Natrag

Rasulo

Za manje od pet meseci bez posla je ostalo skoro 700.000 ljudi!

Koliko nas će preživeti novembar?

Vanredno stanje, policijski čas i svetska ekonomska kriza potpuno su osiromašili i srpsku privredu, kao i građane. Od početka epidemije je bez posla ostalo 700.000 ljudi. Plate u privatnom sektoru su drastično smanjene, negde i za više od trećine. Većina penzionera živi na pragu siromaštva, jer vlast pljaačka penzione fondove. Samo da bi se privreda vratila na stanje od pre krize potrebno je još četiri milijarde evra. Tih para nema, a nema ni ko da nam ih pozajmi. Država nema više ni šta da privatizuje, jer je sve uništeno.

Milan Malenović

Iz onoga šta nam vlast saopštava teško je zaključiti kakvo je pravo stanje, ne samo u srpskoj privredi, već i društvu. Jedino što je na jednoj konferenciji za medije Aleksandar Vučić priznao kako u budžetu nema para za dalju pomoć privredi i narodu u slučaju ponovnog policijskog časa i ograničavanja poslovanja. To je, verovatno, jedan od najvažnijih razloga zbog koga vlast izbegava da uprkos ponovnom širenju korona virusa opet uvede vanredno stanje.

Ono prošlo vanredno stanje joj se finansijski isplatilo. Naime, govoreći o podeli takozvanog „korona minimalca" koji je država isplaćivala zaposlenima u realnom sektoru koji usled policijskog časa nisu mogli da rade, ministar finansija Siniša Mali je rekao kako je na početku krize bilo procenjeno kako će za to trebati 77 milijardi dinara, ali se kasnije ispostavilo da je potrebno 94 milijarde. Rebalansom budžeta te su pare obezbeđene, rekao je on tom prilikom i otkrio nam tajnu da je neko drugi, umesto Skupštine, vršio rebalans budžeta.

Određivanje budžeta je u isključivoj nadležnosti Skupštine, a od toga sme da se odstupi samo u slučajevima kada Skupština ne može da zaseda, što je izvedeno upravo pomoću proglašenja vanrednog stanja.

Inače, i da je zasedala Skupština nije mogla da odlučuje o rebalansu budžeta, jer je u tehničkom mandatu. Tako je sve bilo prepušteno Aleksandru Vučiću i, eventualno, vladi Repunblike Srbije.

Zbog toga ne znamo ni odakle su uzete pare za pomenute isplate: da li od nekog drugog budžetskog korisnika (i od koga), ili doštampavanjem para. Ne zna se ni odakle je nabavljeno preko pola milijarde evra za isplatu jednokratne pomoći građanima. Sveukupno potrošeno je preko 1,5 milijardi evra izvan okvira određenih prošle godine odobrenim budžetom za ovu godinu. A to se trošenje nastavlja i danas.

Vlada je 1. jula odobrila donaciju Srpskoj pravoslavnoj crkvi u visini od milijardu dinara za nastavak radova na hramu Svetog Save na Vračaru. Ni ovo nije bilo predviđeno u budžetu, ali je vlada iskoristila mogućnost slobodnog raspolaganja budžetskim rezervama.

Nije poznato ni odakle, a posebno zašto baš sada (kada postoje mnoge važnije stvari koje treba finansirati) Ministarstvo poljoprivrede raspisuje konkurs za dodelu ukupno 250 miliona dinara subvencija proizvođačima vina.

Možda je razlog taj što je najviđeniji član Saveza vinara i vinogradara Srbije Danilo Vučić, sin predsednika Republike, koji i sam ima jednu vinariju. Ovaj Savez, koji se nalazi na istoj adresi na kojoj je Uprava za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede, već je u maju dobio milion dinara pomoći iz budžeta.

Istovremeno, višnjari ovogodišnji rod bacaju ili besplatno dele narodu, jer je prosečna otkupna cena po kilogramu svega 25 dinara, koliko su oni plaćali berače. Umesto da subvencijama pomogne da se cena poveća, jer za razliku od vina i grožđa Srbija može da izvozi veike količine višnje, vlada se odlučila da dozvoli da ove godine višnja bude bačena.

Sada je vlast u dilemi da li da ponovo proglasi vanredno stanje i spreči zasedanja Skupštine, ili da to ne učini i tako javnosti da na uvid makar deo raspolaganja budžetskim sredstvima. S obzirom na nedostatak prave opozicije u Skupštini, malo je verovatno da ćemo i u redovnom stanju biti u potpunosti obavešteni o trošenju para.

Država je samo na „helikopterske pare" (bespovratna pomoć od po 100 evra) i „korona minimalac" potrošila oko 1,5 milijardi evra. Prodajom obveznica na londonskoj berzi uspela je svojevremeno da prikupi dve milijarde evra, ali ekonomisti upozoravaju kako bi za sanaciju štete i obnovu privrede bilo potrebno još četiri milijarde evra. I to odmah. Tih para nema, niti će ih biti.

Hrvatska je epidemijom i svetskom recesijom pogođena teže nego Srbija, jer je turizam kod nje dominantna privrednba grana, a zbog ograničavanja putovanja ove godine će podbaciti.

Ona je, međutim, od Evropske unije dobila obećanje da će joj iz zajedničkog paketa pomoći biti isplaćeno 25 milijardi evra.

Osim toga, ona je u isto vreme kada smo mi prodali sedmogodišnje obveznice po ceni prinosa od 3,375 odsto godišnje, svoje (sa rokom dospeća od 10 godina) prodala za kamatu od 1,6 odsto. Bugarska je jedna od najsiromašnijih zemalja Evropske unije i svoje obveznice u trajanju od sedam godina (kao što su imale i naše) prodala je za godišnji prinos od samo 0,6 odsto.

Po ovome se najbolje vidi da strani investitori uopšte više nemaju poverenja u ovdašnju vlast i da se naše obveznice tretiraju (u berzanskom žargonu) kao smeće.Dodatnih četiri milijarde mogli bismo zato da dobijemo, ako uopšte, jedino po kamatnoj stopi koja bi zajam učinila potpuno neisplativim.

Do para se neće doći ni dodatnom privatizacijom, jer je ostalo malo toga što vredi, a što bi moglo da se proda.

„Telekom Srbije", koji se najčešće pominjao kao sledeći kandidat za prodaju strancima, teško da bi mogao da donese bilo kakve pare, a još je manje verovatno da bi u ovoj situaciji bilo ko bio preman da ga kupi. Kineska kompanija, koja se ranije spominjala kao već viđeni kupac, odjednom je otišla na distancu. Ni Kinezi više nemaju poverenja u ovu vlast.

Osim toga, „Telekom" je nagomilao dugove u visini od 1,2 milijarde evra i to će sigurno biti odbijeno od cene. Po „Izveštaju 100 najprivrednih društava u 2018." koji je publikovala Agencija za privredne registre (za prošlu godinu još ne postoji) vrednost „Telekoma" je 718 miliona evra, odnosno manja je od njegovih trenutnih dugovanja.

Kada pogledamo strukturu domaće privrede postaje nam još jasnije kako ona bez državne pomoći teško da može da opstane, pogotovo u ovim kriznim vremenima.

Čak 40,4 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda Srbije ostvaruje se u Beogradu. Sledi Vojvodina sa 26,2 odsto, Šumadija i Zapadna Srbija sa 19,2 odsto i Južna i Isročna Srbija (13,8 odsto).

Od 10 najvećih kompaniija po poslovnim prihodima u 2018. pet ih je u Beogradu, ali su one, uglavnom, iz uslužnih delatnosti, dok veliki deo BDP-a potiče i odatle što je glavni grad sedište svih državnih institucija, ministarstava i najvećeg broja agencija sa hiljadama zaposlenih koji ništa ne privređuju. Slično je i u ostalim regionima.

Daleko najvrednija kompanija u Srbiji je EPS sa sedištem u Beogradu i procenjene vrednosti 2,214 milijardi evra. Među 10 najvrednijih preduzeća još su samo tri pretežno proizvodna: Hesteel Serbija (procenjeno na 882 miliona evra), FCA Serbia iz Kragujevca (740 miliona evra) i Tigar iz Pirota (681 milion evra).

