekla J. Šalgo - 'i jesu i nisu hteli da budu ono što jesu!'

No, koliko god ovakvi kriterijumi pripadnosti izgledali suludi, oni su već postali uobičajeni kada se radi o određivanju pripadnosti pojedinih jevrejskih umetnika. Da su Karpentjer ili Puškin imali nekog jevrejskog rođaka, makar i deset generacija unazad, oni bi bili proglašeni jevrejskim umetnicima, i to niko ne bi smeo da dovodi u pitanje jer bi bio proglašen antisemitom, gorim i od Hitlera. Tu ne bi mogla da prođe priča o dvojnoj pripadnosti.

Do kakvog apsurda dovodi genetsko razvrstavanje, može se videti i na primeru mnogih savremenih jevrejskih pisaca koje I. B. Singer - s neskrivenim prezirom - naziva 'asimilovanim'. Pisac koji ne zna ni hebrejski ni jidiš, koji ne poznaje život Jevreja niti se interesuje za jevrejsku tradiciju i veru, koji se i ne oseća Jevrejinom, koji je u svom materijalizmu i ateizmu istovetan nekom Amerikancu ili Nemcu, biće - svejedno - proglašen jevrejskim piscem samo ako je, makar i u dalekoj prošlosti, bio dotaknut jevrejskim genom. Šta je ovo ako ne napor da se jevrejska kultura definiše na genetskim, a ne na duhovnim, kulturološkim osnovama?

Svakodnevno slušamo kako je nacionalno opredeljenje jednog pisca najveća smetnja u dostizanju onog univerzalnog i svetskog. Istovremeno, kada je u pitanju jevrejska književnost, pripadnost rasi se nudi kao nešto što uopšte ne protivreči svetskim standardima, već je štaviše znak 'kosmopolitskog'.

Govoreći o književnosti Josifa Brodskog, Palavestra pominje 'jevrejski kosmpolitizam' kao značajnu odliku ovog pisca. Iako se Brodski formirao u okviru jedne od najjačih književnih tradicija u poslednja dva veka, iako je ta (ruska) tradicija priznata kao velika u svetskim razmerama, zanimljivo je da - po Palavestrinom mišljenju - Brodski ne doseže status kosmpolitskog onim ruskim elementima njegovog dela, već samo jevrejskim! On piše: 'Njegov jevrejski kosmpolitizam nije bio jači od duha jezika njegovog ruskog patriotizma.' (186) Čovek se pita zašto su ruski elementi poezije ovog pesnika svedeni na patriotizam, dok je njena jevrejska komponenta promovisana u nešto kosmopolitsko?

Trebalo bi utvrditi kako je i zašto pridev jevrejski postao nekom vrstom sinonima za kosmopolitski, dok je - s druge strane - pridevska pripadnost drugim narodima i rasama tek oznaka nečeg nacionalnog, izdvojenog i pojedinačnog, dakle - nečeg što je suprotstavljeno pojmu kosmopolitskog."

Još ovo, pa u rat:

„Kiš je hteo da nas ubedi kako on o fenomenu nacionalnog razmišlja kao neki svetski čovek, ili - kako se to danas kaže - globalista. I zaista, mora se priznati da je Kiš odličan primer globaliste, kako u estetici tako i u etici. No, najpre, u čemu je razlika između nacionalističkog i globalističkog pristupa kulturi. Nacionalista, već po definiciji, veruje u originalni doprinos njegove nacije svetskoj kulturnoj baštini, ma kako taj doprinos bio skroman.

Originalnost mu je ideal. On želi da bude prepoznatljiv, različit. Radije će stvoriti nešto skromno, po meri sopstvenog iskustva, nego zamišljati da će imitiranjem velikih dela svetske književnosti i sam postati veliki, a kamoli da će to postati doslovnim preuzimanjem onoga što su stvorili drugi.

On još uvek zadržava civilizovanu distancu prema onome što je tuđe delo i tuđa svojina. Globalista, s druge strane, svoju pripadnost svetskoj baštini uzima zdravo za gotovo. On veruje da mu, kao po nekom naslednom pravu, pripada svetska kultura, ne pitajući se pri tome da li je on sam išta dao toj kulturi. Svetska kultura je za njega poput neke velike samoposluge iz koje on uzima šta hoće, i kad hoće, a da ne mora ništa da plati. Tako će globalista Kiš jedan izveštaj francuskog sveštenika iz četrnaestog veka proglasiti svojom originalnom pripovetkom ('Psi i knjige'), dok će u 'Mansardi' pozajmiti nekoliko stranica iz Manovog 'Čarobnog brega' jer on to shvata kao svoju svetsku baštinu.

Na etičkom planu globalizam je otimačina, na estetskom - takođe. Da bismo pojasnili, zadržimo se na jednom primeru. Pretpostavimo na trenutak da je Kiš, snagom svoje imaginacije, napisao jednu krajnje originalnu knjigu. I potom zamislimo da neki francuski pisac preuzme delove te knjige i sa njima napravi uspeh u Francuskoj, pod svojim imenom.

Da li bi D. Kiš odobrio ovakvo globalističko ponašanje? Mi verujemo da ne bi. Zaista, kako je lako biti globalista kad smo mi ti koji od globalizma imamo samo koristi, a drugi samo štetu."

A sad, na bojište!

Branitelji Kiša krenuli su prvi u napad.

U odnosu na Prvi rat, u kojem je glavna bitka vođena oko pitanja plagijata, odnosno autentičnosti Kišove zbirke pripovedaka, Kišovi branitelji su u Drugom ratu manje gledali na književnost i poetiku, a više na pobude napadača. Zato su najžešće tučena poglavlja „Između Davidove zvezde i slatkog pravoslavlja", „Pisac i njegova pripadnost", „Kritičar nacionalizma", „Duhovna tradicija naspram istorijske tradicije". Antisemitizam je za branitelje Kiša bio alfa i omega Vasovićeve knjige, jedini razlog za književnoteorijsko osporavanje autora Grobnice za Borisa Davidoviča i jedini razlog njenog nastanka.

Napadači na Vasovića kao da nisu imali živaca za pojedinačna nadmetanja i rovovski rat. Nisu se mnogo doticali Vasovićevih analiza Kišovog dela i njegovog književnog postupka. I uopšte, nisu mnogo marili za sitnice i detalje. Nisu osporavali deo po deo, tvrdnju po tvrdnju, nisu, vojnički gledano, gađali bateriju po bateriju, rov po rov. Poučeni iskustvom iz Prvog rata, gledali su da zgrome protivnika što ubitačnijom frontalnom paljbom.

Prva osuda Vasovićeve knjige pojavila se u NIN-u 25. februara 2005. godine pod naslovom „Samoubistvo iz oholosti". Njen autor, Aleksandar Jerkov, profesor književnosti na Beogradskom univerzitetu, okarakterisao je Vasovićev „polemički osvrt" kao „istorijski neispravan, kritički žalostan, a ljudski nepravedan", besmislen i zao, i proglasio ga samoubistvom iz oholosti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane