Postdemokratija

ŠTA DA SE ČEKA?

I u postizbornoj sezoni ponovo se nose Korona i Vučić, tako da mi možemo da se nosimo u tri lepe materine. Ne zna se šta je gore i šta je veća opasnost, novi talas epidemije ili nova vlast, jer i jedno i drugo je potpuno van kontrole. Da bi se dokopao još jednog mandata režim je pustio sa lanca virus, a sad više ne može da povrati kontrolu jer ne sme da prizna da je duh pušten iz boce samo zbog izbora i da je zarad privida stanja normalnog, lažno prikazivan manji broj novozaraženih i umrlih. To nije samo laž i prevara građana, na šta smo već svi oguglali, to je direktno ugrožavanje ljudskih života, to je zločin. Za to se mora odgovarati, ne samo politički nego i krivično. Bez obzira koliko će biti direktnih žrtava povampirene epidemije, svi ćemo biti žrtve stresova i straha, beznađa i bezperspektivnosti. To nije život, to je preživljavanje jednog dana da bismo dočekali još jedan isti takav, bez smisla i perspektive, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Prošli su lažni izbori i lažna pobeda nad koronom, pa počinju da pristižu računi. Nema šta više da se čeka, jer kao što čekajući koronu svakodnevno umiremo od neizvesnosti i straha, tako i kao društvo polako ali sigurno umiremo čekajući promenu vlasti i sistema u kojem životarimo u strahu za zdravlje i egzistenciju.

To nije život dostojan čoveka, to uopšte nije život. To je trajanje u besmislu, u strahu od epidemije i njenih posledica za zdravlje i egzistenciju zbog ekonomske krize koja joj sledi.

Posebno se to odnosi na nas starije, kojima je kraj bliži od bilo kakvog početka, a nikakav se početak ni ne nazire. Šta mi možemo da očekujemo, osim daljeg ponižavanja strahom koji nam nameće situacija koja se očigledno otrgla kontroli, dok režimu služimo kao zamorčići i kao izgovor za svakojake zloupotrebe za ukidanje pravne države i njenih institucija, ljudskih prava i sloboda.

Zašto to dozvoljavamo? Čega se mi to plašimo? Smrti? Pa to znamo da nam sledi, ona će doći pre ili kasnije, ali bolje je jednom umreti kao čovek nego sto puta umirati od straha, kao poslednja kukavica. Uspravno, a ne prosjačeći život u kojem nas ne očekuje ništa drugo do poniženja i nepravde svake vrste.

Evo, na primer, upravo sam dobio od banke obaveštenje da je istekao moratorijum na moj stambeni kredit i da treba da platim kamatu od 55 hiljada dinara, za ta tri meseca pauze u oplati kredita, ili će mi za taj iznos proporcionalno biti uvećane mesečne rate do kraja otplate kredita. Otkud sad to? Kakva je to pomoć, koju uzgred nisam ni tražio?

Nisam pravnik, ali znam da je ugovor zakon, a u ugovoru ne postoji takva mogućnost, niti sam potpisao bilo kakav aneks. Sa druge strane, logika nalaže zaključak da moratorijum, znači da sve staje, ako je kredit pod moratorijumom onda bi morala biti i kamata, kao deo kreditnog ugovora.

Ako staje kreditna obaveza staje i kamata, sve se odlaže za tri meseca i posle toga nastavlja tamo gde smo stali, a za toliko se, dakle za tri meseca, produžava rok otplate kredita. I niko nije na gubitku, samo će banci kredit biti vraćen tri meseca posle roka iz ugovora, ali u punom iznosu glavnice i kamate.

Ovako, posle moratorijuma koji je predložila banka i automatski primenila, pošto nisam odbio tu pripomoć u vanrednom stanju, ja se u prethodno stanje vraćam sa dugom za kamatu a banka će na kraju, kada se ceo krediti otplati, dobiti za toliko veći iznos od onog predviđenog u ugovoru.

Zašto sam ja kažnjen za vanredno stanje, koje ničim nisam izazvao, i za vanredne mere koje nisam tražio, a banka za to nagrađena?

Kome je to država, na čiju inicijativu je sve i učinjeno, pomogla u ovom slučaju, građanima ili bankama? To ne bi smelo tako da prođe, jer i ako može da se provuče kroz neku rupu u zakonu, sasvim sigurno nije pošteno i nije fer, a nije ni dobro za mentalno zdravlje građana posle svega kroz šta su prošli.

Posebno je opasno za već jednom opljačkane, a zdravstveno i egzistencijalno najugroženije, penzionere. To, dakle, nije bila pomoć već dodatno ugrožavanje građana. Takvih će stvari biti sve više u ekonomskoj krizi koja nastupa i donosi nove stresove.

A što se epidemije i zdravlja tiče, tu zaista nema mesta filozofiranju i manipulacijama. Svaki novozaraženi virusom u poslednjih dvadesetak dana, i svaka žrtva, idu na dušu Vučića i Kriznog štaba, koji je sasvim poklekao pred pritiskom vlasti i izdao struku, kojoj se ipak verovalo.

Režimu je bilo stalo da se održe izbori i da na njih izađe što veći broj građana, pa je u javnosti stvaran privid da je epidemija prošla i da su uslovi za glasanje bezbedni. To je demonstrirano i prisustvom dvadesetak hiljada navijača na derbiju između Zvezde i Partizana, o čemu je sa čuđenjem pisao ceo svet jer nigde se tako nešto još nije dozvolilo. A onda su održavani i masovni predizborni skupovi, kao onaj u Pazaru, gde se sada uvodi vanredno stanje zbog prave eksplozije epidemije, koja je zahvatila i Beograd.

Za sve to vreme Krizni štab je ćutao, dok se u dnevnim saopštenjima o stanju zaraze lažno prikazivao znatno manji broj obolelih i preminulih. Tako je stvaran privid o pobedi nad epidemijom, što je dovelo do još većeg opuštanja građana i dodatnog širenja infekcije.

Ako se nekako i može razumeti, mada ne i opravdati, potreba političara da se pred izbore stanje prikaže boljim nego što jeste, za lekare iz Kriznog štaba, koji su sve to aminovali, nema opravdanja. Njihova je odgovornost najveća, jer prosto nisu smeli sve to da dozvole. Ili, ako ih vlast ne posluša, morali su odmah podneti ostavke i o svemu obavestiti javnost. Na to ih obavezuje i njihova profesionalna lekarska etika, ali i ljudski obraz.

Pošto to nisu uradili onda, morali bi sad abdicirati, sa još većom odgovornošću jer behu saučesnici u opasnom ugrožavanju ljudskih života, na osnovu lažnog prikazivanja stanja. Na pravosudnim organima je da pokrenu istragu da li su za to znali ili nisu i u skladu sa time otvore postupak protiv njih. Ako nisu znali, onda su bili neodgovorni prema poslu koji im je poveren, a od kojeg zavisi zdravlje nacije, pa treba da odgovaraju za nečinjenje.

U slučaju da su znali, onda su za krivično gonjenje, zbog svesnog ugrožavanja zdravlja i života ljudi. Ne samo onih koji su se razboleli u tom period, nego i za sve slučajeve koji će se još pojavljivati, jer je zbog svega sad ugrožen i zdravstveni sistem u celini, koji je nekako ipak izdražao prvi udar.

Između ostalog i zahvaljujući tome što je Krizni štab uglavnom poštovao zakone struke. I što su im građani verovali. Dakle, povrh svega, zloupotrebili su i struku i poverenje naroda.

Sad tek postaje jasno da je sistem preživeo prvi talas najviše zahvaljujući savetima i pomoći kineskih stručnjaka, pa nije jasno šta se sad mudruje i u Kriznom štabu i u Vladi o merama koje treba uvesti. Jednostavno treba ponovo sprovesti prvu lekciju Kineza, a to je kolektivna i potpuna izolacija svih zaraženih u karantinima pod nadzorom lekara, a ne po kućama kao što se ponovo pogrešno radi. To nas je prošli put spaslo, jedino tako se može zaustaviti i ovo novo divljanje virusa.

To, naravno ne znači da je narod kriv, da je neodgovoran i da mu treba batina, nego naprotiv, da je državni vrh svojim neodgovornim ponašanjem dao loš primer građanima. I nisu improvizovane bolnice nikakva batina, kao što preti gradonačelnik Kragujevca, nego dobro promišljena i organizovana podrška poprilično iscrpljenom zdravstvenom sistemu i odgovorno ponašanje države u zaštiti zdravlja onih koji imaju virus, kao i onih koji bi ga od njih mogli dobiti.

Prosto je neverovatno da moramo da slučamo kritiku na račun neozbiljnosti nas građana, jer ne nosimo maske i ne držimo distancu, od onih koje gledamo na televiziji kako se bez maski grle i ljube posle pirove pobede na izborima.

Ili od dr Kona ili dr Kisićke, koji su kukavičkim poltronisanjem izgubili svako poverenje i narušili autoritet struke koju su, jedno vreme, uspešno predstavljali. A bez poverenja u struku, stanje u zemlji biće još gore, jer poverenje u vlast već je uveliko poljuljano, čak i kod brojnih njihovih političkih pristalica. Kome onda verovati, u koga da se pouzdaju građani već umorni i potpuno iscrpljeni od raznih kriza, stresova i strahova?

Građani su iznevereni i ostavljeni na cedilu. Od njih se traži da poštuju mere, a pravih mera nema, pritom oni koji to traže i grde nas što nismo poslušni, ličnim primerom to ne potvrđuju. Naprotiv, svojim ponašanjem šalju sasvim drugačije poruke, a merama koje (ne)preduzimaju unose zabunu i nesigurnost.

Ne znaju ni šta će sa sobom, a kamoli sa epidemijom. Nečiste savesti, sad se bave samo time kako da zataškaju zločin u kojem su učestvovali ili ga prikrivali, a ne programom mera za novu krizu koja je time izazvana. Vučićev režim ih je uvukao u istu klopku u kojoj se on nalazi od kad je došao na vlast.

Onaj ko je opterećen zatrpavanjem svojih krvavih tragova, ne može da stvara ništa novo, osim novog haosa u kojem će se njegovi gresi manje videti u gomili novih i sve većih. To je vrzino kolo iz kojeg nema izlaza. Jedini način da se razmrsi je da oni koji su poveli kolo izađu iz njega. Milom ili silom.

To je generalno problem srpske politike od početka tranzicije, jer nijedan period vlasti nije raščišćen do kraja. Ni onaj najtragičniji devedesetih, ali ni onaj period kada je pod rukovodstvom žutih korupcija postala sastavni deo sistema. Samo tako su prerušeni radikali i socijalisti mogli da se vrate na vlast. I zato sad opozicija ne može da ih sruši jer je predvode isti ti žuti, čije je marifetluke Vučić samo preuzeo i usavršio.

Kad ga nisu raskrinkali i diskvalifikovali iz politike zbog onoga što je radio devedesetih, dok su bili na vlasti, kako sad da to učine iz opozicije kad radi isto što su i oni radili.

Ja sam se oslobodio straha jer sam rasčistio sa sobom. Svestan okolnosti, postao sam svestan da nemam šta da očekujem, a samim tim da nemam šta ni da izgubim. To je, naravno, privilegija čoveka koji je manje više srećno proživeo sedamdeset burnih, uzbudljivih i u poređenju sa ovim lepih godina.

I ako sad odem, veliko će pitanje biti da li preživeli treba da žale mene ili ja njih.