Od 10 najvećih preduzeća po poslovnim prihodima u 2018. samo su tri pretežno proizvodne delatnosti: Serbia Zijin iz Bora (ostvaren prihod 762 miliona evra), Al Dahra (103 miliona evra) i Tigar Pirot (41 milion evra). Ostali se bave pretežmo uslužnim delatnostima, a ako svoje usluge prodaju najviše na domaćem tržištu, crno im se piše.

Kao što se iz ovoga vidi, ogromna većina srpske privrede nije u proizvodnom sektoru, a od domaćih konzumenata nema šta više da se uzme. Zbog toga privrednici i ekonomisti apeluju da se u privredu ubaci još četiri milijarde evra kako bi se ona spasila totalnog kraha. Pitanje je samo: odakle,.

Strani krediti su skoro potpuno isključeni, a na domaćem tržištu sve poslovne banke zajedno (računajući one u privatnom vlasništvu i one u državnim rukama) na kraju 2018. (za prošlu godinu još nema kompletnih podataka) imale su 1,63 milijarde evra deviznih rezervi. Najviše deviza ima Narodna banka Srbije (11,26 milijardi evra) i ona bi morala da podnese najveći teret finansiranja obnove privrede, ali bi toliko zahvatanje iz državnih deviznih rezervi neminovno dovelo do pada vrednosti dinara i daljeg osiromašavanja stanovništva.

Od stanovništva nema više šta da se uzme, osim nešto malo od javnog sektora, ili sa privatnih računa vlastodržaca.

Bez obzira na zvaničnu propagandu, stanje na tržištu rada je katastrofalno. Kada govore o smanjenju broja zaposlenih funkcioneri režima ponavljaju podatke iz aprila (sa samog početka krize), ili daju uopštene nerazumljive procente.

Po zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 31. decembra 2019. bilo je 2.938.200 zaposlenih. Zaključno sa 31. martom ove godine, taj broj se smanjio na 2.877.400 radnika.

Na konferenciji za medije održanoj 12. juna 2020. Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku, u pola glasa je promrmljao kako je 29. maja bilo 2.199.538 registrovanih zaposlenih. Do ovog podatka se došlo "na osnovu istraživanja RZS, a prema podacima Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja i Statističkog poslovnog registra". Za manje od pet meseci bez posla je ostalo skoro 700.000 ljudi!

Imati posao u Srbiji, međutim ne znači imati i zaradu, a i oni koji nešto zarađuju jedva sastavljaju kraj sa krajem i više su gladni nego siti.

Statističari generalno smatraju da je prag siromaštva 60 odsto od prosečne plate. Ovo je veoma rastegljiv pojam, jer je, na primer, u Švajcarskoj to oko 2.000 evra, u Nemačkoj oko 1.300 evra, a u Srbiji manje od 360 evra. Da li može da se preživi sa manje od 36.000 dinara mesečno uz plaćanje svih dažbina i obaveza?

Uz sve dolazi opomena Međunarodnog monetarnog fonda kako sadašnja situacija ne samo da ne povoljuje novim povećanjima penzija i plata u javnom sektoru, već i da treba razmisliti o njihovom smanjenju. Sa druge strane, svesna teške situacije u kojoj se stanovništvo Srbije nalazi, Evropska komisija je u svom poslednjem izveštaju apelovala da država poveća socijalna davanja.

Republički zavod za statistiku je izračunao da je u aprilu (za maj i jun još nema izveštaja) prosečna mesečna zarada u Srbiji iznosila 81 486 dinara bruto, odnosno 58 932 neto, tako da je statistički prag siromaštva 35.358 dinara neto.

Ako pogledamo pojedinačne kategorije dolazimo do realnije slike.

Prvo što je bitno to je da je medijalna (srednja) mesečna zarada iznosila 44.129 dinara u aprilu, odnosno da je 50 odsto ljudi sa primanjima zarađivalo manje od te sume.

Prosek zarada drastično povećavaju zaposleni u javnom sektoru koji su u aprilu u proseku primili po 68.086 dinara neto (svaki zaposleni je nas, poreske obveznike, prosečno koštao 94.801 dinar bruto). Kolika je medijalna plata u javnom sektoru RZS ne objavljuje.

Izvan javnog sektora prosečna plata je iznosila 53.866 dinara neto. Međutim, zarade zaposlenih van radnog odnosa su 38.539 dinara, a zarade preduzetnika i kod njih zaposlenih su u proseku samo 32.191 dinar i time značajno ispod statističke granice siromaštva.

Plate u maju i junu su drastično pale usled katastrofalne ekonomske situacije u zemlji, ali zvaničnih podataka još nema. Nezvaniično su u pojedinim segmentima zarade smanjene za trećinu, pa i više.

Profesionalni kuvari su pre krize zarađivali 90.000 mesečno, sada jedva 50.000 dinara. Priučeni kuvari su ranije zarađivali 60.000 dinara, sada im se nudi 40.000. Najvažniji razlog za ovo je što su turističke zemlje u koje su naši tradicionalno odlazili na rad tokom sezone (najviše Hrvatska, Crna Gora, Grčka i Malta) obustavile uvoz strane radne snage zbog odsustva gostiju usled panike vezane za korona-virus. Ovo je dovelo do viška radnika iz ove oblasti u Srbiji.

Naša država ni ranije nije pokazivala interesovanje za turizam i ugostiteljstvo, a to se nastavilo i posle proglašenja epidemije. U svim drugim državama se posebnim merama i subvencijama pokušava da se ovaj segment održi u životu, ali je on u Srbiji poslednja rupa na svirali.

Zbog toga se očekuje da se upravo ovde i u voćarstvu dogode prvi lomovi i lančana bankrotstva. Većina turističkih i ugostiteljskih objekata opstaje još samo držana slabom nadom da će tokom letnje sezone nadoknaditi makar deo gubitaka, tako da se talas zatvaranja očekuje od septembra.

Da je finansijska situacija građana lošija nego što to statistika prikazuje vidi se i iz jedne tržišne anomalije. Uobičajeno pravilo je da cene padaju kada je potražnja manja od ponude. Kada su u pitanju nekretnine, posebno cene iznajmljivanja, dešava se upravo suprotno. Iako je najveći broj studenata i učenika zbog skraćene školske godine ostao kod kuće, a iz razloga pada poslovanja smanjio se i broj sezonskih radnika u velikim gradovima, kirije, posebno u Beogradu su porasle. Ranije su sobe u centru Beograda koštale od 100 do 120 evra, a sada je teško nešto pristojno na istoj lokaciji pronaći za manje od 150 evra.

Razlog za ovo je dramatičan pad redovnih prihoda stanodavaca koji na ovaj način pokušavaju da prikupe novac za režijske troškove koje drugačije ne mogu da plate. Sve je više onih koji sobu ili stan iznajmljuju na dan sezonskim radnicima (posebno građevinskim radnicima) koji nisu u stanju da unapred plate mesečnu kiriju, jer ih poslodavci plaćaju na dnevnoj osnovi.

Pošto ova vlast nikome, ni narodu ni njegovim predstavnicima u Skupštini ne polaže račune na šta troši novac, teško je proceniti tačno stanje u budžetu i videti koliko još ima para i kome su one namenjene. Treba se podsetiti i kako je vlada Ane Brnabić pred samo proglašenje epidemije u Srbiji sa računa Ministarstva zdravlja skinula ranije odobrena sredstva i preusmerila ih u sketor javnih radova. Ovo je poslednje što je javnost uspela da sazna o raspolaganju budžetskm sredstvima.

Privredna komora Srbije je puna hvale na račun Vlade Srbije i njenih mera za suzbijanje krize izazvane epidemijom i posebnim merama, Unija poslodavaca je dosta skeptična, ali suzdržana, jedino nezavisni analitičari tvrde kako nam na jesen preti državni bankrot, odnosno obustava skoro svih plaćanja iz budžeta. Kao krajnji rok za ovo predviđa se novembar. Šta će tada biti sa armijom od nekoliko miliona građana koji ili nemaju nikakve prihode ili su im oni nedovoljni za preživljavanje, nije poznato.

A1:

I od turizma - ništa

Iako se država maćehinski odnosi prema turizmu on sa 1,4 odsto doprinosi našem bruto domaćem proizvodu i zapošljava 3 odsto svih radnika. Godišnje donosi 1,5 milijardi evra.

Ove godine će sezona biti nezapamćeno loša, posebno kada su u pitanju strani gosti. Prošle godine je Srbiju posetio 1.846.551 stranih turista od kojih je više od polovine boravilo u Beogradu. U prvih pet meseci samo 241.180 stranaca nas je posetilo.

Ove godine su do sada najbrojniji bili posetioci iz Bosne i Hercegovine (20,097 u odnosu na 136.184 u celoj 2019.). Više nego dramatičan pad doživeo je broj poseta iz Kine i Hong Konga (prošle godine 144.961, a u prvih pet meseci ove 14.023), Nemačke (10.696 u odnosu na 104.144 lane) i Italije (52.723 prošle godine, a sada 6.651, s tim što su posetioci iz ove zemlje poznati kao veliki potrošači jer najčešće dolaze u lov za koji su potrebne skupe dozvole i odsedaju u luksuznim hotelima).

Samo su dve države i prošle i ove godine među pet prvih odakle su nam došli stranci, a to su Bosna i Hercegovina i Hrvatska.

A2:

Od povećanja penzije - ništa

Većina penzija je manja od 60 odsto prosečne plate, tako da su ispunjeni uslovi da se primaoci takvih penzija proglase siromašnima. U martu mesecu je prosečna penzija iznosila samo 46,5 odsto prosečne plate, odnosno 236,2 evra. Inicijativa da se prosečna penzija poveća na nivo od 70 odsto prosečne plate ostaje tako samo "pusti sanak".

Takođe je potpuno nerealna najava ministra Siniše Malog kako će prosečna penzija 2025 biti duplo veća, jer bi to bilo moguće jedino ako bi bruto domaći proizvod skočio u istoj srazmeri, odnosno ako bi u proseku rastao za 20 odsto godišnje.

Od juna 2001. do jula 2009. prosečne plate i penzije su bile na približnom nivou. Onda su plate počele da rastu i u međuvremenu su sa 260 evra skočile na skoro 500 evra, dok su penzije realno pale sa oko 250 na oko 200 evra. Pri tome broj isplaćenih penzija je ili isti ili čak i pada poslednjih godina. U martu je isplaćena 1.705.531 penzija, što je skoro isto kao i u januaru 2013. (1.705.834), a za 5.820 manje nego u istom periodu prošle godine. Očigledno je da neko nezakonito zahvata iz PIO Fonda..

A3:

Špekulanti i pranje para

Od 10 kompanija koje su ostvarile najveće poslovne prihode u 2018. samo tri se pretežno bave proizvodnjom, šest njih uslugama, a jedna špekulacijama i pranjem para. Ova poslednja je Posh Properties d.o.o.

Direktor ovog preduzeća iz Beograda je Vladimir Krkobabić (rođen 1979. godine), a vlasnik je EMERGING MARKETS INVESTMENTS S.A. iz Luksemburga. Ni o Poshu ni on njegovom vlasniku nema nikakvih podataka na internetu.

Pod imenom EMERGING MARKETS INVESTMENTS S.A. može da se pronađe samo jedna kompanija, ali iz Azije koja investira isključivo na Indokineskom poluostrvu.

Po podacima koje je objavila Agencija za privredne registre Posh Properties u 20018. nije imao nijednog jedinog zaposlenog, ali je ostvario dobitak od 5.547.597.000 dinara. Do ovog dobitka je došlo prodajom investicionih nekretnina u veličini 10h76a50m2 13. decembra 2018. za 47 miliona evra.

Magazin Tabloid je svojevremeno pisao kako je pred samu privatizaciju (predaju u koncesiju) Aerodroma Nikola Tesla došlo do grozničave kupovine zemljišta u Surčinu od strane ljudi iz samo vrha režima, jer se znalo na koju će se stranu aerodrom širiti i da će na taj način vrednost parcela višestruko skočiti. Sada znamo da je jedan od kupaca (još treba da se utvri u čije ime i za čiji račun) bio i Posh Properties, jer je kupac pomenutih skoro 11 hektara SOC391 d.o.o. iz Beograda (direktor francuski državljanin Nicolas Brousse) čiji je jedini vlasnik francuska kompanija VINCI Airports SAS, koncesionar aerodroma u Surčinu.

Sa ovakvim profilom 10 najvećih kompanija po poslovnim prihodima, Srbija teško da može da se izvuče iz krize.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane